Hvala.
Reč ima narodna poslanici i predsednica Odbora za kulturu i informisanje, Nevena Đurić.

Hvala vam.
Sada ima reč predstavnik predlagača Nataša Jovanović.

Hvala poštovana koleginice.

Juče smo jasno rekli da je naša poslanička grupa izrazito protiv podnetog Predloga zakona o posebnim postupcima radi realizacije Projekta revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske, zato što je on neustavan, ali i iz moralnih razloga.

Samim tim, smo i protiv člana o kojem sada govorimo u kontekstu podnetih amandmana na njega.

I u ovom trećem članu vidimo licemerje, najavljuje se da će se na ovoj lokaciji, između ostalog, izgradi memorijal, spomen obeležje. Ceo ovaj prostor trebalo bi da bude memorijal, sa autentičnim svedočanstvima o njegovoj prošlosti, o tome kako se na ovom mestu ispisivala srpska istorija, kako su ovde kovani planovi o odbrani zemlje, naroda i države, o slobodi, ali i kako se ovde zbog tih težnji stradalo i ginulo, pogotovo u naše doba za vreme NATO agresije.

Licemerno je da se u sklopu tuđeg zdanja smešta spomen obeležje o stradanju naroda, od kojih se ta lokacija nakon izvršene agresije na njoj, uzima i ustupa onima koji su tu bacali svoje smrtonosne bombe, da bi porazili taj narod i oduzeli deo njegove države, naravno, mislim na Kosovo i Metohiju.

Može li u takvom ambijentu, tom okruženju to spomen obeležje predočiti svo stradanje svu muku i bol našeg naroda od države iz koje dolazi investitor koji bi tu da gradi objekte za raskošan život? Mogu li se tu sliti krv i suze prolivenih pod NATO agresijom ili bar na odgovarajući način sa izrazima empatije predočiti? Nisam siguran, pogotovo nisam siguran da takav memorijal priliči takvom ambijentu stvaranom iz nekih drugih pobuda.

Ako je borba naše Vojske, našeg naroda iz 1999. godine bila primer junačke i časne borbe za slobodu, teritorijalni integritet zemlje, suverenitet narodno i nacionalno dostojanstvo, a jesu sve to bili, ovaj čin rušenja zdanja i predaja lokacije odakle se komandno vodila borba za naše nacionalne i opšte ljudske vrednosti, ostaće primer beščašća učinjenog u ime tog istog slobodarskog naroda, ali ne sa odobrenjem naroda.

Parlament bi trebalo da bude primer lepe i odgovorne reči, ali nažalost, i rasprava o Predlogu zakona, o kojem danas ovde raspravljamo, pokazuje da nije tako. Iznose se neistine i zamenjuju teze, samo da bi se izdejstvovalo ono što je neko sa nekim iza kulisa dogovorio. Podmeće se da kako oni koji se protive tom Predlogu zakona žele da se zadrže ratne ruševine.

Nije pitanje da li treba ili ne treba da se saniraju ratna razaranja ili da se na istom mestu podignu nova zdanja, već je pitanje zašto se to ne čini pod okriljem matične srpske države u njenoj svojini tu u središtu vladinih institucija?

Još 2003. godine, od naše države utvrđena je mogućnost obnove Generalštaba i Ministarstva odbrane. Potreba i mogućnost za tim postoje, nužna je samo odlučnost države. Nigde u svetu nema takvog rešenja da se lokacija u središtu vladinih institucija nekome ko dolazi pod okriljem neke druge inostrane vlade. Na svakoj državi nadasve jeste da brine o nacionalnoj bezbednosti na svojoj teritoriji. Hvala.

Zahtev se da se predloženi zakon donese kao specijalan zakon leks specijalis, što znači da će zakon koji se donosi imati prednost nad zakonima kojima se uređuju opšta pitanja. Donosi se zakon koji odstupa i potire opšti zakon samo da bi se otklonile sve pravne prepreke kako bi se omogućilo investitoru iz Amerike da što pre uđe u posed i da što pre počne sa namerenom gradnjom. Zato se on donosi i po hitnom postupku.

Nažalost, u našem pravnom sistemu, izuzeci postaju sve češća pojava, sve češće se poteže za donošenjem leks specijalisa sa ciljem da se izbegnu i derogiraju opšte pravne norme. Tako je bilo kada se kretalo u gradnju „Beograda na vodi“, organizovanje EKSPO 2027. godine, gradnja dela Moravskog koridora, a sada i za rušenje kompleksa zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane da bi se taj prostor ustupio stranoj kompaniji.

Na taj način se narušava jedinstven pravni poredak Republike Srbije koji je zagarantovan u njenom Ustavu u članu 194. stav 1. Danas se donosi leks specijalis iako javno tužilaštvo za organizovani kriminal vodi istragu za falsifikovanje dokumenata kojima je zgradi Generalštaba ukinut status spomenika kulture, čime je omogućena njegova prodaja. Računa se ako nema zaštićenih zdanja, nema ni krivičnog dela.

Lično iz iskustva znam kako se to čini, bio sam direktor izdavačkog preduzeća „Prosveta“ u rekonstruiranju kada je pod okriljem vladine Agencije za privatizaciju rasprodata gotovo sva njena imovina da bi se zataškali tragovi toga šta je učinjeno, išlo se potom na uništavanje ovog nekada najvećeg izdavačkog preduzeća na Balkanu na čijim knjigama su stasavale mnoge generacije.

Nakon što sam imenovan za direktora „Prosvete“ uspeo sam da je vratim u život i ponovo uvrstim u vodeće izdavače u Srbiji, a onda je počelo rušenje onoga ko je podigao ovo preduzeće, računalo se ako nema tog opljačkanog preduzeća, nema ni odgovornosti za njegovu propast. Čini mi se da se i ovde nešto slično radi, samo što nije reč o pljački, već skidanju Generalštaba sa liste kulturnih dobara.

Stav moje poslaničke grupe jeste da bi ovaj predlog zakona trebalo povući iz procedure, odnosno da do njega nije trebalo ni da dođe. Svi znamo šta je cilj, a njemu se daje naziv Predlog zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekta revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske. Višestruko licemerni eufemizam. Niti se radi o revitalizaciji, niti o razvoju te jedne od ekskluzivnih lokacija od čak četiri hektara u centru prestonog grada.

Reč je o stvaranju pravnog osnova da se ova ekskluzivna lokacija ustupi kompaniji „Afinitiv global development“ u vlasništvu Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Donalda Trampa. Ako bi zaista cilj bio revitalizacija i razvoj ove lokacije, onda bi, s obzirom na ekskluzivnost i posebnost ove lokacije, najlogičnije bilo da na njoj država gradi ili neko domaće preduzeće koje bi gradilo u duhu mesta ovoga.

Poniženje je za naš narod i za našu državu da na mestu znanja Generalštaba i Ministarstva odbrane rušenih u NATO agresiji, pod vođstvom SAD, gradi američka kompanija bez obzira ko iza nje stoji. Ne priliči ni dostojanstvo države i naroda da se u središtu državnih institucija, napominjem - u središtu državnih institucija, instalira neka strana kompanija koja bi da gradi hotel i ko zna šta sve još uz njega i pod njegovim okriljem.

Ovaj predlog zakona ne podnosi Vlada, kako je to najčešće, već formalno 110 narodnih poslanika vladajuće koalicije. Za mnoge od njih znam da se intimno sa time ne slažu, ali ipak za njega će oni glasati iz stranačke poslušnosti. Da se na to ne računa ne bi se ni dalo da oni budu predlagači. Time hoće da se stvori utisak kako su tobože narodni poslanici oni koje je narod neposredno birao za tako nešto da bi u istoriji njihova imena bila prva u osudi kada se bude preispitivalo kako je došlo do jedno takvog čina kojim se baca senka na dostojanstvo ovog naroda. Zbog svega toga mi smo za brisanje ovog člana.

Ja sam iz druge grupe, ali dobro, ako ste tako pročitali, u redu. Ne pripadam grupaciji koju ste pročitali, ali, dobro, u redu.

Ne, nije nikav problem.

Dobro.

Ne razumem zašto sa ovoliko strasti mora da se govori? Neka svako iznese svoje argumente i svoje mišljenje, pa da ih ovde suočimo, a ne kroz nagrdnjavanje i viku.

Naročito nemoralno zvuči kada se svi oni koji se ne slažu sa vladajućom koalicijom svrstavaju u nekakvu bivšu vlast. Mnogo nas ima ovde koji smo prvi put članovi ovog parlamenta. Tako da ni na koji način nismo učestvovali u bivšoj vlasti i mislim da je nemoralno pripisivati nam nešto za šta, u čemu nismo učestvovali.

Što se tiče člana, predloga zakona o kojem govorimo, a to je član 2. – ovde se kaže da realizacija projekta predstavlja opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije. Opet licemerje i eufemizam. Kakav je to opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije ako se tu gradi hotel kompanije zemlje? Koja je na ovo svenarodno zdanje bacala svoje razorne bombe.

Niti je to opšti interes, niti će to dovesti do privrednog razvoja, a pogotovo do sveukupnog privrednog razvoja ove zemlje, kako se to navodi u predlogu zakona. Ovde nas predstavnici vladajuće koalicije ubeđuju da je rušenje zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane, iskorak u modernizaciju i da će to tobože dovesti do privrednog rasta.

Opravdava se da ratne ruševine nisu simbol države, one nisu zaista simbol države, ali jesu svedočanstvo u onome što se dešavalo i ne treba da ostanu ruševine, svakako da se tu slažemo i kaže se da su posle Drugog svetskog rata, na svim ruševinama napravljena nova zdanja, nije baš svuda, jer pogledajte ostatke bivše Narodne biblioteke Srbije ovde u Beogradu, pogledajte po Srbiji koliko je ruševina iz tog rata.

Pogledajte i po zgradama i blizini ovog zdanja, na crkvi Svetog Marka, na crkvi Lazarici, na Zvezdari, mislim da je Španski kulturni centar u knez Mihajlovoj i na drugim zgradama imamo tamo otiske borbi iz Drugog svetskog rata.

Na ruševinama se gradi uglavnom ono što je bilo, ali se ne poklanja onima koji dolaze iz zemlje odakle su stizale bombe koje je rušila to zdanje, to ne doprinosi ni privrednom, ni bilo kojem drugom razvoju i napretku zemlje, to doprinosi srozavanju dostojanstva države u kojoj živimo i zato smo mi za brisanje ovog člana.

Hvala.

Kada neko hoće da sazna koliko je zadužena država Srbija on već unapred zna da će naići na veću cifru od one koja mu je eventualno od ranije poznata, jer Srbija se mnogo više zadužuje nego što se razdužuje.

Ovde u Skupštini Srbije iz zasedanja u zasedanje donose se novi zakoni o zaduženju, zakoni o davanja garanciji Republike Srbije u korist stranih i domaćih banaka po zaduženju, odnosno za izmirivanje obaveza javnih preduzeća i akcionarskih društava – zakoni o potvrđivanju ugovora o zajmu Republike Srbije, zakoni o potvrđivanju sporazuma o zajmu, zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama, zakoni o potvrđivanju ugovora o kreditnim aranžmani i posle ovog skupštinskog zasedanja Srbija će biti još zaduženija za gotovo pola milijarde evra.

Nije sporno da ima situacija kada je potrebno da se država zaduži, naročito u nekim vanredno teškim situacijama i kada je to neophodno za razvoj zemlje, ukoliko je to uslov koji omogućava da se stvara prihod iz kojeg će se vraćati krediti i podsticati dalji razvoj, ali sporno jeste to što nema dovoljno transparentnosti u trošenju državnog novca, pa i novca iz kredita, kao i to što se kod nas ukorenila praksa da se zadužujemo za sve i svašta.

Svaki razuman čovek koji želi da bude objektivno informisan mogao se uveriti kako se kod nas veliki poslovi koji se plaćaju državnim novcem ugovaraju po jednoj ceni, a onda nakon što se zaključi glavni ugovor cena se aneksima drastično menja, toliko da nekada bude i više nego duplo veća od početne cene ugovorene glavnim ugovorom. To, nažalost, postaje kod nas uobičajena praksa.

Da je takvo probijanje inicijalno ugovorene cene, posebno na velikim infrastrukturnim projektima, česta pojava u Srbiji ukazuje i Fiskalni savet koji je za svoj rad odgovoran ovom domu, Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Po predlogu zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora železnička pruga Niš – Dimitrovgrad B između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji je ovde pred nama vidi se kako se enormno uvećava početna cena na nekom državnom poslu, u ovom slučaju bar ukratko je obrazloženo zašto je došlo do velikog povećanja početne cene.

Ukupan trošak za Projekat rekonstrukcije i modernizacije postojeće jednokolosečne pruge prosek Sićevo – Dimitrovgrad, izgradnje jednokolosečne obilaznice severno od grada Niša od Evropske investicione banke prvobitno je procenjen na iznos od 268.280.000 evra, a onda, kako se navodi u finansijskom ugovoru, nekoliko globalnih događaja koji su uticali na napredak realizacije projekta, kašnjenja u pripremi projekta, zajedno sa odlukom Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da dodatno poboljša nivoe bezbednosti i sigurnosti za celu osnovnu železničku mrežu u Srbiji rezultirali su značajnim povećanjem troškova projekta na 502 miliona evra. Država je od Evropske investicione banke za ove namene zatražila kredit u iznosu od 234 miliona evra. Banka je već stavila na raspolaganje deo kredita u iznosu od 134 miliona evra, a navedenim ugovorom sada se odobrava još 100 miliona evra kredita.

Radi javnosti podsećam, pred nama na ovom zasedanju još su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj po Projektu unapređenje kvaliteta vazduha u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj u svrhu dodatnog finansiranja projekta modernizacije poreske administracije u iznosu od 27.250.000 evra; Predlog zakona o potvrđivanju Posebnog sporazuma o Drugoj kreditnoj liniji br. CRS 1025 02E za finansiranje Programske operacije za razvoj politiku zelenog rasta u Srbiji između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Nemačke razvojne banke u Frankfurtu na Majni i Republike Srbije za zajam politike „Reforma sektora energetike i životne sredine u Republici Srbiji 2“ takođe u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji plaćanja između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj kojim država garantuje plaćanje obaveza po Ugovoru o kreditnom aranžmanu koji je zaključilo AD „Elektromreža Srbije“ u iznosu od 12 miliona evra.

Ne sporim da su potrebne sve ove aktivnosti, ali je pitanje da li je za to potrebno zaduživati se. Lako je kada se novac uzima, kad se zadužujete, teško je kad se dug vraća, naravno sa kamatom.

Zabludeli jugo nostalgičari obmanjuju naš narod kako se nekad u jugoslovenskoj komunističkoj državi tobože dobro živeli. Neki su zaista komotno živeli u tuđim otetim kućama i vilama, po državnim privilegijama ukoliko su bili ideološki poslušni, a država je najviše obitavala na nasleđu svojih prethodnica, bivših država i na veresiji, na novcu od zaduživanja. Mi i danas otplaćujemo dug iz tog doba, iz vremena komunističke Jugoslavije. Prema zvaničnim podacima NBS na dan 30. septembar 2025. godine prema stranim poveriocima ima da vratimo dug bivše SFRJ još u iznosu od 815.860.000 evra.

Iz vremena Titove Jugoslavije Republika Srbija nasledila je javni dug od oko 8,82 milijarde evra, od čega je dug prema Parsikom klubu poverioca 4,19 milijardi evra, prema Londonskom klubu poverioca 2,58 milijardi, Svetskoj banci 1,81 milijarda i Evropskoj banci 223 miliona evra, koliko su iznosile obaveze prema EIB-u. Preostali dug otplaćivaćemo sve do 2041. godine.

Prema podacima Narodne banke Srbije, spoljni dug Srbije prema dužnicima i kreditorima na dan 30. jun 2025. godine iznosi 48.644.200.000 evra. Shodno takvom zaduživanju ispada da mi danas trošimo i da se kitimo lovorikama za ono što će račun plaćati naša deca i naši unuci.

Uveren sam da bismo mogli bez toliko zaduživanja. Mogli bismo i mnogo više, neuporedivo više kada se ne bi toliko od države kralo, kada bi se suzbila korupcija. Napredovala bi Srbija ne samo u materijalnom pogledu, nego i duhovno, moralno. Napredovala bi u svakom pogledu. Bila bi to kroz percepciju i svoga i drugih naroda prosperitetna zemlja, gde čovek želi da radi i stvara, da gradi svoju budućnost.

Danas, prema izveštaju Evropske komisije o vladavini prava u Srbiji za 2025. godinu, ukazuje se na izuzetno zabrinjavajuće stanje u oblasti korupcije u zemlji. Čak oko 84% ispitanika u Srbiji smatra da je korupcija rasprostranjena, što je značajno iznad proseka EU, gde je prosek 63%.

Na veliku korupciju ukazuje i ENAT, organizacija koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala, a kojoj podršku daju EU i SAD. Prema njenom istraživanju, Srbija zauzima treće mesto u Evropi po indeksu organizovanog kriminala, od 6,22%, dok je evropski prosek organizovanog kriminala 4,74. Pritom, indeks otpornosti prema organizovanom kriminalu u Srbiji je 4,96%, daleko ispod evropskog proseka od 6,27 i po tome je ona na 36. mestu u Evropi.

Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije u svom izveštaju od 25. juna 2024. godine, ističe da su problemi sistemske korupcije u Republici Srbiji složeni i da oni zahtevaju sistemske i koordinisane napore svih institucija.

Posebno se ukazuje da su javna preduzeća, kao što su „Elektroprivreda Srbije“ i „Železnice Srbije“, podložni korupciji, s obzirom na velike iznose subvencija iz budžeta i nedostatke transparentnosti u radu. Dakle, mnogo je činjenica koje ukazuju da se olako i ne transparentno troše državna sredstva.

Sve to utiče ne samo na snagu države, nego i na standard građana. Po podacima Eurostata Srbija je 2023. godine postigla tek oko 45% prosečne kupovne moći u EU.

Kada je reč o državnoj imovini, to se tiče svakog njenog građanina. Sveti vladika Nikolaj 1936. godine piše tekst pod naslovom „Ne kradi državu“, koji započinje rečima - ne kradi državu, jer je skupo plaćena, braća tvoja izginula su u ratovima braneći državu, oni su položili živote svoje za državu, kako se ti usuđuješ krasti i potkradati tu preskupu tvrorevinu. Završava rečima - ko ukrade jedan dinar od privatnog čoveka, odgovoran je za jednu krađu, jer je pokrao jednog čoveka, ko ukrade jedan dinar od države, recimo od Jugoslavije, taj je pokrao 15 milina duša te države, taj je odgovoran za 15 miliona krađa. Jugoslavija je tada imala 15 miliona stanovnika.

Da je krađa od države, u stvari, krađa od svakog građanina ove zemlje, to potvrđuju ove reči, a kada tako budu razmišljali svi nosioci državne vlasti, pogotovo oni koji raspolažu državnim novcem, ali i svi drugi građani, tek tada će se ova zemlja uspraviti i tek tada se može reći da je ona prosperitetna i da napreduje.

Briga za državu podrazumeva odgovoran odnos i po tome šta se gradi, u šta se narodni novac ulaže. Razuman čovek kada se kući, najpre kupuje ono što mu je neophodno za život i pri tom ulaže u ono što mu prihod donosi, pa tek kada stekne dovoljno, on počinje da ulaže i u ono što ne donosi prihod. Zamislite koliko bi ova zemlja bila bogatija i razvijenija da nije korupcije i da se ulagalo u njen razvoj, umesto što se davalo tamo gde nikakve koristi nema.

Davali smo čak i neprijateljima našim, onima koji su bombardovali i rušili ovu zemlju i što smo novac davali kojekakvim tobožnjim stranim investitorima, koji su u ovu zemlju dolazili zbog datih im privilegija i velikih subvencija iz državne kase, a zadržavali se samo dok su imali šta odavde iz ove zemlje šta da iznesu, umesto da smo to davali našim privrednicima, koji bi taj novac zadržali ovde u Srbiji.

U redu je da se grade putevi i druga infrastruktura po tržišnim uslovima, a ne po cenama koje unose sumnju u korupciju, ali da se novac daje za ono što prihod neće donositi, već samo nove troškove stvarati, to je najblaže rečeno nedomaćinski odnos prema zemlji svojoj i dodatni teret na leđima naše dece. Takav je smisao gradnje nacionalnog stadiona po ceni od čak milijardu evra. On neće moći ni sam sebe da izdržava, a kamoli kakvu dobit da donosi. Ne kažem da ne trebaju i takvi objekti, ali nije neophodno u ovom vremenu.

Poseban problem jeste i to što se i veliki i mali državni poslovi poveravaju stranim preduzećima i kompanijama. Time se prividno gradi, a u temelju se urušava domaća privreda. Kada novac date stranoj firmi, taj novac ode iz zemlje, a kada ga date domaćoj firmi, radnici te firme trošiće ga ovde u svojoj zemlji, a i sama firma svoj status u Srbiji gradi.

Još nešto, stranac novac iz Srbije izvlači kroz transferne cene, tako što sve ono što uveze za rad u Srbiji, on prikazuje po znatno višim od stvarnih cena i na taj način izbegava plaćanje poreza na dobit koju ostvaruje u Srbiji. Ako bi se angažovalo domaće preduzeće, sve bi se ovde u Srbiji prikazivalo kao dobit i oporezivalo. To bi dalo podsticaj da razvijamo svoje stručne kapacitete, svoju nauku, svoju privredu. Kroz takav angažman naša preduzeća bi sticala konkurentsku sposobnost da nastupaju i na stranim tržištima.

Ova zemlja zaista ima perspektivu ako se ne potkrada i ako se domaćinski vodi. Kad tako bude, onda neće biti potrebe za stranim kreditima. Hvala na pažnji.

Hvala.

Imam jedno poslaničko pitanje koje se tiče ispravljanja istorijske nepravde.

Naš narod svih vera grob smatra svetinjom. Tako je i u mnogim drugim kulturama i religijama. Ali, za srpske komuniste nije tako. Oni svoje političke protivnike ne samo da su surovo, bez suda i suđenja, ubijali, nego su išli na to da im zatru svaki trag u postojanju. Krišom su punili, zatrpavali i maskirali masovne grobnice, a tela istaknutih narodnih vođa koje su pobili na tajna mesta zakopavali, da se nikad ne bi otkrilo gde počivaju njihovi posmrtni ostaci.

Tako je postupljeno sa telom Dragoljuba Draže Mihailovića, a tako je postupljeno i sa telom mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca. Duhovni poglavar Crne Gore sa, kako se računa, 70-ak sveštenika i sa hiljadama slobodoljubivih ljudi iz Crne Gore koji nisu želeli da sačekaju dolazak komunističke vlasti u zemlji jer su slutili do čega će komunistički režim dovesti, krenuli su u emigraciju. Partizani su ih presreli u Sloveniji, došlo je do masovnog ubijanja. Mitropolita Joanikija su zarobili i sa nekoliko sveštenika stražarno sproveli u Beograd. Kasnije su odvedeni u Aranđelovac i negde podno Bukulje ubijen je.

Nekada bivši visoki komunistički funkcioner, jedan od retkih koji je imao časti i hrabrosti da se bar u nekim situacijama distancira od nečasnih dela režima kojem je pripadao, Dušan Čkrebić, u svojoj knjizi "Ljudi i događaji", piše da je mitropolit Joanikije streljan 1945. godine u Aranđelovcu i da mu se grob ni do danas ne zna. A potom dodaje: "Još jedna besmislena odluka euforičnog pobednika koji ne razmišlja o tome da će kad-tad doći vreme kada će se postaviti pitanje - zašto i da li je moralo sve tako da bude?"

Dušan Čkrebić i od mene je zatražio da se lično angažujem oko otkrivanja groba mitropolita Joanikija. Rekao mi je da naše službe bezbednosti sigurno znaju, da imaju zapis o tome gde je telo mitropolitovo zakopano.

Zato ovom prilikom Bezbednosno-informativnoj agenciji i Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije upućujem pitanje - šta se sve čini da se otkrije grob Dragoljuba Mihailovića i grob mitropolita Joanikija Lipovca i kakva sve svedočenja i pisana akta država o tome ima?

U rimskoj državi, u robovlasničkom sistemu, rob je pripadao svom gospodaru. On je mogao da ga kažnjava, da proda, da koristi njegov rad. Rob je bio objekt a ne subjekt prava. Ali, kada rob umre, njegov grob postaje stvar vanpravnog prometa, "res regulosa", kao i grob slobodnog čoveka. Grobnica i spomenik mogu biti predmet kupoprodaje, ali od kad se u grob unese telo umrlog i ako se postavi spomenik, oni postaju "res extra commercium". Otuda naš čuveni profesor rimskog prava Obrad Stanojević zapisuje da tako rob živi kao stvar, oruđe koje govori, ali postaje čovek kad umre. I grob gospodara i grob roba tretiraju se kao svetinja.

Eto, tako je bilo još pre mnogo vekova, a danas se skrivaju i zatiru grobovi čak i onih veliki ljudi koji su delom svojim ostavili trag na zemlji. To nije zločin samo prema ljudima sa kojima se tako postupa, nego i zločin prema tvorevini i prema civilizaciji kojoj pripadamo. Zato insistiram za odgovor na postavljeno pitanje. Hvala vam na pažnji.

Hvala.

Poslanička grupa MI – GLAS IZ NARODA podnela je malopre jedan akt na pisarnicu, ali nalazimo za shodno da i ovde kažemo šta smo napisali. Taj akt su potpisali svi poslanici poslaničke grupe MI – GLAS IZ NARODA, ovde koji su prisutni. Radi se o jednoj ispravci.

Prilikom glasanja za dopunu dnevnog reda danas po predlogu grupe od šest narodnih poslanika koji su podneli predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici, došlo je do greške u glasanju pojedinih narodnih poslanika poslaničke grupe MI – GLAS IZ NARODA.

Usled buke u sali nije se dovoljno dobro čulo o kakvom predlogu reč, pošto su narodni poslanici poslaničke grupe MI – GLAS IZ NARODA podneli predlog rezolucije o genocidu u Jasenovcu, mislili smo da se glasa po tom predlogu. Tako je došlo do pogrešnog glasanja po predlogu nekih drugih narodnih poslanika, o predlogu rezolucije koji mi ne podržavamo.

Napominjemo da nijedan narodni poslanik poslaničke grupe MI – GLAS IZ NARODA ne podržava podneti predlog rezolucije o Srebrenici. Iz tog razloga hteli smo da se obznani i da uđe u zapisnik sa ovog zasedanja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Ana Brnabić.

Niste pomenuti koleginice.
Reč ima Borislav Novaković.

Hvala, koleginice.
Sada reč ima gospodin Stefan Krkobabić.

Hvala.
Sada reč ima Sanja Jefić Branković.