Ja sam predložio da se brišu sva sredstva koja su predviđena za služenje redovnog, odnosno obaveznog vojnog roka, zato što odgovorno tvrdim i ovo zasnivam na ličnom iskustvu, da niko ne treba da služi vojsku dok je na vlasti Aleksandar Vučić.

Naime, ja sam imao tu zlu sreću, 1999. godine, kada sam bio kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka 1999. godine bio na Kosovu. Ja sam imao sreće da preživim, zdrav i čitav, ali mnogi moji prijatelji i saborci tamo su izgubili živote. Neki su izgubili ruke i noge, a neki su izgubili razum. I dan danas trpe od posttraumatskog sindroma. Neki su alkoholičari, nekima su se porodice raspale, sve zbog tog iskustva.

Gde je tada bio Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja? Useljavao se u novi stan od 117 kvadrata.

E, sad, vi biste ponovo da uvodite vojni rok, da eksploatišete neke nove mlade ljude. Vi ćete sada reći – pa, dobro, ali sad nije rat. Ali, znate šta? U Vojsci Srbije se gine, u Vučićevoj Vojsci Srbije se gine i kad nije rat.

Znate kako izgleda ovogodišnji bilans? Pre samo nekoliko meseci jedan mladi čovek, njegovo ime je Branislav Jovanović, je umro na najobičnijoj rutinskoj proveri sposobnosti, fizičke sposobnosti? Znate zašto? Jer nije bilo lekara u blizini.

Drugi čovek je poginuo pre samo mesec dana upravo u mom gradu, u Nišu, desetar Luka Stojanović, na običnoj rutinskoj vežbi. Jedna vojna jedinica je na vežbi izazvala požar u kome je uništeno 50 vikendica. E, pa svaka čast.

Znate šta kaže Vučić na to? Nije vam život, pa nije taj… (Isključen mikrofon.)

Hvala, predsedavajuća.

Vrlo kratko. Zahvalan sam gospođi Milijić što je pomenula ovaj slučaj ubijenih gardista. Apsolutno se slažem. Nisam ga pomenuo ne zato što nisam želeo, nego zato što sam imao samo dva minuta na raspolaganju. Ja bih rekao da je to samo još jedan od nerazjašnjenih slučajeva vezanih za instituciju Vojske Srbije, još jedan slučaj nerazjašnjenih smrti u toj Vojsci. To je institucija u koju ćete vi sada obavezno da zovete mlade ljude. To ne dolazi u obzir. Hvala.

Hvala.

Imam pitanje vezano za novi „ćacilend“ fakultet, u Nišu, takozvani Fakultet za srpske studije, koji služi za odmazdu nad Pravnim fakultetom, Filozofskim fakultetom u Nišu, institucijom sa dugom i uzornom naučnom tradicijom, na kojoj imam čast da i sam radim. Ovaj fakultet, ovaj navodni Fakultet za srpske studije, navodno je osnovano odlukom Vlade, od 6. novembra ove godine.

Moje prvo pitanje, da li se ministar kulture, Nikola Selaković, izuzeo iz glasanja o ovoj odluci, zbog jasnog sukoba interesa, pošto se na čelu saveta takozvanog Fakulteta za srpske studije, nalazi niko drugi nego njegov kum Milan Lazarević i pošto se u njegovom ministarstvu, Ministarstvu kulture, kao državni sekretar nalazi još jedan Lazarevićev kum, Dejan Antić, istovremeno i najistaknutiji zastupnik ideje o formiranju ovog nazovi fakulteta.

Moje drugo pitanje, ponovo za ministra Selakovića, kako je znao da je Miljković dr Aleksandar, popularni istoričar, iz „ćacilenda“, vidimo ga ovde, i novoimenovani član saveta Filozofskog fakulteta u Nišu, ispred Vlade Srbije, učestvovao u formiranju takozvanog Fakulteta za srpske studije, jer on, Selaković je to ovde, u ovom domu pred svima nama na glas rekao 14. oktobra. Citiram: „Neko ovde lažno optužuje ljude za pedofiliju, samo zato što su uzeli učešće u formiranju Fakulteta za srpske studije u Nišu“, kraj citata. Što se jasno odnosilo na moje pitanje, postavljeno ministru pravde, da li je istina da protiv Miljkovića postoji prijava za seksualno zlostavljanje maloletnika?

Ali, moje pitanje na stranu, kako je Selaković znao da je Miljković učestvovao u formiranju takozvanog Fakulteta za srpske studije, kada je u to vreme rečeno samo da postoji inicijativa neimenovanih profesora sa niškog filozofskog fakulteta. Miljković i Selaković jesu bliski što se vidi i na brojnim fotografijama, gde ih možemo videti zajedno ali ovde je pitanje, da li je i sam, evo možemo ih i ovde videti, ali ovde je pitanje, da li je i sam Selaković učestvovao u formiranju ovog nazovi fakulteta, za kumove i istoričare iz „ćacilenda“? Da li je u pitanju privatni projekat male grupe bliskih stranačkih prijatelja?

Kada smo već kod Miljkovića, pitanje za ministra unutrašnjih poslova - da li Miljković ima dozvolu za brojno naoružanje, sa kojim se slika već godinama, a neretko i snima kako iz njega puca? Otkud Miljkoviću automatsko naoružanje? Evo, ovde ga vidimo sa automatskom puškom. Da li će odgovarati za protivzakonito posedovanje zabranjenog naoružanja? Ljudi sa Filozofskog fakulteta u Nišu se opravdano boje za svoju bezbednost.

Da se vratimo na fakultet za takozvane srpske studije, u svom dopisu ministru prosvete od 22. septembra ove godine, gradonačelnik Niša, sada već slavni Dragoslav Pavlović, piše - u ime grada Niša imam čast da vam dostavim inicijativu za osnivanje fakulteta sprskih studija u Nišu, uz pazite sad, priloženu studiju izvodljivosti, pa još dodaje Pavlović, u tom dopisu, ova studija na sveobuhvatan način sagledava kulturne, obrazovne institucionalne razloge koje opravdavaju osnivanje jedne ovakve visokoškolske ustanove u našem gradu.

Sjajno, zar ne? Sada se i meni čita ovaj jedinstveni dokument, ova studija koja na sveobuhvatan način itd. Ali, ne lezi vraže, kada se samo mesec dana kasnije, 21. oktobra tekuće godine, dekan Filozofskog fakulteta obratio istom ovom gradonačelniku Niša, sa zahtevom da mu ovaj po Zakonu o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, dostavi tekst ove studije i odgovori koju je i kada sastavio, znate šta mu je odgovorio gradonačelnik? Isti onaj koji je objašnjavao kako ova studija na sveobuhvatan način bla, bla, bla, isti taj gradonačelnik, nesrećni Pavlović odgovara - nismo u posedu studije izvodljivosti. Dakle postavljam pitanje ministru prosvete da li ova fantomska studija izvodljivosti, koje čas ima čas nema, uopšte postoji? Ko ju je i kada sastavio i ko je grupa profesora Filozofskog fakultet u Nišu koja je anonimno podnela inicijativu za osnivanje takozvanog fakulteta takozvanih srpskih studija?

I, još jedno pitanje za ministra prosvete ali i za ministra informisanja – kako je tzv. fakultet za navodno srpske studije dobio edu.rs. domen kada je za tako nešto neophodno da bude u sudskom registru i da ima svoj PIB? Sa kojim PIB-om je ovom „ćaci“ fakultetu dodeljen domen? Toliko i hvala.

Mnogo toga se desilo od kada smo 6. oktobra podneli tekst ove Rezolucije. Pre svega srpski državljani Ognjen Marković i Alon Nohel oslobođeni su iz zarobljeništva i to je zaista lepa i važna vest. Zatim, uspostavljen je kakav takav prekid vatre u Gazi, to je isto dobra vest, mada tu stvari već nisu tako jednostavne, niti tako lepe.

Od kako je 11. oktobra potpisano primirje Izrael ga je prekršio više od 500 puta napadajući pre svega civilne ciljeve. U ovim napadima stradalo je 342 civila od kojih 62 dece, što znači da je svakog dana ubijeno po dvoje dece. Ovo nije mir i ovo nije pravda, ovo je zločin. Zločin nad narodom Gaze i dalje traje, kao što traje i nelegalna izraelska okupacija ovog područja.

Još nešto se desilo od kako smo podneli tekst Rezolucije. Frančeska Albaneze, specijalna izvestiteljka UN, u svom Izveštaju Komitetu Generalne skupštine UN optužila je 63 zemlje za saučesništvo u Genocidu koji Izrael sprovodi na području Gaze. Kako je navela ove zemlje su nastavile ili olakšale isporuku ili tranzit oružja za Izrael jasno kršeći svoju obavezu da spreče genocid. Pogađate, jedna od tih država je i Srbija za koju se u Izveštaju kaže da je tokom odvijanja genocida povećala vrednost izvoza naoružanja u Izrael za čak 56 miliona dolara.

Dužnost svake vlasti je da čuva i unapređuje javna dobra svoje zemlje, ali ova vlast, kao što smo to puno puta imali prilike da vidimo, javna dobra besramno krčmi, rasprodaje i uništava. Međutim, javno dobro nisu samo reke poput onih na Staroj planini, plodna zemlja poput one u dolini Jadra, niti arhitektonska remek dela poput zgrade Generalštaba, javno dobro, možda i najvažnije, je i moralni integritet države Srbije koji ova vlast svakodnevno stavlja na kocku da bi zadobila političke poene i podršku za svoje antidemokratske planove od autoritarnog i krvožednog izraelskog režima.

Isti čovek koji je nekad usled genocida u Srebrenici pozivao na ubijanje 100 muslimana za jednog Srbina danas usled genocida u Gazi izjavljuje – to je naš posao, od toga živimo, a to, kao, to se koristi u ratu? Pa ne, nego se koristi u pozorištu. Naravno da se koristi u ratu. Znate, municija služi za to i kad imate fabrike municije onda morate da znate da će to da se dogodi. Šta će to da se dogodi, za šta to služi municija u Gazi?

Brojni međunarodni lekari koji su radili širom oblasti Gaze tokom poslednje dve godine svi izveštavaju o istoj jezivoj pojavi, iznenađujuće velikom broju dece upucane metkom u grudi ili glavu, dakle namerno.

Da li srpskom municijom? Ko ima pravo da zarad svoje lične koristi natovari građanima i građankama Srbije ovakvu jezivu moralnu hipoteku? Očekujem i nadam se da će veliki broj mojih kolega i koleginica, bez obzira na stranačku pripadnost podržati našu rezoluciju kojom se zahteva hitan moratorijum na izvoz naoružanja u Izrael.

Budite ljudi i ako ste naprednjaci glasajte protiv ubijanja dece.

Hvala, predsedavajuća.

Počeo bih jednim kratkim citatom koji kaže ovako – na početku u prvom činu to je puna scena. Ogromna velika scena prepuna je likova. Svi ti likovi imaju nešto da kažu. Nadgornjavaju se i postoji jedan tip, negde tamo je u horu, mi ga, praktično i ne vidimo, pogotovo ga ne čujemo. On se zove Aleksandar Vučić. On je negde deo hora, takoreći niko i ništa.

Već u sledećem činu on se progurava u prvi plan i postaje jedan od nekoliko relativno ravnopravnih aktera. Pa su tu on, Dačić, ovaj, onaj.

U trećem činu on je apsolutno glavna rola.

U četvrtom činu više nije ostao niko, u četvrtom činu Aleksandar Vučić je jedini lik. On je jedini na sceni. Povremeno neko uđe, obično sa poslužavnikom, on mu kaže – mrš, ovaj se povuče. Onda dođe neko sa one druge strane, ko ima nešto protiv. On bi da dobaci nešto protiv ovog glavnog lika, a ovaj samo pošalje, kaže – na ovog, i onda ga ovi srede. Sredi ga Vučićević ili Željko Mitrović ili već neko. Ali, u prvom planu je samo taj čovek.

Dakle, taj lik koji je u početku bio jedan od horista postaje apsolutno predominantan i na kraju jedan jedini lik. Ovaj komad se zapravo svodi na to. Vidimo taj proces monopolizacije države, društva, svih institucija, celokupne javnosti, svega što uopšte nešto predstavlja u ovoj zemlji, što na kraju sve biva oličeno u jednom jedinom čoveku.

Ovaj citat pripada Teofilu Pančiću, nažalost prerano preminulom novinarskom velikanu koji nas je napustio pre nekoliko meseci. Ovaj citat je izgovoren još 2016. godine. On opisuje ono što mi danas prepoznajemo kao tek početak, tek početak konsolidacije, kontrole nad medijima izvršen od strane Vučićevog režima i režima SNS.

Predsedavajuća, ja bih molio da opomenete kolege.

Hvala puno, predsedavajuća.

Evo kako to izgleda kada se pretvori iz jednog književnog… Ne verujem da to može bolje da se opiše nego što je to opisao Pančić u ovom citatu, ali može preciznije, naravno. I, kada pogledamo preciznije naučne analize koje su radile različite organizacije i različiti istraživači za medijski monitoring i analizu medija onda to izgleda ovako.

U periodu od 2012. do 2014. godine Srbiji se dešavalo preuzimanje institucija i početak pritisaka na medije. Dakle, SNS je tada došao na vlast, Vučić je kao potpredsednik Vlade i ministar odbrane ubrzo preuzeo dominantnu ulogu u javnom prostoru. Počeli su sistemski pritisci na javni servis, odnosno RTS, smene urednika, kontrole centralnih informativnih emisija i ono u čemu prepoznajemo već osnovne tragove, prve znake ovoga o čemu govori Pančić, a to je da Vučić postaje izvor svih vesti, što je praksa u kojoj se centralizuje javna komunikacija.

Nakon izborne pobede SNS počinje i otvorena kooptacija vlasnika privatnih televizijskih stanica kao što su „Pink“ i „Hepi“ kroz državne subvencije, oglašavanje državnih preduzeća i regulatornu zaštitu.

E, onda u drugom periodu od 2014. do 2016. godine, to su kod Pančića ovaj treći i četvrti čin, dešava se konsolidacija kroz REM i kroz proces oglašavanja. Dakle, REM postaje ključni instrument u ovom činu. Vladajuća stranka utiče na izbor članova Saveta, nominalno biranih u Skupštini, ali kroz kontrolu većine i lažnu javnu proceduru. Dakle, REM ne reaguje na očigledna kršenja zakona, neizbalansirano izveštavanje, političku propagandu u informativnim programima i prikriveno oglašavanje vlasti.

Državna preduzeća i javna ministarstva postaju najveći oglašivači u elektronskim medijima. Time se novac koristi kao meki mehanizam kontrole. Poslušni mediji dobijaju reklame, a kritički bivaju uskraćeni.

Sad ide ono o čemu Pančić nije mogao da govori, jer to je ono što dolazi nakon 2016. godine. U periodu od 2016. do 2018. godine dolazi do totalne dominacije komercijalnih mreža. Televizija „Pink“ i televizija „Hepi“ postaju praktično režimske mreže. Vučić i članovi SNS pojavljuju se u svim glavnim emisijama, uključujući i zabavne formate. Znate već, „Farmu“, itd. Kritički glasovi potpuno nestaju iz etra. Dakle, RTS i RTV, javni servisi, preuzimaju obrasce iz tabloidnih medija. Spin, selekcija informacija, izbegavanje tema korupcije i protesta.

Sad dolazimo do onog ponovo što je važno za našu današnju temu REM ne obavlja ni minimalni nadzor nad medijskim pluralizmom tokom izbora.

U periodu od 2018. do 2020. godine nastaje period pripreme potpune kontrole. Medijska strategija formalno najavljuje reforme, ali se pretvara u paravan za zadržavanje statusa kvo. Obratite pažnju na ovo, REM dozvoljava dodelu nacionalne frekvencije kanalima „Pink“ i „Hepi“ uprkos flagrantnim kršenjima zakona od strane ovih stanica. Pojavljuju se nove mreže pod kontrolom vlasti, poput „Tanjug tv“ i kasnije „Juronjuz Srbija“ koji formalno ima evropsko ime ali radi u okvirima režimske kontrole. Protesti „Jedan od pet miliona“ potpuno se ignorisani na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, što označava potpunu medijsku blokadu opozicije.

U periodu od 2020. do 2022. godine dolazi do institucionalnog betoniranja režimskog monopola nad medijima. Pandemija „Kovid – 19“ iskorišćena je za uvođenje cenzure. Medijima je zabranjeno samostalno izveštavanje o situacijama u bolnicama. Obratite pažnju – REM dobija još jedan mandat članova bliskih SNS uz pritiske i formalne nepravilnosti o izboru.

Nove frekvencije dodeljene su četiri puta istim prorežimskim televizijama „Pink“, „Hepi“, „Prva“, „B92“, dok su kritičke televizije poput „N1“ i „Nova S“ isključene iz procesa iako imaju daleko profesionalnije bilanse i infrastrukturu.

U periodu od 2023. do 2025. godine, to je period koji još uvek živimo, dešava se hibridna faza i pokušaj legitimizacije režima i stanja zatečenog stanja.

Nakon masovnih protesta „Srbija protiv nasilja“, vlast simulira dijalog o medijskoj reformi, ali REM odbija da oduzme frekvenciju „Pinku“ i „Hepiju“, uprkos zahtevima javnosti. Vodi se žestoka kampanja protiv nezavisnih medija, kao što su „N1“, „Nova S“, CINS, Krik, „Danas“.

E sada dolazi nešto što Pančić nije mogao ni da zamisli 2016. godine, uprkos njegovoj zaista izuzetnoj imaginaciji i retorici. Vučićev lični PR postaje centralni sadržaj informativnih emisija. Predsednik se pojavljuje svakodnevno u proseku nekoliko sati na nacionalnim televizijama.

Sada ćemo videti kako to izgleda u monitoringu koji je obavila CRTA prošle godine. Vučić je 2024. godine dominirao svim televizijama. Više od polovine ukupnog vremena namenjenog svim političkim akterima bilo je posvećeno isključivo predsedniku Srbije. Vučić se tokom 2024. godine 354 puta direktno uključio u programe televizija, s prosečnim trajanjem obraćanja od trideset minuta. Najduži period bez njegovog uključenja bio je svega 14 dana, a u jednom danu zabeleženo je i šest nastupa uživo.

E sada ako bismo se vratili na onu Pančićevu pozorišnu metaforu, klasični pozorišni žanrovi ovo ne bi mogli da predstave, jedino možda neko eksperimentalno pozorište, neko „Psovanje publike“, kako bi rekao Handke, scena u kojoj ovaj jedan jedini lik sa scene dolazi i dere se u lice svakom od članova publike pojedinačno.

Ali, nije samo stvar u režimskoj dominaciji u medijima, stvar je, o tome smo već nešto čuli, i u načinu na koji režimski mediji i mediji koji su potpuno pod kontrolom režima, uključujući tu i Javni servis, šire teorije zavere i uništavaju zajedničku realnost koja je neophodna za svaku funkcionalnu demokratiju.

Tokom Kovida ova vlast je pokušavala da sprovede kampanju vakcinacije. Znate šta je bio rezultat? Nije se vakcinisalo ni 50% građana Srbije. Nikada nismo dostigli tu čarobnu cifru, dok su druge države vakcinisale po 95%, 96% 97, 98% svojih građana. Znate zašto? Zato što su ovi isti režimski mediji, ove iste TV stanice sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno emitovale najgore, najstrašnije teorije zavere i anti-vaksersku propagandu. Dakle, ono što je ova država zvanično na jednom nivou pokušavala da postigne, a to je vakcinacija, na drugom nivou je podrivala i uništavala, kroz režimske medije koji su širili najgoru konspirologiju.

Nedavno smo imali prilike da vidimo i ovu strašnu scenu. Studente koji su obilazili sela širom Srbije, u selu Pejkovac, sačekali su penzioneri koji su im rekli, između ostalog i ovo: „Nije nadstrešnica pala, to su teroristi uradili.“ Odakle ovim dobrim ljudima ova informacija? U poslednjim istraživanjima pokazuje se nešto strašno, 40% birača SNS veruje da je pad nadstrešnice u Novom Sadu bio rezultat terorističke akcije. To je strašno, meni je tih ljudi žao. Ti ljudi su zavedeni, oni su prevareni. Kako da ti ljudi učestvuju normalno u demokratskom procesu? Kako da se dogovaraju? Kako da razgovaraju sa svojim sugrađanima koji možda misle različito, ali su im i dalje sugrađani, ako veruju u ovakve bizarne laži i izmišljotine koje širi, između ostalog, i Ana Brnabić, predsedavajuća ove Skupštine?

Postoji jedna rubrika u režimskim televizijama koja je izuzetno popularna i izuzetno je zastupljena, često čujemo nešto. Direktan prenos iz ove rubrike je i u ovom časnom domu, a ta rubrika se zove „ubijaju Vučića“. Znate tu rubriku, jel tako? Oni neki pokušavaju obojenu revoluciju, pokušavaju državni udar, pokušavaju da ubiju Vučićevu porodicu, pokušavaju da ubiju ovog, onog, pokušavaju da izazovu nerede itd.

Sve je ovo jedan način skretanja pažnje sa onoga što ovu vlast zapravo najviše plaši, a ovu vlast najviše plaši ne državni udar, ne pokušaj ubistva Vučića, sve su to potpune fikcije, potpune fantazije, ovu vlast najviše plaši nezavisan rad institucija, ponovni nezavistan rad institucija.

Ja razumem da vas u tom smislu izuzetno plaši i činjenica da će ukoliko bude izabran nezavistan Savet REM-a to biti uvod u vaše skoro razvlašćivanje. Ne nasilinim putem, taman posla, nego mirnim putem kroz demokratsku borbu i demokratske izbore. Nezavisan Savet REM-a bi mogao na onu Pančićevu pozornicu da dovede i neke druge likove i ne mislim tu sada na druge političare, nego mislim, pre svega, na ljude poput Dijane Hrke, ljude poput Nikoline Sinđelić, ljude poput Lazara Dinića i ljude poput Milana Jaćimovića, ljude poput radnika otpuštenih iz brojnih fabrika širom Srbije. Zatim, ljudi poput prosvetnih radnika otpuštenih iz škola i mnogih drugih žrtava režimske korupcije, lopovluka i nasilja.

Ti ljudi će jednom kada budu mogli da progovore o onome što su preživeli i što svakodnevno preživljavaju biti, označiti kraj ovog režima. Njihov glas će biti uvod u pad ovog režima.

Zeleno-levi front će u tom smislu podržati, pozdravlja pre svega, povratak ovog procesa u zakonske okvire, uprkos činjenici da je više puta pokušavano dezavuisanje ovog procesa i glasaćemo za sve kandidate za koje budemo procenili da će svoju funkciju obavljati nezavisno, profesionalno i u skladu sa sopstvenom savešću.

Videćete da će ishod nezavisnog rada REM-a biti dobar i za ovu vlast. Znate zašto? Zato što će voditi njenoj mirnoj smeni. To je nešto što će biti najbolje za ovu državu, za sve njene građana i za vas same. Hvala.

Hvala.

Ako želite da debatujete, ja bih vas molio da siđete u klupu. Održali ste nam sada predavanje kako bi trebalo... (Isključen mikrofon.)

Hvala, predsedavajuća.

Složio bih se sa svojim kolegom Slobodanom Cvejićem koji je rekao, ako sam dobro zapamtio njegove reči, da vi imate program rasta, ali ne i program razvoja, a pitanje je i kakvog rasta?

Meni se čini da puno toga možemo da izvučemo iz ovih rečenica i puno toga možemo da kažemo o situaciji u kojoj se danas Srbija nalazi.

Pre nešto manje od godinu dana srušila se nadstrešnica u Novom Sadu, to svi znamo, i ovde smo govorili, uputili smo vam poruku - ruke su vam krvave. Građani Srbije su vam više puta, na čelu sa studentima, poslali ovu poruku. Ova poruka je direktno povezana sa vašom navodnom politikom rasta.

Šta je dovelo do pada nadstrešnice u Novom Sadu? Do pada ove nadstrešnice doveo je način na koji vi vidite ekonomsku politiku, na koji vi vidite razvoj i izgradnju ove zemlje, na koji vi vidite politiku ekonomskog rasta. Vi to vidite kao sredstvo za izbornu kampanju, kao nešto što, da bi se postiglo, ne treba da bude obavezano bilo kakvim obzirima, etičkim, moralnim, zakonskim, ne bi trebalo da zastaje pred bilo kakvim bezbednosnim regulativama, bilo kakvim normativima, bilo kakvim pravilima.

Mi znamo kako je došlo do situacije da se ovo desi. Niko nije mislio i niko nije tvrdio nikada da je bilo ko iz vlasti želeo da se to desi. Ono što su vam ljudi poručivali jeste da morate da prihvatite svoju odgovornost da je model koji vi već godinama primenjujete u Srbiji model koji je visokorizičan, koji košta građane Srbije bezbednosti, njihovih prava a ponekada i njihovih života.

To je ono što smo očekivali da vi uvažite, da prepoznate i da priznate kada smo vam rekli - ruke su vam krvave. Ta poruka znači - prepoznajte, ljudski, priznajte da razumete zašto se ova nesreća desila kao logična i predvidiva posledica, ne željena, niko nije rekao da ste vi to želeli, nego kao predvidiva posledica vaše politike i vašeg ranijeg postupanja.

Da li ste vi u bilo kom trenutku pokazali da to razumete? Ja bih rekao ne samo da niste pokazali da to razumete, nego ste sa prezirom odbacili svaku mogućnost da ste odgovorni za to što se desilo, a sada pokazujete i spremnost i apsolutnu odlučnost u nameri da nastavite istim putem.

Bivša premijerka a sadašnja predsednica Skupštine je pre nekoliko dana izjavila da je za pad nadstrešnice u Novom Sadu kriva nekakva diverzija, sa namerom da se sruši Aleksandar Vučić, početak obojene revolucije. Postavljeno je pitanje da li je to ona zaista rekla juče kada je bila u Bundestagu na panelu i nije odgovorila na to pitanje. Zašto? Zato što je u pitanju teorija zavere, to je sasvim jasno. Vi ponovo odbijate odgovornost za ono što ste uradili, za ono što ste odgovorni i pokušavate da dezavuišete javnost izmišljajući potpuno neverovatne teorije zavere, priče o nekakvim zaverama da se sruši nadstrešnica, itd.

Dok smo mi bili na ovom zasedanju, predsednica Skupštine je držala konferenciju za štampu na kojoj je, između ostalog, rekla i sledeće stvari - da je obaveza poslanika da sačekaju, da zahtevaju kao narodni poslanici a onda i da sačekaju zvanične informacije. Onda je rekla: "Ono što nikako ne bi smeli da rade poslanici Narodne skupštine je da se služe lažima i da plasiraju lažne informacije i da iz skupštinskih klupa učestvuju u pumpanju". Pa je još rekla: "I pored više mojih eksplicitnih molbi sa mesta predsedavajućeg da se to ne radi u Narodnoj skupštini dok ne dobijemo zvanična saopštenja odnosno sve proverene informacije da nije posao narodnih poslanika i da nije odgovorno od narodnih poslanika da mašu neproverenim informacijama, dodatno uznemiravajući javnost iz Narodne skupštine Republike Srbije".

Ista ta predsednica Skupštine je svega nekoliko nedelja ranije izjavila ovo - "Nadstrešnica nije slučajno pala, to je deo planirane diverzije za rušenje Srbije". Pa je još rekla: "Mislim da je sve to organizovano, isplanirano i mislim da je nadstrešnica srušena kao početak obojene revolucije. Nisu uspeli ono što su pokušali da urade nakon majskih tragedija 2023. godine, ali su videli jedan jasan recept, videli su da će ljudi da izađu kao akt, rekla bih, emotivne podrške porodicama žrtava i da onda oni tom krizom mogu da upravljaju kako žele. Ja apsolutno danas mislim da je ovo sve plan za rušenje Srbije iz potpuno jasnih razloga i kao osveta za neke stvari koje je hrabro radio predsednik", i tako dalje i tako bliže.

Jel to čekanje proverenih informacija? Jel to čekanje da institucije urade svoj posao? Jel to neuznemiravanje građana Srbije? Ne. To je širenje najgorih teorija zavere i huškanje građana jednih na druge, prebacivanje odgovornosti i nespremnost da se preuzme elementarna politička odgovornost za ono što se desilo u Novom Sadu.

Ali, nije smo to rekla predsednica Skupštine na ovoj konferenciji za štampu. Rekla je još nešto izuzetno važno. Ona je optužila studente, pobunjene studente Srbije za totalitarizam levog ekstremizma. Ni manje ni više nego za totalitarizam levog ekstremizma. Odakle ova fraza? Odakle ovo dolazi? Prvo, jasno je, ko god je pratio studentski pokret u Srbiji vrlo dobro zna da on nije ideološki obojen, ni levo, ni desno, da je u pitanju zaista najširi građanski pokret u kome su svi dobrodošli, pokret usmeren pre svega na vladavinu prava i na normalizaciju stanja u državi, na demokratizaciju Srbije i na obnavljanje političkog pluralizma u Srbiji.

Dakle, nema nikakvog govora o levom ili bilo kakvom drugom ekstremizmu.

Odakle onda predsedavajućoj ova kvalifikacija? Reći ću vam odakle, svi to znamo. Ovo je kopiranje Trampovskog govora, ovako govore MAGA desničari, trampovci u Americi, kojima se ovaj režim sve češće i sve više dodvorava svojim pričama o anti, antifašizmu, o borbi protiv fašističkog nasleđa ovog naroda, svojim crtanjem onih MAGA grafita Čarlija, veličanjem Čarlija Kirka i ne znam koga sve ne, jel tako? Precrtanim znakovima antifa, kao da je nešto loše ili zlo biti antifašista, samo za ovu Vladu je zlo biti antifašista. I na taj način pokušavajući i ocrtavajući, hajde da kažem stvarajući sliku da su pobunjeni građani, pobunjeni studenti Srbije zapravo deo nekakve, pokušavajući da uklopi priču o pobunjenim građanima Srbije u nekakvu priču koju bi razumeli trampovci u Americi, jel tako, to su sada nekakvi anarhisti, nekakva levica, o čemu već oni tamo naklapaju.

Prvo, ovdašnja pobuna studenata i građana Srbije nema nikakve veze sa Amerikom, niti sa bilo čim što se dešava bilo gde drugde u svetu, svakako ne na način nekakvog kopiranja. U pitanju je potpuno autohtona autonomna pobuna i autonomni pokret građana Srbije.

Dakle, nema nikakvog mesta poređenjima, nema nikakvog mesta ovakvim kvalifikacijama i uvredama. Ali, još važnije od toga, kada govorimo o ovoj pobuni, u jednoj stvari, u jednom aspektu, postoji nešto što je važno i jedna paralela koja može da se povuče sa nekim pobunama u Sjedinjenim Američkim Državama. I tamo je zaista postojao širok i vrlo obuhvatan front borbe protiv policijskog nasilja i policijske brutalnosti i ovde imamo posla sa učestalim slučajevima policijske brutalnosti i policijskog nasilja. Tamo je ono bilo prvenstveno rasno motivisano, ovde su žrtve policijskog nasilja svi, svi građani i građanke Srbije koji se usude da progovore protiv ove vlasti.

I u tom smislu, ja bih želeo da poručim još nešto – postoji jedan slogan koji su mnogi demonstranti u Americi koristili tada, ljudi koji su protestovali protiv policijske brutalnosti, taj slogan glasi: „Bez pravde nema mira“. Isti slogan bi se mogao primeni i ovde u Srbiji, sve dok sve žrtve policijskog nasilja i državne korupcije ne nađu pravdu za sebe. Hvala.

Hvala lepo.

Reklamiram povredu člana 107. Poslovnika koji kaže da na sednici nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica.

Čuli smo sada koleginicu kako je govorila i optuživala žene koje su udate za Albance. Šta ovo znači? Prvo, spekulacija o tuđem privatnom životu. To je uvreda za sve žene građanke Srbije i naravno uvreda za sve građane Srbije, Albance i Albanke, od strane poslanice čija je stranka, za čije vladavine su ubijani Albanci i Albanke u Srbiji. Eto, toliko.

Hvala predsedavajuća.

Imam prvo pitanje za ministra prosvete, ili kako ga popularno zovu ministra osvete - da li je odluka kojom se formira novi fakultet za srpske studije na Univerzitetu u Nišu tako što se izdvajaju tri već postojeća departmana sa Filozofskog fakulteta u Nišu, da li je to samo još jedan znak, samo još jedan korak u odmazdi nad Filozofskim fakultetom u Nišu, koji je masovno, čiji su zaposleni masovno iskazali apsolutnu solidarnost i podršku sa svojim studentima?

Zašto se izdvajaju baš ova tri departmana? Istorija, departman za Srbistiku i, nećete mi verovati, departman za Ruski jezik i književnost. Kakve veze ovaj poslednji departman ima sa srpskim studijama? Da li je to zato što na ovom fakultetu postoji nekoliko vaših vernih lojalista, lojalista SNS, takođe ljudi povezanih možda i sa nekim ruskim službama, humanitarnim?

Niko sa ovih departmana, to pouzdano znam, tačnije niko ko nije među vašim lojalistima nije pravovremeno dobio obaveštenje o ovoj odluci. Ona se samo jednog jutra pojavila i ljudi su pomislili da će se u roku od nedelju dana naći na nekoj potpuno novoj ćaci izmišljenoj, fiktivnoj instituciji.

Ali, nije u pitanju samo to. Odmazda nad Filozofskim fakultetom u Nišu vrši se već neko vreme. Kako drugačije objasniti činjenicu da je u Savet Filosofskog fakulteta Univerziteta u Nišu imenovan Aleksandar Miljković, master istoričar, rešenjem Vlade Srbije koje je potpisao lično Đuro Macut?

Čime je ovaj gospodin Miljković master Aleksandar zaslužio da se nađe u ovom savetu? Možda time što je bio u „ćacilendu“? Da li je tako? Evo, ga ovde, možda time što govori o tome o pobedi nad obojenom revolucijom. Možda time što predlaže da se rektori i dekani hapse. Možda time što predlaže hapšenje bivše dekanice Filozofskog fakulteta. Možda time što se slikao u „ćacilendu“ sa ovim vrhovnim ćacijem, možda ste ga zaboravili, nema ga već neko vreme, ali baš je bio poznat jedno vreme „van hit vander“, što se kaže. Možda time što je bliski prijatelj i saradnik Nikole Selakovića, ministra kulture. Evo, vidimo ih i na ovoj fotografiji, u jednoj lepoj letnjoj situaciji. Možda time što je blizak sa predsednikom Vlade, Đurom Macutom, evo vidimo ih ovde u jednoj finoj edukativnog, da tako kažem, situaciji.

Dakle, meni nije baš najjasnije čime je ovaj čovek zaslužio uopšte da se nađe ovde, ali imam izvesnu predstavu o tome čime je zaslužio da se nikako ne nađe tu. Dakle, ovih dana se na mrežama pojavila informacija da je isti ovaj, dakle, Miljković master Aleksandar, koga vidimo ovde sa ministrom Nikolom Selakovićem, optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika.

Pitam ministra pravde, pitam ministra unutrašnjih poslova – da li je ova informacija tačna? Ljudi sa Filozofskog fakulteta su izuzetno uznemireni i studenti su izuzetno uznemireni i zahtevam pod hitno da saznam i da javnost bude obaveštena o tome da i je ovaj čovek koga vidimo ovde na fotografiji sa Đurom Macutom, da li je ovaj čovek zaista optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika i ukoliko to jeste slučaj da li će Vlada pod hitno povući svoj predlog da on bude član Saveta Filozofskog fakulteta u Nišu? Toliko. Hvala.

Hvala predsedavajuća, vrlo kratko.

Dakle, mi smo podneli amandman koji kaže da bi trebalo da se doda da Javni servis radi u ime javnosti i da se osniva u ime javnosti. Mislim da je ovo izuzetno važna stvar i naročito imajući u vidu da oni koji predlažu ove amandmane, da one koji predlažu ove zakone, izmene i dopune medijskih zakona, ovih dana idu na konsultacije, ne u Brisel, ne u EU, ne u Evropsku komisiju, u kontaktima sa kojima se hvale i hvale se kako su ovi zakoni u skladu sa evropskim zahtevima, nego idu u Njižni Novgorod. Tamo je bio ministar Bratina ovih dana, odakle nam se ponosno javio i to je sve prenela „Raša Tudej“ i tamo je bio na nekom velikom skupu Fek čeking, jel tako i preporučio nam je saradnju sa Međunarodnim institucijama poput Global Fek čeking netvrk.

E sad ja nisam bio lenj, pa sam proverio šta je u pitanju i znate šta nisam se iznenadio kada sam video da ta institucija ne služi nikakvoj proveri činjenica, nego širenju Putinovske propagande. Time se bavi naš ministar informisanja i iza toga, to je ono što stoji iza ovih zakona, koji bi trebalo da budu neka vrsta lakirovke, neka vrsta evropske glazure na srpskoj Vučićevskoj autokratiji, a zapravo iza toga stoji jedna vrsta Putinovske zavere da se autokratija ukrasi nekakvim izrazima, poput Global fek čekinga, regulisanja medija, medijskih zakona itd.

Pogledajte gde vam idu ministri informisanja u trenutku kada se izdajemo, kada se hvalimo otvaranjem novog klastera i kada se hvalimo približavanju EU.

Vrlo kratko.

Evropska opservatorija za digitalne medije nazvala je ovaj „Global Fact-Checking Network“, koga ste vi izričito preporučili i najavili ste saradnju sa ovom organizacijom, rekli su da iza ove inicijative stoji promišljena strategija koju Kremlj sprovodi već godinama, izopačavanja pojma fact-checkinga i izjednačavanja laži sa izveštavanjem zasnovanim na činjenicama.

„Dojče vele“ piše da ova inicijativa tvrdi da se bori protiv lažnih vesti, a zapravo širi propagandu.

Vi sami, ministre, ste izuzetno aktivni, a najavili ste otvaranje još nekih ruskih stanica u Srbiji. Sami ste izuzetno aktivni u emisijama u kojima se širi ruska ratna propaganda i dezinformacije.

Poznato je da ste spaljivali zastavu EU i da ste raznim pogrdnim izrazima nazivali EU i proces pridruživanja EU, pa ja sada želim da vas pitam da li su ovi zakoni u funkciji približavanja Srbije EU ili u funkciji približavanja Srbije Putinovoj Rusiji i sličnim autokratijama?

Ja ću se držati ovog uskog tumačenja rasprave, pa ću reći da se ovaj amandman nadovezuje na prethodni amandman.

Dakle, smisao ovog amandmana jeste da se podeli moć u Javnom servisu, tako da ona ne bude koncentrisana u figuri direktora Javnog servisa, nego da pre svega tu odgovornost i moć snose članovi Upravnog odbora Javnog servisa. Razlozi su jasni. Upravni odbor je demokratsko telo, čine ga neki ljudi koji su eksperti koji bi trebalo da budu partijski nezavisni i neutralni itd. i mislim da bi bilo mnogo bolje da oni odlučuju, da oni imaju više moći o odlučivanja u Javnom servisu, nego samo jedna autoritarna figura, kao što je direktor.

Voleo bih da je to tako i danas. Voleo bih da smo mi mogli da čujemo članove Upravnog odbora i kada je predsednik Republike Aleksandar Vučić, onako bahato, siledžijski, loše se ponašao prema Anici Telesković, voditeljki Javnog servisa koja je samo časno i pošteno radila svoj posao, postavljajući mu pitanja u intervjuu.

Međutim, ni jedan član Upravnog odbora nije se javio u javnosti da kaže i jednu reč da odbrani čas i misiju Javnog servisa. Zašto se to nije desilo? Jasno je zašto. Ako gledate jutarnje programe režimskih televizija videćete da su skoro svi članovi Upravnog odbora Javnog servisa tamo, prva postava režimskih propagandista, od Filipa Rodića, preko Muharema Bazdulja do Predraga Zdekovića, Branka Kalšeka itd. To su ljudi koji zarađuju svoju sinekuru sprovodeći i šireći režimsku propagandu. Dajmo im odgovornost, dajmo im mogućnost da odlučuju, da više ne mogu da se vade da to nije njihov posao. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Moje pitanje za Republičku javnu tužiteljku Zagorku Dolovac - da li je ona, da li je bilo koje tužilaštvo u Srbiji preduzelo bilo kakve istražne radnje povodom isticanja neonacističkih simbola na zidinama Niške tvrđave? Kao što znate to se desilo pre nekoliko dana u gradu u kome već nedeljama se iscrtavaju kukasti krstovi i tako dalje, širom grada. To rade neke neonacističke grupe, ali sada po prvi put to je istaknuto na zidinama tvrđave, svega ni nepun kilometar od logora Crveni krst, prvog koncentracionog logora na teritoriji Evrope u kome je stradalo više desetina hiljada ljudi.

Imam neke predloge za ovu istragu. Naime, ne bi bilo loše krenuti od građanina Vučić Aleksandra koji je dan ranije, dan pre ovog isticanja kukastog krsta, da budem vrlo precizan, poslao istu poruku koju šalje i ovaj transparent - Bolje ćaci nego naci. To je Aleksandar Vučić napisao na svom Instagramu, a narednog dana se pojavio, osvanuo u Nišu transparent sa istim tim natpisom i kukastim krstom. Ko je istakao kukasti krst na zidine Niške tvrđave?

Kada već pričamo o nacizmu, nije loše da se malo informiše i ovaj dotični građanin Vučić Aleksandar, pa i mnogi drugi funkcioneri SNS, o tome šta su bile osnovne odlike nacizma.

Jedna osnovnih odlika nacizma jeste bilo i to, odnosno Nacističke partije da je bila u pitanju partija koja je imala svoje ulične batinaše, koji su tukli političke protivnike, zastrašivali sve koji nisu bili poželjni i štitili mitinge i govore Adolfa Hitlera.

Koja partija u Srbiji danas ima svoje plaćene ulične batinaše? Svi znamo - Srpska napredna stranka, rado ću vam odgovoriti na to pitanje.

U Nišu pre nekoliko nedelja, kada je održan veliki govor Aleksandra Vučića, nije moglo da se prođe gradom, ali ne zbog policijske, to nisu sprečavale policijske jedinice, to su sprečavale jedinice obučene u crne majice sa crnim kačketima, ljudi poput onih koji su slomili vilicu studentkinji u Novom Sadu, za koje je Aleksandar Vučić rekao da nisu uradili ništa, da su samo branili svoje prostorije, ljudi poput onih koji su na izlogu mog sopstvenog odbora, našeg odbora, niškog odbora Zeleno-levog fronta iscrtali svastiku preko nekoliko meseci. Svi znamo ko su ti ljudi. To su ljudi koji su povezani sa navijačkim grupama iz Niša, koji su povezani sa neonacističkim grupama iz Niša i koji za novac štite skupove i govore Aleksandra Vučića iz Srpske napredne stranke.

Dakle, vraćam se na pitanje za Zagorku Dolovac - šta je uradila da otkrije ko je istakao kukasti krst na zidinama tvrđave i da li će ispitati u sklopu toga i Aleksandra Vučića kao direktnog inspiratora ovog transparenta? Dodaću tome i narednu stvar - da li će ispitati s tim u vezi i veze između Srpske napredne stranke i navijačkih i neonacističkih organizacija koje operišu u Nišu i širom Srbije?

Eto, toliko. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Počeo bih jednim citatom – srpski narod doživljava teške dane, u ovim sudbonosnim časovima dužnost je svakog Srbina, svakog pravog rodoljuba da svim svojim snagama pomogne da se u zemlji sačuva mir i red, jer je samo tako moguće da se uspešno izvrši veliko delo nacionalne obnove otadžbine i našem napaćenom narodu obezbedi bolja budućnost. U trenutku kada ogromna većina našeg naroda jasno uviđa da je to jedini put našeg nacionalnog spasenja, šaka tuđinskih plaćenika i sabotera, po naredbama zločinačkog boljševizma, svojom bezumnom akcijom dovodi u pitanje sve napore na sređivanju naših prilika i namerno pokušava da u zemlji izazove požar uništenja i istrebljenja, u varljivoj nadi da će time nešto pomoći svojim gospodarima. Razbojničke banke sastavljene od komunista i odbeglih robijaša koji su se odmetnuli od vlasti upropašćuju narodnu imovinu, ubijaju i pljačkaj naše sugrađane i ugrožavaju živote nevinih žena i dece.

Ne, ovo nije deo iz ekspozea dr Lazara Macute, koji smo imali prilike juče da čujemo, ovo nije deo, mada razumeo bih zašto biste mogli da ih pomešate, da pomislite tako nešto. Ovo nije neka izjava Dejana Vuka Stankovića koji objašnjava kako se treba obračunati sa blokaderima. Ne, ovo je, mada jeste, autor jeste bio ministar prosvete, u pitanju je Velibor Jonić, a ovo je odlomak iz „Apela srpskom narodu“, tog sramnog dokumenta napisanog i objavljenog 13. avgusta 1941. godine.

Dok sam slušao juče ekspoze novog mandatara, u više navrata mi se učinilo da čujem besmrtni duh Velibora Jonića. Čujem pozive da se još jedom obračunamo sa borcima za slobodu, da se obračunamo sa ljudima koji se bore za vrednosti, jednakosti, pravde, slobode, patriotizma.

Puno je vremena posvetio gospodin Jonić, pardon, mislio sam naravno gospodin Macuta, puno je vremena posvetio gospodin Macuta obrazovanju. Međutim, on o obrazovanju ne govori konstruktivno, on o obrazovanju govori kao o nečemu što treba pripitomiti, disciplinovati, kazniti. O studentima i profesorima govori kao o teroristima. Na taj način govorili su i njegovi prethodnici iz Vlade gospodina Miloša Vučevića, na taj način govori Aleksandar Vučić, koji profesore i studente optužuje da su kriminalci, članovi kriminalnih klanova. Na taj način režim govori o akademiji, o prosveti generalno.

Ja dolazim iz Niša, dolazim sa niškog univerziteta na kome već nekoliko dana traje besramni pokušaj, već nekoliko nedelja traje besramni pokušaj da se zgrade univerziteta u blokadi okupiraju, da se blokade razbiju, da se studenti pokore, potčine, ponize, da se profesori zastraše, da im se preti, da se privode itd. To nije ništa drugo nego pokušaj da se akademija okupira. Ali, kao i svaki okupator, tako i ova vlast koja akademiju, sopstvenu prosvetu tretira kao plen, a ne kao ono najbolje što ova država ima, tako i ova vlast zna da ne može da okupira bez pomoći kolaboracionista, bez pomoći saradnika iz redova potčinjenih.

Jedna uticajna definicija kolaboracioniste kaže – kolaboracionista je neko ko pomaže grupama kojima ne pripada da prete i zastrašuju grupe kojima pripada.

Mi u ovoj Vladi zaista vidimo nekoliko profesora i doktora nauka, ali ti profesori i doktori nauka nisu ovde da se bore za prosvetu i obrazovanje. Oni su ovde da potčine i kazne prosvetu i obrazovanje. Svako ko je slušao izjave Dejana Vuka Stankovića zna o čemu govorim, zna da su ti ljudi dovedeni da kazne svoje i da zastraše svoje kolege.

Bilo je puno u ovom ekspozeu i reči o svetlim tradicijama srpskog naroda. Svaki narod, nažalost, ima različite tradicije i samo mi, samo od nas zavisi koje ćemo od njih odlučiti da nastavimo, da produžimo, a koje ćemo zauvek odlučiti da ugasimo i da sa njima prestane. Jedna tradicija srpskog naroda je tradicija borbe za slobodu, zajedničke borbe za slobodu, zajedničke sa svojim bratskim narodima, sa Bošnjacima, sa Hrvatima, sa mnogima drugima koji žive u našoj zemlji. Ovu tradiciju najbolje oličava studentski pokret i način na koji se svih ovih meseci ponašaju studenti. Oni su ti koji zajedno sa svojim drugovima iz svih krajeva zemlje neustrašivo koračaju, marširaju kroz ovu zemlju, boreći se za slobodu i pravdu.

Nažalost, postoji i ona druga tradicija, tradicija kolaboracija, potčinjavanja, kažnjavanja slabiji, kaznene odmazde. Svojim ekspozeom dr Đuro Macut jasno nam je stavio do znanja da stoji u ovoj drugoj tradiciji. Hvala najlepše.

Hvala, predsedavajuća.

Mi smo imali prilike da čujemo juče, a i tokom poslednjih par meseci, kako izgleda ova rasprava oko "Rio Tinta" i na koji način se vlast brani od optužbi da je dopustila projekat koji je izuzetno štetan za Srbiju i sve njene građane i građanke. Ta odbrana obično ide u dva koraka. Prvi korak je - pa, znate kako, ovo još nije ništa strašno, još uvek je ovo samo istraživanje, nije ovo strašno, pa ništa nismo potpisali, pa ništa se nije desilo, pa nije, ništa, ništa, sve u redu, nema problema, još smo u istraživačkoj fazi. A onda dođe drugi korak koji kaže - e, pa sad je kasno. Znate šta, kasno je sad. Ne možete ništa. Sad postoje međunarodni ugovori, sad postoje tužbe potencijalne kojima će Srbija biti izložena i sada je kasno. Kriv je neko drugi, krivi su žuti, krivi su oni prethodni, krivi su ne znam ni ja ko.

Saznali smo proteklih dana da je u oblasti sela Gornja Studena i Bancarevo u blizini Niša, izuzetno blizu jednog važnog vodoizvorišta u Studenoj, iz koga se snabdeva ceo Niš, da je jedna australijska kompanija, ovog puta je u pitanju "Apolo mineral limitid", počela istraživanje, odnosno bušenje u sklopu istraživanja. Ista kompanija je podnela zahtev da počne istraživanja u oblasti Kopajske reke. Dakle, hajde da sada intervenišemo na vreme i da vidimo kako je moguće da uključimo lokalnu zajednicu, pre svega žitelje ovog kraja, u pitanju su obronci Suve planine, kao i svi građani i građanke Niša koji se snabdevaju vodom iz ovog kraja, kako oni mogu da učestvuju sada na vreme u odlučivanju o tome šta će se dešavati sa ovim istraživanjima u svakom koraku ovog procesa?

Dakle, mene interesuje, ovo je pitanje za ministarku Đedović Handanović, na koji način građani i građanke Niša i ovog kraja mogu da učestvuju u odlučivanju i u razmatranju svih narednih koraka u ovim istraživanjima. Šta to znači - kako mogu da učestvuju? Kako mogu stvarno da učestvuju, ne samo pro forme, ne samo fasadno, nego kako zaista mogu da odlučuju i da učestvuju u odlučivanju o ovom pitanju, o ovom procesu? To možemo da merimo time što svako pravo odlučivanje može njima da u svakom trenutku omogući pravo veta. Dakle, može građanima i građankama Niša da omogući da kažu - ne, čuli smo, saslušali smo ekspertska mišljenja, sve smo čuli i uprkos tome ne želimo ove projekte u svom kraju. Moje pitanje za ministarku je - koji su institucionalni načini za ovo učešće?

Ukoliko takvih uslova nema građani i građanke Niša će se svakako suprotstaviti svakom štetnom projektu, samo što će to morati da se dešava kroz proteste, na vaninstitucionalne načine i tog projekta na kraju svakako neće biti, zato je bolje da znamo koji su institucionalni načini za ovaj dijalog. To je prvo pitanje.

Drugo pitanje ima veze sa nečim drugim, sa međunarodnom politikom. Mi smo videli nedavno da se predsednik Aleksandar Vučić susreo sa Benjaminom Netanjahuom, bilo je tu puno smeha, puno zadovoljstva, ova dva demokratske lidera su očigledno vrlo naklonjeni jedan drugom, izrazili su sve najlepše želje.

Šta stoji u pozadini ovog susreta, to smo takođe saznali u nedavno objavljenom istraživanju BIRN-a, kaže da je tokom proteklih godinu dana Srbija izvezla više od 23 miliona evra naoružanja u Izrael. U ovom trenutku, kao što znamo, odvijaju se brojne vojne akcije Izraelske vojske kako na teritoriji Gaze, sada vidimo i na teritoriji Libana, u njima na žalost, postoji mnogo kršenja normi i pravila ratovanja. Postoji mnogo potencijalnih i realnih ratnih zločina države. Eksperti UN su još u junu ove godine izrazili, zahtevali da države ne izvoze naoružanje Izraelu, da je to nešto što ih izlaže potencijalnom saučešću u ratnim zločinima. Čuli smo i od Emanuela Makrona zahtev da se više ne izvozi naoružanje Izraelu, moje pitanje je - šta je potrebno da se desi da Srbija prestane da izvozi naoružanje Izraelu?

Toliko od mene i hvala puno.