Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, govoriću prvo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, posebno iz ugla člana radne grupe koja se ovim pitanjem bavila.

Formalno gledano, predlagač jeste narodni poslanik pojedinac, no zarad javnosti, ipak treba da konstatujemo da su stavovi vladajuće većine i prozapadne opozicije o nacrtu ipak maksimalno približeni. Pošto se sve vreme insistiralo na predlogu CRTA, a sama CRTA na kraju je rekla da je poslednji predlog za njih prihvatljiv.

Put do ovog rešenja nije bio lak, bio je trnovit praćen demonstrativnim napuštanjem sastanaka, istupanjem iz radne grupe, pa i organizovanjem zasebnih skupova o izbornim uslovima, bez prisustva svih relevantnih aktera. Taj manir, nažalost, postaje uobičajeni u radu odbora i plenumima i mislim da je krajnje vreme da se sa tim prestane, jer to u najmanju ruku pokazuje nepoštovanje prema građanima koji su narodne poslanike birali, a da ne govorio o apsurdu nekih vidova parcijalnog bojkota u radu.

Kao što sam već rekla tokom jednog od javnih slušanja, naša poslanička grupa smatra da birački spisak nije ključna tačka za unapređenje izbornih uslova. Ne mislimo da je birački spisak u tako lošem stanju da bi dramatično menjao izborne rezultate, uz punu svest da treba i da se mora raditi na njegovom sređivanju, a načini za to postoje i sada, samo treba primenjivati postojeće propise i već bi situacija bila dramatično bolja.

Dakle, bez namere da se pitanje biračkog spiska banalizuje, postoje mnogo ozbiljnija pitanja funkcionerske kampanje, neravnomerne medijske zastupljenosti izbornih aktera, uslova vođenja kampanje itd. Zato smatramo da stavljanje biračkog spiska u prvi plan šalje pogrešnu poruku o izbornom procesu u Srbiji i dovodi u zabludu građane.

Podsetiću na činjenicu da je i sam ODIHR ocenio u svojim izveštajima da je zakonodavni okvir u Srbiji solidan, a akcenat stavio na primenu zakona kao kritičku tačku i ovaj stav delimo i mi.

Proteklih dana čuli smo od pojedinih opozicionih poslanika da je njima cilj da sprovedu reviziju biračkog spiska i otkriju odgovorne za izbornu krađu, dok sa druge strane tvrde da vlast želi da to spreči. Ako sada usvajamo zakon sa takvim pretpostavkama na jednoj strani, a imajući u vidu iskustvo u radu radne grupe, šta možemo da očekujemo od komisije kada počne sa radom? Samim predlog zakona se htelo reći da je ipak postignut određeni kompromis, ali se zaista postavlja pitanje šta objektivno možemo da očekujemo od ove komisije?

Ono što posebno zabrinjava jeste mogućnost politizacije rada komisije koja se sa ovim izmenama predviđa. Iako to načelno nije političko telo, postoji realna bojazan da će ona postati instrument političkih obračuna, posebno što je kroz način kojim se donose odluke praktično uvedena mogućnost veta, pa samim tim i blokade rada. Ne možemo jedni drugima učitavati motive ni dobre, ni loše, ali je jasno da u ovoj društvenoj atmosferi podela ovaj zakon može postati poluga za dalju politizaciju ovog pitanja, što ne podržavamo.

Zakon predviđa ozbiljne rokove, složenu proceduru za izbor članova za rad komisije, generiše i dodatne troškove za budžet i građani treba da znaju da se neće i ne može doći do instant rešenja i zaključaka, pa treba biti krajnje oprezan i realan u očekivanjima.

Dakle, čitava ideja da je birački spisak pitanje svih pitanja u izbornom zakonodavstvu i da je njegovo rešavanje od odsudnog značaja za regularne izbore predstavlja banalizaciju i stvara pogrešan utisak u javnosti i dobru podlogu za dalje produbljivanje političke i društvene krize u kojoj se nalazimo. I to je svakako narativ koji ne podržavamo.

Još jednom podvlačim da suština poboljšanja izbornih uslova nije u izmenama propisa ponajmanje radi pukog usklađivanja sa pravom EU, već u doslednoj primeni postojećih propisa ove zemlje.

Dodala bih, što se tiče pitanja Generalštaba, smatram apsurdnim da se ovaj leks specijalis pravda time što prethodne vlasti nisu ništa uradile. Takođe, nisam čula da je iko ovde rekao da zgrada Generalštaba treba da ostane onakva kakva jeste, ruinirana. Naravno da je treba obnoviti. Pa čak i to da li je ona arhitektonski biser ili ne, sada je ipak sporedno. Važno je nešto drugo, što se ovim leks specijalisom pokušava da se ispravi situacija u koju se ušlo kršenjem zakona, sve radi pogodovanja stranom investitoru i to se danas građanima predstavlja kao doprinos bilateralnim odnosima.

Da budem jasna, niko ovde nije protiv bilateralnih odnosa, ali granice moraju postojati. Da su Memorijalni centar žrtvama 11. septembra gradili oni koji su učestvovali u njegovom rušenju, možda bi jučerašnji argument koji su ovde poslanici vlasti iznosili imao smisla. Pošto je bilo priče o tome da li je Generalštab simbol čega, pa smo došli do potpune banalizacije ove teme, možda treba da pitamo one koji su nas bombardovali zašto je on bio meta. Evo, ja ću da dam svoje skromno mišljenje da je bombardovan zato što je u tom trenutku simbolizovao sve one koji su branili zemlju. I tu priča treba da se završi, toliko je jednostavno.

Upravo zbog toga, mi smo stava da na tom mestu nema mesta nijednom stranom investitoru, ma koliko bili dragoceni bilateralni odnosi. Obnovu moramo sprovesti mi, idejna rešenja treba da ponudimo mi, memorijalni centar da izgradimo mi. Svako rešenje u kom se stranom investitoru, ma ko to bio, daje da gradi memorijalni centar, pa potom hotel ili tržni centar, vodi samo ka daljem rastakanju suvereniteta ove države. Investicije jesu važne, to je takođe nesporno, ali je problem kada postanu vrhovna vrednost. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovaj amandman se tiče takođe uslova da nepokretnost bude površine do 60 kvadratnih metara. Prošle sedmice smo od ministra pravde čuli da je prilikom odmeravanja ovog uslova bilo istraživanja pozitivno pravne prakse, ali smo isto tako čuli da se Hrvatska, Slovenija, Španija da su se opredelile za neki drugi metod, kao što je ovaj koji smo mi predložili, odnosno 40 kvadratnih metara osnovice plus 15 kvadratnih metara po članu domaćinstva, što smatramo da mnogo bolje štiti pravo na porodični život, što je i bila intencija ovog zakona u osnovi i bolje štiti inače načelo proporcionalnosti, o kome je takođe bilo reči.

Ovaj član nas vodi na našu osnovnu zamerku ovom zakonu, a to je da sud apsolutno ne može da odmerava bilo šta od slučaja do slučaja, sa principom pravičnosti, o kome je takođe bilo reči, niti da utvrđuje okolnosti u svakoj situaciji. Sud samo može formalno da konstatuje da li je jedan uslov ispunjen ili nije, te tako on nema opciju da stan od 61 kvadrat izuzme od izvršenja.

Dakle, u određenim slučajevima za izvršne dužnike ćemo se svesti na puku formalnost.

Na kraju, kolega Grgur je takođe danas dosta dobro elaborirao na temu izvršitelja. Jeste, bilo je određenih izmena zakonodavnog okvira ove teme, što je dobro, ali ostalo je mnogo tu posla. Prošle nedelje smo čuli da nam je poboljšana pozicija na Duing biznis listi, da nam se kreditni rejting zbog izvršitelja popravio, ali to je izuzetno slaba uteha za dužnike koji će zbog ove puke formalnosti ostati bez krova nad glavom. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovani predstavnici Vlade, kolege poslanici, ja ću danas govoriti o Predlogu izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji ima za cilj da reši jedno važno pitanje, da zaštiti nečije pravo na dom. Naša poslanička grupa, imajući u vidu da predložene izmene ipak predstavljaju jedan iskorak u zaštiti ovog praval, će podržati ovaj predlog.

Važno nam je da istaknemo da postavljeno rešenje nije bez značajnih nedostataka, o čemu će više biti reči u nastavku, sa ciljem da konstruktivno pristupimo temi i predložimo načine za unapređenje.

Krenuću od samog obrazloženja Predloga, u kome se navodi da se izmene predlažu radi efikasnije zaštite prava na porodični dom, koje garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima. Ova prava, između ostalog, podrazumevaju mogućnost da se od izvršenja izuzme jedina nekretnina u kojoj dužnik živi, ukoliko bi izvršenje narušilo pravo na porodični život. Tu dolazimo do kontradikcije, jer sam predlog govori o nepokretnosti koja je u isključivoj svojini izvršnog dužnika, što otvara pitanje da li to znači da u slučaju, recimo, zajedničke svojine supružnika, ova zaštita ne važi? Nigde nema reči o porodici.

Ministar pravde je danas, govoreći o ovom predlogu, rekao da se naročito vodilo računa o principu pravičnosti. Ta teza ima smisla ako posmatramo Predlog u načelu, u smislu namere da se zaštiti izvršni dužnik u tom apstraktnom smislu. Ali, nažalost, kada analiziramo propisane uslove, izvesno je da ćemo u praksi dolaziti do situacije koja će biti apsolutno u suprotnosti sa ovim principom.

Recimo, Predlogom je predviđeno da se pravo na zaštitu doma ograniči na nepokretnost površine do 60 kvadrata. Imaćemo apsurdne primere da stan od 62 kvadrata, na primer, nije predmet zaštite i imaćemo izvršne dužnike koji će zbog suštinski nekoliko kvadrata razlike izgubiti dom.

Takođe, kako pravimo razliku između porodica sa više dece i samaca? Ove situacije ne bi trebalo poistovećivati i pravednije bi bilo uvođenje osnovice od 40 kvadrata, uz uvećanje od 15 kvadratnih metara po članu domaćinstva, što smo i formalno predložili kroz amandmana i što se uklapa i bolje odgovara konceptu zaštite porodičnog doma.

Jedan od uslova za izuzeće nepokretnosti od izvršenja jeste da dužnik na toj adresi ima prijavljeno prebivalište najmanje pet godina. Na ovom uslovu posebno vidimo koliko je opasno što sudu nije ostavljen nikakav prostor za utvrđivanje da li je određena nekretnina zaista i faktički nečiji dom, pa će praksa kreirati situacije koje su u potpunoj suprotnosti sa namerom zbog koje ove izmene i uvodimo u pravni sistem.

Sama činjenica da je neko imao prebivalište negde pet godina ne dokazuje nužno da mu je to i dom, kao i obrnuto, i veoma je važno ovo utvrđivati od slučaja do slučaja, što ovaj predlog ne predviđa.

Predlog isključuje zaštitu doma ako je dužnik u prethodne tri godine prodavao, poklanjao ili se odricao imovine. Pretpostavljam da je ideja bila da se onemogući zloupotreba, ali mora se imati u vidu da postoji i nemali broj slučajeva gde ljudi često otuđuju imovinu ne da bi izbegli svoje obaveze, već da bi preživeli. Iako je važno zaštititi interes poverilaca, ovakve odredbe deluju isuviše restriktivno i ovaj uslov je nešto što bi trebalo sud da odmerava od slučaja do slučaja.

Da zaključim, mi ćemo za ovaj predlog glasati, jer će on nekome svakako osigurati krov nad glavom, ali insistiramo da se neki od ovih uslova pažljivije razmotre i prilagode u pravcu najšire moguće zaštite.

Na kraju, ne mogu da ne dodam da ova tema sa sobom povlači i po ko zna koji put otvara pitanje položaja i kontrole rada javnih izvršitelja. Sistem izvršitelja se pokazao kao manjkav u brojnim aspektima i zahteva temeljno preuređenje i jaču kontrolu. Utisak je velikog broja građana da uvođenje javnih izvršitelja u naš pravni sistem nije rešio ni jedan značajan problem zbog kojih su oni uvedeni, već samo generisao nove, pa apelujem da ovo pitanje bude jedno od tema kojom će se u ovom domu baviti u narednom periodu. Hvala.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, osvrćući se na tri godišnja izveštaja o radu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji su se takođe našli na dnevnom redu, moram da istaknem nekoliko stvari.

Kao prvo, na sednici Odbora za pravosuđe i kada se raspravljalo o ovoj temi, ostalo je nejasno zašto ovi izveštaji nisu razmatrani pravovremeno. Koliko sam mogla da primetim, svake godine su uredno dostavljeni. Poverenik ih je blagovremeno slao Skupštini, a obaveza je bila da se oni blagovremeno i razmatraju.

Zatim, što se tiče same sadržine ovih izveštaja, vidimo da se iz godine u godinu ponavlja jedno isto i jasno upozorenje – drastičan i nenormalan priliv predmeta u oblasti slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja.

Izveštaji beleže enormne skokove broja žalbi, i to iz godine u godinu. Poverenik dosledno ističe uzrok – ukidanje instituta zloupotrebe prava izmenama zakona iz 2021. godine, kao i promene stava Upravnog suda u vezi sa obavezom nadoknade troškova koje potražuju advokati u prekršajnim postupcima.

Dakle, imamo situaciju gde pojedinci, pa i advokati, koriste zakonske mogućnosti da organima vlasti šalju desetine, pa i stotine zahteva. To naročito pogađa najslabije karike u sistemu – mesne zajednice, škole, domove zdravlja koji nemaju kadrovske, pravne, ni tehničke resurse da se nose sa tim. Kada te ustanove ne odgovore na zahteve, što se sve češće dešava, podnose se žalbe Povereniku, a onda i prekršajne prijave i onda uz kazne te institucije plaćaju troškove prekršajnog postupka, uključujući i troškove advokata.

Zbog uvećanog broja predmeta, kancelarija Poverenika postaje preopterećena, a jedna od posledica je da građani, novinari, nevladine organizacije i svi oni koji zaista traže informacije u javnom interesu sve duže čekaju na reakciju ove institucije. Sistem ostaje zakrčen.

Dakle, da uprostimo kroz jedan primer. Pera Perić iz Ljiga traži od lokalnih ustanova podatke koji su gotovo izvesno besmisleni. Ustanove ne odgovore, sledi prekršajna prijava i onda ne samo da te ustanove plaćaju kazne, nego još i troškove advokata. Tako neko zarađuje enormne cifre iz državnog budžeta, na račun slabosti zakonskog teksta.

Poverenik je više puta isticao koja su moguća rešenja za ovu situaciju, a kao jedan – ponovno uspostavljanje instituta zloupotrebe prava. Ali uprkos tome što smo svi sa time upoznati i što znamo da se ovo stanje ponavlja već nekoliko godina, zakon još uvek nije izmenjen. Na sednici Odbora za pravosuđe donet je zaključak kojim se poziva Vlada da intenzivira aktivnosti na pripremi odgovarajućih izmena i da ih blagovremeno utvrdi. Ali moram da primetim da to nije dovoljno, blagovremeno bi bilo juče, jer ovo pitanje nije novo.

Podsećam da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave još ranije priznalo da je stanje postalo neodrživo i zajedno sa Poverenikom formiralo Radnu grupu za pripremu izmena. Čak su i one bile predložene u februaru, ali predlog se nije našao pred parlamentom. Ovo je jasan i nedvosmislen primer zakona koji se pokazao u praksi kao manjkav. Ako neka situacija zahteva hitno postupanje, onda je to ova. Nema više prostora za odlaganje, izmene zakona moraju što pre pred narodne poslanike.

Dakle, apelujem da se pitanje izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja hitno stavi u središte pažnje. Ne smemo ostati na nivou deklarativnih zaključaka i opštih mesta. Sada je krajnji trenutak za konkretne korake, a unapređenje zakonodavnog okvira je ipak osnovna nadležnost ovog doma. Hvala.

Hvala.

Kao što smo već istakli naša poslanička grupa neće podržati izbor ove vlade, budući da je ovo vlada kontinuiteta i po sastavu i po ciljevima koji su izneti u ekspozeu. Većinom su prisutni isti ljudi, imamo i nekoliko zamena u resorima, ali bez objašnjenja zašto. Postavlja se pitanje zašto neko nakon samo godinu dana rada u jednom resoru, sada prelazi u drugi. Lično ne vidim racionalno objašnjenje, pa molim da se taj deo pojasni.

Kao pravnik, moram posebno da se osvrnem na predlog za ministra pravde. Zanimljivo, osim nekoliko rečenica mandatara koji je juče govorio o bogatom iskustvu kandidata, nismo o tome čuli ništa više, a upravo taj primer dobro ilustruje zašto ova Vlada ne može da dobije našu podršku.

Evo tri konkretna primera. Podsetiću širu javnost na činjenicu da je gospodin Vujić kandidat za ministra pravde 15 godina na čelu Pravosudne akademije, a da smo u septembru 2023. godine u prenosu uživo gledali kandidata kako na prijemnom ispitu za ovu instituciju čita unapred pripremljene odgovore.

Jedan od članova Komisije skrenuo je pažnju da kandidat odgovara od reči do reči identično onome što piše unapred pripremljenim odgovorima. Sam gospodin Vujić je u intervjuu nakon ovog događaja rekao da je on lično odgovoran za to što su odgovori dospeli do kandidata, jer samo on ima pristup pitanjima i spremnim odgovorima. Ipak, to ga nije motivisalo da podnese ostavku, već je ovaj slučaj završen pukom diskvalifikacijom kandidata koji je varao, bez ulaženje u pitanje ko mu je omogućio da vara i da li je to usamljeni slučaj ili ustaljena praksa.

Zatim, januara prošle godine DRI je ponovo konstatovala da je Pravosudna akademija teško kršila obavezu dobrog poslovanja time što kontinuirano suprotno važećim propisima vrši isplatu plata korisnicima početne obuke i nakon što su tu početnu obuku završili i to u dužem vremenskom periodu. Zatim je DRI obavestila o svemu tome i Narodnu skupštinu i zatražila od upravnog odbora Pravosudne akademije razrešenje odgovornog lica, odnosno direktora Pravosudne akademije. Gospodin Vujić i pored toga i dalje ostaje na čelu ove institucije bez ikakvih posledica.

Treće, ali samo na prvi pogled manje važno, sudskim poravnanjem od juna prošle godine zvanično je utvrđeno da je Pravosudna akademija institucija koja bi trebala da bude stub etičkog ponašanja u pravosuđu, neovlašćeno preuzela i objavila više autorskih tekstova kršeći time autorska prava dvojice autora. Ti tekstovi su objavljeni na zvaničnom sajtu Akademije koji je u međuvremenu ugašen. Akademija jeste obavezna da autorima isplati naknadu i javno objavi taj tekst poravnanja. Dakle, obaveza je ispunjena iako je do same objave bilo neprirodno teško doći, čak i onima koji znaju šta traže.

Sve ovo navedeno nisu glasine već činjenice dokumentovane od strane zvaničnih državnih institucija. Dakle, suda, DRI, pa i same Pravosudne akademije. Ovi primeri jasno ilustruju u kojoj je meri gospodin Vujić spreman da postupa u skladu sa zakonom, kakvi su njegovi etički okviri, kao i u kojoj meri je spreman da preuzme odgovornost za rad institucije na čijem čelu se nalazi.

Mi smo stava da ove situacije predstavljaju osnov za razrešenje ili makar ostavku, a ne preporuku za mesto ministra. Iskoristiću ovu priliku da predloženom mandataru postavim jedno po mom mišljenju veoma važno pitanje. Iako je ova tema više puta bila otvorena u prethodnim raspravama, čuli smo je i juče, smatram da je sasvim opravdano ponovo je aktuelizovati, pošto je pred nama nova Vlada, pa se sa pravom postavlja pitanje da li će ona imati drugačiji stav i odnos o istom pitanju od prethodne.

Naime, volela bih da znam kako mandatar ocenjuje odluku prethodne Vlade da ukine status kulturnog dobra kompleks zgrada Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu? Podsećam da je ova odluka doneta bez saglasnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i u suprotnosti sa Zakonom o kulturnom nasleđu, što je i sam Zavod zvanično saopštio. Dakle, uz kršenje zakona kakva je poruka time poslata građanima?

Uprkos tome, u maju prošle godine Vlada je potpisala ugovor sa kompanijom Džareda Kušnera, a snažno protivljenje ovoj odluci koja, tek uzgred rečeno, nema ni formalno obrazloženje u "Službenom glasniku" iskazale su SANU, brojni ugledni stručnjaci iz oblasti arhitekture, urbanizma, poznavaoci kulturne baštine. Podneto je i više inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti Ustavnom sudu, a epilog još čekamo.

Zato vas pitam, kao čoveka od struke i integriteta, da li ste spremni da preispitate ovu odluku, uvažavajući glas struke, pravni okvir Republike Srbije i odgovornost države prema sopstvenom istorijskom i kulturnom nasleđu? Mehanizmi za to postoje, samo je pitanje političke volje.

U osetljivoj situaciji u kojoj se kao društvo nalazimo, stava smo da bi takav postupak nove Vlade doprineo tako često spominjanom smirivanju tenzija i pokazao da kod svih nas u ovim danima podela postoji isti zajednički sentiment prema onome što ova zgrada simbolizuje.

Nesporno je da jedna odgovorna Vlada mora da razmišlja o ekonomskim aspektima, najboljoj upotrebi državnog zemljišta, o diplomatskim odnosima, o raznim faktorima pri donošenju određene odluke, no sada opasno pada u drugi plan kako je zgrada Generalštaba uopšte i stradala? Jasno je da njenu obnovu niko drugi ne treba da radi osim nas i mislim da je to nesporno velikoj većini birača svake političke opcije. To nije samo pitanje arhitekture, nego i samopoštovanja i negde se mora podvući crta, a vi ste sada u prilici da to uradite. Hvala.