Hvala poštovana predsedavajuća, predsedniče Vlade, članovi Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre svega ove zakonske predloge sam gledao sa svoje profesionalne višedecenijske, da kažem, nadležnosti ili funkcija koje sam obavljao i to bezbednosne i odbrambene funkcije. Mislim da neka rešenja u zakonskim projektima i polazim od toga jesu dobra, prvenstveno ona koja se tiču porodice. Tu kao poslanička grupa glasaćemo za taj zakonski predlog.

Mnoge negativne stvari odnose se na rešenja u Zakonu o rebalansu budžeta. Iz niza tih rešenja koja nisu u skladu sa našim viđenjem, nećemo glasati za taj zakonski predlog. Pre svega, ta zakonska rešenja su izraz okolnosti koje se sprovode u okviru hibridne agresije od 2000. godine posebno pa do danas. Nažalost naša država je postajala sve manje suverena. Zato danas možemo govoriti da taj niz godina od neke 24 godine doveo je Srbiju u neokolonijalni položaj sa smanjenim ili ograničenim suverenitetom. To se može ustanoviti po nizu indikatora od kojih ću samo neke pobrojati.

Pre svega oseti strani uticaj u smislu definisanja budžeta, njegove strukture, izvora finansiranja, a verovatno samim tim i onih rešenja koja nisu finansijske prirode koja se tiču bezbednosti, odbrane i drugih funkcija države.

Obaveštajna delatnost inostranih službi i njihov uticaj na donošenja strateških odluka postajao je sve veći u minule dve decenije. To se oseti i kroz rad izvršne, zakonodavne vlasti, pa i sudova. Posebno po pitanju Kosova i Metohije. Nemam vremena da pobrajam sve ono što je problematično ili sporno povodom Kosova i Metohije, mislim da to većina nas zna.

Međunarodni monetarni fond i Svetska banka gde su prisutni u kreiranju strateških odluka, naravno da utiču na smanjeni suverenitet države i na neokolonijalni njen položaj. To se pre svega vidi kroz rasprodaju strateških resursa države, od izvora vode, rude, pa do evo sada naznaka privatizacije „Elektroprivrede“.

Pogoršan ekonomski izbor ili pogrešan ekonomski model počiva na stranim investicijama, na gubljenju svojih izvora finansiranja. Sledeće, profit koji se stiče u državi odlazi van Srbije. Ni jedna država se nije mogla u istoriji razviti bez sopstvenih prihoda ili izvora finansiranja ili novostvorene vrednosti.

Da ne bih pobrajao druge indikatore.

Postavljam pitanje. O „Rafalima“ bi mogao govoriti dva sata. To je nešto što je strateški promašaj naše odbrane i pogrešan strateški model koji gura Srbiju na stranu kolektivnog zapada, a mislim da će se to posebno osetiti u narednim godinama.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, poštovane dame, poštovana gospodo, dragi građani, pokušaću nešto da kažem o deklaraciji, višestranog odbrambenog i bezbednosnog stanovišta i o aktuelnim problemima ipak koji se prepliću preko naših života i ovde u Skupštini, u javnosti, medijima, u svakodnevnoj komunikaciji građana i oseća se ta zabrinutost na svakom javnom mestu. Takve ne smemo ni ignorisati.

Što se tiče same deklaracije, lično iznosim stav da mi je nekako nesretno i nespretno što nema tu i Crne Gore na pravi način. Bili su njihovi predstavnici. Nadam se da u budućnosti kao subjekt pravni i državotvorni biće i Crna i Gora i onda to dobija pravi smisao. Ovako nekako gledamo samo na tu relaciju Republike Srpske i Srbije, što nije dobro. Nikada nisam ni mislio, a ni sada, da Crna Gora nije izvorno i istorijski srpska država i tako je treba i posmatrati.

Što se tiče same deklaracije u smislu primene, tu su veliki problemi vezano pre svega za podršku. Vidim u samoj Skupštini da na vreme nisu konsultovani predstavnici svih političkih subjekata, da ne kažem poslaničkih grupa. Da je ova deklaracija postala zajedničko vlasništvo, mi bi imali daleko veću sreću u smislu prihvatanja ove deklaracije, smanjene žestine ovde u diskusijama i u sprovođenju te deklaracije sutra u svakodnevnom životu države.

Drugi problem je što kolektivni Zapad, oličen u Evropskoj uniji i NATO-u, ne vidi ovu deklaraciju kao nešto što je u skladu sa njihovim interesima i ciljevima po pitanju Srbije i srpskog naroda. Takođe, ni regionalni centri moći nisu nastrojeni ovakvom jednom dokumentu, u njemu vide tzv. velikosrpsku ideju. Nije problem šta oni vide, nego mi treba da se pozicioniramo na način da možemo sprovesti ovakvu jednu deklaraciju. Ako ona ostane sama sebi dovoljna, kao neki papir koji je donesen, a ne bude oživotvorena, mi ćemo onda zaista imati problem jer smo pred narod izašli sa jednom idejom, ali je ne sprovodimo na pravi način i dosledno.

U smislu sprovođenja deklaracije, mislim da treba da se što više oslonimo na one zemlje i globalne sile koje nas prihvataju i kao narod i kao državu, konkretno mislim na Kinu, na Rusiju, na regionalne organizacije BRIKS-a, ODKB-a, koje nam nikada i ni po čemu nisu bile neprijateljske, u smislu afirmacije srpskih nacionalnih interesa.

Šta bi trebalo raditi dalje? Ne možemo mi promašenim kursom, odnosno strateškim pozicioniranjem, bezuslovnim vezivanjem za Evropsku uniju ostvariti srpske nacionalne interese, zaštititi Kosovo i Metohiju, sačuvati Republiku Srpsku i očuvati neku suverenost. Politička neutralnost u ovim vremenima mislim da je prava mera za pozicioniranje Srbije u smislu primene ovakve deklaracije i daljeg pozicioniranja Srbije u budućnosti, kao i ravnopravna saradnja nakon te političke neutralnosti sa drugim regionalnim organizacijama, poput BRIKS-a, ODKB-a, NATO-a. Mi danas smo se ipak, iako kažemo da smo vojno neutralna država, suštinski pozicionirali više na zapad. Favorizujemo Evropsku uniju, bez ikakvih uslova, NATO takođe, vezujemo se uz tu Nemačku, Francusku, druge su nam zemlje, eto tako, dobrodošle, ali ne nikada ravnopravno sa ovim državama.

Sve ovo proističe iz jednog globalnog problema, mi nemamo strategiju države, većina zemalja koje ozbiljno i dugoročno gledaju na svoju budućnost imaju takav dokument, često on nije javan nego je i tajan dokument, ali je prihvaćen od relevantnih političkih subjekata u zemlji. Da postoji strategija države posle nje je strategija nacionalne bezbednosti koja je u dva navrata doneta onda bi bile uređene ili izrađene iz strategije svih resornih funkcija.

Sramota je da posle toliko vremena nama neko ministarstvo egzistira, a nema strategiju za tu funkciju države ili ona ministarstva koja integrišu više funkcija da nemaju više strategija, ali da za svaku od tih pojedinačnih funkcija. Da imamo strategiju države lakše bi doneli i ovakvu deklaraciju ili bilo koji strateški dokument i imali tu nacionalnu sinergiju i spoj između izvršne, zakonodavne vlasti i naroda. Danas narod po svojim opredeljenjima u mnogome se razlikuje i od vlasti i od većine opozicije i to je osnovni problem koji se očigledno prelama i oko litijuma i rudarenja.

Što se tiče samih saznanja i pretpostavki Generalni sekretarijat Vlade zna da ima zato akademske institucije o tome se odavno drži nastava i u Vojnoj akademiji, na FON, nekoliko ljudi bi moglo da uspostavi taj strategijski sistem, neko to gleda kao formalno, ali nije formalno taj strategijski sistem je suštinski za kontinuitet vlasti i za kontinuitet sprovođenja osnovnih, nacionalnih interesa i ciljeva.

Ne smemo robovati kroz podanički odnos prema Evropskoj Uniji ne videti šta stoji kao problem, šta Evropska Unija čini prema nama. Mi vidimo da Evropska Unija čini sve i često to i ne sakrivaju, pa i sada kada je bio i Šolc i predstavnici Evropske Unije oni govore o Kosovu kao posebnoj državi, govore o Srbiji kao drugoj državi mislim da bi bilo primereno da se i na toj konferenciji za štampu istakne da je to deo države Srbije i da nikada nećemo ni po cenu bilo kojih, da kažem zvezda, sa Evropskom Unijom ili integracija odustati od svoje nacionalne teritorije.

Mislim da smo skoro dotakli dno u pitanju raslojavanja naroda oko ključnih istorijskih interesa. Ostalo je nakon svega što smo predali stranim vlasnicima i banke i resorno bogatstvo vezano za privredne objekte, infrastrukturu, poljoprivredno zemljište još rudna bogatstva, elektroprivreda, odbrambena industrija i nema puno još tih adresa. Šta će to naša deca imati i reći da je njihovo za 20, 30, 40 godina.

Ovo sve kada govorimo i o ovom litijumu i sa time polako da privodim kraju kako bi izgledala Srbija ako se zaista na ovoliko lokacija pa i bezbedno po nagoveštajima nekih analitičara izvrši eksploatacija litijuma i bora? Šta bi ta naša deca rekla, šta su njihovi preci, očevi, dede radili da dozvole da Srbija postane periferija Evropske Unije i da mi u ime te Evropske Unije i Nemačke treba da damo svoja bogatstva, da otvorimo utrobu Srbije?

Mislim da vlast i opozicija trebaju sve više gledati na volju naroda i rukovoditi se time, mislim da ovo može postati ogroman bezbednosni problem kao da nas nevidljiva ruka vodi u ogromno raslojavanje koje nam sledi u narednim mesecima, to je veliki izazov, cena toga je daleko veća od onoga što bismo mi dobili od eksploatacije litijuma u ime toga i da ne dođe do raslojavanja potrebno je da se nađe kompromis i da se organizuju razgovori vlasti i opozicije da poslušaju narod i da završe ovo pitanje sa jednim članom oko izmene zakona sa zabranom i ispitivanja i eksploatacije i litijuma i bora. Hvala.