Poštovana predsednice, drage kolege, poštovani građani Srbiji, ono o čemu ću danas da pričam je verovatno nastavak one priče o nedostatku ginekologa u Republici Srbiji.

Imamo jednu opomenu sada iz Ćuprije. Situacija koja se desila proteklih dana u porodilištu u Ćupriji, kada je zbog nedostatka stručnog kadra privremeno bio zatvoren stacionar i nisu primane nove pacijentkinje mogla bi da bude sudbina i drugih manjih porodilišta u Srbiji.

Iako Opšta bolnica u Ćupriji tvrdi da je 19. januara služba za ginekologiju i akušerstvo ponovo uspostavila redovan rad i da svi specijalisti rade, postavlja se pitanje kakva se poruka šalje ženama koje čekaju bebe ili tek planiraju, ako se porodilišta zatvaraju. Ovakvu situaciju sa nedostatkom kadra imamo ne samo u manjim mestima u Srbiji, nego imamo čak i u velikim porodilištima.

Prisutna je potpuno neadekvatna preraspodela zdravstvenih radnika, tako da na velikim ginekološkim klinikama, mimo postojeće sistematizacije, imamo preko 120 ginekologa. I mnogi bi rekli, imali smo prilike pre neki dan da čujemo na otvorenoj sednici Vlade, da je posledica nedostatka doktora upravo zbog toga što nisu davane specijalizacije iz ginekologije, akušerstva, drugih, da je bilo tako tamo 2008. godine, međutim, ja ću vam reći da to nije slučaj.

Kada uzmete podatke o tome koliko ljudi godišnje traži ispis iz Lekarske komore, 500 do 600 lekara godišnje traži ispis iz Lekarske komore Srbije. Znači, od 2012. do 2024. godine, ako se radi o tom broju, našu zemlju je napustilo negde oko 7,5 hiljada doktora, to je stvar broj jedan. Stvar broj dva, 2023. godine 1.200 lekara je tražilo ispis za odlazak u inostranstvo iz Lekarske komore Srbije. To su brojke koje su zabrinjavajuće.

Za mene je pre neki dan na sednici Vlade rečena fascinantna stvar – da se državni zdravstveni sistem u Srbiji nalazi pred kolapsom i da ako predsednik Republike ne uzme na sebe da učestvuje u organizaciji ovog sistema, da ljudi koji nemaju novca da se leče u privatnim zdravstvenim sistemima ili nemaju para, neće dobiti zdravstvenu zaštitu. Ako ste 13 godina ministar zdravlja i dovedete ga do toga da ljudi nemaju gde da se leče u državnim bolnicama, onda zaista nešto debelo nije u redu. S

3/2 MZ/MJ

druge strane, ako predsednik Republike treba da organizuje zdravstveni sistem, onda ministar zdravlja ne treba da postoji kao takav, to je stvar broj dva. Stvar broj tri, ne radi se samo o izgradnji bolnica, ono što jeste pitanje, to je gde se danas nalaze doktori, ko će da radi u tim bolnicama? Znači, gospodo, gde su vam doktori?

Pre osam godina na ovaj problem sam ukazivala još dok sam radila u mojoj matičnoj bolnici Univerzitetskoj klinici Narodni front. Međutim, od 2017, 2018. godine do dana današnjeg ta stvar se gurala pod tepih. I naravno da smo danas došli u situaciju da nemamo dovoljan broj lekara da pokriju ove zdravstvene službe.

Ako odete u velike zdravstvene sisteme, tipa „Euromedika“, „Belmedika“, i pogledate, na svakom tom odeljenju radi bar 10 ginekologa. Pa odakle su oni došli? Oni nisu otišli u inostranstvo. Oni su jednostavno pobegli iz državnih zdravstvenih ustanova i otišli tamo, upravo zbog partijskog zapošljavanja, neadekvatne raspodele kadrova, što su vrhunskim stručnjacima dovedeni ljudi sa manje znanja da im organizuju posao. Tu naravno moram da pomenem i moje kolege sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji su svojim nečinjenjem doveli do toga da im redovni profesori sistematski poslednjih osam godina napuštaju fakultet. Zašto se to dešava? Zato što vi nemate danas mentore, otišli su ljudi koji su sposobni da edukuju doktore.

I na kraju, kakvu mi poruku danas šaljemo trudnicama, kada imamo negativan prirodni priraštaj? Od početka 2000. godine do dana današnjeg broj porođaja u Republici Srbiji se smanjio za 30.000 godišnje, to je frapantna činjenica. Moramo dobro da razmislimo, kada je organizacija zdravstvene službe u pitanju, da preraspodelimo kadrove i da vidimo šta nam je ostalo i način na koji da isplivamo iz ovakve situacije. Hvala vam.

Hvala.

Uvažene predsednice, kolege i građani Srbije, Narodni pokret Srbije je predložio brisanje člana 13. Zakona o javnom tužilaštvu, kao i svih drugih članova ovog zakona, jer nije prezentovan nijedan dokaz od strane predlagača da će predložene izmene doprineti boljem životu građana Srbije.

Ni ovaj zakon, kao ni drugi koji se nalaze na dnevnom redu a tiču se pravosuđa, nije podnet u skladu sa ustaljenom procedurom i kao takav može naneti štetu građanima, jer nije prošao potrebne procene i ocene rizika.

Kako vreme prolazi i kako je zakon ušao u skupštinsku proceduru i kako nas građani Srbije slušaju, vi možete da vidite kako iz dana u dan sve više ljudi ulažu prigovore preko sredstava javnog informisanja, preko društvenih mreža. Tužilaštvo za organizovani kriminal je tražilo da se ovo povuče iz skupštinske procedure. Postoje zamerke Venecijanske komisije. Imali ste priliku i predsednika Republike, koji je inače pravnik po struci, da kaže pre neki dan da nije ispoštovana procedura.

Zašto je procedura važna? Zašto je važna kada su pravosudni zakoni u pitanju? Upravo zbog toga što mi ovde postavljamo pitanje kakvu mi poruku zapravo šaljemo ako uvodimo pravosudni zakon, znači, usvajamo ga, a preskačemo proceduru.

Sva strukovna udruženja su se oglasila protiv ovih izmena, nije konsultovana javnost, niti je bilo kome predočena analiza zašto se određene odredbe menjaju i na koji način one predstavljaju unapređenje sistema.

Druga vrlo važna stvar, kada govorimo o našem spoljnopolitičkom određenju, svi se slažu da se ovim predlozima dovode u pitanje rezultati ustavnog referenduma iz 2022. godine, izmene koje su uvedene radi jačanja nezavisnosti sudstva i samostalnosti javnog tužilaštva, što znači da smo mi tim referendumom potvrdili da želimo depolitizaciju sudstva i usklađivanje naših zakonskih procedura sa zakonima EU.

Na nama ostaje glavno pitanje. Mi ne moramo ni da se slažemo, ni da se ne slažemo, ali je pitanje da li mi zaista želimo da idemo u EU ili ne želimo. Ako želimo, onda ćemo da se ponašamo u skladu sa zakonima, a ako ne, možemo donositi svoje, bez procedura i bez ostalih potrebnih elemenata.

36/2 GD/JG

Biću kratka.

Narodni pokret Srbije i ovim amandmanom traži brisanje člana 2. Zakona o sudijama, jer kao što je već rečeno ovim izmenama pravda neće biti dostupnija građanima Srbije, a ni brža, što je za njih vrlo važno.

Obrazloženja za njihovo predlaganje su štura, imajući u vidu da je pravosuđe jedna od tri glavne grane vlasti koja je ključna za vladavinu prava u jednoj zemlji.

Za ove izmene nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta, tako kaže ovaj zakon, a izmenama se recimo predviđa osnivanje četvrtog suda i tužilaštva u Beogradu i preseljenje tužilaštva iz Vladičinog Hana u Surdulicu. Znači, premeštaće se ljudi, oprema, dokumentacija. Verovatno će trebati da se zapošljavaju i neki ljudi i ono što je važno napomenuti sigurno da se troškovi formiranja novog suda i tužilaštva ne ogledaju isključivo u sredstvim za ljudstvo, zgrade i tehniku, već i u troškovima koji će prouzrokovati zastoj u radu postojećih tužilaštva, raspodela predmeta, vremenu potrebnom da se novi tužioci upoznaju sa stanjem u predmetima, činjenice da suđenja kreću iznova i slično i to naravno produžava sudske procese.

Ono što ne postoji u ovome, ili ja možda nisam videla, nije urađena nikakva ozbiljnija analiza o povećanju i efikasnosti rada pravosudnih organa, jer bi onda trebali da pričamo o medijaciji, kao obliku rasterećenja sudova koji u mnogim

38/2 AL/MJ

zemljama predstavlja ključni alat za modernizaciju pravosuđa i poboljšanje efikasnosti pravnog sistema, dok je u Srbiji slabo razvijena, a može da bude prilično efikasna. Podsetiću vas, iz moje prakse, postoji veliki broj sudsko-medicinskih predmeta koji se vode, koji su u sudskim postupcima i traju desetinama godina i na kraju se završavaju nepovoljno i po onoga koji su tužili i da su ljudi jednom takvom praksom nezadovoljni.

Znate, kad se nekom u medicini desi, u našoj statistici to bude jedan do tri posto, a kad se desi taj neželjeni ishod, to je onome kome se desilo 100%. Hvala vam.

Poštovana predsednice, kolege drage i dragi građani Srbije, Vlada Srbije i predsednik Republike više puta su najavljivali i obećavali izgradnju novog onkološkog centra u Beogradu, koji bi bio jedan od najsavremenijih u Evropi.

Moje poslaničko pitanje je – šta se danas dešava sa projektom jedne od vitalnih bolnica, novim institutom za onkologiju, da ne bi taj projekat postao jedan od virtuelnih projekata? Kada prođete Pasterovom ulicom i kada vidite koja se količina automobila i gužve pravi oko sadašnjeg Instituta za onkologiju, koji je jedini, možete videti ljude iz unutrašnjosti i iz Beograda, koji dolaze, strpljivo čekaju u redu i čekaju za pomoć i uslugu u ovom institutu.

Zgrada je pravljena 1939-1940. godine, pravila je po nalogu dinastije Karađorđević, oni su zadužbinari, ona je preopterećena i definitivno je prerasla sve svoje kapacitete. Ono što se trenutno dešava, eventualno s vremena na vreme se nabavi nova oprema, ali zgrada je postala tesna.

Kako ide hronologija? Godine 2022. najavljena je izgradnja velikog onkološkog centra, vrednog oko 300 do 500 miliona evra, sa francuskim partnerima, koji bi bio jedan od tri najveća u Evropi. Godine 2024, tokom posete francuskog predsednika Makrona, predsednik Srbije je ponovo najavio izgradnju velike onkološke bolnice vredne nekoliko stotina miliona evra. Srbija se danas nalazi među zemljama sa najvećom stopom smrtnosti od malignih bolesti u Evropi, zauzimamo prvo ili drugo mesto, odmah iza Mađarske. Godišnji broj obolelih ljudi u našoj zemlji je negde oko 40 do 42 hiljade, a negde umre oko 20 hiljada ljudi od malignih bolesti. To vam je jedan mali grad svake godine.

Direktor Instituta dr Žegarac je 2024. godine govorio o gradnji bolnice sa francuskim standardima, s tim da se poveća kapacitet iste za 25%. Bivša ministarka zdravlja prof. Danica Grujičić, takođe i nekadašnja direktorka tog istog instituta, nekoliko puta je za svog mandata najavljivala da će se ovakav centar graditi i da će biti završen do 2027. godine.

Šta se sada dešava? Od svih ovih obećanja, mi samo imamo lokaciju, da će to biti pored bolnice Tiršove 2, koja je u izgradnji, a radovi, naravno, nisu ni počeli. Šta se dešava sa sredstvima? Znači, u budžetu ne postoje opredeljena sredstva za ovaj projekat ni za 2024, ni za 2025, kao ni u fiskalnoj strategiji do 2027. godine. Prioriteti su, naravno, EKSPO, gradnja nacionalnog stadiona, izgradnja sajma, mora da se završi Tiršova 2, a briga o pacijentima koji su oboleli od malignih bolesti nekako dolazi u potpuno drugi plan.

Ono što je takođe problem, to je i palijativna nega ovih pacijenata, kada završe lečenje. Danas mi, nažalost, ne posedujemo centar koji će se baviti i koji će tretirati ovakve pacijente, već oni jednostavno ostaju prepušteni svojim porodicama, koje im omogućuju neku osnovnu negu.

Jako bih želela sa ovog mesta da ponovim i da kažem da je zdravstvo i zdrava nacija nešto što je osnov svakog dobrog funkcionisanja jednog državnog sistema i da u budućnosti u svakom slučaju moramo ovim stvarima mnogo ozbiljnije da se bavimo. Velika većina klinika u KCS danas i dalje obavlja posao u starim zgradama, koje su podignute pre Drugog svetskog rata. Hvala vam na pažnji.

Hvala.

Moje pitanje je danas upućeno mom kolegi prof. dr Đuri Macutu, inače premijeru, koji je takođe lekar, a inicirano je poslaničko pitanje koje glasi – kada imaju nameru da sprovedu reformu sistema zdravstvenog osiguranja, a jednom izjavom pacijentkinje koja je pre neki dan lepo rekla – znate kako kažu da državnog lekara ne možeš da ubediš da si bolestan, privatnog da si zdrav, da sam hipohondar ne znam kako bih mirno izašla iz ordinacije? Zašto je to tako?

Ovo vam govorim sa aspekta nekoga ko je vodio veliku državnu bolnicu, a takođe i privatnu bolnicu i mi u Republici Srbiji imamo, da kažemo, zdravstveno osiguranje koje je besplatno, ali je nedostupno. Zdravstveno osiguranje u Republici Srbiji predstavlja sistem obaveznog socijalnog solidarnog osiguranja koji obezbeđuje pravo na lečenje i zdravstvenu zaštitu svim građanima i određenim kategorijama stranih državljana i njima upravlja Fond zdravstvenog osiguranja. Doprinosi se plaćaju mesečno i izdvaja se negde oko 10,3% bruto zarade. Znači, to svaki poslodavac mora da izdvoji i on uključuje pregled kod lekara opšte prakse, specijalističke preglede, bolničko lečenje, hitnu pomoć, operacije i jedno stacionarno zdravstveno lečenje.

Drugi vid osiguranja je dobrovoljno, odnosno privatno zdravstveno osiguranje. Ono je opciono i nudi dodatnu zaštitu, poput brže dijagnostike, bolničkog lečenja u privatnim klinikama ili pokriće troškova u inostranstvu. Nude ga kompanije kao što su DDOR, „Unika“ i imate sada jednu neverovatnu situaciju.

Ovo državno osiguranje u stvari je na neki način dobrovoljno, besplatno, ali nedostupno, a u privatnom osiguranju, kada odete u privatnu bolnicu, imate mogućnost, u stvari dešava se da vas leče preko mere. Imate jedan over treatment, tako da jedan ogroman broj pacijenata dobija višak usluga koje nisu potrebne, a upravo na račun privatnog zdravstvenog osiguranja. Šta nam to govori? Govori nam da je za normalno funkcionisanje zdravstvenog sistema neophodna reforma zdravstvenog osiguranja.

Ministarstvo zdravlja je propisalo da postoje preventivni pregledi. Preventivni pregledi bi trebali da budu obavezni, ali to je ono što se ne dešava, pa onda sa vremena na vreme, pošto pacijenti to ne poštuju, Ministarstvo zdravlja je prinuđeno da organizuje razne sistematske preglede kroz sekundarne, tercijalne usluge i da time uposli lekare i da pokuša da pregleda što veći broj ljudi.

Osnova svakog dobrog zdravstvenog sistema, a to smo imali prilike da čujemo i od kolega na Odboru za zdravlje, jesu upravo ti preventivni, odnosno sistematski pregledi.

U privatnim zdravstvenim ustanovama odete na sistematski pregled i onda, umesto jednog paketa racionalno propisanih usluga, vas počinju da šalju na određene preglede drugih specijalnosti i time zapravo bolnica zarađuje, ostvaruje višak prihoda, odnosno ostvaruje se profit koji kasnije dele zaposleni te bolnice i nema kontrole.

Šta je poenta ove priče? Poenta je da država mora da uvede jedinstvenu kontrolu sistema zdravstvenog osiguranja, da RFZO izgubi svoj monopolski položaj i da iskoristi sve ono što privatne klinike mogu da pruže kako ne bi danas imali liste čekanja na kojima negde oko 66 hiljada pacijenata čeka razne usluge.

Rešenje bi bilo da zapravo mora da se napravi reforma ovog sistema zdravstvenog osiguranja, mora da se, nažalost to bi bila nepopularna mera, ali onaj ko radi u državnoj bolnici mora da ostane u državnoj bolnici, za odgovarajuću platu.

Znači, mora doktorima u državnim bolnicama da se podignu plate, da se spreči odliv doktora, ne može se raditi na dva mesta istovremeno. Znači, možete da budete ili doktor u privatnoj ili u državnoj bolnici.

Naravno, mora da se sprovede stroga kontrola radnih sati zaposlenih doktora, znači, uz reformu ovog osiguranja, jer ne možete vi danas da budete dežurni 24 sata, pa sutradan da odete da radite u neku privatnu praksu pa da to nema kraja, jer takav vid rada nije dobar ni za zdravstveni sistem, a ne za pacijenta. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege, ja ću malo uzeti vremena od poslaničke grupe, da rezimiramo, što se tiče cele priče oko Generalštaba, da se vratimo na temu.

Amandman broj 1. predlažemo, znači, da se briše iz nekoliko razloga, jer slušajući ovo što se dešava u sali i ovo sve što smo imali prilike, dokumenta iz kojih smo imali uvid, možemo da konstatujemo nekoliko činjenica koje su važne i koje mogu biti važne za nas ovde, a takođe i za kulturno i nacionalno blago naše zemlje.

Pre svega, konstatovali smo da je Nikola Dobrović napravio i konstruisao, i napravio arhitektonski predlog za Generalštab i da je taj kulturno-istorijski spomenik od velikog značaja danas ne samo na teritoriji bivše države, nego i države Srbije danas, a takođe i spada u kulturno nasleđe Evrope.

Stvar koja je pod dva važna, to je da je ovaj objekat zaštićen kao nacionalno dobro i kao kulturno dobro od 2005. godine. Teško je oštećen u NATO bombardovanju 1999. godine. Ja sam imala nesreću da te noći budem dežurna i ne mogu vam reći kakav je to pakao bio kada su bombe pale ne Generalštab koji se nalazi u blizini klinike u kojoj sam tada radila.

Ono što je takođe važno i što mora da se napomene, da ove dve stvari su sigurno, nesporno je da se radi o jednom kulturnom nasleđu koje je prepoznala i EU, koje je prepoznavala stara Jugoslavija, ali mi tu imamo jedan ideološki problem. Generalštab je zapravo nastao da bi prikazao snagu i moć bivše države, znači, SFRJ i kao drugi ideološki problem, znači, NATO je taj koji je gađao tu zgradu.

Pravni problem, zašto je ovaj leks specijalis problem, zato što je tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo istragu protiv odgovornih lica zbog falsifikovanja dokumentima kojima je Vlada praktično ukinula status kulturnog dobra zgradi Generalštaba. To je ono što bi donošenjem ovog zakona, odnosno leks specijalisa, ova istraga se na neki način obesmislila.

Ono što je takođe važno i što moramo da kažemo, a to je da zapravo, šta je ono gde mi danas težimo? Imali smo danas, i to jedna od glavnih vesti ako pogledate, imali ste sastanak predsednika države Srbije sa ambasadorom EU, i njegova izjava od danas je da Srbija ostaje strateški posvećena ulasku u EU.

Međutim, nikako nismo imali prilike ovde da čujemo šta je ono što zapravo Evropski kulturni centar, zapravo Europa Nostra, koja je evropska i internacionalna institucija koja se bavi kulturnim nasleđem, šta ona zapravo od nas traži kada je u pitanju zgrada Generalštaba.

Pre svega, postoji četiri stvari koje se ovde traže, a tiču se kulturnog nasleđa u samoj Republici Srbiji. Pre svega, traže da se potpuno povuče leks specijalis o kome mi ovde danas razgovaramo iz parlamentarne procedure. Takođe traže i poništavanje Vladine odluke koja ilegalno uklanja status zaštićenog objekta za zgradu Generalštaba. Traže publikaciju svih ugovora koji se tiču zgrade Generalštaba i ono što je još važnije, traže javnu raspravu i transparentnu, inkluzivnu i ekspertsku debatu koja će da oceni da li je ova zgrada i koja je njena uloga u okviru evropske arhitekture.

Ono što moram da vam kažem, to je da sigurno ovakve zahteve ne treba da prenebregnemo, naročito što se ovde svi zaklinjemo da želimo da uđemo u EU.

Ovde ću sada da napravim jednu digresiju. Zgrada Generalštaba se nalazi na opštini Savski venac. Opština Savski venac ima 37.000 stanovnika i ja sam neko ko je na opštini Savski venac rođen i jedan od retkih možda kome je ista adresa u krštenici i u mestu prebivališta i u ličnoj karti.

Ono što je važno i što ću da vam kažem, to je da se na ovih par kvadratnih kilometara zapravo prepliće naša prošlost, naša sadašnjost, a bogami i naša budućnost.

U okviru nekih dva i po kilometra vazdušne linije vi imate s jedne strane „Kuću cveća“, gde je sahranjen maršal Tito. Tu zgradu je hteo svojevremeno gradonačelnik Beograda da ruši. Imate Dvor Karađorđevića, u kojem danas obitava porodica Karađorđevića. Imate zgradu Generalštaba koja je srušena. Imate brojne istorijske, kulturne objekte. Imate kuću kralja Petra, u kojoj je živeo i radio na Senjaku. Zamislite kako bi bilo kada bi svako od nas koji sedimo tu kao nemi posmatrači sa dolaskom svake nove vlasti ili nečega sličnog tražili da se nešto sruši.

Znate, Beograd je čudan grad. On ima jednu svoju veliku istoriju, veliku svoju kulturu. To je grad koji je na neki način primio mnoge ljude da ovde odrastu, da se školuju i da se na neki način uključe i da se uključe praktično u ovaj naš svakodnevni život. Umeo je jako dobro da prepozna ono što je dobro i umeo je jako dobro da prepozna ono što je loše.

Govorim vam kao građanin Savskog venca sa idejom da se ova zgrada ostavi na miru kao jedna kulturna baština koja će nam ostati za budućnost, da se ona rekonstruiše i poštedi na najbolji mogući način, onako kako eksperti kažu, kako ljudi iz EU, znači, od nas praktično zahtevaju, a ne da se na tom mestu prave hoteli, džakuzi, saune ili neki druge neprikladni objekti kojima tu nije ni mesto, ni vreme.

Građani Savskog venca su prihvatili Beograd na vodi, da vam kažem, i on se nalazi na našoj opštini i niko ne bojkotuje Beograd na vodi mnogi odlaze i dolaze tamo. Ja lično nikada ne idem tamo, ali ono što jeste - on će sigurno ostati da stoji i posle svih nas koji smo ovde u Skupštini i vas koji ste ga napravili. Hvala na pažnji.

Poštovane kolege, poštovana predsednice, predlažemo da se član 6. briše.

Poenta cele stvari, zašto smo protiv ovoga, jeste da ako analizirate troškove izložbe i gradnje nacionalnog stadiona, vi ćete vidite jedan eksponencijalni rast tih troškova u vremenskoj distanci.

Ako, sa druge strane, pogledate činioce kako funkcioniše zdravstvena zaštita, videćete da danas na operacije, recimo, kuka i kolena u Republici Srbiji čeka negde oko 20.000 ljudi. Dakle, 20.000 ljudi je grad veličine Loznice. Ako pogledate koliko ukupno ljudi čeka na raznorazne procedure, to je 60.000 do 70.000 ljudi u Republici Srbiji. Tako da, ovo nikako neće biti skok u budućnost za neke naše sugrađane. Nažalost, neki neće moći da siđu čak ni stepenice.

Apelujem sa ovog mesta, kao neko koje proveo veliku, gotovo ceo svoj život u zdravstvu, da se bar deo tih sredstava iskoristi i preusmeri za zdravstvenu zaštitu naše populacije.

Druga stvar koju bih htela da pomenem, a koja ovde nije bila predmet i nisam je čula, to je da je ovih dana, a radi se i tiče se ekologije, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija tražio od države Srbije i od Ziđin Kopera izveštaj o praktičnom zagađenju životne sredine u okolini Bora.

Smatra se da je ova oblast u našoj zemlji zapravo žrtvovana zona i jako bih volela da nam Ministarstvo ekologije, ili možda u nekom od sledećih poslaničkih pitanja, da odgovor na ovo pitanje - da li uopšte imaju saznanja i šta misle i koja sredstva, možda čak i deo ovih sredstava upravo preusmere za zaštitu životne sredine u Republici Srbiji? Hvala vam.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, poštovane kolege i poštovani građani Srbije, danas ću da postavim poslaničko pitanje koje je meni lično bilo postavljeno u medijima, a takođe sam ga dobila i preko sajta Narodne skupštine. Pitanje je za Ministarstvo zdravlja i za organizaciju posla – kako je moguće da u unutrašnjosti Srbije, konkretno u Zaječarskom okrugu ima na 36 sela samo jedan ginekolog. Ja sam ginekolog, akušer po struci i znam koliko je prenatalna zaštita važna, koliko su važni porođaji, koliko je važna zaštita zdravlja žena u Republici Srbiji.

Na teritoriji Republike Srbije, užoj teritoriji radi 509 ginekologa. Svojevremeno sam vodila najveće strukovno udruženje ginekologa koje ima i broji oko 1.100 članova, možda ih sada ima malo više i mogu da vam kažem da situacija nije ovakva samo u Zaječaru. U Sremskim Karlovcima nema ginekologa, u Čajetini je jedan, u Temerinu je jedan i možda im pripomaže još po neki doktor iz privatne prakse na istoj teritoriji.

Postavlja se pitanje kako smo došli danas u ovu situaciju i na koji način se i zašto se ovakve stvari dešavaju. Znači, razlozi su višestruki. O ovome što vam sada pričam, pričam već ravno četiri godine od kako sam napustila državnu službu i razlozi su sledeći. Prvo, država je širom zatvorenih očiju gledala na odliv ne samo ginekologa, nego i doktora iz državnih bolnica. Odlazili su redovni profesori sa medecinskog fakulteta.

Druga stvar je loša sistematizacija u zdravstvu i apsolutno se ne primenjuje na način na koji bi trebalo. Treći razlog je nepotizam i naravno u ovim udaljenim mestima su i loši uzroci za rad. Šta se dešava u Beogradu? U Beogradu, dve univerzitetske klinike na kojima radi preko 200 ginekologa. Na jednoj radi 124 ginekologa, u tim ustanovama koje su prve došle na red za renoviranje, imate da rade roditelji, da rade deca, da rade bliski rođaci. Znači, to vam slika jedan nepotizam koji se godinama neguje u zdravstvenim ustanovama.

Ko radi u domovima zdravlja, evo opet da uzmemo Beograd za primer, do skora su se u domovima zdravlja zapošljavali najlošiji đaci koji su po tri i četiri puta polagali specijalistički ispit. Sad su avanzovali, zapošljavaju se u univerzitetskim klinikama, dobijaju zvanja primarijusa. Očekujem uskoro da neko od njih postane i direktor najvećih klinika.

Iz ovoga sledi moje drugo pitanje - da li se pri postavljanju direktora koji su tu da organizuju posao, znači direktor zdravstvene ustanove je tu da organizuje posao, bilo da je klinika, bilo da se radi o udaljenim zdravstvenim stanicama, da li se Ministarstvo zdravlje drži uslova koji su neophodni da kandidat ispunjava uslove da postane direktor? Kao što vidite, oni su svi trenutno u v.d. statusu, sem profesora Milovana Bojića koji je zaista jedini izabran na konkursu i vodi ustanovu „Dedinje“, svi ostali su u v.d. statusu.

Međutim, i tu smo otišli korak dalje, vi sada imate da vam zdravstvene ustanove, ako pogledate, recimo, tri beogradska klinička-bolnička centra, vode v.d penzioneri. Znači, ljudi su u penziji i ponovo su u v.d. statusu da vode do 70-te godine zdravstvene ustanove. Da li ljudi u Ministarstvu zdravlja stvarno misle da u ovoj generaciji između 45 i 55 godina ne postoje ljudi koji bi mogli da budu mladi direktori i da im se da šansa da vode zdravstvene ustanove i da se ovo zdravstvo unapredi.

Ponavljam, isto se odnosi i na stvari u inostranstvu, isto se odnosi i na opšte bolnice u unutrašnjosti, a takođe i na ove jedinice. Sigurno da bi ti ljudi uspeli da dovedu i investitore i imali mnogo više i znanja i elana da ovakve stvari sprovedu i da dovedu zdravstvenu zaštitu u ove udaljene krajeve.

Ono što je takođe važno, to je da ako ne vodimo računa o ginekološkoj službi i ako ne vodimo računa o reproduktivnom zdravlju, o porođajima, postavlja se pitanje gde se porađaju žene iz ovih sela? Kada one idu kod ginekologa? Kada su zadnji put bile? Ne zaboravite, mi smo država sa negativnim prirodnim priraštajem. To je tendencija koja traje već poslednjih, da ne slažemo, sigurno 15, 20 godina i više. Tokom godine imamo veći broj onih koji su umrli nego onih koji su se rodili.

U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti sve ovo što sam ja navela decidno piše. Znači, postoje i starosne granice i ograničenja i kako se organizuje zdravstvena služba. Sa ovog mesta želim da pozovem nadležne da primene zakon, da institucije počnu da rade svoj posao i da građanima Srbije obezbede efikasnu i dostupnu zdravstvenu zaštitu. Hvala.

Želim da se obratim po Poslovniku, takođe član 107. iz jednog razloga, ovde je više puta ….

Izvinjavam se 27.

Spomenuta sam.

Replika je.

Poštovana gospođo ministar, retko koji profesor govori bez argumenta.

Ono što ja imam da vam kažem da sam u svom javnom nastupu, na nekoj od televizija rekla da se litijum karbonat kod neuropsihijatrijskih poremećaja isključuje prvom trimestru trudnoće, to je jedna stvar, ne znam možda se bavite i patologijom trudnoće, ali ono što sigurno znam to je da eventualno zagađenje sredine, hrane može da dovede do nekih problema sa plodom. To mi je posao. Nažalost, možda bi bilo bolje da sam ostala da se bavim svojim poslom, nego sam rešila da se bavim politikom. To je tačno, ali ono što mogu još da vam kažem, ništa ne govorim neargumentovano. Znači, ja sam bila u par navrata pozvani predavač u SANU, moj stric je bio potpredsednik SANU i ja vas molim da kada pričate i pominjete profesore da budete vrlo decidni i vrlo se upoznate sa onim šta je neko rekao i šta to znači. To je jedna stvar.

Moje drugo pitanje – ako su ti ugovori, sada je političko, bili toliko nepovoljni koje je potpisala Demokratska stranka, zašto ste vi onda nastavili to dalje da radite?

Dobar dan svima.

Poštovane koleginice i kolege, poštovana predsedavajuća, uvaženi članovi Vlade, podnela sam amandman koji se tiče praktično preusmeravanja sredstava koja bi bila opredeljena za gradnju infrastrukture nacionalnog stadiona, a time sam inicirana, jer su mi uputili pismo putem mejla, kao narodnom poslaniku dve grupe kolega. Jedni se tiču Nacionalne organizacije za retke bolesti, koja tvrdi da rebalansom ovog budžeta nisu opredeljena dovoljna sredstva i ponovna sredstva za dalje lečenje ovih pacijenata. U budžetu jesu opredeljena sredstva za nove bolesti i to jeste prošireno, međutim ono što ovakve organizacije traže to jeste kontinuitet lečenja. Oni se upravo plaše da zbog toga što rebalansom budžeta nisu predviđeni neće moći da ostvare kontinuitet svog lečenja i to je jedna stvar koja je jako važna i o kojoj treba zaista razmisliti.

Druga grupa koja mi se obratila su kolege i stvar se tiče pre svega naravno gorućih problema u zdravstvu. To su plate zdravstvenih radnika koje su danas na nekom najnižem nivou kada je region u pitanju i druga stvar na koju bih posebno htela da ukažem pažnju, a takođe inicirana njihovom inicijativom, to je postojanje volonterskih specijalizacija.

Molim vas sa ovog mesta da odredite novac i da finansirate one specijalizacije, da Ministarstvo zdravlja to uradi, koje su deficitarne. Znači, to je jedan možda od privih koraka koji bi trebalo da se uradi kada je u pitanju zdravstveni sistem. Mislim da je nedopustivo da neko studira medicinu šest godina i da tada kada završi šest godina i završi jedan ozbiljan fakultet ima mogućnost da se zaposli ili da ode na volontersku specijalizaciju i da bude volonter.

Znači, taj entitet se mora ukinuti. Potrebno je da država napravi program specijalizacija koje su deficitarne, koje su nam u ovom momentu potrebne i da finansira to, da bi se makar pomakli malo sa mrtve tačke. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, članovi Vlade, uglavnom smo dosta, mi ćemo biti protiv usvajanja odluke o uvođenju takse, ali ono što ja želim da kažem da jedna strana koju ovde slušamo dva dana, to je taj kvalitativni, koliko to zaista košta i to je za prosečnog građanina 16,2% i to je 50 dinara.

Međutim, jedan drugi problem na koji RTS može da obrati pažnju, a to je znači deo koji se tiče obrazovnog i kulturnog programa. Mi kao zemlja težimo i uđemo da budemo deo evropske zajednice i deo EU, na žalost po podacima sa poslednjeg popisa negde oko 33%, mi imamo funkcionalno nepismenih ljudi koji ne znaju sa digitalnim platformama.

Ne znam kako je zamišljeno i na koji način da se ovi ljudi obrazuju, a bilo bi jako dobro da RTS iskoristi svoje resurse koje je imao za vreme korone i nemojte da zaboravite da je tada odrađen veliki posao i da je nastava cela išla preko trećeg kanala, i mi moramo da te ljude naučimo, te dve trećine ljudi zapravo da dobližimo digitalne platforme, jer ako mi sami u državi uvedemo, imamo elektronske krštenice, elektronske e sanduče, mi komuniciramo preko toga, imate preko dve trećine nacije koja živi u mraku i nema pojma o čemu se radi.

To je jedna važna stvar. Druga važna stvar na koju bih htela da ukažem da se nadam da kulturni pregled neće biti, program samo na 20% . Treća stvar na koju želim da ukažem to je cenzura, ona je prisutna kada je u pitanju politički život, kada treba da gostuju ljudi iz opozicije, razni ljudi koji imaju druga mišljenja, ali nema cenzure, recimo za estradizaciju, za tabloidizaciju ovih programa, RTS je nešto što je almamater svih ostalih kuća koja se bave informativnim programima.

Tu su se nekad školovali novinari i odlazili u druge redakcije.

Molim vas da obratite pažnju da ta kuća zaista održi taj status nacionalne kuće, koja će biti škola novinarstva za sve ostale televizije.

Hvala vam.