| 24.09.2024. | Predlog zakona o zastupanju i zaštiti državnih interesa Republike Srbije na Kosovu i Metohiji |
u proceduri
|
| 16.07.2024. | Predlog Deklaracije o Srebrenici |
u proceduri
|
Hvala.
Sa nespokojem iščekujem kraj mandata Skupštine Srbije u čijem sam sazivu i sam. Nadao sam se da ćemo onima koji dolaze posle nas ostaviti čistiju situaciju i manje tereta nego što smo mi zatekli, a mi im ostavljamo da plaćaju naše račune.
Najviše smo se bavili donošenjem zakona po meri Evrope i zakona o zaduživanju Srbije. I posle ovoga verovatno poslednjeg zasedanja Skupštine u dosadašnjem sazivu, Srbija će biti još više zadužena.
Vlada traži rebalans budžeta. Navodi da su za finansiranje budžetskog deficita, nabavku finansijske imovine i otplatu glavnice po osnovu dugova domaćih i stranih zajmodavaca za direktne i indirektne obaveze Republike Srbije uključujući i operacije sa zamenom duga pre roka dospeća potrebna sredstva u iznosu nešto više od 1.259 milijardi dinara, a da će se ta sredstva obezbediti iz zajmova domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i inostranih vlada kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti i po potrebi u zavisnosti od uslova na finansijskom tržištu, od primanja ostvarenih od emisije evroobveznica, kao i iz primanja od prodaje domaće finansijske imovine.
Vlada, dakle, obznanjuje deficit u državnom budžetu sa kojim se sigurno moglo racionalnije raspolagati što se vidi u mnogo čemu, gde se koristi državni novac, pa i ovde u Skupštini. Pri tom traži zakonska ovlašćenja za nova zaduženja o raznim osnovama, a istovremeno podnosi i pod eufeminističkim nazivom Predlog zakona o ublažavanju posledica energetske krize i rasta troškova života pojedinih kategorija stanovništva kroz jednokratnu finansijsku podršku i jednokratnu novčanu naknadu kao „leks specijalis“.
Na predlog predsednika države obezbeđuje se jednokratna pomoć siromašnijim kategorijama stanovništva, a svima ostalima punoletnim građanima Republike Srbije koji nemaju status nosioca prava u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu, koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, dobijaju jednokratnu novčanu naknadu u iznosu od 6.000 dinara.
Planirano je da se za te namere iz budžeta zahvati 734,4 miliona evra. Niko ne spori da je potrebno pomoći socijalno ugrožene kategorije stanovništva, ali se postavlja pitanje zašto se to čini pred izbore. Nameće se i pitanje zašto se daje naknada. Čega naknada svima ostalima. Tih 50 evra malo koga će učiniti spokojnijim, ali će pojačati sumnju zašto se i to čini pred izbore.
Od državne vlasti se očekuje da svojim državljanima obezbedi pravnu sigurnost, ravnopravne uslove i mogućnost stvaranja zarade i pošteno žive od svog rada, a ne da im neko daje ono što je njihovo.
Novčana sredstava za ove namene obezbeđuju se direktno iz budžeta Republike Srbije, a Vlada to prikazuje kao tobože ušteđena sredstva. Tako se dolazi u paradoksalnu situaciju. Traži se zaduženje za popunu budžeta, a onda se iz budžeta deli novac kao da je to tobože ušteđeno.
Velikodušno se daje onima koji će to kasnije sami oni ili njihova deca vraćati. U domaćinskoj kući kada se privredi više nego što se očekivalo onda se ukućani počaste, otuda i u produktivnim preduzećima 13 plata.
Niko ko misli na kuću svoju, ne zadužuje se da bi čašćavao ili da bi kasnije od njih ili njihove dece tražio da se vrati ono što je u nekoj prilici iz nekog razloga dato.
Država će napredovati i građani njeni njome će biti zadovoljni tek kada se bude radilo onako kako je na to upućivao naš veliki sunarodnik Sveti Vladika Nikolaj, da ono što je državno pripada svakom državljaninu te zemlje i da svako ko se o to ogreši, ogrešio se o svakog njenog čoveka.
30/2 JD/MP
Među 49 ovde predloženih zakona na ovom zasedanju, jeste i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o crkvama i verskim zajednicama kojim se čini otklon od naše neposredne prošlosti, kreirane u duhu bezbožne ideologije.
Zakonom o crkvama i verskim zajednicama, onima na koje se on odnosi, dakle crkvama i verskim zajednicama, omogućava se da svoju društvenu ulogu ostvaruju kroz celokupan obrazovni sistem, počev od predškolskog vaspitanja, preko osnovnog, srednjeg, opšteg, stručnog i umetničkog obrazovanja, sve do visokoškolskih ustanova. Time se postiže i integracija svih ovih ustanova u jedinstven obrazovni sistem države.
Pod uticajem ateističke ideologije protežirane posebno u vremenu komunizma, mnogi pogrešno misle da se u verskim vaspitnim i obrazovanim ustanovama vaspitava i uči samo na bazi teologije. To nije tačno.
Upečatljiv primer dala je Prizrenska bogoslovija. U prvih pola veka svoga postojanja ona je bila i zvanično se tretirala kao bogoslovsko učiteljska škola. Osim sveštenika školovala je i srpske učitelje. Tako recimo od 1880. do 1926. godine od 900 učenika koji su završili Bogosloviju u Prizrenu, njih oko 150 se posvetilo poslovima crkve, dok je čak njih oko 700 otišlo u narodne učitelje, a ostali na neke druge dužnosti.
Izmenama postojećeg zakona ističe se istorijska uloga Srpske pravoslavne crkve u razvoju obrazovanja, nauke, kulture i uopšte izgradnje, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda i Srbije. Pa, se sada i formalno omogućava da ona osnuje poseban univerzitet, kao visokoškolsku ustanovu koja ima poseban društveni značaj.
Zakonskom normom naglašava se da to ni na koji način ne utiče na ravnopravni i pravni položaj drugih crkava i verskih zajednica, niti dovodi u pitanje njihovo pravo da osnivaju visokoškolske ustanove i ostvaruju prava u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, naravno u skladu sa Zakonom.
Na ovaj način država pokazuje da omogućava slobodan razvoj duhovnog života i zato je ovaj zakon potrebno podržati, a to će naša poslanička grupa učiniti.
Hvala na pažnji.
Hvala, koleginice.
Reći ću nešto o Predlogu zakona o oružju i municiji.
Istorija srpskog naroda u srži ispisana je borbom za slobodu. A kada je nekome oduzeta ili ugrožena sloboda, on je i oružjem brani. Zato je oružje u srpskoj tradiciji simbol borbe za slobodu. Oružje, konkretno mač ili puška, jeste i simbol borbe za čast i za dostojanstvo našeg čoveka i našeg naroda.
25/1 MT/LjL 15.10 – 15.20
Stoga je Predlog zakona o oružju i municiji koji Vlada dostavlja Skupštini na usvajanje pucanje u našu tradiciju. Nema razloga za tako restriktivan zakon. Tri tragična događaja u maju 2023. godine nisu izazvani tada važećim Zakonom o oružju i municiji, ali sasvim izvesno jesu bili odraz duhovnog ambijenta, stvorenog u našem društvu tolerisanjem i promovisanjem lažnih vrednosti i nefunkcionalnošću državnog sistema na mnogim poljima društvenog života.
Iskorišćeno je to da se naš narod razoruža, a sada se ozakonjuje stanje razoružanosti naroda i donose restriktivne zakonske mere koje imaju za cilj da se oteža i onemogući nabavka pre svega oružja za ličnu bezbednost. Time se posredno šalje lažna poruka da je posedovanje ličnog naoružanja uzrok kriminalizacije društva, a to nije tako.
Ovde smo već iznosili relevantne činjenice, čuli smo ih i danas, da se 91% svih krivičnih dela izvrši nelegalnim oružjem, 8% krivičnih dela se izvrši službenim oružjem a samo 1% krivičnih dela se izvrši oružjem koje je u legalnom posedu građana. Zašto onda restriktivne mere prema stanovništvu koje želi legalno da nabavi i poseduje oružje za ličnu bezbednost?
Donošenjem takvih mera dolazi se u paradoksalnu situaciju da narod koji se drži zakona bude razoružan, a oni koji rade protiv zakona da budu naoružani. Jer, za očekivati je da oni koji ne poštuju zakon, koji su i do sada ilegalno imali oružje, da će i ubuduće nastojati da ga imaju. I ko je onda tu žrtva? Oni koji se drže zakona, koji ne mogu legalno da osiguraju svoju bezbednost. A takvo stanje ohrabruje one koji atakuju na tuđu imovinu, na slobodu i integritet drugih ljudi.
Ako se zna da je čovek naoružan, neće se nasilnici lako odlučiti da nasrnu na ono što je njegovo. Čovek koji drži do zakona drži do svoje zemlje. On je vojnik svoje zemlje i svog naroda. Iz istorije znamo kako je naš čovek uvek kada je njegova zemlja bila napadnuta uzimao ono što ima i bez poziva kretao da brani slobodu, otadžbinu i svoj narod. A mi danas našeg čoveka, umesto da bude vojnik otadžbine, postavljamo da bude žrtva nasilnika i agresora. Ne može ceo narod biti sumnjiv. Ako od toga pođemo, čemu se onda nadamo? Ko će da brani ovu zemlju, ko da brani ovaj narod?
Poredak mira i ambijent blagostanja grade se tako što se ohrabruju oni što dobro čine a onemogućavaju oni koji zlo čine. Nažalost, kod nas ase često čini sasvim suprotno od toga, pokazuje se to, eto, i po predloženom zakonu o oružju.
Svaki ozbiljan čovek želi da se bezbednost građana i zemlje i zakonski i faktički reši tako da to bude delotvorno i podržano od celokupnog naroda. A kad se donosi zakon koji nije po volji građana, većine građana, onda tu nema spokoja.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama, pored ostalog, donosi izmenu u odnosu na postojeći zakon, da se nabavljanje oružja za ličnu bezbednost odobrava fizičkom licu starijem od 21 godine. Dakle, podignuta je starosna granica sa dosadašnjih 18 godina života. Takva izmena je opravdana, jer čovek mora imati punu mentalnu zrelost i poslovnu sposobnost pri rukovanju oružjem. Ali, mnogo šta drugog nema čvrstog opravdanja.
Kao prvi ključni uslov za nabavku oružja za ličnu bezbednost zahteva se da podnosilac toga zahteva "učini verovatnim da bi mu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode zanimanja, profesije ili posla kojim se bavio ili se bavi ili drugih okolnosti a koje utvrđuje nadležni organ na osnovu činjenica i okolnosti koje su navedene u zahtevu". Tako strogo formulisana odredba faktički onemogućava većinu stanovništva da ima lično naoružanje, jer ko može znati šta ga sve čeka u životu i ko može dokazati "verovatnim" da će njemu, njegovoj porodici ili nekom njegovom bližnjem u budućnosti biti ugrožena bezbednost?
25/2 MT/LjL
Nema potrebe da ova odredba bude tako stroga i isključiva, s obzirom na to da u Predlogu zakona već postoje izuzetno rigorozne odredbe o bezbednosnim smetnjama za nabavku oružja – da odobrenje za nabavku oružja ne mogu dobiti lica pravosnažno osuđivana na kaznu zatvora za veći broj konkretno navedenih krivičnih dela, zatim lica pravosnažno kažnjavana u poslednje četiri godine za prekršaje iz zakona koji uređuje javni red i mir, nasilje u porodice ili nasilje i nedolično ponašanje na sportskim priredbama za koje je propisana kazna zatvora, kao i lica koja svojim ponašanjem, navikama ili sklonostima ukazuju da će predstavljati opasnost za sebe ili druge, javni red i mir ili javnu bezbednost, odnosno da postoje druge okolnosti i događaji koji ukazuju da bi oružje moglo biti zloupotrebljeno.
Postoje i drugi razlozi zbog kojih nema potrebe da se toliko zaoštravaju uslovi za nabavku, toliko da oni faktički onemogućavaju nabavku oružja za ličnu bezbednost, kad postoje drugi mehanizmi kontrole oružja kod građana, počev od izdavanja odobrenja za nabavljanje oružja, registraciju oružja sa evidencijom podataka o oružju, izdavanje oružnog lista, izdavanje odobrenja za nabavljanje municije, propisivanje uslova za čuvanje i rukovanje oružjem, izdavanje posebne dozvole za nošenje registrovanog oružja za ličnu bezbednost, propisivanje uslova za nošenje i za prenošenje oružja, municije i opreme za vatreno oružje, pa do proveravanja ispunjenosti uslova za držanje oružja i preuzimanja oružja po službenoj dužnosti.
Kao što smo videli, predviđeni su vrlo strogi, teško prohodni uslovi za nabavku oružja za ličnu bezbednost, ali i pored toga u zakon se unosi i odredba da će nadležni organ, odnosno ministarstvo doneti rešenje o oduzimanju oružanog lista, oružja, opreme za vatreno oružje i municije fizičkom licu za koje se naknadno proceni da nije zdravstveno sposobno, da ne može više da dokaže da postoje opravdani razlozi za držanje oružja za ličnu bezbednost, ako se proceni da nema uslova za bezbedan smeštaj i oružja u stambenom prostoru i ako se ustanovi neka bezbednosna smetnja za nabavljanje i držanje oružja.
Očigledno sve se čini da se narod generalno razoruža, uz pojedine izuzetke.
Tako sumnjičav odnos države prema sopstvenom narodu, koji drži do sopstvene države, svoje zemlje, svoje slobode i svoje tradicije, nije nikome za pohvalu, a uvek ima načina da se stane na put onima koji bi kriminalnim radnjama da naruše spokoj naroda, samo ako država funkcioniše onako kako bi trebala da radi - naravno, u interesu svih građana.
Zbog svega toga, poslanička grupa kojoj pripadam, MI – Glas iz naroda, glasaće protiv ovog Predloga zakona.
Hvala na pažnji.
Sve vlade proistekle iz sadašnje parlamentarne većine od 2012. godine, pa i one iz prethodnih koalicija iz 2000. godine isticale su da je strateški cilj Republike Srbije punopravno članstvo u EU, a sve članice EU, osim njih pet, obrušile su se na teritorijalni integritet Srbije samim tim što su srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju pravnim nasiljem, suprotno međunarodnim pravnim načelima, priznale za tobože nezavisnu državu pod vlašću albanske nacionalne manjine. Pre toga sve zemlje EU, kroz zloglasni NATO pakt ili saradnjom sa njim, učestvovale su u agresiji na Srbiju zarad otimanja Kosova i Metohije.
Danas EU nudi mamce Srbiji obećavajući da će je primiti u svoje članstvo, pored drugih uslova, samo ako se odrekne dela svoje teritorije i svega što je vekovima stvarano na tom području, pa i svog identiteta da se odrekne Kosova i Metohije. Nameće se to, samo za Srbiju, kroz posebno ustanovljeno pregovaračko poglavlje 35 u kojem se zahteva normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Sama takva postavka ukazuje da su za EU Srbija i Kosovo dve strane, dve zasebne i to dve ravnopravne države. Evropska unija tako i tretira Srbiju – bez Kosova i Metohije. Kada je poziva u svoje članstvo, ona je poziva bez Kosova i Metohije. Kada piše izveštaje o Srbiji, što smo imali prilike i ovde da čitamo, onda tu nema Kosova i Metohije. Ona ceo proces pregovara sa Srbijom vodi tretirajući je bez Kosova i Metohije. Vrlo perfidno Srbija se mami da pristane na njihove udice samo pod jednim bitnim uslovom – da ispod imena svog izostavi ime svoje pokrajine Kosova i Metohije.
Srbiji je ponuđeno, a Srbija posredstvom svojih državnih predstavnika je 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Od Srbije se, pored ostalog, u članu 15. zahteva da nakon potpisivanja ovog sporazuma započne pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a radi zaključenja bilateralnih ugovora o regionalnoj saradnji čiji cilj će biti povećanje obima saradnje tih država. Takođe se zahteva da Srbija započne „slične pregovore“ sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Isti takav sporazum EU 2015. godine potpisala je i sa privremenim institucijama u Prištini, tretirajući ih kao da zastupaju nekakvu tobože nezavisnu državu – republiku Kosovo, a koji su oni ratifikovali sledeće 2016. godine.
2/3 TĐ/CG
Time je Srbija dovedena u situaciju da zaključi bilateralni ugovor o regionalnoj saradnji sa delom svoje teritorije kao sa nekom tobože nezavisnom državom, a na taj način se i EU pokazala kao utemeljivač pravno neosnovane kvazidržavne tvorevine pod imenom republika Kosovo. Iz tog i takvog sporazuma proistekao je pregovarački okvir države Srbije i privremenim institucija u Prištini, a iz njega je ishodilo osipanje državnog suvereniteta Srbije na njenom Kosovu i Metohiji. Srbija je išla protiv sebe udovoljavajući zahtevima onih koji rade protiv nje. Tako se pokazalo da su tobožnje evrointegracije samo mamci i omča za suverenitet Srbije na njenoj teritoriji.
3/1 AL/VZ 10.20 – 10.30
U preambuli Ustava Republike Srbije se naglašava da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze, slede ustavne obaveze državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.
Zato pitanje Vladi Republike Srbije – sa kojim pravom i šta je motiv da se razgovara o članstvu u zajednici koja ne priznaje državni suverenitet na celoj teritoriji sopstvene zemlje? Šta će Vlada preduzeti u odnosu prema Evropskoj uniji da se prizna teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na njenoj celoj teritoriji? Hvala.
U redu, primam u znanje ovaj zaključak, ali ja želim samo da napomenem da sam i kad su ovih četvoro izabranih članova REM-a, svakako izabrani su, eh, na zakonski način i, eh, ovoga... Da. Oni su istekli mandat u Skupštini. Ovaj, to je bilo prihvaćeno tada. Ja sam na jednoj od ovih sednica izrazio neslaganje moje sa njihovim činom i mislim da je to kontraproduktivno.
Rekao sam tada to što su uradili, da nisu podneli tada ostavku, danas bi REM mogao, odavno bi već funkcionisao. Ali, ako je tako i dalje mi njih tretiramo kao članove REM-a i mislim da jesu. Samo smeta mi jedna tu stvar, ne znam kako se to zamisli da mi njih pozivamo. Mislim da ne priliči to. Mi možemo ostati pri stavu da su oni članovi RENA-REM-a izabrani i da ih takve tretiramo, a ne da mi njih pozivamo.
Oni mogu da se izjasne, da kažu da odustanu od svoje ostavke i ja s-slažem da se to, ovaj, prihvati ta činjenica, ali nisam za to da mi bilo koga molimo da pozivamo. Kažem to što su uradili po meni to nije bilo prihvatljivo, ali ako se oni predomisle, to je u redu. Eto, to je to.