Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, prvo želim da se osvrnem na temu o kojoj smo govorili juče. Ovo je zapravo jedna od najgorih vesti koji smo imali u oblasti obrazovanja od kako se dogodio „Ribnikar“. Radi se o slučaju u Mrčajevcima.

Samo želim da upozorim gospodina ministra koji je juče govorio o tome da mi zapravo još uvek nemamo ishod sudskog procesa i da ne smemo za sada da tvrdimo da se to nije dogodilo. Čekamo dokaze, čekamo da vidimo tačno kako će biti taj ishod.

Strašno je to što ljudi jesu u panici, ljudi su jako zabrinuti i njima treba informacija o tome da li su njihova deca bezbedna i da li mogu 1. septembra da krenu u tu školu i da ne moraju da se brinu za njihovu bezbednost.

Ova tema nas vraća na jednu od tema o kojoj sam ja govorila u prethodnom periodu, a to je tema brige o deci i formiranje specijalne socio zdravstvene ustanove.

Ne znam da li ste upućeni. Ova ustanova je definisana zakonom, ali nikada nije osnovana i ona je namenjena brizi i korigovanju dece koji ispoljavaju ekstremne probleme u ponašanju, a isto tako imaju i psihičkih problema. Ovakva ustanova mora da postoji zato što nažalost broj ovakve dece nije mali.

To je još jedan od razloga zbog kojih ja smatram da ova Vlada ne zaslužuje poverenje zato što ne brine o ovim ranjivim, osetljivim i vrlo važnim grupama.

Što se tiče obrazovanja dalje, znamo da na Filozofskom fakultetu u Nišu je došlo do pokušaja cepanja tog fakulteta i prebacivanja tri departmana u neku novu ustanovu pod izgovorom da treba jačati patriotizam i nacionalni identitet.

1/2 JD/MJ

Pošto ovaj mehanizam nije urodio plodom, ova namera, došlo je do toga da na kraju deca uopšte nisu upisana, studenti nisu upisani, nisu dodeljene kvote ni za osnovne, ni za master studije.

Da li je ovo način na koji treba da funkcioniše obrazovanje i da li je to ta autonomija univerziteta? Pitam ministra, koga trenutno ne vidim.

Takođe, želim da informišem javnost da Univerzitet u Novom Pazaru je upisao samo jednu trećinu od ukupnog kapaciteta i da je izgubio oko 30 profesora.

Dakle, dolazi do urušavanja državnih univerziteta, a da nemamo nikakvu informaciju od ministra o tome zašto se to događa i na koji način će on da spreči da se ovaj Univerzitete potpuno uruši i ugasi.

Što se tiče ministra Lončara, govorili smo više puta o apotekama. Sada dolazite na sednicu, juče hvalite se time kako ste doneli rešenje za apoteke.

Apoteke nisu smele da budu rešavane na taj problem, ne treba niko da ide na poklonjenje kod predsednika Aleksandra Vučića i da od njega očekuje rešenje za problem koji je trebalo zapravo da predupredi i da reguliše resorno ministarstvo.

Trebalo je da ove žene budu sigurne da neće izgubiti ni platu, ni zdravstveno osiguranje i da ne treba da imamo porodilje koje čekaju odluku da li će imati plaćeno porodiljsko ili neće.

Dakle, sramota je što su one dovedene uopšte u ovu poziciju neizvesnosti. To pokazuje da niste imali nikakav plan kako da regulišete ovaj problem.

Što se time Ministarstva zaštite životne sredine ja sam se obradovala kad sam videla da ćemo imati osobu koja zaista jeste stručna u ovoj oblasti, međutim ispada da će gospođa Pavkov na kraju biti zapamćena po pejzažima punim otpadnih guma zato što je ukinuta, kao što znate uredba za reciklažu koja podstiče reciklažu, ljudi su izgubili posao, mnoge porodice su ostale bez parčeta hleba, naročito romske porodice, a da nemamo nikakvo rešenje kojim će se to ponovo uspostaviti. Molim gospođu Pavkov da ode u Železnik i da obiđe, da vidi kako izgleda jedna livada puna otpadnih guma.

Takođe, želim da je pozovem da nam odgovori na pitanje vezano za pet zaštićenih vrsta koje žive na području Dimitrovgrada, u selu Brebevnica, gde je uništeno njihovo stanište, ne samo što je uništeno, nego Zavod nikada nije dostavio rešenje kojim se nalaže premeštanje tih vrsta na drugu lokaciju. Oni su to samo najavili i nikada to rešenje nisu dostavili. Kako prolaze ove, navodno strogo zaštićene vrste, tako prolaze i ljudi. Molim gospođo Pavkov da se pozabavi time.

Što se tiče Ministarstva za socijalnu zaštitu, fokusiraćemo se na onaj čuveni Zakon roditelj-negovatelj, koji po mom mišljenju, zapravo, predstavlja jedno manjkavo parcijalno rešenje, ne samo što je mali broj roditelja zapravo dobio naknadu, ne samo što taj Zakon jeste zapravo diskriminatorski i isključuje ljude koji imaju male plate, ljude koji imaju penzije, ljude koji imaju preko 65 godina, on zapravo uopšte ne odgovara potrebama roditelja koji imaju invalidnu decu.

Trebalo bi da ovi roditelji imaju prava i na predah i na rad. Trebalo bi da se novac, umesto u EXPO uloži u negu invalidnim licima, na primer.

Mi imamo definisan „Predah smeštaj“ i „Dnevni boravak za invalide“, a sa druge strane, podatak iz 2024. godine, pošto ja znate, čitam izveštaje, kaže da je „Predah smeštaj“ koristilo 257 ljudi, a dnevni boravak 1.646 ljudi, 2024. godine. Imamo na evidenciji 87.000 ljudi koji primaju tuđu negu i pomoć.

Dakle, broj onih roditelja koji mogu da smeste svoju decu u dnevni boravak i da na primer odu da rade i zarade platu i imaju neki svoj život je zanemarljiv, u ove stvari, u ove sisteme, u brigu o ranjivima je trebalo uložiti novac mnogo pre nego u EXPO, a čuli smo zapravo ko će od tog EXPO-a najviše da profitira.

1/3 JD/MJ

Najzad, ako želite da brinete o građanima istinski, onda treba da uložite novac i u prevenciju zagađivanja, u smanjenje zagađenja, treba da vidite zašto nam 2.000 deponija u toku godine gori, zato što se ispostavlja da je potrebno oko dve i po milijarde evra da bi se smanjilo zagađenje vazduha, a da nas šteta nastala usled zagađenja košta oko milijardu evra godišnje.

To opet pokazuje da nema plana, odnosno plan postoji samo na papiru, a njegova realizacija se apsolutno ne događa na terenu. Zbog toga ja zaista ne mogu da ukažem poverenje ovoj Vladi.

Evo, pošto je tu gospodin Siniša Mali, ja se bavim ljudima koji nemaju prilike da govore, koji nemaju prilike da se pojave, čak ni na društvenim mrežama, bavim se ljudima koji su gladni. Hoću da ga pitam zbog čega se ne ukine PDV na donaciju hrane? Kome je to u korist? Pogledajte naš predlog, pogledajte analizu. Sami znate da bi zahvaljujući doniranoj hrani zapravo se ti troškovi smanjili zato što bi narodne kuhinje mogle od te hrane da nahrane ljude koji su gladni. Zapravo, mi bismo imali profit i takođe bi to imalo svoj ekološki benefit. Objasnite zbog čega to nije bilo prioritet.

Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, gospođo Brnabić.

Poštovane koleginice i kolege, želela bih da se osvrnem upravo na ovaj predlog zakona koji je malopređašnji govornik pomenuo. Radi se o potvrđivanju Sporazuma o pristupu visokom obrazovanju i prijemu na studije na Zapadnom Balkanu. Sporazum potpisuju Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija, Srbija i Kosovo.

U članu 6. se navodi ukoliko prijem na studijske programe bude ograničen izbor kandidata iz zemalja potpisnica Sporazuma će se sprovoditi u skladu sa pravilima koja se primenjuju na kandidate iz zemlje domaćina, i sve zemlje će se truditi da omoguće ravnopravnost sa kandidatima iz zemlje domaćina.

Šta to znači u praksi? Znači da će, recimo, u Republici Srbiji da se obezbedi ravnopravnost studentima koji su Albanci sa Kosova. E, sad, mi treba da podstičemo mobilnosti i razmenu studenata i učenje na ustanovama visokog obrazovanja u drugim zemljama, to je sasvim u redu, ali moramo da se osvrnemo i na to kakav tretman i imaju naši studenti i kakva prava imaju oni.

Još 2013. donet je Zakon o stranim državljanima, samo što je zapravo odlagana bila ta njegova primena. Međutim, došao je momenat da se taj zakon primenjuje, da profesori iz Srbije ako dolaze, na primer, iz Novog Pazar, Kragujevca, Čačka moraju da dokazuju po kom osnovu oni zapravo dolaze da predaju u Kosovskoj Mitrovici. Studenti koji, takođe, dolaze iz drugih gradova iz Srbije isto tako moraju da traže dozvolu da borave na svom fakultetu. Kakva su njihova prava i na koji način će ona biti zaštićena? Da li će uopšte ti studenti moći da završe fakultete u Kosovskoj Mitrovici ili će možda na osnovu ovog sporazuma da im bude lakše da upišu fakultet u Prištini? Ovo su vrlo ozbiljna pitanja i ja zahtevam da odgovorite – zbog čega je Vlada bila nema na apele studenata iz Kosovske Mitrovice i na koji način će ona omogućiti da oni uredno završe svoje studije?

17/3 AL/VZ

Drugo pitanje. Pošto je već tu gospodin Lončar, ja koristim priliku da se njemu lično obratim i molim ga da kaže kakva sudbina čeka zaposlene „Apoteke Beograd“; šta će biti sa njihovim zdravstvenim osiguranjem; šta će biti sa ženama koje su zaposlene a koje su teško obolele i više nisu sposobne da rade; da li će se njima omogućiti neka otpremnina; da li će imati makar to zdravstveno osiguranje kao što pripada čak i onima koji su nezaposleni i prijavljeni su na biro?

Podsećam da osobe zaposlene u „Apoteci Beograd“ u ovom mementu imaju manja prava nego nezaposlena lica koja su prijavljena na biro.

18/1 MZ/MO 12.50–13.00

Takođe želim da pitam vezano za zakon o kojem smo govorili maločas, a odnosi se na ljudske ćelije i tkiva, postoji tu jedna formulacija koja može da bude donekle nezgodna. Kaže – član porodice nižeg reda prvenstva može ostvariti prava iz stava 15. ovog člana samo ako član porodice višeg reda prvenstva ne postoji ili ako u prvom pokušaju obaveštavanja nije dostupan ili ako se odmah po obaveštavanju ne izjasni o davanju ili odbijanju saglasnosti.

Potrebno je da se precizira šta znači to „odmah“. Koliko je to vreme koje mi stavljamo na raspolaganje čoveku da donese ovu odluku? Smatram da ta formulacija treba da bude precizna, da ne bismo došli do nepoverenja, osuda ili tužbi. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.

Moje pitanje upućeno je, prvo, Ministarstvu zdravlja. Htela sam da podelim sa građanima jedno iskustvo koje je verovatno mnogo ljudi imalo u poslednje vreme. Nama je nedavno trebao fiziološki rastvor, najobičniji rastvor soli i vode, da isperemo detetu oko i nismo mogli da nađemo bocu fiziološkog rastvora.

Šta se događa? Znamo da je grad odustao od Apoteke Beograd, pošto je zaključio da mu nije u interesu da je zadrži, a naravno nekom drugom jeste u interesu da kupi Apoteku. Da nismo ugasili ove apoteke zapravo mi bismo imali makar fiziološki rastvor i lekove koje su oni proizvodili.

Htela sam da podsetim da je ova apoteka bila na raspolaganju gradu kada su bile poplave u Obrenovcu, da su oni snabdevali svime što je trebalo od lekova, od opreme, da su čekali da im se vrati novac. I hoću da pitam – da li ministar može da garantuje da će privatne apoteke na isti način biti na usluzi građanima kada bude bilo potrebno?

2/3 AL/VZ

Druga stvar. Hoću da ga pitam – kako može da spava noću ako zna da u toj apoteci u njegovom resoru, u državnim apoteka, rade žene koje ne primaju platu godinu dana, koje gube pravo na zdravstveno osiguranje, koje sa vremena na vreme ne znaju da li će moći da idu na terapije koje zahtevaju vrlo ozbiljna, ozbiljna lečenja? Znači, hoću da kažem da je ova neodgovornost Ministarstva zdravlja zapravo skandalozna i da ga pozovem da kaže kakva sudbina čeka ostale državne apoteke. Da li ljudi, recimo, iz Niša isto da očekuju da u jednom momentu više neće imati čak ni zdravstveno osiguranje?

Drugo pitanje odnosi se na ministarstvo gospođe Đurđević Stamenkovski. Imali smo nedavno ponovo situaciju jezivog nasilja u Beogradu u kojem je učestvovalo dete od 16 godina. Ovaj incident završio je smrću jednog mladog čoveka od 19 godina i ja hoću da podsetim da sam ja još pre tri godine tražila da se uvede usluga socijalne zaštite gde će se raditi sa decom koja ispoljavaju, sa malom decom koja ispoljavaju delikventno i nasilničko ponašanje. Ako počnemo da radimo na vreme možemo da očekujemo neke efekte. Ako nikada ne opredelimo sredstva za ovu uslugu socijalne zaštite, mi zapravo, odnosno država podržava uzgajanje nasilja. Znači da nije preuzela nikakvu odgovornost da se smanji nasilje u društvu. Hoću da pitam gospođu Stamenkovski – kada će početi da poštuje zakon njeno ministarstvo? Hvala.

Ja sam želela da se javim još juče, ali bilo je 17.55 časova, tako da nisam imala vremena. Htela sam još juče da reklamiram Poslovnik.

Hajde prvo da probamo da zadržimo neki minimum pristojnosti.

Član 107. i 109. Da li može?

I sada, kada su poslanice jahale policajce. Smatram da ovo ne priliči, ovaj govor ne priliči zaista, a sada ću da referišem ono što se juče dogodilo.

13/2 GD/IR

Prvo, juče je ministar bio ovde, znači, to je bilo vreme kada sam ja htela da se javim da komentarišem, ali nisam stigla, on je koristio svoje prisustvo ovde u Skupštini da targetira imenom i prezimenom ljude zaposlene u tužilaštvu dok se protiv tog istog ministra vodi postupak. To je bila zloupotreba njegovog prisustva ovde u Domu Narodne skupštine.

Drugo, nekoliko puta je već ovde doneta presuda kao da je ovo sud, a ne Narodna skupština, protiv rektora i protiv dekana Sinanija, navodeći da su oni direktno krivi za smrt studentkinje.

Ja vas molim da to ne radite zato što time kršite zakon, međunarodne konvencije i Ustav i u stvari koristite svoju funkciju da biste ovde obezvredili gospodina Đokića koga vidite kao svog glavnog političkog protivnika.

Na kraju, nažalost je upotrebljena i gomila pežorativnih izraza. Ovde su izrečene psovke upućene nama. Ja ne želim da više prisustvujem takvim sednicama i molim gospođo Brnabić da interveniše ko god to izrekne, bilo sa naše strane, bilo sa strane preko puta, zato što se time srozava ugled ove ustanove.

Mi ovde nismo mi i mene ne interesuje ničija seksualna orjentacija i njegov lični život, niti građane Srbije to zanima. O tome ne treba da se govori. Važno je kako su naše vrednosti, za šta se zalažemo, kakve su naše politike. U tom smislu vas molim da poštujete dostojanstvo ovog doma. Hvala vam.

Nisam stigla, izvinjavam se. Bilo je kasno, 17.55 časova je bilo.

Zahvaljujem se.

Poštovane koleginice i kolege, želela bih da postavim sledeća pitanja. Prvo treba da imamo u vidu jednu zaista tragičnu činjenicu, a to je da je u Republici Srbiji u poslednjih pet godina na radu stradalo oko 240 ljudi. Pre samo deset dana poginuo je radnik na gradilištu mosta u Beogradu prilikom obrušavanja krana. Nakon toga u lozničkoj fabrici „Mint“ je stradao radnik i na kraju je juče poginuo čovek na gradilištu na Karaburmi. Važno je da građani znaju da su stanovnici Karaburme prijavljivali ovo gradilište, da su prijavili inspekciji rada da se radi nepropisno, da je nebezbedno, čime su pokazali zapravo veću odgovornost nego sama Firma BIG CEE koja gradi objekat, ali i veću odgovornost nego nadležno ministarstvo koje ti isti građani finansiraju. Uprkos ovoj tragediji radovi na izlivanju ploče na Karaburmi su nastavljeni kao da se ništa nije dogodilo, jer zaboga toliko izgleda vredi ljudski život kod nas.

Moje pitanje je upućeno ministru policije – zašto firme u kojima ginu radnici ne podležu istom temeljnom pretresu UKP-a kao Filozofski fakultet u Beogradu? Drugo pitanje, pošto smo obavešteni da je policija slala fotografije stradale devojke ispred fakulteta tabloidima, šta će on da preduzme po tom pitanju? Na kraju primećujemo da nema nikakvih hitnih sednica odbora vezanih za stradanje radnika, kao što smo imali hitnu sednicu vezanu za smrt devojke na Filozofskom, pri čemu sve ukazuje da je u pitanju zapravo bilo samoubistvo.

Ja sada pitam ministra prosvete – da li će on kao kolega, kao profesor, kao đak tog Filozofskog fakulteta da osudi izjavu poslanika SNS-a upućenu dekanu Sinaniju da bi najbolje bilo da izvrši samoubistvo? Ja očekujem da on kao ministar prosvete svih nas zapravo osudi ovakvu izjavu.

1/2 TĐ/JG

Drugo pitanje odnosi se na novoosnovani kvazifakultet u Nišu. Ako profesori ne budu hteli da učestvuju u radu ovog fakulteta, profesori na osnovu čijih predmeta su zapravo akreditovani bili programi, šta će ministar onda da radi? Zato što time diplome fakulteta više neće biti validne. Koje je njegovo rešenje?

Mogu li da nastavim?

Što se tiče Ministarstva zaštite životne sredine moje pitanje je sledeće, prošle godine je bez ikakvog obrazloženje ukinuta Uredba o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava čime je izazvan potpuni kolaps u sakupljanju posebnog otpada koji je toksičan. Time su baterije, akumulatori i mnoga druga opasna jedinjenja završila na običnim deponijama umesto da budu prerađene na način koji je bezbedan po naše zdravlje. To su u pitanju materije poput olova, žive, kadmijuma, hroma, arsena itd.

Moje pitanje – da li je Ministarstvo obavestilo Ministarstvo za rad i socijalna pitanja da je, nakon donošenje ove nove Uredbe, oko 500 zaposlenih u postrojenjima za tretman posebnih tokova otpada ostalo bez posla i još toliko ljudi koji su se bavili sakupljanjem otpada? U pitanju su vulnerabilne grupe, u pitanju je mnogo romskih porodica koje su zapravo ostale bez parčeta hleba. Kako je Ministarstvo ovo dozvolilo sebi da se mi na kraju gušimo u otpadu, a da ovi ljudi nemaju od čega da žive? Zanima me tačno koliko novca je leglo za potrebe prerade ovog posebnog otpada tokom 2025. godine i od početka 2026. godine, pošto se on namenski za to zapravo odvaja. Gde je završio taj novac? Zanima me u čiju korist je doneta Uredba o ukidanju ove Uredbe i kome je namenjen ovaj resor? Ko treba da preuzme preradu ovog otpada? Hvala.

Zahvaljujem se.

Pre nego što počnem sa obrazlaganjem samog amandmana, ja želim da kažem da prosperitetna država nije ona koja ima najviše kilometara izgrađenih auto-puteva, već ona sa najvećim procentom zdravih ljudi, i to treba da budu naši prioriteti kada donosimo odluke o tome u šta ćemo prvo ulagati?

Verujte mi da svaki čovek koji boluje, recimo, od hronične opstruktivne bolesti pluća ili od karcinoma u Kruševcu, da je mogao da bira, radije bi zauvek putovao magistralnim putem umesto auto-putem, nego bio bolestan. Bolest košta, po ekspertskim procenama koje sam ja čitala, negde čak i do trećine BDP-a iznose nevidljivi troškovi nastali zbog zagađenja vazduha. Košta bolovanje koje otvaraju majke kada im se dete razboli, državu košta, ali očigledno je ne brine baš previše, ali zato brine tu majku i majke u Srbiji i očevi moraju da znaju da mnoge bolesti nisu neminovnost i nisu neizbežne, jer da jesu onda bi broj umrlih i obolelih u Srbiji i u Sloveniji bio procentualno jednak. Kada pogledate analize, vidite da ih u Srbiji ima četiri puta više nego u Sloveniji, a nekad smo bili jedna država.

Smanjenje zagađenja se ne postiže samo kvalitetom, ovo smanjenje u stvari obolelih ne postiže se samo kvalitetnim lečenjem nego pre svega prevencijom i pravovremenim ulaganjima. Dobronamerna država se trudi da spreči, a nakon toga da leči. Naša slabo radi i jedno i drugo i od toga korist nema baš niko, osim privatnih apoteka, a nakon što smo državne potpuno ugasili.

Što se tiče prvog amandmana, mi smo zahtevali, zapravo hteli smo da pocrtamo neophodnost merenja suspendovanih čestica koje se javljaju kao najčešći zagađivač u našim sredinama. Amandman je odbijen, međutim pokazalo se da u praksi su vrlo često izveštaji dolazili nepotpuni bez merenja upravo ovih čestica. Smatram da nije bilo zgoreg da prihvatite ovaj amandman da zapravo svaki izveštaj koji ne sadrži podatke o suspendovanim česticama ne može biti prihvaćen. Hvala.

Hvala najlepše.

Prvo bih želela da pomenem nešto što je izrečeno nekoliko puta u Domu Narodne skupštine. Mislim da je važno zbog građana Republike Srbije da budu upućeni. Stalno kada se govori o zagađenju u Boru govori se o tome da je smanjen sumpor-dioksid. Međutim, iz nekog razloga ne govori se o tome da su ciljne vrednosti za arsen prekoračene osam do 40 puta. Ovo je jedna veoma opasna zagađujuća materija i ja bih molila da kada govorimo o podacima da iznesemo i ono što je povoljno i ono što nije povoljno po građane.

Što se tiče samog naše amandmana, mi smo želeli zapravo da proširimo ovaj korpus delanja građana koji nije bio povoljan po vazduh i po naše zdravlje zato što se ovim zabranama definišu samo aktivnosti koje se odnose na ozonski omotač. Sa druge strane, mi svaki dan, nažalost, smo svedoci toga da ljudi pale gumu, plastiku i otpadno ulje. Ovo je veoma opasna praksa, ovo je praksa koja je ustaljena u Republici Srbiji i smatramo da građani moraju da budu informisani o tome u kojoj meri je to opasno i da ovo mora da bude obuhvaćeno Zakonom o zaštiti vazduha. Zbog čega? Nama je navedeno u odgovoru na amandman da ne može da bude prihvaćen, jer se on tretira upravljanjem otpadom, odnosno regulativom koja se odnosi na upravljanje otpadom. Međutim, ta regulativa uopšte ne definiše postupanje fizičkih lica. Takođe, ovaj otpad onog momenta kada bude zapaljen on predstavlja problem za vazduh. Ne vidimo zbog čega ne bismo podvukli koliko je ovo štetno i opasno.

Takođe, dodali smo i predlog određenih kaznenih mera koje bi usledile usled ovakve prakse. Mi smo svesni toga da ljudi koji pribegavaju paljenju plastike i otpadne gume i otpadnog ulja su ljudi koji nemaju dovoljno ekonomskih sredstava. Mi pozdravljamo odluku da se rešava energetsko siromaštvo, svesni smo koliko je to ozbiljan problem i smatramo da treba da se nastavi u tom pravcu.

Takođe, kad predlažemo kaznene mere, smatramo da one ne treba da budu finansijske, nego treba da budu mere informisanja, odnosno obrazovanja ljudi koji pristupaju takvim ponašanjima i u težim slučajevima da se odnosi na društveno korisni rad.

Smatramo da je jako važno ne kažnjavati samo ljude koji ne dostavljaju izveštaje na vreme, planove na vreme zato što od izveštaja i planova ljudi neće ozdravite. Ozdraviće onog momenta kada budemo prestali svi, i pravna i fizička lica, sa lošim praksama. Zahvaljujem se.

Hvala vam.

Ovaj amandman odnosi se na predlog da se kažnjava pravno lice koje bez dozvole ministarstva vrši merenje kvaliteta vazduha. Mi smo zahtevali da se briše ova odredba zakona, zato što ne vidimo kakva se šteta nanosi dodatnim merenjem kvaliteta. Zapravo, čini se da je u stvari svrha destimulisanje nekakve samoinicijativne kontrole kvaliteta vazduha ili možda prikrivanje informacija o akcidentima.

Već smo ukazali da protekne jako puno vremena od momenta kad se desi neki veliki požar koji može da bude jako opasan, do momenta dok se ljudi ne obaveste o posledicama i merama koje treba da preduzmu. Zapravo, može da se desi da nikada i ne saznamo šta je trebalo da uradimo u tom trenutku.

Meni nije jasno kako nije bio prihvaćen ovaj amandman koji definiše obavezu merenja suspendovanih čestica koje su najadekvatniji pokazatelji kvaliteta vazduha, jer mi bez tog podatka zapravo dobijamo jednu lažnu sliku. Dovoljno je da se, na primer, neredovno kalibrišu ovi aparati za merenje zagađenja vazduha ili da se to iz nekog razloga odlaže, mi već nemamo podatke o onome što je bio najvažniji pokazatelj kvaliteta vazduha, odnosno dobijamo lažnu sliku da je kvalitet kako treba, prihvatljiv.

Moje pitanje je - zašto bi pravno lice bilo kažnjeno za merenje kvaliteta vazduha?

Imamo sledeću situaciju. Nas ministarstvo ne mora da informiše kada izbije akcident koji ugrožava naše zdravlje šta treba da radimo, lokalna samouprava ne snosi kaznu ako se ne pridržava sopstvenih planova, dakle, ako kasnimo sa realizacijom mera koje smo planirali ne dogodi se ništa, samo treba da planiramo ali nema reperkusija kad se to ne sprovodi u praksi, Ministarstvo ako kasni i 10 godina sa izdavanjem one objedinjene dozvole IPPC dozvole, isto tako ne snosi nikakvu odgovornost, ali zato kaznu plaća onaj ko vrši dodatno merenje kvaliteta vazduha.

Smatram da ovo zaista nije fer i zahtevam da se obriše ova odredba zakona.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, govoriću o Zakonu o zaštiti vazduha, pošto smatram da je ovo zapravo najvažnija tema današnje sednice i uopšte jedna od najvažnijih tema za naše društvo i za naše zdravlje.

Vazduh predstavlja opasnog i tihog ubicu zbog kojeg umire oko 16.000 ljudi pre vremena, 20.000 dece oboli od bronhitisa, recimo, u toku jedne godine, prema nekim procenama. To je previše i to zahteva hitne mere i odavno je zahtevalo da se stvari realizuju u praksi, a ne samo da se donose nove regulative.

Ja želim da podsetim na ovaj Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja i na Registar velikih zagađivača koji zahtevaju izdavanje tih objedinjenih dozvola. Njih ima oko 220, a do sada je izdata jedna četvrtina dozvola, što znači da njihovo izdavanje ide nedopustivo usporeno, previše sporo, s obzirom na efekte koje ima zagađen vazduh. Sticajem okolnosti upućeni smo u činjenicu da fabrika „Knauf“ koja proizvodi znatno zagađenje na opštini Surdulica, nakon 12 godina i dalje nije dobila objedinjenu dozvolu, a rok je bio 120 dana da se ova dozvola izda nakon pribavljanja sve potrebne dokumentacije. Ovo je ozbiljan problem koji se tiče svih nas i smatram da nema mesta donošenju novih zakona i pravljenju novih registara ako još uvek nismo ispunili zahteve postojećeg zakona koji je izuzetno važan.

Što se tiče predloženog zakona koji danas imamo na dnevnom redu, recimo, moje je pitanje – zbog čega su fabrike oružja i ostale koje se bave poslovima odbrane zemlje izuzete iz ovog zakona? Zašto su one pošteđene, recimo, u mirnodopskim uslovima? To mi nije jasno.

Znamo da je „Krušik“ u Valjevu jedan od najvećih zagađivača te sredine, koja je inače visoko zagađena.

Takođe, imamo propisano šta sve treba lokalna samouprava da dostavi. Ona treba da napravi planove da podnese izveštaje, ali nigde nije definisano koje su reperkusije nepridržavanja donetih mere.

Dakle, nema smisla donositi zakone i akcione planove i programe zaštite vazduha ako se mi njih ne pridržavamo.

Volela bih da vidim i neke mere koje se odnose i na lokalnu samoupravu, a takođe i na ministarstvo koje se smo nije pridržavalo sopstvenih zakona.

Takođe, što se tiče informisanja, imamo problem u pogledu toga kako je ono definisano ovim zakonom i ispostavlja se da ima jako puno vremena, jako je velika tolerancija od momenta kada se podnese izveštaj inspektora, pa kada lokalna samouprava odredi koji su nam podaci potrebni i koje merenje treba da se vrši, može da prođe nedelju dana, deset dana. Pošto je u pitanju vazduh mi zapravo kasnimo sa tim podacima. Nećemo nikada saznati šta se desilo prilikom požara u Vinči i ostalih požara koje imamo nažalost na deponijama širom Srbije.

To je nešto što smo mi obuhvatili svojim amandmanima.

Samo bih da skrenem pažnju da uprkos planovima mi imamo zapravo na terenu zapravo potpunu drugačiju sliku i da naša Termoelektrana „Nikola Tesla“ recimo je od 2019. godine je trošila 32.000 tona mazuta, 2020. godine 29.000 mazuta, da je nakon toga usledilo 80.000 tona mazuta, a naredne godine 96.000 tona mazuta. Znači, da koristimo ugalj lošeg kvaliteta, da se trujemo, da obolevamo, a da paralelno sa tim donosimo programe koji se zapravo ne realizuju i to je osnovni problem. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.

Poštovani gospodine Macut, koleginice i kolege, ja sam pratila jučerašnji ekspoze, čitala sam ovaj program i probaću u vremenu koje imam da ukažem na nekoliko stvari.

Prvo želim da naglasim da, što se tiče digitalizacije u obrazovanju, pre prikupljanja bilo kakvih podataka morate da imate odobrenje roditelja učenika. To je jasno. Takođe, pre nego što uopšte počnemo da govorimo o digitalizaciji treba da se osvrnemo na to u kakvom su stanju školske zgrade. Recimo, samo u naselju Braće Jerković koje se nalazi na opštini Voždovac su sve tri osnovne škole ruinirane i imaju ozbiljna oštećenja. Na školi „Đura Daničić“ već tri godine prokišnjava krov, učionice su memljive i vlažne i deca su pod rizikom od razboljevanja. Dakle, pre nego što stignemo do digitalizacije, hajde da se postaramo da ne padne neki plafon ili da se deca ne razbole. Možda bi i bilo novca da se razni krovovi poprave da nije otišlo 5 miliona evra za fantomske projekte u oblasti obrazovanja.

Što se mene tiče, da ste se osvrnuli recimo na ovaj problem možda bismo mogli da verujemo da ćete doneti razrešenje postojeće krize i boljitak ovom namučenom društvu.

Ovaj ekspoze je bio bogat naučno-tehnološkim inovacijama, a sa druge strane mi živimo u realnosti, u zemlji koja nije kadra da reguliše deponije. Godine 2024. mi smo u jednom trenutku imali oko 200 deponija koje gore. Šta se dešava sa tim, zašto nama stagnira izgradnja deponija? Recimo, ne znam da li ste upoznati sa time da je trebalo na lokaciji Srnje u Kruševcu da bude izgrađen regionalni centar za upravljanje otpadom. Najavljeno je da će početi da radi od 2022. godine. Sada je 2025. godine. Uzet je kredit od KfW banke, ali nema deponije. Znate kako se rešava problem smeća? Ćićevac i Varvarin bacaju svoje smeće na divlju deponiju pored Velike Morave i onda se to smeće pali da bi se smanjila njegova količina. To udišu naša deca, vaša deca, sva deca koja žive na toj teritoriji.

Što se tiče Ministarstva za zaštitu životne sredine, takođe, morali smo da se osvrnemo na problem velikih zagađivača. Šta je sa tim objedinjenim dozvolama, dokle su one stigle, zašto njihovo izdavanje ide tako sporo i da li time zapravo država štiti velike zagađivače? Mene zanima lično da mi odgovorite na jedno pitanje - kakav je vaš stav o projektu „Jadar“? To nismo čuli juče. To je jako važno za sve građane Srbije.

Takođe, važan mi je bio ovaj jedan mali pasus koji se tiče socijalne politike. Prevashodno se odnosi na garancije za mlade, čime pretpostavljamo hoćete da podiđete mladim ljudima koji su se pobunili, ali ste na primer neke socijalne grupe potpuno izostavili. To su neke socijalne grupe koje ne mogu da izvedu hiljade protestanata i da dele postove na društvenim mrežama, ali ne smemo na njih da zaboravimo.

Šta je sa prihvatilištem za beskućnike u Beogradu? Najavljeno je njegovo rušenje i rečeno je da dve godine oni neće imati mesto, neće imati nikakav dom, čak ni taj privremeni. Ljudi, to je nedopustivo.

Što se tiče socijalnih karata, rekli ste da nemamo nikakve predloge. Ja mogu da pričam o socijalnim temama koliko god hoćete, ali nemam vremena. Vi ste rekli da ćete dalje nastaviti sa politikom socijalnih karata. Potrebno je da redefinišete te socijalne karte. Vi se pozivate na njih kao na neki transparentan proces dodele socijalne pomoći. S druge strane, ako pogledate zakon, on navodi da ako postoji bilo koje povezano lice koje ima prihode veće od propisanog minimuma kao tražilac socijalne pomoći ne može da dobije socijalnu kartu. Šta ako to povezano lice prosto ne želi da pomogne tražioca socijalne pomoći, što se u realnosti neretko događa? Dakle, ovaj program je potrebno redefinisati, jer je 60.000 ljudi izgubilo pravo na socijalnu pomoć.

S tim u vezi moram da se osvrnem i na gospođu koja je bila zapravo uzbunjivač iz Centra za socijalni rad Novi Beograd, a koja je ukazala na to da novac koji je verovatno bio namenjen socijalnoj pomoći zapravo odlazi na kupovinu glasova. Da li ste to preispitali? I sve ovo govori o resoru, nesrećnom resoru, iz koga jedan ministar odlazi da bi bio kandidovan za ministra u drugom resoru, a takođe u toj socijalnoj zaštiti mi smo nedavno imali jednu tragediju u kojoj je stradalo osam ljudi u požaru. Ja smatram da mora da postoji neki minimum ispod koga se ne ide i da osoba u čijem resoru se desi ovakva tragedija, u domu koji nije imao licencu, ne sme da bude kandidovana za mesto ministra. Ne sme.

Moj kolega, gospodin Stanković, juče smo govorili o njemu. Ja bih prvo da pročitam šta kažu njegove kolege sa fakulteta. To se poklapa sa mišljenjem Nezavisnog sindikata prosvete. Kaže ovako: „Na osnovu njegovih dosadašnjih istupa u medijima, izvesno je da će njegovo delovanje ići u smeru gušenja kritičkog mišljenja i akademskih sloboda, ugrožavanja fakulteta kao naučnih institucija i u krajnjoj liniji autonomiju univerziteta. Zbog svega toga se oštro protivimo izboru prof. Dejana Vuka Stankovića na mesto ministra prosvete.“ Ja bih samo da dodam da je on verovatno zbog toga i doveden, baš zbog tih stavova.

Ono što me naročito zabrinjava je ta potpuna neosetljivost na ove navode devojaka koje su se pojavile i koje zapravo postoje od ranije na mrežama i u medijima, jedna potpuna neosetljivost koju sam juče videla. Ovaj trend zadržavanja prethodnih kandidata, neosvrtanja na propuste, na posledice tih propusta zapravo ukazuje da će ova kriza koja postoji i problemi i podele da se samo produbljuju i da će u osnovi sve biti kao što je i bilo, s tom razlikom što ovaj narod koji imamo van Skupštine više nije isti kao pre novembra 2024. godine. Hvala.

Hvala, gospođo Brnabić.

Imam u vidu sve o čemu je govorio kolega Aleksić, ali ipak želim da obrazložim ovaj predlog zato što smatram da je ovo nešto što je jako važno i urgentno. Mislim da kasnimo sa izmenom Zakona o PDV-u, nedopustivo, zato što za sve ovo vreme ljudi koji nemaju sredstava da kupe sebi osnovne životne namirnice su u velikom problemu. Mi moram oda se oslanjamo na podatke Zavoda za statistiku da je jedna petina stanovništva u riziku od siromaštva. To je ogroman problem na koji mi moramo da odgovorimo određenim merama, jedna od njih je ta da se ukine PDV na donaciju hrane. Mi smo 4. aprila podneli ovaj predlog za izmenu zakona i nažalost, to nije ušlo u proceduru. Nadamo se da ćemo danas pokazati svi zajedno razumevanje da se ovakva mera usvoji.

U Srbiji 700 hiljada tona hrane bude bačeno u toku godine. Sa druge strane imamo ljude koji ne mogu da izađu na kraj sa svojim finansijama i ne mogu da se snabdeju osnovnim namirnicama. Recimo, analize pokazuju da bi godišnji gubici usled ukidanja plaćanja poreza bili 18 milina dinara, i to bi bio neki fiskalni gubitak, ali s druge strane bi porast u donacijama imao vrednost oko 160 miliona dinara. Dakle, mi bismo samo imali dobit usled uvođenja ovakve mere.

Podsećam da su bile formirane radne grupe pre nekoliko godina, koje još uvek, znači 2018. godine, koje još uvek nisu dale rezultate. Do sada je trebalo da imamo predlog za sa njihove strane, a ne da mi danas, tek nakon šest godina govorimo o ovom predlogu.

Dakle, postoje isto tako ljudi koji nisu na ovoj evidenciji Centra za socijalni radi, koji nisu evidentirani ni u Republičkom zavodu za statistiku, to su ljudi koji nemaju lična dokumenta. Znači, postoje u Srbiji ljudi koji nemaju čak ni pravo na narodnu kuhinju i zbog toga je ova mera kojom se podstiče doniranje hrane i smanjuje se bacanje hrane jedna ekonomska, socijalna mera, humana mera, i u krajnjoj liniji ekološka, zato što usled bacanja hrane dolazi do povećanje emisije metana i povećano g rizika od požara na deponijama, što nama u svakom slučaju nije potrebno.

Stoga vas ja pozivam da svi date podršku ovom predlogu za izmenu Zakona o PDV-u, zato što se tiče najugroženijih građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Negde sam se prepoznala, delimično kod ovih ekoloških talibana.

Htela bih da citiram mišljenje Vlade koje sam imala čast da pročitam i koje kaže da će Republika Srbija da zaštiti svoje interese kroz učešće u lancu vrednosti električnih vozila i osigurati da se primenjuju najveći ekološki i socijalni standardi.

Ovo zaista lepo zvuči, ali sa druge strane praksa vas na žalost demantuje, jer mi imamo u Srbiji negde oko 250 neuređenih rudarskih deponija, odnosno deponija rudarskog otpada i sada treba da verujemo da će ta praksa da izmeni i da postane povoljna po nas. Ne samo da nije urađen rudarski otpad širom Srbije, nego nisu ni deponije običnog smeća, pa tako imamo i podatak MUP-a iz 2022. godine da je na deponijama bilo oko 1700 požara, zabeleženih. Recimo, na putu Ćićevac-Varvarin jako često gori smeće u šta sam se lično uverila i truje stanovnike najmanje dve opštine.

Kada se pogledaju podaci o zagađenju vazduha i njegovim efektima kod nas oko 17000 ljudi umre pre vremena zbog zagađenog vazduha. Tako da ne znam kako ikako možemo da verujemo u ovo lepo sročeno mišljenje Vlade.

Recimo, deponija u Vranju je imala rok upotrebe do 2018. godine i očekivano je da se ona proširi, odnosno da se izgradi sanitarna deponija za šta smo uzeli kredit. Deponije i dalje nema, ali zato ovo smetlište neuređeno gori jako često.

Eto, zašto mi ne možemo da verujemo vama, a ne možemo da verujemo ni Rio Tintu, kako mi tako i građani Srbije, jer ko će za Boga u Srbiji da dozvoli da 17 cisterni sumporne kiseline bila ona topla ili hladna, svakoga dana prolazi kroz Srbiju gde su za tri godine 190 puta vozovi ispadali iz šina.

Zašto ne verujemo Rio Tintu, o tome smo govorili prethodnih dana. Jedan od razloga je i ovaj njihov zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja koji je zapravo prilično krnj i nepotpun, što pokazuje da oni zapravo kriju šta žele da rade u Srbiji, zato smo mi podneli zahtev da resorno ministarstvo ovaj njihov zahtev odbije.