Hvala.

Sa nespokojem iščekujem kraj mandata Skupštine Srbije u čijem sam sazivu i sam. Nadao sam se da ćemo onima koji dolaze posle nas ostaviti čistiju situaciju i manje tereta nego što smo mi zatekli, a mi im ostavljamo da plaćaju naše račune.

Najviše smo se bavili donošenjem zakona po meri Evrope i zakona o zaduživanju Srbije. I posle ovoga verovatno poslednjeg zasedanja Skupštine u dosadašnjem sazivu, Srbija će biti još više zadužena.

Vlada traži rebalans budžeta. Navodi da su za finansiranje budžetskog deficita, nabavku finansijske imovine i otplatu glavnice po osnovu dugova domaćih i stranih zajmodavaca za direktne i indirektne obaveze Republike Srbije uključujući i operacije sa zamenom duga pre roka dospeća potrebna sredstva u iznosu nešto više od 1.259 milijardi dinara, a da će se ta sredstva obezbediti iz zajmova domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i inostranih vlada kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti i po potrebi u zavisnosti od uslova na finansijskom tržištu, od primanja ostvarenih od emisije evroobveznica, kao i iz primanja od prodaje domaće finansijske imovine.

Vlada, dakle, obznanjuje deficit u državnom budžetu sa kojim se sigurno moglo racionalnije raspolagati što se vidi u mnogo čemu, gde se koristi državni novac, pa i ovde u Skupštini. Pri tom traži zakonska ovlašćenja za nova zaduženja o raznim osnovama, a istovremeno podnosi i pod eufeminističkim nazivom Predlog zakona o ublažavanju posledica energetske krize i rasta troškova života pojedinih kategorija stanovništva kroz jednokratnu finansijsku podršku i jednokratnu novčanu naknadu kao „leks specijalis“.

Na predlog predsednika države obezbeđuje se jednokratna pomoć siromašnijim kategorijama stanovništva, a svima ostalima punoletnim građanima Republike Srbije koji nemaju status nosioca prava u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu, koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, dobijaju jednokratnu novčanu naknadu u iznosu od 6.000 dinara.

Planirano je da se za te namere iz budžeta zahvati 734,4 miliona evra. Niko ne spori da je potrebno pomoći socijalno ugrožene kategorije stanovništva, ali se postavlja pitanje zašto se to čini pred izbore. Nameće se i pitanje zašto se daje naknada. Čega naknada svima ostalima. Tih 50 evra malo koga će učiniti spokojnijim, ali će pojačati sumnju zašto se i to čini pred izbore.

Od državne vlasti se očekuje da svojim državljanima obezbedi pravnu sigurnost, ravnopravne uslove i mogućnost stvaranja zarade i pošteno žive od svog rada, a ne da im neko daje ono što je njihovo.

Novčana sredstava za ove namene obezbeđuju se direktno iz budžeta Republike Srbije, a Vlada to prikazuje kao tobože ušteđena sredstva. Tako se dolazi u paradoksalnu situaciju. Traži se zaduženje za popunu budžeta, a onda se iz budžeta deli novac kao da je to tobože ušteđeno.

Velikodušno se daje onima koji će to kasnije sami oni ili njihova deca vraćati. U domaćinskoj kući kada se privredi više nego što se očekivalo onda se ukućani počaste, otuda i u produktivnim preduzećima 13 plata.

Niko ko misli na kuću svoju, ne zadužuje se da bi čašćavao ili da bi kasnije od njih ili njihove dece tražio da se vrati ono što je u nekoj prilici iz nekog razloga dato.

Država će napredovati i građani njeni njome će biti zadovoljni tek kada se bude radilo onako kako je na to upućivao naš veliki sunarodnik Sveti Vladika Nikolaj, da ono što je državno pripada svakom državljaninu te zemlje i da svako ko se o to ogreši, ogrešio se o svakog njenog čoveka.

30/2 JD/MP

Među 49 ovde predloženih zakona na ovom zasedanju, jeste i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o crkvama i verskim zajednicama kojim se čini otklon od naše neposredne prošlosti, kreirane u duhu bezbožne ideologije.

Zakonom o crkvama i verskim zajednicama, onima na koje se on odnosi, dakle crkvama i verskim zajednicama, omogućava se da svoju društvenu ulogu ostvaruju kroz celokupan obrazovni sistem, počev od predškolskog vaspitanja, preko osnovnog, srednjeg, opšteg, stručnog i umetničkog obrazovanja, sve do visokoškolskih ustanova. Time se postiže i integracija svih ovih ustanova u jedinstven obrazovni sistem države.

Pod uticajem ateističke ideologije protežirane posebno u vremenu komunizma, mnogi pogrešno misle da se u verskim vaspitnim i obrazovanim ustanovama vaspitava i uči samo na bazi teologije. To nije tačno.

Upečatljiv primer dala je Prizrenska bogoslovija. U prvih pola veka svoga postojanja ona je bila i zvanično se tretirala kao bogoslovsko učiteljska škola. Osim sveštenika školovala je i srpske učitelje. Tako recimo od 1880. do 1926. godine od 900 učenika koji su završili Bogosloviju u Prizrenu, njih oko 150 se posvetilo poslovima crkve, dok je čak njih oko 700 otišlo u narodne učitelje, a ostali na neke druge dužnosti.

Izmenama postojećeg zakona ističe se istorijska uloga Srpske pravoslavne crkve u razvoju obrazovanja, nauke, kulture i uopšte izgradnje, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda i Srbije. Pa, se sada i formalno omogućava da ona osnuje poseban univerzitet, kao visokoškolsku ustanovu koja ima poseban društveni značaj.

Zakonskom normom naglašava se da to ni na koji način ne utiče na ravnopravni i pravni položaj drugih crkava i verskih zajednica, niti dovodi u pitanje njihovo pravo da osnivaju visokoškolske ustanove i ostvaruju prava u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, naravno u skladu sa Zakonom.

Na ovaj način država pokazuje da omogućava slobodan razvoj duhovnog života i zato je ovaj zakon potrebno podržati, a to će naša poslanička grupa učiniti.

Hvala na pažnji.

Hvala, koleginice.

Reći ću nešto o Predlogu zakona o oružju i municiji.

Istorija srpskog naroda u srži ispisana je borbom za slobodu. A kada je nekome oduzeta ili ugrožena sloboda, on je i oružjem brani. Zato je oružje u srpskoj tradiciji simbol borbe za slobodu. Oružje, konkretno mač ili puška, jeste i simbol borbe za čast i za dostojanstvo našeg čoveka i našeg naroda.

25/1 MT/LjL 15.10 – 15.20

Stoga je Predlog zakona o oružju i municiji koji Vlada dostavlja Skupštini na usvajanje pucanje u našu tradiciju. Nema razloga za tako restriktivan zakon. Tri tragična događaja u maju 2023. godine nisu izazvani tada važećim Zakonom o oružju i municiji, ali sasvim izvesno jesu bili odraz duhovnog ambijenta, stvorenog u našem društvu tolerisanjem i promovisanjem lažnih vrednosti i nefunkcionalnošću državnog sistema na mnogim poljima društvenog života.

Iskorišćeno je to da se naš narod razoruža, a sada se ozakonjuje stanje razoružanosti naroda i donose restriktivne zakonske mere koje imaju za cilj da se oteža i onemogući nabavka pre svega oružja za ličnu bezbednost. Time se posredno šalje lažna poruka da je posedovanje ličnog naoružanja uzrok kriminalizacije društva, a to nije tako.

Ovde smo već iznosili relevantne činjenice, čuli smo ih i danas, da se 91% svih krivičnih dela izvrši nelegalnim oružjem, 8% krivičnih dela se izvrši službenim oružjem a samo 1% krivičnih dela se izvrši oružjem koje je u legalnom posedu građana. Zašto onda restriktivne mere prema stanovništvu koje želi legalno da nabavi i poseduje oružje za ličnu bezbednost?

Donošenjem takvih mera dolazi se u paradoksalnu situaciju da narod koji se drži zakona bude razoružan, a oni koji rade protiv zakona da budu naoružani. Jer, za očekivati je da oni koji ne poštuju zakon, koji su i do sada ilegalno imali oružje, da će i ubuduće nastojati da ga imaju. I ko je onda tu žrtva? Oni koji se drže zakona, koji ne mogu legalno da osiguraju svoju bezbednost. A takvo stanje ohrabruje one koji atakuju na tuđu imovinu, na slobodu i integritet drugih ljudi.

Ako se zna da je čovek naoružan, neće se nasilnici lako odlučiti da nasrnu na ono što je njegovo. Čovek koji drži do zakona drži do svoje zemlje. On je vojnik svoje zemlje i svog naroda. Iz istorije znamo kako je naš čovek uvek kada je njegova zemlja bila napadnuta uzimao ono što ima i bez poziva kretao da brani slobodu, otadžbinu i svoj narod. A mi danas našeg čoveka, umesto da bude vojnik otadžbine, postavljamo da bude žrtva nasilnika i agresora. Ne može ceo narod biti sumnjiv. Ako od toga pođemo, čemu se onda nadamo? Ko će da brani ovu zemlju, ko da brani ovaj narod?

Poredak mira i ambijent blagostanja grade se tako što se ohrabruju oni što dobro čine a onemogućavaju oni koji zlo čine. Nažalost, kod nas ase često čini sasvim suprotno od toga, pokazuje se to, eto, i po predloženom zakonu o oružju.

Svaki ozbiljan čovek želi da se bezbednost građana i zemlje i zakonski i faktički reši tako da to bude delotvorno i podržano od celokupnog naroda. A kad se donosi zakon koji nije po volji građana, većine građana, onda tu nema spokoja.

Predlog zakona koji se nalazi pred nama, pored ostalog, donosi izmenu u odnosu na postojeći zakon, da se nabavljanje oružja za ličnu bezbednost odobrava fizičkom licu starijem od 21 godine. Dakle, podignuta je starosna granica sa dosadašnjih 18 godina života. Takva izmena je opravdana, jer čovek mora imati punu mentalnu zrelost i poslovnu sposobnost pri rukovanju oružjem. Ali, mnogo šta drugog nema čvrstog opravdanja.

Kao prvi ključni uslov za nabavku oružja za ličnu bezbednost zahteva se da podnosilac toga zahteva "učini verovatnim da bi mu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode zanimanja, profesije ili posla kojim se bavio ili se bavi ili drugih okolnosti a koje utvrđuje nadležni organ na osnovu činjenica i okolnosti koje su navedene u zahtevu". Tako strogo formulisana odredba faktički onemogućava većinu stanovništva da ima lično naoružanje, jer ko može znati šta ga sve čeka u životu i ko može dokazati "verovatnim" da će njemu, njegovoj porodici ili nekom njegovom bližnjem u budućnosti biti ugrožena bezbednost?

25/2 MT/LjL

Nema potrebe da ova odredba bude tako stroga i isključiva, s obzirom na to da u Predlogu zakona već postoje izuzetno rigorozne odredbe o bezbednosnim smetnjama za nabavku oružja – da odobrenje za nabavku oružja ne mogu dobiti lica pravosnažno osuđivana na kaznu zatvora za veći broj konkretno navedenih krivičnih dela, zatim lica pravosnažno kažnjavana u poslednje četiri godine za prekršaje iz zakona koji uređuje javni red i mir, nasilje u porodice ili nasilje i nedolično ponašanje na sportskim priredbama za koje je propisana kazna zatvora, kao i lica koja svojim ponašanjem, navikama ili sklonostima ukazuju da će predstavljati opasnost za sebe ili druge, javni red i mir ili javnu bezbednost, odnosno da postoje druge okolnosti i događaji koji ukazuju da bi oružje moglo biti zloupotrebljeno.

Postoje i drugi razlozi zbog kojih nema potrebe da se toliko zaoštravaju uslovi za nabavku, toliko da oni faktički onemogućavaju nabavku oružja za ličnu bezbednost, kad postoje drugi mehanizmi kontrole oružja kod građana, počev od izdavanja odobrenja za nabavljanje oružja, registraciju oružja sa evidencijom podataka o oružju, izdavanje oružnog lista, izdavanje odobrenja za nabavljanje municije, propisivanje uslova za čuvanje i rukovanje oružjem, izdavanje posebne dozvole za nošenje registrovanog oružja za ličnu bezbednost, propisivanje uslova za nošenje i za prenošenje oružja, municije i opreme za vatreno oružje, pa do proveravanja ispunjenosti uslova za držanje oružja i preuzimanja oružja po službenoj dužnosti.

Kao što smo videli, predviđeni su vrlo strogi, teško prohodni uslovi za nabavku oružja za ličnu bezbednost, ali i pored toga u zakon se unosi i odredba da će nadležni organ, odnosno ministarstvo doneti rešenje o oduzimanju oružanog lista, oružja, opreme za vatreno oružje i municije fizičkom licu za koje se naknadno proceni da nije zdravstveno sposobno, da ne može više da dokaže da postoje opravdani razlozi za držanje oružja za ličnu bezbednost, ako se proceni da nema uslova za bezbedan smeštaj i oružja u stambenom prostoru i ako se ustanovi neka bezbednosna smetnja za nabavljanje i držanje oružja.

Očigledno sve se čini da se narod generalno razoruža, uz pojedine izuzetke.

Tako sumnjičav odnos države prema sopstvenom narodu, koji drži do sopstvene države, svoje zemlje, svoje slobode i svoje tradicije, nije nikome za pohvalu, a uvek ima načina da se stane na put onima koji bi kriminalnim radnjama da naruše spokoj naroda, samo ako država funkcioniše onako kako bi trebala da radi - naravno, u interesu svih građana.

Zbog svega toga, poslanička grupa kojoj pripadam, MI – Glas iz naroda, glasaće protiv ovog Predloga zakona.

Hvala na pažnji.

Sve vlade proistekle iz sadašnje parlamentarne većine od 2012. godine, pa i one iz prethodnih koalicija iz 2000. godine isticale su da je strateški cilj Republike Srbije punopravno članstvo u EU, a sve članice EU, osim njih pet, obrušile su se na teritorijalni integritet Srbije samim tim što su srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju pravnim nasiljem, suprotno međunarodnim pravnim načelima, priznale za tobože nezavisnu državu pod vlašću albanske nacionalne manjine. Pre toga sve zemlje EU, kroz zloglasni NATO pakt ili saradnjom sa njim, učestvovale su u agresiji na Srbiju zarad otimanja Kosova i Metohije.

Danas EU nudi mamce Srbiji obećavajući da će je primiti u svoje članstvo, pored drugih uslova, samo ako se odrekne dela svoje teritorije i svega što je vekovima stvarano na tom području, pa i svog identiteta da se odrekne Kosova i Metohije. Nameće se to, samo za Srbiju, kroz posebno ustanovljeno pregovaračko poglavlje 35 u kojem se zahteva normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Sama takva postavka ukazuje da su za EU Srbija i Kosovo dve strane, dve zasebne i to dve ravnopravne države. Evropska unija tako i tretira Srbiju – bez Kosova i Metohije. Kada je poziva u svoje članstvo, ona je poziva bez Kosova i Metohije. Kada piše izveštaje o Srbiji, što smo imali prilike i ovde da čitamo, onda tu nema Kosova i Metohije. Ona ceo proces pregovara sa Srbijom vodi tretirajući je bez Kosova i Metohije. Vrlo perfidno Srbija se mami da pristane na njihove udice samo pod jednim bitnim uslovom – da ispod imena svog izostavi ime svoje pokrajine Kosova i Metohije.

Srbiji je ponuđeno, a Srbija posredstvom svojih državnih predstavnika je 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Od Srbije se, pored ostalog, u članu 15. zahteva da nakon potpisivanja ovog sporazuma započne pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a radi zaključenja bilateralnih ugovora o regionalnoj saradnji čiji cilj će biti povećanje obima saradnje tih država. Takođe se zahteva da Srbija započne „slične pregovore“ sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Isti takav sporazum EU 2015. godine potpisala je i sa privremenim institucijama u Prištini, tretirajući ih kao da zastupaju nekakvu tobože nezavisnu državu – republiku Kosovo, a koji su oni ratifikovali sledeće 2016. godine.

2/3 TĐ/CG

Time je Srbija dovedena u situaciju da zaključi bilateralni ugovor o regionalnoj saradnji sa delom svoje teritorije kao sa nekom tobože nezavisnom državom, a na taj način se i EU pokazala kao utemeljivač pravno neosnovane kvazidržavne tvorevine pod imenom republika Kosovo. Iz tog i takvog sporazuma proistekao je pregovarački okvir države Srbije i privremenim institucija u Prištini, a iz njega je ishodilo osipanje državnog suvereniteta Srbije na njenom Kosovu i Metohiji. Srbija je išla protiv sebe udovoljavajući zahtevima onih koji rade protiv nje. Tako se pokazalo da su tobožnje evrointegracije samo mamci i omča za suverenitet Srbije na njenoj teritoriji.

3/1 AL/VZ 10.20 – 10.30

U preambuli Ustava Republike Srbije se naglašava da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze, slede ustavne obaveze državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.

Zato pitanje Vladi Republike Srbije – sa kojim pravom i šta je motiv da se razgovara o članstvu u zajednici koja ne priznaje državni suverenitet na celoj teritoriji sopstvene zemlje? Šta će Vlada preduzeti u odnosu prema Evropskoj uniji da se prizna teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na njenoj celoj teritoriji? Hvala.

Hvala.

Kolega Branko Pavlović juče je izneo stav poslaničke grupe MI - Glas iz naroda, o predlozima pravosudnih zakona, a ja ću danas nešto govoriti o kulturi.

Opredeljenje poslaničke grupe kojoj pripadam jeste da podržavamo svaki dobar predlog za koji smatramo da je u interesu našeg naroda i naše zemlje. Tako činimo i ovoga puta, podržavamo predloge odluka Ministarstva kulture iza kojih je stala Vlada, u utvrđivanja za kulturna dobra od izuzetnog značaja Krunidbenih insignija kralja Petra Prvog Karađorđevića, Pohvale monahinje Jefimije odnosno pokrova za mošti kneza Lazara, skulpture "Danubius" i dupljajske statuete "Votivna kolica". Prva dva dobra svedoče o istoriji i uzvišenom duhu našeg naroda kroz istoriju, a druga dva o dubokim tragovima civilizacije na području Srbije.

Donošenje predloženih odluka, pored ostalog, definišu se bliži uslovi čuvanja, održavanja i korišćenja kulturnog dobra, kao i stručne i tehničke mere zaštite radi njihovog obezbeđivanja od propadanja, oštećenja, uništenja i krađe.

Ali, osim toga, predložene odluke imaju i višestruki duhovni značaj. One ističu duhovne istorijske vrednosti navedenih kulturnih dobara, skreću pažnju javnosti na kulturno nasleđe Srbije i utiču na jačanje kulturne svesti našeg naroda o kulturi na njegovom tlu.

Danas kad se na svaki način atakuje na duhovno biće čoveka, to ide u prilog gradnje i očuvanja identiteta našeg čoveka na temelju onoga što je njegovo nasleđe i što je opredelilo duhovno biće našeg naroda kroz vekove borbe za slobodu i samobitnost.

Sada kada bismo sebi ili bilo kome drugom postavili pitanje gde se to nalazi najviše srpskog blaga, siguran sam da bi većina ljudi rekla - u Narodnoj banci Srbije, pretpostavlja se da je tamo najviše novca i dukata i zlata. Ali, uveren sam da nije tako. Najviše materijalnog blaga iskazanog kroz istorijske i umetničke vrednosti nalazi se u Narodnom muzeju Srbije. Ono što se tamo nalazi, ne može se kroz novac iskazati. Ako bi neko ipak i hteo kroz novac da iskaže, nema banke koja bi mogla toliko da isplati. Naše najveće duhovno blago nalazi se u našim manastirima, koji svoje trajanje vekovima beleže.

32/2 JD/LjL

Kada je bila Velika seoba Srba, naši preci, sklanjajući se u sigurnije krajeve da bi sačuvali čeljad svoju i gole živote, sa sobom ne nose ni bisage zlata, ako su ga uopšte imali, niti nose vreće žita, nego nose ono što će ih duhovno hraniti i održati, na leđima svojim 40 dana nose kivot sa moštima Svetog kneza Lazara i Jefimijin pokrov sa izvezenom pohvalom knezu, pokrov za koji je nama danas, bezmalo tri i po veka nakon tog pohoda, palo u čast da ga proglasimo za kulturno dobro od izuzetnog značaja i kao takvo čuvamo za buduća pokoljenja.

Velika stradanja naš narod je imao kroz istoriju. Kada je na početku Drugog svetskog rata Nemačka napala Jugoslaviju, njen firer, Hitler, lično je izdao naredbu komandantu jugoistočnog ratišta generalu Leru, kako je ovaj sam svedočio, šta treba prvo učiniti - srušiti Narodnu biblioteku Srbije, uništiti srpsku inteligenciju i obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve. Obrazloženje za rušenje Narodne biblioteke bilo je da je tamo "sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet srpskog naroda". A objašnjenje za napad na srpsku crkvu bilo je - Zato što su ti manastiri kroz vekove bili "personalna uprava srpskog naroda i dokaz njegovog bitisanja na tim prostorima". Eto kako neprijatelj spolja gledajući tačno zna koje su glavne niti našeg identiteta.

Da li mi znamo dovoljno sami sebe? Čini mi se da smo se u vremenu komunizma, a onda i pod uticajem agresivnog globalizma, uveliko odrekli sebe. Zato je potrebno da se osvrnemo i naslonimo na ono što imamo, što je opredelilo naše i nacionalno i duhovno biće, ako hoćemo da budemo svoji.

Ne možemo ni razumeti ni graditi sopstveni kulturni identitet ukoliko ne znamo ko smo, šta smo bili, šta jesmo, šta imamo i kojih se to vrednosti naš narod držao kroz istoriju. Zato je potrebno podržati ovakve aktivnosti Ministarstva kulture, kao i nastojanje da se u zemlju vrate rasuta po svetu pokretna kulturna dobra od velikog kulturnog, istorijskog i nacionalnog značaja. Takođe, i preduzete mere na zaštiti, obnovi i rekonstrukciji nepokretnih kulturnih dobara i na obnovi i zaštiti ustanova kulture. Kultura je glavni činilac identiteta naroda.

Naravno, iza ovakve aktivnosti potreban je novac. Novca za to mora biti, a biće ga dovoljno ako se ne rasipa, ako se njime domaćinski raspolaže. Zamislimo samo koliko bi više zdanja kulture moglo da se obnovi ili izradi kada bi se restriktivnije dodeljivale takozvane nacionalne penzije, da ostanemo na polju kulture. One su dodeljivane i onima koji su imali minorni doprinos srpskoj kulturi ili su čak radili protiv nje, pa i prizivanjem agresije na sopstvenu zemlju.

Državni novac je novac svakog državljanina te zemlje. Nemoralno je ako se na muci sirotinje izdržava neko ko to ne zaslužuje i još ako radi protiv te sirotinje.

Nadam se da će Ministarstvo kulture nastaviti sa započetim aktivnostima, nominacije za odgovarajuću zaštitu najvažnijih naših kulturnih dobara. Voleo bih da je danas tu ministar kulture Selaković, pa da nam objasni da li će i dalje aktivnost ići u tom smeru.

Svedoci smo da se danas, pogotovo od novostvorenih država ili kvazi država falsifikovanjem istorijskih činjenica ili pravnim i drugim oblicima nasilja prisvaja srpsko-kulturno nasleđe. Na Kosovu i Metohiji nastoji se da se srpski manastiri i druge svetinje prikažu kao tobože albansko nasleđe, iako Albanaca na tom području nije ni bilo kada su oni građeni.

U Sarajevu, bukvalno preko noći podignut je spomenik srpskom srednjevekovnom kralju Tvrtku Kotromaniću kojeg u svetu sada predstavljaju kao svog bosanskog kralja.

32/3 JD/LjL

Prisvaja se i Srpska povelja Kulina bana iz 12. veka pisana ćirilicom, predstavlja se kao tobože temelj bosanske države. Ona pisana osam vekova pre nastanka države koja hoće sada da se na njoj temelji.

Prisvaja se i Čajničko jevanđelje nastalo pre više od pet vekova. I ono se proglašava kao bosanski spomenik kulture.

Više je izuzetno vrednih srpskih kulturnih dobara, ne nalazi se u srpskim rukama. Jedno od njih je Ilovički prepis Zakonopravila Svetog Save koji se nalazi u Zagrebu.

Zato smatram da bi Ministarstvo kulture ako nema dovoljno, pre svega, ljudskih potencijala, moralo da se pojača u zaštiti kulturnog nasleđa.

Novo se gradi, staro se čuva, tako mi čuvamo sebe da budemo ono što jesmo.

Hvala na pažnji.

Izvinjavam se što kasnim.

Plašim se da će neke druge važne tačke u dnevnom redu ovde ostati zaobiđene, odnosno ispod radara, baveći se svakako i ovim važnim pitanjima kojima smo se dosad bavili.

Želim da se osvrnem na tačku 6. dnevnog reda povodom Izveštaja Evropske komisije u Republici Srbiji.

Ima ljudi koji beže od odgovornosti, pa kažu – politika me ne zanima. Kako može biti da te ne zanima nešto što se tebe i tvog naroda tiče? Još je Aristotel rekao da je čovek zon-politikon, definisao ga je kao političko biće, odnosno kao društveno biće.

Evo, pred nama je jedan dokument koji se tiče svih nas, Izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2025. godinu. Napisan je na 129 stranica i iz njega se saznaje ne samo kako nas Evropa vidi, nego i šta se o nas očekuje i traži.

Nastoji se da se Srbija u podobi tuđim pogledima na savremeni svet i na buduća dešavanja, pa kako onda da se time ne pozabavimo?

Evropska komisija, kada govori o Srbiji, ona govori o Srbiji bez Kosova. Kosovo je za nju posebna država. Samim tim, njih se ne tiče stradanje Srba i uništavanje srpske imovine i srpskog nasleđa na Kosovu i Metohiji, stvaranog i u vekovima kada tamo Albanaca uopšte nije bilo, ali se tiče da se Kosovo učvrsti kao država, a da Srbija to ne ometa i da se time ona složi.

10/2 GD/JG

Napominje se da su dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja predstavljaju ključni deo procesa evropskih integracija Srbije, a za EU Srbija i Kosovo su susedi.

Naglašava se da normalizacija odnosa i sprovođenje obaveza iz dijaloga ostaju suštinski uslovi na evropskom putu obeju strana, a obe strane rizikuju da izgube važne prilike ako napredak izostane.

Srbiji se, pored ostalog, zamera što je više puta sprovodila aktivnost i suprotne svojim obavezama prema sporazumu o putu ka normalizaciji, tako što je lobirala protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama.

Sa takvom formulacijom jasno se stavlja do znanja da Evropa radi na utemeljenju državnosti Kosova i njenom instaliranju međunarodne organizacije, a od Srbije se traži da se tome ne suprotstavlja.

Da se stvori privid tobože ujednačenog stava države Srbije i njenog otimajućeg dela teritorije, suvoparno se konstatuje da je i Kosovo više puta sprovodilo aktivnosti suprotne svojim obavezama iz dijaloga, uključujući policijske operacije protiv struktura i službi na severu koje podržava Srbija. Ni na koji način se ne dočarava stradanje srpskog naroda pod terorom privremenih albanskih vlasti.

Na dva mesta u izveštaju se s prekorom konstatuje da su uspostavljena samo dva od šest stalnih zajedničkih prelaza. Srbiji se zamera što ona nije uspostavila stajne zajedničke prelaze sa otetim delom svoje teritorije.

U izveštaju Evropske komisije primetno je nastojanje da se evropske vrednosti preslikaju i od Srbije i tu se navodi šta je to što bi Srbija trebalo da učini i da prilagodi svoj pravni sistem, pre svega, po pitanju rodne ravnopravnosti, odnosa prema LGBT populaciji, ali istovremeno ono što mi je posebno zasmetalo, da se tobože Srbija ima i neadekvatan odnos prema manjinama koje žive u Srbiji, pa se između ostalog kaže da ima neadekvatan odnos i prema Romima, što se ničim ne može dokazati.

Evropa bi Srbiji ne samo da diktira kako da živi u svojoj kući, nego i kako da se odnosi prema drugim zemljama. Naravno, prva na tapetu je Rusija. Tim povodom se piše da Srbija se nije usaglasila sa restriktivnim merama EU prema Rusiji, niti sa nizom drugih izjava i restriktivnih mera EU u vezi sa Rusijom, Kinom, Belorusijom, Iranom, Demokratskom Narodnom Republikom Korejom i destabilizacijom Republike Moldavije. Ona nastavlja da obavlja letove sa Rusijom sa povećanom učestalošću itd.

Srbiji se zamera što je na Generalnoj skupštini UN glasala za uspostavljanje međunarodnog dana protiv jednostranih prinudnih mera, glasajući suprotno stavu EU. Zamera se i što je 14. marta ove godine bila među 41 zemljom koje su podržale zajedničku izjavu koju je u njihovo ime predstavila Ruska Federacija, kako se to kaže, u Savetu UN za ljudska prava povodom obeležavanja 80. godišnjice pobede nad nacizmom 9. maja.

Zamera se i što je Srbija održavala učestale kontakte na visokom nivou sa Kinom i učestvovala u zajedničkoj vojnoj vežbi sa Kinom u julu 2025. godine i što je predsednik države Srbije prisustvovao obeležavanju 80. godišnjice od završetka Drugog svetskog rata.

Pošto nemam mnogo vremena, skratio bih. Srbija se kroz ovaj izveštaj i ucenjuje. Na kraju izveštaja se kaže – Srbija bi mogla ostvariti koristi od okvirno dodeljenih sredstava u iznosu od 1,586 milijardi evra koji će biti kanalisana kroz reformsku agendu, naravno, ukoliko pristanu na ono što se od njih traži, tzv. normalizaciju odnosa sa Kosovom, a to znači da se od Srbije traži da se odrekne Kosova, pa ćemo mi to da platimo onoliko koliko oni procene, iako to nije za plaćanja.

10/3 GD/JG

Posle svega iznetog u izveštaju, nama se ovde i predlaže zaključak povodom tog izveštaja u kojem se kaže da Narodna skupština konstatuje i podržava iznete preporuke Evropske komisije, pa i to da je potrebno unapređenje javnog narativa o EU.

Nije naše da ubeđujemo narod da se priklanja EU, nego da omogućimo da narod shvati šta mu se iz ovakve Evrope nudi i šta se od njega traži.

Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodna poslanici i predsednica Odbora za kulturu i informisanje, Nevena Đurić.

Hvala vam.
Sada ima reč predstavnik predlagača Nataša Jovanović.

Hvala poštovana koleginice.

Juče smo jasno rekli da je naša poslanička grupa izrazito protiv podnetog Predloga zakona o posebnim postupcima radi realizacije Projekta revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske, zato što je on neustavan, ali i iz moralnih razloga.

Samim tim, smo i protiv člana o kojem sada govorimo u kontekstu podnetih amandmana na njega.

I u ovom trećem članu vidimo licemerje, najavljuje se da će se na ovoj lokaciji, između ostalog, izgradi memorijal, spomen obeležje. Ceo ovaj prostor trebalo bi da bude memorijal, sa autentičnim svedočanstvima o njegovoj prošlosti, o tome kako se na ovom mestu ispisivala srpska istorija, kako su ovde kovani planovi o odbrani zemlje, naroda i države, o slobodi, ali i kako se ovde zbog tih težnji stradalo i ginulo, pogotovo u naše doba za vreme NATO agresije.

Licemerno je da se u sklopu tuđeg zdanja smešta spomen obeležje o stradanju naroda, od kojih se ta lokacija nakon izvršene agresije na njoj, uzima i ustupa onima koji su tu bacali svoje smrtonosne bombe, da bi porazili taj narod i oduzeli deo njegove države, naravno, mislim na Kosovo i Metohiju.

Može li u takvom ambijentu, tom okruženju to spomen obeležje predočiti svo stradanje svu muku i bol našeg naroda od države iz koje dolazi investitor koji bi tu da gradi objekte za raskošan život? Mogu li se tu sliti krv i suze prolivenih pod NATO agresijom ili bar na odgovarajući način sa izrazima empatije predočiti? Nisam siguran, pogotovo nisam siguran da takav memorijal priliči takvom ambijentu stvaranom iz nekih drugih pobuda.

Ako je borba naše Vojske, našeg naroda iz 1999. godine bila primer junačke i časne borbe za slobodu, teritorijalni integritet zemlje, suverenitet narodno i nacionalno dostojanstvo, a jesu sve to bili, ovaj čin rušenja zdanja i predaja lokacije odakle se komandno vodila borba za naše nacionalne i opšte ljudske vrednosti, ostaće primer beščašća učinjenog u ime tog istog slobodarskog naroda, ali ne sa odobrenjem naroda.

Parlament bi trebalo da bude primer lepe i odgovorne reči, ali nažalost, i rasprava o Predlogu zakona, o kojem danas ovde raspravljamo, pokazuje da nije tako. Iznose se neistine i zamenjuju teze, samo da bi se izdejstvovalo ono što je neko sa nekim iza kulisa dogovorio. Podmeće se da kako oni koji se protive tom Predlogu zakona žele da se zadrže ratne ruševine.

Nije pitanje da li treba ili ne treba da se saniraju ratna razaranja ili da se na istom mestu podignu nova zdanja, već je pitanje zašto se to ne čini pod okriljem matične srpske države u njenoj svojini tu u središtu vladinih institucija?

Još 2003. godine, od naše države utvrđena je mogućnost obnove Generalštaba i Ministarstva odbrane. Potreba i mogućnost za tim postoje, nužna je samo odlučnost države. Nigde u svetu nema takvog rešenja da se lokacija u središtu vladinih institucija nekome ko dolazi pod okriljem neke druge inostrane vlade. Na svakoj državi nadasve jeste da brine o nacionalnoj bezbednosti na svojoj teritoriji. Hvala.

Zahtev se da se predloženi zakon donese kao specijalan zakon leks specijalis, što znači da će zakon koji se donosi imati prednost nad zakonima kojima se uređuju opšta pitanja. Donosi se zakon koji odstupa i potire opšti zakon samo da bi se otklonile sve pravne prepreke kako bi se omogućilo investitoru iz Amerike da što pre uđe u posed i da što pre počne sa namerenom gradnjom. Zato se on donosi i po hitnom postupku.

Nažalost, u našem pravnom sistemu, izuzeci postaju sve češća pojava, sve češće se poteže za donošenjem leks specijalisa sa ciljem da se izbegnu i derogiraju opšte pravne norme. Tako je bilo kada se kretalo u gradnju „Beograda na vodi“, organizovanje EKSPO 2027. godine, gradnja dela Moravskog koridora, a sada i za rušenje kompleksa zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane da bi se taj prostor ustupio stranoj kompaniji.

Na taj način se narušava jedinstven pravni poredak Republike Srbije koji je zagarantovan u njenom Ustavu u članu 194. stav 1. Danas se donosi leks specijalis iako javno tužilaštvo za organizovani kriminal vodi istragu za falsifikovanje dokumenata kojima je zgradi Generalštaba ukinut status spomenika kulture, čime je omogućena njegova prodaja. Računa se ako nema zaštićenih zdanja, nema ni krivičnog dela.

Lično iz iskustva znam kako se to čini, bio sam direktor izdavačkog preduzeća „Prosveta“ u rekonstruiranju kada je pod okriljem vladine Agencije za privatizaciju rasprodata gotovo sva njena imovina da bi se zataškali tragovi toga šta je učinjeno, išlo se potom na uništavanje ovog nekada najvećeg izdavačkog preduzeća na Balkanu na čijim knjigama su stasavale mnoge generacije.

Nakon što sam imenovan za direktora „Prosvete“ uspeo sam da je vratim u život i ponovo uvrstim u vodeće izdavače u Srbiji, a onda je počelo rušenje onoga ko je podigao ovo preduzeće, računalo se ako nema tog opljačkanog preduzeća, nema ni odgovornosti za njegovu propast. Čini mi se da se i ovde nešto slično radi, samo što nije reč o pljački, već skidanju Generalštaba sa liste kulturnih dobara.

Stav moje poslaničke grupe jeste da bi ovaj predlog zakona trebalo povući iz procedure, odnosno da do njega nije trebalo ni da dođe. Svi znamo šta je cilj, a njemu se daje naziv Predlog zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekta revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske. Višestruko licemerni eufemizam. Niti se radi o revitalizaciji, niti o razvoju te jedne od ekskluzivnih lokacija od čak četiri hektara u centru prestonog grada.

Reč je o stvaranju pravnog osnova da se ova ekskluzivna lokacija ustupi kompaniji „Afinitiv global development“ u vlasništvu Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Donalda Trampa. Ako bi zaista cilj bio revitalizacija i razvoj ove lokacije, onda bi, s obzirom na ekskluzivnost i posebnost ove lokacije, najlogičnije bilo da na njoj država gradi ili neko domaće preduzeće koje bi gradilo u duhu mesta ovoga.

Poniženje je za naš narod i za našu državu da na mestu znanja Generalštaba i Ministarstva odbrane rušenih u NATO agresiji, pod vođstvom SAD, gradi američka kompanija bez obzira ko iza nje stoji. Ne priliči ni dostojanstvo države i naroda da se u središtu državnih institucija, napominjem - u središtu državnih institucija, instalira neka strana kompanija koja bi da gradi hotel i ko zna šta sve još uz njega i pod njegovim okriljem.

Ovaj predlog zakona ne podnosi Vlada, kako je to najčešće, već formalno 110 narodnih poslanika vladajuće koalicije. Za mnoge od njih znam da se intimno sa time ne slažu, ali ipak za njega će oni glasati iz stranačke poslušnosti. Da se na to ne računa ne bi se ni dalo da oni budu predlagači. Time hoće da se stvori utisak kako su tobože narodni poslanici oni koje je narod neposredno birao za tako nešto da bi u istoriji njihova imena bila prva u osudi kada se bude preispitivalo kako je došlo do jedno takvog čina kojim se baca senka na dostojanstvo ovog naroda. Zbog svega toga mi smo za brisanje ovog člana.

Ja sam iz druge grupe, ali dobro, ako ste tako pročitali, u redu. Ne pripadam grupaciji koju ste pročitali, ali, dobro, u redu.

Ne, nije nikav problem.

Dobro.

Ne razumem zašto sa ovoliko strasti mora da se govori? Neka svako iznese svoje argumente i svoje mišljenje, pa da ih ovde suočimo, a ne kroz nagrdnjavanje i viku.

Naročito nemoralno zvuči kada se svi oni koji se ne slažu sa vladajućom koalicijom svrstavaju u nekakvu bivšu vlast. Mnogo nas ima ovde koji smo prvi put članovi ovog parlamenta. Tako da ni na koji način nismo učestvovali u bivšoj vlasti i mislim da je nemoralno pripisivati nam nešto za šta, u čemu nismo učestvovali.

Što se tiče člana, predloga zakona o kojem govorimo, a to je član 2. – ovde se kaže da realizacija projekta predstavlja opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije. Opet licemerje i eufemizam. Kakav je to opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije ako se tu gradi hotel kompanije zemlje? Koja je na ovo svenarodno zdanje bacala svoje razorne bombe.

Niti je to opšti interes, niti će to dovesti do privrednog razvoja, a pogotovo do sveukupnog privrednog razvoja ove zemlje, kako se to navodi u predlogu zakona. Ovde nas predstavnici vladajuće koalicije ubeđuju da je rušenje zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane, iskorak u modernizaciju i da će to tobože dovesti do privrednog rasta.

Opravdava se da ratne ruševine nisu simbol države, one nisu zaista simbol države, ali jesu svedočanstvo u onome što se dešavalo i ne treba da ostanu ruševine, svakako da se tu slažemo i kaže se da su posle Drugog svetskog rata, na svim ruševinama napravljena nova zdanja, nije baš svuda, jer pogledajte ostatke bivše Narodne biblioteke Srbije ovde u Beogradu, pogledajte po Srbiji koliko je ruševina iz tog rata.

Pogledajte i po zgradama i blizini ovog zdanja, na crkvi Svetog Marka, na crkvi Lazarici, na Zvezdari, mislim da je Španski kulturni centar u knez Mihajlovoj i na drugim zgradama imamo tamo otiske borbi iz Drugog svetskog rata.

Na ruševinama se gradi uglavnom ono što je bilo, ali se ne poklanja onima koji dolaze iz zemlje odakle su stizale bombe koje je rušila to zdanje, to ne doprinosi ni privrednom, ni bilo kojem drugom razvoju i napretku zemlje, to doprinosi srozavanju dostojanstva države u kojoj živimo i zato smo mi za brisanje ovog člana.

Hvala.

Kada neko hoće da sazna koliko je zadužena država Srbija on već unapred zna da će naići na veću cifru od one koja mu je eventualno od ranije poznata, jer Srbija se mnogo više zadužuje nego što se razdužuje.

Ovde u Skupštini Srbije iz zasedanja u zasedanje donose se novi zakoni o zaduženju, zakoni o davanja garanciji Republike Srbije u korist stranih i domaćih banaka po zaduženju, odnosno za izmirivanje obaveza javnih preduzeća i akcionarskih društava – zakoni o potvrđivanju ugovora o zajmu Republike Srbije, zakoni o potvrđivanju sporazuma o zajmu, zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama, zakoni o potvrđivanju ugovora o kreditnim aranžmani i posle ovog skupštinskog zasedanja Srbija će biti još zaduženija za gotovo pola milijarde evra.

Nije sporno da ima situacija kada je potrebno da se država zaduži, naročito u nekim vanredno teškim situacijama i kada je to neophodno za razvoj zemlje, ukoliko je to uslov koji omogućava da se stvara prihod iz kojeg će se vraćati krediti i podsticati dalji razvoj, ali sporno jeste to što nema dovoljno transparentnosti u trošenju državnog novca, pa i novca iz kredita, kao i to što se kod nas ukorenila praksa da se zadužujemo za sve i svašta.

Svaki razuman čovek koji želi da bude objektivno informisan mogao se uveriti kako se kod nas veliki poslovi koji se plaćaju državnim novcem ugovaraju po jednoj ceni, a onda nakon što se zaključi glavni ugovor cena se aneksima drastično menja, toliko da nekada bude i više nego duplo veća od početne cene ugovorene glavnim ugovorom. To, nažalost, postaje kod nas uobičajena praksa.

Da je takvo probijanje inicijalno ugovorene cene, posebno na velikim infrastrukturnim projektima, česta pojava u Srbiji ukazuje i Fiskalni savet koji je za svoj rad odgovoran ovom domu, Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Po predlogu zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora železnička pruga Niš – Dimitrovgrad B između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji je ovde pred nama vidi se kako se enormno uvećava početna cena na nekom državnom poslu, u ovom slučaju bar ukratko je obrazloženo zašto je došlo do velikog povećanja početne cene.

Ukupan trošak za Projekat rekonstrukcije i modernizacije postojeće jednokolosečne pruge prosek Sićevo – Dimitrovgrad, izgradnje jednokolosečne obilaznice severno od grada Niša od Evropske investicione banke prvobitno je procenjen na iznos od 268.280.000 evra, a onda, kako se navodi u finansijskom ugovoru, nekoliko globalnih događaja koji su uticali na napredak realizacije projekta, kašnjenja u pripremi projekta, zajedno sa odlukom Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da dodatno poboljša nivoe bezbednosti i sigurnosti za celu osnovnu železničku mrežu u Srbiji rezultirali su značajnim povećanjem troškova projekta na 502 miliona evra. Država je od Evropske investicione banke za ove namene zatražila kredit u iznosu od 234 miliona evra. Banka je već stavila na raspolaganje deo kredita u iznosu od 134 miliona evra, a navedenim ugovorom sada se odobrava još 100 miliona evra kredita.

Radi javnosti podsećam, pred nama na ovom zasedanju još su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj po Projektu unapređenje kvaliteta vazduha u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj u svrhu dodatnog finansiranja projekta modernizacije poreske administracije u iznosu od 27.250.000 evra; Predlog zakona o potvrđivanju Posebnog sporazuma o Drugoj kreditnoj liniji br. CRS 1025 02E za finansiranje Programske operacije za razvoj politiku zelenog rasta u Srbiji između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Nemačke razvojne banke u Frankfurtu na Majni i Republike Srbije za zajam politike „Reforma sektora energetike i životne sredine u Republici Srbiji 2“ takođe u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji plaćanja između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj kojim država garantuje plaćanje obaveza po Ugovoru o kreditnom aranžmanu koji je zaključilo AD „Elektromreža Srbije“ u iznosu od 12 miliona evra.

Ne sporim da su potrebne sve ove aktivnosti, ali je pitanje da li je za to potrebno zaduživati se. Lako je kada se novac uzima, kad se zadužujete, teško je kad se dug vraća, naravno sa kamatom.

Zabludeli jugo nostalgičari obmanjuju naš narod kako se nekad u jugoslovenskoj komunističkoj državi tobože dobro živeli. Neki su zaista komotno živeli u tuđim otetim kućama i vilama, po državnim privilegijama ukoliko su bili ideološki poslušni, a država je najviše obitavala na nasleđu svojih prethodnica, bivših država i na veresiji, na novcu od zaduživanja. Mi i danas otplaćujemo dug iz tog doba, iz vremena komunističke Jugoslavije. Prema zvaničnim podacima NBS na dan 30. septembar 2025. godine prema stranim poveriocima ima da vratimo dug bivše SFRJ još u iznosu od 815.860.000 evra.

Iz vremena Titove Jugoslavije Republika Srbija nasledila je javni dug od oko 8,82 milijarde evra, od čega je dug prema Parsikom klubu poverioca 4,19 milijardi evra, prema Londonskom klubu poverioca 2,58 milijardi, Svetskoj banci 1,81 milijarda i Evropskoj banci 223 miliona evra, koliko su iznosile obaveze prema EIB-u. Preostali dug otplaćivaćemo sve do 2041. godine.

Prema podacima Narodne banke Srbije, spoljni dug Srbije prema dužnicima i kreditorima na dan 30. jun 2025. godine iznosi 48.644.200.000 evra. Shodno takvom zaduživanju ispada da mi danas trošimo i da se kitimo lovorikama za ono što će račun plaćati naša deca i naši unuci.

Uveren sam da bismo mogli bez toliko zaduživanja. Mogli bismo i mnogo više, neuporedivo više kada se ne bi toliko od države kralo, kada bi se suzbila korupcija. Napredovala bi Srbija ne samo u materijalnom pogledu, nego i duhovno, moralno. Napredovala bi u svakom pogledu. Bila bi to kroz percepciju i svoga i drugih naroda prosperitetna zemlja, gde čovek želi da radi i stvara, da gradi svoju budućnost.

Danas, prema izveštaju Evropske komisije o vladavini prava u Srbiji za 2025. godinu, ukazuje se na izuzetno zabrinjavajuće stanje u oblasti korupcije u zemlji. Čak oko 84% ispitanika u Srbiji smatra da je korupcija rasprostranjena, što je značajno iznad proseka EU, gde je prosek 63%.

Na veliku korupciju ukazuje i ENAT, organizacija koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala, a kojoj podršku daju EU i SAD. Prema njenom istraživanju, Srbija zauzima treće mesto u Evropi po indeksu organizovanog kriminala, od 6,22%, dok je evropski prosek organizovanog kriminala 4,74. Pritom, indeks otpornosti prema organizovanom kriminalu u Srbiji je 4,96%, daleko ispod evropskog proseka od 6,27 i po tome je ona na 36. mestu u Evropi.

Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije u svom izveštaju od 25. juna 2024. godine, ističe da su problemi sistemske korupcije u Republici Srbiji složeni i da oni zahtevaju sistemske i koordinisane napore svih institucija.

Posebno se ukazuje da su javna preduzeća, kao što su „Elektroprivreda Srbije“ i „Železnice Srbije“, podložni korupciji, s obzirom na velike iznose subvencija iz budžeta i nedostatke transparentnosti u radu. Dakle, mnogo je činjenica koje ukazuju da se olako i ne transparentno troše državna sredstva.

Sve to utiče ne samo na snagu države, nego i na standard građana. Po podacima Eurostata Srbija je 2023. godine postigla tek oko 45% prosečne kupovne moći u EU.

Kada je reč o državnoj imovini, to se tiče svakog njenog građanina. Sveti vladika Nikolaj 1936. godine piše tekst pod naslovom „Ne kradi državu“, koji započinje rečima - ne kradi državu, jer je skupo plaćena, braća tvoja izginula su u ratovima braneći državu, oni su položili živote svoje za državu, kako se ti usuđuješ krasti i potkradati tu preskupu tvrorevinu. Završava rečima - ko ukrade jedan dinar od privatnog čoveka, odgovoran je za jednu krađu, jer je pokrao jednog čoveka, ko ukrade jedan dinar od države, recimo od Jugoslavije, taj je pokrao 15 milina duša te države, taj je odgovoran za 15 miliona krađa. Jugoslavija je tada imala 15 miliona stanovnika.

Da je krađa od države, u stvari, krađa od svakog građanina ove zemlje, to potvrđuju ove reči, a kada tako budu razmišljali svi nosioci državne vlasti, pogotovo oni koji raspolažu državnim novcem, ali i svi drugi građani, tek tada će se ova zemlja uspraviti i tek tada se može reći da je ona prosperitetna i da napreduje.

Briga za državu podrazumeva odgovoran odnos i po tome šta se gradi, u šta se narodni novac ulaže. Razuman čovek kada se kući, najpre kupuje ono što mu je neophodno za život i pri tom ulaže u ono što mu prihod donosi, pa tek kada stekne dovoljno, on počinje da ulaže i u ono što ne donosi prihod. Zamislite koliko bi ova zemlja bila bogatija i razvijenija da nije korupcije i da se ulagalo u njen razvoj, umesto što se davalo tamo gde nikakve koristi nema.

Davali smo čak i neprijateljima našim, onima koji su bombardovali i rušili ovu zemlju i što smo novac davali kojekakvim tobožnjim stranim investitorima, koji su u ovu zemlju dolazili zbog datih im privilegija i velikih subvencija iz državne kase, a zadržavali se samo dok su imali šta odavde iz ove zemlje šta da iznesu, umesto da smo to davali našim privrednicima, koji bi taj novac zadržali ovde u Srbiji.

U redu je da se grade putevi i druga infrastruktura po tržišnim uslovima, a ne po cenama koje unose sumnju u korupciju, ali da se novac daje za ono što prihod neće donositi, već samo nove troškove stvarati, to je najblaže rečeno nedomaćinski odnos prema zemlji svojoj i dodatni teret na leđima naše dece. Takav je smisao gradnje nacionalnog stadiona po ceni od čak milijardu evra. On neće moći ni sam sebe da izdržava, a kamoli kakvu dobit da donosi. Ne kažem da ne trebaju i takvi objekti, ali nije neophodno u ovom vremenu.

Poseban problem jeste i to što se i veliki i mali državni poslovi poveravaju stranim preduzećima i kompanijama. Time se prividno gradi, a u temelju se urušava domaća privreda. Kada novac date stranoj firmi, taj novac ode iz zemlje, a kada ga date domaćoj firmi, radnici te firme trošiće ga ovde u svojoj zemlji, a i sama firma svoj status u Srbiji gradi.

Još nešto, stranac novac iz Srbije izvlači kroz transferne cene, tako što sve ono što uveze za rad u Srbiji, on prikazuje po znatno višim od stvarnih cena i na taj način izbegava plaćanje poreza na dobit koju ostvaruje u Srbiji. Ako bi se angažovalo domaće preduzeće, sve bi se ovde u Srbiji prikazivalo kao dobit i oporezivalo. To bi dalo podsticaj da razvijamo svoje stručne kapacitete, svoju nauku, svoju privredu. Kroz takav angažman naša preduzeća bi sticala konkurentsku sposobnost da nastupaju i na stranim tržištima.

Ova zemlja zaista ima perspektivu ako se ne potkrada i ako se domaćinski vodi. Kad tako bude, onda neće biti potrebe za stranim kreditima. Hvala na pažnji.

Hvala.

Imam jedno poslaničko pitanje koje se tiče ispravljanja istorijske nepravde.

Naš narod svih vera grob smatra svetinjom. Tako je i u mnogim drugim kulturama i religijama. Ali, za srpske komuniste nije tako. Oni svoje političke protivnike ne samo da su surovo, bez suda i suđenja, ubijali, nego su išli na to da im zatru svaki trag u postojanju. Krišom su punili, zatrpavali i maskirali masovne grobnice, a tela istaknutih narodnih vođa koje su pobili na tajna mesta zakopavali, da se nikad ne bi otkrilo gde počivaju njihovi posmrtni ostaci.

Tako je postupljeno sa telom Dragoljuba Draže Mihailovića, a tako je postupljeno i sa telom mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca. Duhovni poglavar Crne Gore sa, kako se računa, 70-ak sveštenika i sa hiljadama slobodoljubivih ljudi iz Crne Gore koji nisu želeli da sačekaju dolazak komunističke vlasti u zemlji jer su slutili do čega će komunistički režim dovesti, krenuli su u emigraciju. Partizani su ih presreli u Sloveniji, došlo je do masovnog ubijanja. Mitropolita Joanikija su zarobili i sa nekoliko sveštenika stražarno sproveli u Beograd. Kasnije su odvedeni u Aranđelovac i negde podno Bukulje ubijen je.

Nekada bivši visoki komunistički funkcioner, jedan od retkih koji je imao časti i hrabrosti da se bar u nekim situacijama distancira od nečasnih dela režima kojem je pripadao, Dušan Čkrebić, u svojoj knjizi "Ljudi i događaji", piše da je mitropolit Joanikije streljan 1945. godine u Aranđelovcu i da mu se grob ni do danas ne zna. A potom dodaje: "Još jedna besmislena odluka euforičnog pobednika koji ne razmišlja o tome da će kad-tad doći vreme kada će se postaviti pitanje - zašto i da li je moralo sve tako da bude?"

Dušan Čkrebić i od mene je zatražio da se lično angažujem oko otkrivanja groba mitropolita Joanikija. Rekao mi je da naše službe bezbednosti sigurno znaju, da imaju zapis o tome gde je telo mitropolitovo zakopano.

Zato ovom prilikom Bezbednosno-informativnoj agenciji i Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije upućujem pitanje - šta se sve čini da se otkrije grob Dragoljuba Mihailovića i grob mitropolita Joanikija Lipovca i kakva sve svedočenja i pisana akta država o tome ima?

U rimskoj državi, u robovlasničkom sistemu, rob je pripadao svom gospodaru. On je mogao da ga kažnjava, da proda, da koristi njegov rad. Rob je bio objekt a ne subjekt prava. Ali, kada rob umre, njegov grob postaje stvar vanpravnog prometa, "res regulosa", kao i grob slobodnog čoveka. Grobnica i spomenik mogu biti predmet kupoprodaje, ali od kad se u grob unese telo umrlog i ako se postavi spomenik, oni postaju "res extra commercium". Otuda naš čuveni profesor rimskog prava Obrad Stanojević zapisuje da tako rob živi kao stvar, oruđe koje govori, ali postaje čovek kad umre. I grob gospodara i grob roba tretiraju se kao svetinja.

Eto, tako je bilo još pre mnogo vekova, a danas se skrivaju i zatiru grobovi čak i onih veliki ljudi koji su delom svojim ostavili trag na zemlji. To nije zločin samo prema ljudima sa kojima se tako postupa, nego i zločin prema tvorevini i prema civilizaciji kojoj pripadamo. Zato insistiram za odgovor na postavljeno pitanje. Hvala vam na pažnji.