Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege, ja ću malo uzeti vremena od poslaničke grupe, da rezimiramo, što se tiče cele priče oko Generalštaba, da se vratimo na temu.

Amandman broj 1. predlažemo, znači, da se briše iz nekoliko razloga, jer slušajući ovo što se dešava u sali i ovo sve što smo imali prilike, dokumenta iz kojih smo imali uvid, možemo da konstatujemo nekoliko činjenica koje su važne i koje mogu biti važne za nas ovde, a takođe i za kulturno i nacionalno blago naše zemlje.

Pre svega, konstatovali smo da je Nikola Dobrović napravio i konstruisao, i napravio arhitektonski predlog za Generalštab i da je taj kulturno-istorijski spomenik od velikog značaja danas ne samo na teritoriji bivše države, nego i države Srbije danas, a takođe i spada u kulturno nasleđe Evrope.

Stvar koja je pod dva važna, to je da je ovaj objekat zaštićen kao nacionalno dobro i kao kulturno dobro od 2005. godine. Teško je oštećen u NATO bombardovanju 1999. godine. Ja sam imala nesreću da te noći budem dežurna i ne mogu vam reći kakav je to pakao bio kada su bombe pale ne Generalštab koji se nalazi u blizini klinike u kojoj sam tada radila.

Ono što je takođe važno i što mora da se napomene, da ove dve stvari su sigurno, nesporno je da se radi o jednom kulturnom nasleđu koje je prepoznala i EU, koje je prepoznavala stara Jugoslavija, ali mi tu imamo jedan ideološki problem. Generalštab je zapravo nastao da bi prikazao snagu i moć bivše države, znači, SFRJ i kao drugi ideološki problem, znači, NATO je taj koji je gađao tu zgradu.

Pravni problem, zašto je ovaj leks specijalis problem, zato što je tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo istragu protiv odgovornih lica zbog falsifikovanja dokumentima kojima je Vlada praktično ukinula status kulturnog dobra zgradi Generalštaba. To je ono što bi donošenjem ovog zakona, odnosno leks specijalisa, ova istraga se na neki način obesmislila.

Ono što je takođe važno i što moramo da kažemo, a to je da zapravo, šta je ono gde mi danas težimo? Imali smo danas, i to jedna od glavnih vesti ako pogledate, imali ste sastanak predsednika države Srbije sa ambasadorom EU, i njegova izjava od danas je da Srbija ostaje strateški posvećena ulasku u EU.

Međutim, nikako nismo imali prilike ovde da čujemo šta je ono što zapravo Evropski kulturni centar, zapravo Europa Nostra, koja je evropska i internacionalna institucija koja se bavi kulturnim nasleđem, šta ona zapravo od nas traži kada je u pitanju zgrada Generalštaba.

Pre svega, postoji četiri stvari koje se ovde traže, a tiču se kulturnog nasleđa u samoj Republici Srbiji. Pre svega, traže da se potpuno povuče leks specijalis o kome mi ovde danas razgovaramo iz parlamentarne procedure. Takođe traže i poništavanje Vladine odluke koja ilegalno uklanja status zaštićenog objekta za zgradu Generalštaba. Traže publikaciju svih ugovora koji se tiču zgrade Generalštaba i ono što je još važnije, traže javnu raspravu i transparentnu, inkluzivnu i ekspertsku debatu koja će da oceni da li je ova zgrada i koja je njena uloga u okviru evropske arhitekture.

Ono što moram da vam kažem, to je da sigurno ovakve zahteve ne treba da prenebregnemo, naročito što se ovde svi zaklinjemo da želimo da uđemo u EU.

Ovde ću sada da napravim jednu digresiju. Zgrada Generalštaba se nalazi na opštini Savski venac. Opština Savski venac ima 37.000 stanovnika i ja sam neko ko je na opštini Savski venac rođen i jedan od retkih možda kome je ista adresa u krštenici i u mestu prebivališta i u ličnoj karti.

Ono što je važno i što ću da vam kažem, to je da se na ovih par kvadratnih kilometara zapravo prepliće naša prošlost, naša sadašnjost, a bogami i naša budućnost.

U okviru nekih dva i po kilometra vazdušne linije vi imate s jedne strane „Kuću cveća“, gde je sahranjen maršal Tito. Tu zgradu je hteo svojevremeno gradonačelnik Beograda da ruši. Imate Dvor Karađorđevića, u kojem danas obitava porodica Karađorđevića. Imate zgradu Generalštaba koja je srušena. Imate brojne istorijske, kulturne objekte. Imate kuću kralja Petra, u kojoj je živeo i radio na Senjaku. Zamislite kako bi bilo kada bi svako od nas koji sedimo tu kao nemi posmatrači sa dolaskom svake nove vlasti ili nečega sličnog tražili da se nešto sruši.

Znate, Beograd je čudan grad. On ima jednu svoju veliku istoriju, veliku svoju kulturu. To je grad koji je na neki način primio mnoge ljude da ovde odrastu, da se školuju i da se na neki način uključe i da se uključe praktično u ovaj naš svakodnevni život. Umeo je jako dobro da prepozna ono što je dobro i umeo je jako dobro da prepozna ono što je loše.

Govorim vam kao građanin Savskog venca sa idejom da se ova zgrada ostavi na miru kao jedna kulturna baština koja će nam ostati za budućnost, da se ona rekonstruiše i poštedi na najbolji mogući način, onako kako eksperti kažu, kako ljudi iz EU, znači, od nas praktično zahtevaju, a ne da se na tom mestu prave hoteli, džakuzi, saune ili neki druge neprikladni objekti kojima tu nije ni mesto, ni vreme.

Građani Savskog venca su prihvatili Beograd na vodi, da vam kažem, i on se nalazi na našoj opštini i niko ne bojkotuje Beograd na vodi mnogi odlaze i dolaze tamo. Ja lično nikada ne idem tamo, ali ono što jeste - on će sigurno ostati da stoji i posle svih nas koji smo ovde u Skupštini i vas koji ste ga napravili. Hvala na pažnji.

Poštovane kolege, poštovana predsednice, predlažemo da se član 6. briše.

Poenta cele stvari, zašto smo protiv ovoga, jeste da ako analizirate troškove izložbe i gradnje nacionalnog stadiona, vi ćete vidite jedan eksponencijalni rast tih troškova u vremenskoj distanci.

Ako, sa druge strane, pogledate činioce kako funkcioniše zdravstvena zaštita, videćete da danas na operacije, recimo, kuka i kolena u Republici Srbiji čeka negde oko 20.000 ljudi. Dakle, 20.000 ljudi je grad veličine Loznice. Ako pogledate koliko ukupno ljudi čeka na raznorazne procedure, to je 60.000 do 70.000 ljudi u Republici Srbiji. Tako da, ovo nikako neće biti skok u budućnost za neke naše sugrađane. Nažalost, neki neće moći da siđu čak ni stepenice.

Apelujem sa ovog mesta, kao neko koje proveo veliku, gotovo ceo svoj život u zdravstvu, da se bar deo tih sredstava iskoristi i preusmeri za zdravstvenu zaštitu naše populacije.

Druga stvar koju bih htela da pomenem, a koja ovde nije bila predmet i nisam je čula, to je da je ovih dana, a radi se i tiče se ekologije, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija tražio od države Srbije i od Ziđin Kopera izveštaj o praktičnom zagađenju životne sredine u okolini Bora.

Smatra se da je ova oblast u našoj zemlji zapravo žrtvovana zona i jako bih volela da nam Ministarstvo ekologije, ili možda u nekom od sledećih poslaničkih pitanja, da odgovor na ovo pitanje - da li uopšte imaju saznanja i šta misle i koja sredstva, možda čak i deo ovih sredstava upravo preusmere za zaštitu životne sredine u Republici Srbiji? Hvala vam.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, poštovane kolege i poštovani građani Srbije, danas ću da postavim poslaničko pitanje koje je meni lično bilo postavljeno u medijima, a takođe sam ga dobila i preko sajta Narodne skupštine. Pitanje je za Ministarstvo zdravlja i za organizaciju posla – kako je moguće da u unutrašnjosti Srbije, konkretno u Zaječarskom okrugu ima na 36 sela samo jedan ginekolog. Ja sam ginekolog, akušer po struci i znam koliko je prenatalna zaštita važna, koliko su važni porođaji, koliko je važna zaštita zdravlja žena u Republici Srbiji.

Na teritoriji Republike Srbije, užoj teritoriji radi 509 ginekologa. Svojevremeno sam vodila najveće strukovno udruženje ginekologa koje ima i broji oko 1.100 članova, možda ih sada ima malo više i mogu da vam kažem da situacija nije ovakva samo u Zaječaru. U Sremskim Karlovcima nema ginekologa, u Čajetini je jedan, u Temerinu je jedan i možda im pripomaže još po neki doktor iz privatne prakse na istoj teritoriji.

Postavlja se pitanje kako smo došli danas u ovu situaciju i na koji način se i zašto se ovakve stvari dešavaju. Znači, razlozi su višestruki. O ovome što vam sada pričam, pričam već ravno četiri godine od kako sam napustila državnu službu i razlozi su sledeći. Prvo, država je širom zatvorenih očiju gledala na odliv ne samo ginekologa, nego i doktora iz državnih bolnica. Odlazili su redovni profesori sa medecinskog fakulteta.

Druga stvar je loša sistematizacija u zdravstvu i apsolutno se ne primenjuje na način na koji bi trebalo. Treći razlog je nepotizam i naravno u ovim udaljenim mestima su i loši uzroci za rad. Šta se dešava u Beogradu? U Beogradu, dve univerzitetske klinike na kojima radi preko 200 ginekologa. Na jednoj radi 124 ginekologa, u tim ustanovama koje su prve došle na red za renoviranje, imate da rade roditelji, da rade deca, da rade bliski rođaci. Znači, to vam slika jedan nepotizam koji se godinama neguje u zdravstvenim ustanovama.

Ko radi u domovima zdravlja, evo opet da uzmemo Beograd za primer, do skora su se u domovima zdravlja zapošljavali najlošiji đaci koji su po tri i četiri puta polagali specijalistički ispit. Sad su avanzovali, zapošljavaju se u univerzitetskim klinikama, dobijaju zvanja primarijusa. Očekujem uskoro da neko od njih postane i direktor najvećih klinika.

Iz ovoga sledi moje drugo pitanje - da li se pri postavljanju direktora koji su tu da organizuju posao, znači direktor zdravstvene ustanove je tu da organizuje posao, bilo da je klinika, bilo da se radi o udaljenim zdravstvenim stanicama, da li se Ministarstvo zdravlje drži uslova koji su neophodni da kandidat ispunjava uslove da postane direktor? Kao što vidite, oni su svi trenutno u v.d. statusu, sem profesora Milovana Bojića koji je zaista jedini izabran na konkursu i vodi ustanovu „Dedinje“, svi ostali su u v.d. statusu.

Međutim, i tu smo otišli korak dalje, vi sada imate da vam zdravstvene ustanove, ako pogledate, recimo, tri beogradska klinička-bolnička centra, vode v.d penzioneri. Znači, ljudi su u penziji i ponovo su u v.d. statusu da vode do 70-te godine zdravstvene ustanove. Da li ljudi u Ministarstvu zdravlja stvarno misle da u ovoj generaciji između 45 i 55 godina ne postoje ljudi koji bi mogli da budu mladi direktori i da im se da šansa da vode zdravstvene ustanove i da se ovo zdravstvo unapredi.

Ponavljam, isto se odnosi i na stvari u inostranstvu, isto se odnosi i na opšte bolnice u unutrašnjosti, a takođe i na ove jedinice. Sigurno da bi ti ljudi uspeli da dovedu i investitore i imali mnogo više i znanja i elana da ovakve stvari sprovedu i da dovedu zdravstvenu zaštitu u ove udaljene krajeve.

Ono što je takođe važno, to je da ako ne vodimo računa o ginekološkoj službi i ako ne vodimo računa o reproduktivnom zdravlju, o porođajima, postavlja se pitanje gde se porađaju žene iz ovih sela? Kada one idu kod ginekologa? Kada su zadnji put bile? Ne zaboravite, mi smo država sa negativnim prirodnim priraštajem. To je tendencija koja traje već poslednjih, da ne slažemo, sigurno 15, 20 godina i više. Tokom godine imamo veći broj onih koji su umrli nego onih koji su se rodili.

U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti sve ovo što sam ja navela decidno piše. Znači, postoje i starosne granice i ograničenja i kako se organizuje zdravstvena služba. Sa ovog mesta želim da pozovem nadležne da primene zakon, da institucije počnu da rade svoj posao i da građanima Srbije obezbede efikasnu i dostupnu zdravstvenu zaštitu. Hvala.

Želim da se obratim po Poslovniku, takođe član 107. iz jednog razloga, ovde je više puta ….

Izvinjavam se 27.

Spomenuta sam.

Replika je.

Poštovana gospođo ministar, retko koji profesor govori bez argumenta.

Ono što ja imam da vam kažem da sam u svom javnom nastupu, na nekoj od televizija rekla da se litijum karbonat kod neuropsihijatrijskih poremećaja isključuje prvom trimestru trudnoće, to je jedna stvar, ne znam možda se bavite i patologijom trudnoće, ali ono što sigurno znam to je da eventualno zagađenje sredine, hrane može da dovede do nekih problema sa plodom. To mi je posao. Nažalost, možda bi bilo bolje da sam ostala da se bavim svojim poslom, nego sam rešila da se bavim politikom. To je tačno, ali ono što mogu još da vam kažem, ništa ne govorim neargumentovano. Znači, ja sam bila u par navrata pozvani predavač u SANU, moj stric je bio potpredsednik SANU i ja vas molim da kada pričate i pominjete profesore da budete vrlo decidni i vrlo se upoznate sa onim šta je neko rekao i šta to znači. To je jedna stvar.

Moje drugo pitanje – ako su ti ugovori, sada je političko, bili toliko nepovoljni koje je potpisala Demokratska stranka, zašto ste vi onda nastavili to dalje da radite?

Dobar dan svima.

Poštovane koleginice i kolege, poštovana predsedavajuća, uvaženi članovi Vlade, podnela sam amandman koji se tiče praktično preusmeravanja sredstava koja bi bila opredeljena za gradnju infrastrukture nacionalnog stadiona, a time sam inicirana, jer su mi uputili pismo putem mejla, kao narodnom poslaniku dve grupe kolega. Jedni se tiču Nacionalne organizacije za retke bolesti, koja tvrdi da rebalansom ovog budžeta nisu opredeljena dovoljna sredstva i ponovna sredstva za dalje lečenje ovih pacijenata. U budžetu jesu opredeljena sredstva za nove bolesti i to jeste prošireno, međutim ono što ovakve organizacije traže to jeste kontinuitet lečenja. Oni se upravo plaše da zbog toga što rebalansom budžeta nisu predviđeni neće moći da ostvare kontinuitet svog lečenja i to je jedna stvar koja je jako važna i o kojoj treba zaista razmisliti.

Druga grupa koja mi se obratila su kolege i stvar se tiče pre svega naravno gorućih problema u zdravstvu. To su plate zdravstvenih radnika koje su danas na nekom najnižem nivou kada je region u pitanju i druga stvar na koju bih posebno htela da ukažem pažnju, a takođe inicirana njihovom inicijativom, to je postojanje volonterskih specijalizacija.

Molim vas sa ovog mesta da odredite novac i da finansirate one specijalizacije, da Ministarstvo zdravlja to uradi, koje su deficitarne. Znači, to je jedan možda od privih koraka koji bi trebalo da se uradi kada je u pitanju zdravstveni sistem. Mislim da je nedopustivo da neko studira medicinu šest godina i da tada kada završi šest godina i završi jedan ozbiljan fakultet ima mogućnost da se zaposli ili da ode na volontersku specijalizaciju i da bude volonter.

Znači, taj entitet se mora ukinuti. Potrebno je da država napravi program specijalizacija koje su deficitarne, koje su nam u ovom momentu potrebne i da finansira to, da bi se makar pomakli malo sa mrtve tačke. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, članovi Vlade, uglavnom smo dosta, mi ćemo biti protiv usvajanja odluke o uvođenju takse, ali ono što ja želim da kažem da jedna strana koju ovde slušamo dva dana, to je taj kvalitativni, koliko to zaista košta i to je za prosečnog građanina 16,2% i to je 50 dinara.

Međutim, jedan drugi problem na koji RTS može da obrati pažnju, a to je znači deo koji se tiče obrazovnog i kulturnog programa. Mi kao zemlja težimo i uđemo da budemo deo evropske zajednice i deo EU, na žalost po podacima sa poslednjeg popisa negde oko 33%, mi imamo funkcionalno nepismenih ljudi koji ne znaju sa digitalnim platformama.

Ne znam kako je zamišljeno i na koji način da se ovi ljudi obrazuju, a bilo bi jako dobro da RTS iskoristi svoje resurse koje je imao za vreme korone i nemojte da zaboravite da je tada odrađen veliki posao i da je nastava cela išla preko trećeg kanala, i mi moramo da te ljude naučimo, te dve trećine ljudi zapravo da dobližimo digitalne platforme, jer ako mi sami u državi uvedemo, imamo elektronske krštenice, elektronske e sanduče, mi komuniciramo preko toga, imate preko dve trećine nacije koja živi u mraku i nema pojma o čemu se radi.

To je jedna važna stvar. Druga važna stvar na koju bih htela da ukažem da se nadam da kulturni pregled neće biti, program samo na 20% . Treća stvar na koju želim da ukažem to je cenzura, ona je prisutna kada je u pitanju politički život, kada treba da gostuju ljudi iz opozicije, razni ljudi koji imaju druga mišljenja, ali nema cenzure, recimo za estradizaciju, za tabloidizaciju ovih programa, RTS je nešto što je almamater svih ostalih kuća koja se bave informativnim programima.

Tu su se nekad školovali novinari i odlazili u druge redakcije.

Molim vas da obratite pažnju da ta kuća zaista održi taj status nacionalne kuće, koja će biti škola novinarstva za sve ostale televizije.

Hvala vam.