Zovem se Sreten Mitrović i za one koji me ne poznaju reći ću nešto u kratkim crtama. Dolazim sa Kosovskog okruga, poslanik sam SPS-a, inače živim u Čaglavici. To je pet kilometara od centra Prištine.
Zašto ovo kažem? Zato što u izlaganju budućeg mandatara Đinđića srpski narod sa Kosmeta uopšte nije spomenut. Strah srpskog naroda je opravdan posle saveznih izbora i posle izlaganja novog mandatara republičke vlade biće još veći.
Posle saveznih izbora, od 6. novembra na prostor Kosova i Metohije ni jedna savezna, niti bilo koja delegacija nije došla i da pita kako živi srpski narod na Kosovu. Da li će tako biti i sa predstavnicima republičke vlade?
U predizbornoj kampanji za republičke izbore, podsećam gospodina budućeg mandatara, da su se predstavnici DOS-a, koji su vršili kampanju u ime DOS-a, pozivali u njegovo ime da ukoliko ne budemo glasali za DOS da će budući predsednik vlade ukinuti sve donacije Srbima na Kosmetu. Jer, srpski narod na Kosmetu i dalje ima puno poverenja u SPS i daje puno poverenje predstavnicima SPS-a.
To su dokazali izbori, gospodo, a narod na Kosmetu zna, bez obzira na sve nedaće koje su ga zadesile, ko vodi pravu politiku i ko vodi ispravnu politiku prema srpskom narodu.
Izlaganje gospodina mandatara, citiram njegove reči, Albancima sa Kosova promenile su se okolnosti, ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće možete da stvarate samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije. Nadam se da je ovo administrativna greška, da budući mandatar ne misli da će Albanci sarađivati sa državom Srbijom, jer su i oni stanovnici države Srbije.
Bili su i ljudski i ekonomski interesi. Albanci su i za vreme vladavine SPS-a uživali i prihvatali sve ekonomske interese. Pod plaštom isterivanja sa posla 90-tih godina oni su otvorili privatne firme i privatna preduzeća i napravili su najveći ekonomski procvat u istoriji albanskog naroda. Prihvatali su sve ono što je u interesu njihovom, a nisu prihvatali ono što je trebalo da prihvate u interesu države i da poštuju državu Srbiju, kao svoju državu.
Situacija na Kosmetu je danas veoma teška. Pod prisustvom 50.000 tzv. mirovnih snaga, KFOR-ovih vojnika i UNMIK policije vrši se najveći genocid u istoriji srpskog naroda. Proterano je ili prognano oko 260 hiljada Srba i Crnogoraca, oko 100 hiljada Muslimana, Roma, Goranaca i drugog nealbanskog stanovništva. Još veća tragedija je što je oko četiri hiljade pobijeno, kidnapovano ili ranjeno. Opljačkano je i uništeno preko 50 hiljada ekonomskih društava, vlasništvo srpskog i crnogorskog stanovništva.
I danas, uz prisustvo tzv. mirovnjaka KFOR-a i UNMIK policije, imovinska i lična bezbednost Srba na Kosmetu je ograničena. Sloboda kretanja je ograničena. Da bi došli do administrativnih granica, moramo da se krećemo samo uz prisustvo, odnosno uz pratnju KFOR-a ili UNMIK policije. Ali, nama političarima, koji smo ispred SPS-a, i to ukidaju.
A u Srbiji se spominje pomoć koju će Međunarodna zajednica da da ukoliko demokratske snage dođu na vlast. Evo, došle su. Godinu i po dana su one na Kosmetu i ne vidimo kakvu su ekonomsku pomoć do sada tamo dali, nijedna fabrika, nijedna institucija, sve je to opljačkano, a do današnjeg dana, godinu i po dana posle toga, ništa ne radi.
Pitanje amnestije - slažemo se s tim da oni albanski zatvorenici, kada prođu sud pravde i utvrdi se da nisu krivi, da se puste, ili da se amnestiraju oni koji nisu napravili velike zločine, ali zašto ne iskoristimo priliku da, kada pustimo albanske zatvorenike, da tražimo da se pusti toliki broj Srba, koji su zatvoreni, ukoliko su živi. Ukoliko se pušta jedna Flora Brovina, koja je zaštitnik ljudskih prava, zašto se ne pusti dr Tomanović, dr Todorovski, koji su lečili i Srbe i Albance pre rata, pre nego što su bili kidnapovani.
U izlaganju se nigde ne spominje šta će biti sa oko 350 hiljada raseljenih lica sa Kosmeta. Situacija je veoma alarmantna. Moram da naglasim da su raseljeni ljudi sa Kosmeta veoma teško primljeni u većini delova Srbije. Njihov život u kolektivnim smeštajima je veoma težak. Ukida im se voda, ukida im se struja, optuženi su za sve ovo što se dešava i što se dešavalo na prostorima, da su zbog nas sa Kosova bombardovali Beograd, da je zbog toga bombardovan Niš i svi ostali gradovi.
Hoću na kraju da upozorim Vladu i ovu vlast koja je došla, da ne zaboravi - svaka vlast koja je došla, i pala je zbog Kosova. Zato vas upozoravam - nemojte da zaboravite Kosovo, jer Kosovo je putokaz kako radite. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, zovem se Nebojša Jović, narodni poslanik SPS-a iz Kuršumlije, malog mesta na jugu Srbije, koje se u prošlosti zvalo "ADSINES"(kraj sveta). Pripadam grupaciji ljudi koja se godinama borila da tako ne bude, bez obzira na politiku i boju te politike. Na lokalnim izborima 24. septembra narod u nama je prepoznao ljude, časne, poštene i sposobne da grad učine lepšim, boljim i bogatijim. Te izbore smo dobili ubedljivo.
Nije to bila borba za bolju vlast, već za bolje sutra naših građana i naše dece, a imali smo protivnike svih boja, borili smo se protiv svih stranaka, bivših visokih funkcionera SK, grupe građana, bivšeg đaka Kumrovačke škole, samo u drugim odelima i šinjelima. Formirali smo Skupštinu opštine, shodno volji građana, zasukali rukave i počeli da rešavamo pitanja od vitalnog značaja za naš grad, a onda nam se događa demokratija 5. oktobra 2000. godine. Krizni štabovi, politički komesari, pretnje, ucene, pritisak na odbornike da daju ostavke, iako u Skupštini opštine od 37 DOS ima samo četiri odbornika. Pritisak na rukovodstva u privrednim institucijama, a prema političkoj opredeljenosti, ne vodeći računa da li je neko uspešan ili neuspešan.
To su radili komunisti 1946. godine, pa sada njihovi potomci, i niko više ni u jedno vreme. Pojavljivanje gospodina Đinđića na RTS-u u vreme emitovanja dnevnika 13.01.2001. godine i ograđivanje od ovakvih postupaka daje nam nadu da će to prestati i da će se poštovati volja naroda, ali za sada samo nadu. Članovi DS iz Niša, ne znam da li imaju zvanje komesara, dolaze u naš grad i traže ostavke rukovodećih ljudi u Drvno-industrijskom kombinatu "Kopaonik", koji zapošljava 1.700 radnika.
Takođe, traže sastanak sa predsednikom SO, sa zahtevom da podnese ostavku, a ako to ne učini, Vlada Republike Srbije uvešće privremene mere, a Skupština raspisati prevremene izbore. Da li je to prioritet? Zašto i zbog čega? Demokratija, nema šta. Pa se pitam - ko je od vas doktorirao na temu "Diktatura demokratije"? Nelogično je, ali nažalost, moguće. Da li vi, gospodo iz 18 stranaka, mislite da će ovo večno trajati?
Ja sam došao u ovu skupštinu da zastupam interese svih građana, bez obzira na njihovo političko opredeljenje, da kao diplomirani ekonomista, sa iskustvom, dam doprinos u rešavanju problema Topličkog kraja i Srbije u celini. Želim saradnju, a ne sukobe. Međutim, ukoliko se nastavi sa "demokratijom", onda se pitam da li neko misli da će ovoj zemlji biti bolje bez opozicionih opština, bez opozicije u Republičkom i Saveznom parlamentu, a da li onda mislite da institucije sistema treba da dobiju naziv - savez DOS-a, DOS-ovski savez radnog naroda, DOS-ovski savez omladine, DOS-ovski savez sindikata i sl.?
Rekao bih nekoliko reči o korupciji i kriminalu, jer se u poslednje vreme samo o tome piše i govori, a to je pomenuto i u ekspozeu mandatara Đinđića. Mi dole, u siromašnom delu Republike, slažemo se da svi oni, za koje se dokaže da su kriminalci i profiteri, odu u zatvor, ali svi, da to ne bude političko pitanje, pa članovi jedne političke grupacije mogu da poseduju fabrike, privatna preduzeća, koja se mere milionima, a o tome niko ništa ne piše, niti govori, a tu ima i plavih, i žutih, i zelenih. Dakle, pravilno raspoređenih.
Tražim da se Vlada Republike Srbije odredi po pitanju samouprave Mađara u Vojvodini. Jer, potpredsednik Vlade gospodin Kasa traži autonomiju Vojvodine, personalnu autonomiju Mađara i regionalnu autonomiju u sredinama, gde su Mađari većina. Šta će biti sa Srbijom ili ako istu ili sličnu autonomiju budu sutra tražili Albanci na jugu Srbije, Muslimani, Bugari, Hrvati, Slovaci i svi ostali gde su većina? Da li im je to neko obećao i ko je to po imenu i prezimenu .
Na kraju, mi se u Kuršumliji nemamo više čega bojati. Prošli su golgotu NATO bombi, 78 dana ubijali su nam mladost, decu, rušili mostove i kuće, razarali nam dušu.
Molim da se Vlada odredi prema NATO agresiji. Kuršumlija, kao jedna od najnerazvijenijih opština, po prostranstvu četvrta u Srbiji, a sa samo 23.000 stanovnika, sa skoro 10.000 izbeglica, sa 102 km administrativne granice ka Kosovu, očekuje da ova skupština i ova vlada shvate značaj tog prostora. Ja vas pozivam svi da dođete na jug Srbije, da nam pomognete, da zbijemo redove, a ne da se delimo, da ne dozvolimo da ova zemlja ostane bez juga, jer u protivnom i Srbija će biti ... a to znači poslednja stanica odnosno kraj sveta. Zahvaljujem na pažnji.

Ima reč narodni poslanik Đuro Lazić, a zatim narodni poslanik Stevo Dragišić.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege poslanici, uvaženi gospodine Đinđiću, kandidati za članove Vlade, javio sam se za reč, jer su me izuzetno podstakle dve rečenice u prvom uslovu iz izlaganja gospodina mandatara oko opšte političke stabilnosti u regionu. Kaže se, pored ovih odnosa sa Crnom Gorom, da treba krenuti na definitivno suzbijanje terorizma na jugu Srbije. Slažem se s tim, ali ako se kaže da treba krenuti ka definitivnom suzbijanju terorizma na jugu Srbije, to znači da je aktivnost već počela i treba je dokrajčiti. S ozbirom da poznajem prilike dole, jer sam sticajem okolnosti sa Kosova i Metohije, iz kraja koji se direktno graniči sa tim regionom, Pčinjski okrug, znam situaciju i nikakvi efekti nisu postignuti u borbi protiv terorista na jugu Srbije na području preševske opštine, Bujanovačke i opštine Medveđa. Čak se u nastupima nekih zvaničnika govori da se radi o stacioniranju šiptarskih terorista u Kopnenoj zoni bezbednosti. To je samo prodavanje magle građanima, teroristi su duboko zašli na teritoriju centralne Srbije, odnosno daleko od zone bezbednosti, koja je određena Rezolucijom 1244, odnosno Kumanovskim sporazumom.
Gospodin mandatar, i potpredsednik Čović, i gospođa koministar za informisanje Matić i savezni ministar unutrašnjih poslova obilaze taj kraj i još mnogi drugi. Dobro je što je i savezna i republička Vlada zasedala u Bujanovcu, ali nema efekata na planu eliminacije terorista sa tog područja, iz dela teritorije juga Srbije. Šta to znači? Znači jednu neodlučnost u borbi protiv terorista na teritoriji, koja je pod našom ingerencijom.
Kaže se: ovaj problem ćemo rešiti i oterati teroriste demokratskim putem, pregovaranjem. Koje crno demokratsko rešavanje problema sa teroristima, sa onima koji su na hiljade i hiljade Srba i nemoćnih staraca, žena i dece ubijali, masakrirali, primenili najzverskije metode, koje su prevazišle Aušvic i mnoge logore iz Drugog svetskog rata? Sa njima da pregovaramo i da dijalogom rešavamo probleme, a ušli su na našu teritoriju? Nema razgovora. Oni su već stigli do Bujanovca, ušančili se. Dok se vode razgovori, pregovori u prisustvu tzv. međunarodnih snaga, teroristi se ukopavaju, vrše mobilizaciju po Kosovu i Metohiji, dopremaju ljude tu, a mobilišu i stanovništvo u tim selima, odnosno opštinama na jugu Srbije.
Izuzetno poznajem mentalitet tih ljudi, a imajući u vidu i iskustvo iz ranijeg perioda i pokušaj Vlade Republike Srbije da se na demokratski način i kroz razgovore reši političko pitanje Kosova i Metohije, dvadeset puta je delegacija Vlade Republike Srbije išla u Prištinu da razgovara sa liderima šiptarskih stranaka i nikada nisu došli. Jer, njima nije stalo do razgovora ni sa kim iz Srbije. Oni imaju jasno određen cilj, da li to bila opcija Tačija ili Rugove, oni imaju jasan cilj - nezavisno Kosovo i stvaranje u perspektivi velike Albanije.
Na području Preševa, Bujanovca i Medveđe postoje dve šiptarske partije, koje su u svom programu objavljenom 1996. godine i početkom 1997.godine, nacrtale kartu i zadatak da te tri opštine pripoje Kosovu - republici, to je njihov osnovni programski zadatak. Prema tome, jasno je i opredeljenje tih Šiptara u Bujanovcu, Preševu i Medveđi.
Odlazili su ljudi da provere da li su teroristi ispoštovali taj dogovor, da li su digli punktove. Koji crni dogovor, koje crno poštovanje? Samo su skinuli albansku zastavu koja se vijorila u Trnovcu i umesto punkta napravili bunker. A naši funkcioneri idu, gledaju iz prikrajka i posmatraju. Izgleda da su navikli u poslednje vreme da nekoga posmatraju. Gospođa Matić se obraća tim Šiptarima, teroristima, poziva ih da siđu dole da razgovaraju, da na miran način reše problem, da siđu sa planina, jer kaže - hladno je, dođite da razgovaramo, da rešimo problem. Zabrinula se gospođa Matić da se teroristi ne prehlade po planinama. Oni siđu danju u civilu, noću oblače uniforme, blokiraju puteve, maltretiraju srpski narod sa područja Kosova i Metohije, kojima je bio jedini izlaz taj put, relacija Bujanovac-Gnjilane preko Kosovske Kamenice i drugi preko Preševa. Umesto da se ti punktovi terorista sklone, oni koriste našu neodlučnost, pa su postavili novi teroristički punkt na novom prilazu prema Preševu, u selu Crvajki, opet na teritoriji koja je pod našom ingerencijom, tako da jedan značajan korpus srpskog naroda, preko 40.000 Srba iz Pomoravlja totalno su doveli u okruženje, odnosno u geto.
Mislim da i mandatar i budući članovi Vlade na tom planu, na planu obračuna sa teroristima, moraju da preduzmu energičnije mere. Drago mi je da je mandatar to i predvideo u jednom delu svog ekspozea, ali bih voleo da se to i realizuje. Jer, nikad ne smemo da smetnemo sa uma ciljeve šiptarskih separatista i terorista. Njihov cilj sada je da prošire zonu koju kontrolišu, da nam preseku prugu, jer još za vreme Drugog svetskog rata njihov cilj je bio taj. Mnogo naših ljudi je izginulo u borbi za odbranu te južne pruge i sad auto-puta, koji nam je veza prema Grčkoj.
Cilj im je da se približe Kumanovskoj kotlini. Mi te činjenice treba da znamo kada pravimo plan akcija zaštite naše teritorije i oslobađanja puteva i komunikacija naših ljudi koji su ostali na Kosovu i Metohiji verujući u ovu državu, ostaju tamo i svojim životima predstavljaju tapiju srpsku na tim prostorima.
Šta se događa, što me je posebno pogodilo, ne verujem da je lapsus, u istom pasusu, u zagradi mandatara kaže se - pronalaženje načina suživota Srbije i Kosova. Za mene ovo znači nepredviđanje Kosova kao sastavnog dela Srbije. Suživot Kosova i Metohije i Srbije, to znači nešto drugo, znači, Kosovo je van Srbije. Ovo gledanje ovako znači dodatno uznemirenje tih ljudi i gubljenje vere u svoju državu. Moramo da znamo jednu činjenicu, šta se sve događalo na Kosovu i Metohiji i koliko je zločina načinjeno od šiptarskih terorista protiv kojih su naše snage bezbednosti morale da reaguju. Nemojmo ni jednog momenta da zaboravimo Klečku, gde su živi ljudi spaljivani, pa čak i deca. Ne treba zaboraviti jezero Radonjić, takođe gde je mnogo naših ljudi izmasakrirano, zatim selo Ugljare, gde je nađena grobnica pobijenih i masakriranih Srba i to za vreme prisustva mirovnih snaga, odnosno američkog kontingenta.
Pored svih tih zuluma, zlodela, šiptarski teroristi kao narod opstaju, a mi nemamo dovoljno energičnosti da te terorističke bande eliminišemo sa prostora koji je pod našom ingerencijom. Ja verujem da Kosovo i Metohija, iako ovde stoji u ekspozeu - Kosovo, nećemo izbrisati iz naše svesti srpske, da ćemo ga sačuvati. Jer, ako Kosovo izbrišemo iz naše svesti i udaljimo od granica Srbije, iz okvira Srbije, načinićemo greh i prema precima i prema potomcima. Desetak vekova Kosovo i Metohija je bilo ono što je bila i Srbija. Ako se odričemo, onda činimo veliki greh.

Reč ima narodni poslanik Stevo Dragišić. Neka se pripremi Zoran Radovanović.

Dame i gospodo, kada je mandatar za sastav Republičke vlade u svom uvodnom izlaganju rekao, da je program buduće Vlade, u stvari, predizborni program DOS-a od decembra meseca prošle godine, mi smo pretpostavili da će ono što nam je tih sat vremena saopštio, u stvari biti predizborni pamflet koji je DOS verovatno koristio u predizbornoj kampanji. Očekivali smo da će ekspoze gospodina Đinđića biti konkretizacija predizbornih obećanja, da će u svom ekspozeu, sada već u poziciji, budući predsednik Vlade, objasniti svojim biračima, a i svim građanima Srbije koji žele da čuju, na koji način će Republička vlada sprovesti ona predizborna obećanja koja je DOS dao svojim biračima, odnosno građanima u predizbornoj kampanji.
Umesto toga, mi smo dobili predizborni pamflet. Ne može se iz ovog ekspozea videti koje su glavne smernice buduće politike koju će voditi Republička vlada. Ne možemo videti na koji način će se realizovati sva ta obećanja, čak i obećanja koja su ovde po prvi put data. Ovaj ekspoze predstavlja, dakle, samo mini spisak namera Republičke vlade, kao što i sam gospodin Đinđić reče - ova vlada je vlada velikih namera. Da li će uspeti svoje namere da realizuje i koliko će biti uspešni u tome, to će se vrlo brzo videti. Videće se već u prvim potezima koje budu ministri povlačili u svojim resorima, po prvim odlukama koje Vlada bude donela iz svoje nadležnosti i po prvim predlozima zakona koje Vlada Republike Srbije bude podnela Republičkoj skupštini na usvajanje.
Tada ćemo tačno znati u kojem pravcu će se kretati unutrašnja politika u našoj zemlji, u kom pravcu će se kretati rešavanje naših najvećih problema sa kojima smo suočeni.
Međutim, i pored svih ovih kritika, ono što nam je gospodin Đinđić ispričao, a kasnije imali priliku da pročitamo, po formi se može nazvati ekspozeom buduće Vlade. Mandatar kaže da Vlada treba da obezbedi nekoliko bitnih uslova za kredibilitet zemlje.
Prvi uslov je opšta politička stabilnost u regionu. Pod tim, između ostalog, podrazumeva se pronalaženje načina suživota Srbije i Kosova. Iz ove formulacije se može zaključiti da buduća Vlada Srbiju i Kosovo vidi i kao dva nezavisna državna entiteta, koji će morati da žive jedan pored drugog samo zato što se nalaze geografski jedan pored drugog i taj svoj budući suživot moraju urediti na najbolji mogući način.
Ova formulacija ne ostavlja prostora za drugačiji zaključak, već da se u perspektivi predviđa da će se faktičko stanje koje, na žalost, danas jeste tako, i formalno legalizovati kroz buduće odluke i odnos Republičke vlade prema tom pitanju. Istina je da je Kosovo danas van našeg državnog suvereniteta. Republika Srbija i SR Jugoslavija ne vrše nikakvu faktičku vlast. Nemoguće je sprovesti zakone ove zemlje na teritoriji Kosova i Metohije. Zbog toga ta teritorija nije pod našim državnim suverenitetom. Pored svega, Kosovo i Metohija se nalazi pod stranom okupacijom.
Sve dok je takvo stanje, faktičko stanje, Srbija i Kosovo i Metohija jesu faktički odvojeni entiteti. Međutim, pravno stanje je sasvim drugačije. Pravno stanje je još uvek takvo da je Kosovo još uvek sastavni deo SR Jugoslavije i Republike Srbije. I, dokle god je pravno stanje takvo kakvo jeste, to nam daje nadu i šansu da ćemo jednoga dana, u perspektivi, kada se promene okolnosti, uspeti da povratimo svoj državni suverenitet nad Kosovom i Metohijom.
Ali, ako Vlada Republike Srbije još prilikom svog izbora razmišlja o suživotu dva različita i razdvojena državna entiteta, onda možemo očekivati da će se i pravno stanje promeniti, da će se, možda, pod nekim dogovorima, pregovorima, trgovinom, ucenama doći do rešenja da se i pravno stanje promeni, da Kosovo i Metohija dobiju i formalno status nezavisne teritorije, odnosno nezavisnog državnog entiteta prema Srbiji. U tome je moja najveća zamerka budućoj Vladi po pitanju rešavanja problema Kosova i Metohije, u tome što već sada nagoveštava da će Kosovo i Metohija i formalno biti izdvojeno iz sastava Republike Srbije.
U prilog tome se kaže da Vlada Albancima kaže sledeće - promenile su se okolnosti i svoje ekonomske i ljudske interese od danas možete ostvariti samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije. Ko će to da ih natera da sada sarađuju sa vama, sa budućom Republičkom vladom? Koja je to sila koja će ih naterati? Na čemu vi temeljite vaše ubeđenje da će to oni zaista tako i uraditi? I, zašto mislite da svoje ekonomske i ljudske interese nisu mogli da ostvare i ranije, preko Srbije, kroz legalne institucije Republike Srbije u proteklih nekoliko godina? Zar mislite da im je to bilo onemogućeno ili je to bio deo njihove strategije za sticanje nezavisnosti Kosova i Metohije? Ja mislim da je bilo ovo drugo u pitanju. Oni nikada nisu ni želeli da sa republičkim organima, ni sa saveznim organima Jugoslavije razmatraju svoj položaj u toj državi, već da su imali ideju sopstvenog puta. U tome su imali veliku pomoć zapadnih sila. To je pokazalo i bombardovanje Republike Srbije, bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. To je bio najkonkretniji pokazatelj da Zapad stoji na strani albanskih težnji na teritoriji Kosova i Metohije. Zar vi mislite da je rezultat onoga što se desilo na Kosovu i Metohiji, da je odnos Šiptara i Albanaca na Kosovu i Metohiji prema našoj državi, bio odnos prema prethodnom režimu? Ne. To je zabluda.
Najbolji dokaz da je to zabluda govori i ono što se sada dešava u Crnoj Gori. Milo Đukanović, kada je osvajao svoj predsednički mandat, i godinama posle toga, uporno je govorio da Crna Gora hoće da živi u SR Jugoslaviji, ali da ne može da živi zbog Slobodana Miloševića. Da je diktatorski režim Slobodana Miloševića bio glavna prepreka zajedničkog života Srbije i Crne Gore. Vi tada, kao opoziciona stranka, kao lideri opozicije, govorili ste, ako biste vi vladali Srbijom, da bi se istog momenta rešila sporna pitanja sa Crnom Gorom i sa Milom Đukanovićem. Evo, sada ste vi na vlasti, imate problem otvorene secesije.
Sada se već najavljuje referendum za izjašnjavanje o nezavisnosti Crne Gore. Nema više Miloševića, nema više diktatorskog režima Slobodana Miloševića, kako je govorio Milo Đukanović. Sada je nova, demokratska vlast, vlast koju je priželjkivao Milo Đukanović. Sada je na čelu Republičke vlade Zoran Đinđić, čovek koji je sa njim najbliže sarađivao, od vas svih opozicionara koji sada sedite ovde, dok je bio u opoziciji. Međutim, pokazalo se da su namere Mila Đukanovića, režima u Crnoj Gori, bile sve vreme separatističke. Dakle, nije problem ni u Srbiji, ni u režimu u Srbiji, već u namerama crnogorskog režima i u namerama Albanaca, odnosno Šiptara na Kosovu i Metohiji. Ne možete ih naterati, ne žele. Oni hoće svoju nezavisnu državu i to morate sami sebi da priznate.
U sklopu tog vašeg odnosa prema Kosovu i svih problema na Kosovu i Metohiji, kažete da će se istovremeno sprovoditi beskompromisno suzbijanje terorizma. Terorizam na Kosovu i Metohiji se pojavio pre dve godine. Taj terorizam se sada prenosi na opštine koje se nalaze iza administrativne granice Kosova i Metohije: Medveđa, Bujanovac i Preševo. Neka nova teroristička organizacija, Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe, sada sprovodi terorističke akcije tu.

Vreme, molim Vas.

Te terorističke akcije su počele pre, ispravićete me ako grešim, tri meseca. Za ta tri meseca oni su prekršili međunarodne norme, one norme koje garantuje i naša država, kao potpisnica, i zemlje NATO pakta. Vi ste rekli - mi ćemo da pregovaramo, nećemo silom da rešimo problem, nego ćemo da pregovaramo. Pregovarate već tri meseca, a ništa se ne dešava. Evo, juče su vesti objavile da su nove terorističke akcije, da su obnovljene terorističke akcije. Kakvo je to onda beskompromisno suzbijanje terorizma? U čemu se sastoji ta beskompromisnost. Vi ćete beskompromisno da razgovarate. Na osnovu čega? Gde je vama zaleđina, gde vam je platforma za pregovore? Kad pregovarate sa nekim, pretpostavlja se da ste ravnopravni u tim pregovorima, da vi imate neku snagu koja stoji iza vas. Vi tu snagu nemate. Nemate je zato što vi ne pregovarate sa Šiptarima, nego pregovarate sa njihovim zaštitnicima, sa NATO paktom ili kako god je taj NATO pakt personifikovan, sasvim svejedno. Vi pregovarate sa onim ljudima sa kojima ste se dogovarali kako će da vam pomognu da  oborite režim protiv koga ste bili. Kako možete sa njima da se dogovorite sada? Ne može, nemoguće je. Terorizam na jugu Srbije će eskalirati i vi nećete moći da ga sprečite. Vi možete da se obračunate sa njima. Dovoljno smo jaki, dovoljno smo sposobni, da možete sa terorizmom da se obračunate, i u Preševu i u Bujanovcu, bilo gde, gde bi se eventualno još pojavio. Nećete pregovorima ništa uspeti, valjda ste to za ta tri meseca uspeli da shvatite. Ono što bi se moglo nazvati drugom tačkom ...

Ja Vas molim da privedete kraju diskusiju.