Gospodine poslaniče, po Poslovniku ste dužni da ukažete na član Poslovnika čije kršenje prigovarate.

Ima član koji reguliše to, pametni ljudi čitaju, postoji sekretar, pa neka čita, to mu je osnovna dužnost da čita i da kaže - da li postoji član ili ne.

Vi ste dužni da taj član kažete.

Gospodine predsedniče, pa nećete valjda da nas ubedite da ovo nije po Poslovniku? Imam pravo po Poslovniku, pošto sam izrazio sumnju, imam pravo da zahtevam da se kvorum utvrdi na osnovu prozivke.

Nemate pravo, niste istakli član Poslovnika.

Po Poslovniku, može da se raspravlja i o tome Skupština da glasa. Ovo je definisano. A drugo, predsedniče, Vi sve više i više zloupotrebljavate Poslovnik.

Ja Vam nisam po drugi put dao reč.

Bio je jedan takav pre Vas, zvao se Dragan Tomić, nije baš slavno i dobro prošao.

Gospodine poslaniče, ja Vam nisam drugi put dao reč. Hvala lepo.
Pošto nije istaknut od strane narodnog poslanika član Poslovnika čije se kršenje reklamira, nemam šta da stavim na glasanje. Nastavljamo sa radom, sekretar nije izneo prigovor, Vi ste izneli prigovor, a prema Poslovniku ste Vi dužni da citirate odredbe Poslovnika. (Milorad Mirčić, iz sale: Šta će Vam onda sekretar?)
Hvala gospodine narodni poslaniče.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić. (Nije u sali.)
Reč ima narodni poslanik Mihajlo Marković, koga sam već prozvao.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, ja ću vam čitati zvanično dokumenta koja se odnose na tačku današnjeg dnevnog reda - izbor predsednika Vrhovnog suda Srbije i izbor sudija.
Nezakonita odluka Republičke skupštine o razrešenju 18-oro sudija, kao akt odmazde za javno podsećanje na načelo nezavisnosti sudstva i sudija, ostao je uglavnom bez reakcije, kako stručnih, tako i širih krugova, iako u Srbiji ne postoji tradicija nezavisnog sudstva, režim je tada počeo da uklanja sve sudije, za koje se procenjivalo da bi mogli predstavljati prepreku za akciju konačnog uvođenja reda u pravosuđe, koje je još 1999. godine najavio potpredsednik srbijanske vlade.
Dajem Vam dokumenta o prethodnoj praksi, političko - sudski procesi, istovremeno sa privođenjima. Režim nastavlja i sa pritiskom, zastrašivanjem i maltretiranjem nepodobnih, vođenjem nekada maratonskih, a nekada ekspresnih, u zavisnosti od potrebe, sudskih i prekršajnih postupaka.
Tačka 4. - teror nad pravosuđem, u delu izveštaja o pojačanoj represiji u Srbiji, iz 1999. godine, koji se odnosi na pravosudne organe i pritiske na sudstvo, anticipiran je početak razračunavanja važeće strukture sa sudijama, koje su javno ukazale na političke pritiske koje sve više trpi sud i sudije u svom radu.
Najpre se navodi naše tzv. Društvo sudija Srbije, kao jedino organizovano neregistrovano esnafsko udruženje sudija u Srbiji. Odluka Narodne skupštine Republike Srbije od 21.12.1999. godine o razrešenju od obavljanja sudske funkcije sudija (navešću neka imena): Slobodana Vučetića, Zorana Ivoševića, Bože Prelevića. Pritom se vladajuće strukture nisu čak ni potrudile da se drže propisane procedure u slučajevima razrešenja sudija Zorana Ivoševića i Bože Prelevića. Naime, odredbom člana 48. Zakona o sudovima, propisano je da predsednik Vrhovnog suda pokreće postupak za razrešenje sudija. Da ne navodim dalje postupke koji su bili obavezni pri razrešenju, njih nije bilo.
Konstatovaću - ako predsednik Vrhovnog suda oceni da postoje razlozi za razrešenje sudija, zakazaće opštu sednicu, itd. u članovima i stavovima 4. i 5. Opšta sednica Vrhovnog suda, na kojoj je trebalo da se raspravlja o razrešenju sudija od sudijske dužnosti, Zorana Ivoševića i Bože Prelevića, na koju treba da budu pozvani, nikada nije sazvana.
Kako su se sudije o ovim događajima oglasile, pošto se nisu mogle oglasiti jednim zvaničnim saopštenjem, jer Društvo sudija Srbije više ne postoji, tako što je 13-oro sudija, iz različitih sudova, napisalo 17. jula otvoreno pismo, u kome je izrazilo svoje ogorčenje i zabrinutost zbog postupka režima. Podsećam na nekoliko rečenica - opasno je kad se svako javno istupanje sudija okarakteriše kao borba za političke ciljeve, kome su to i zašto opasne i nepodobne sudije koje se bore za ciljeve koji nisu politički, koji su vezani za ljudska prava koja su starija od države, koja im država nije dala, pa ih ne može ni oduzeti.
Zašto vrh pravosudne vlasti ne reaguje na sve češća istupanja visokih funkcionera, koji su svojim govorima javno, unapred, presudili licima protiv kojih se pred sudovima Srbije vode krivični postupci. Izvesne detalje, koji su u toku istražnog postupka, ne smeju iznositi u javnost. Pravilo i princip da niko nije kriv dok se ne dokaže njegova krivica civilizacijska je tekovina i očigledno je da se u ovakvim slučajevima ne poštuje.
Ovo govori o postupcima još iz 1999. godine prethodnog režima. Potpisnici pisma (navešću samo neka imena sudija koji su aktivni u ovom predmetu) - Leposava Karamarković, sudija Vrhovnog suda Srbije, Vida Petrović, Gordana Mihajlović - 17. jula 2000. godine objavljeno - i nemojte govoriti da ove sudije koje se danas pred Skupštinom biraju, da od advokata postaju sudije. To su sudije koje su nezakonito, protivustavno razrešene.
Nepunih mesec dana nakon objavljivanja pisma, Narodna skupština Republike Srbije, to je ona bivša Narodna skupština, na sednici održanoj 12. jula donosi odluku kojom se sudijske dužnosti razrešavaju sudija Okružnog suda u Beogradu Miroslav Todorović i svih 13-oro potpisnika pisma. Mislim da sam dovoljno dokumentovao način rada prethodnog parlamenta.
Gospodo, molim poslanike DOS-a i upozoravam zbog mog 10-togodišnjeg parlamentarnog iskustva - bahata većina i vlast, izvinjavam se zbog ovog minuta, je poslanike opozicije ispraćala "zatvorite vrata" i aplauzom. Bahata većina 10 godina je želela da ovaj parlament predstavi narodu koji nema šta da radi, koji nema šta da jede i koji gine u ratovima koji se ne vode, kao pozorište.
Molim vas, ovo nije mesto za aplauze, niti se ovde aplaudira. Ovo je ozbiljan dom od koga narod nešto očekuje. Nemojte podleći atmosferi ljudi koje nikada Ustav, narod i država, i ovaj parlament nije interesovao, sem gole vlasti. Molim vas da to uvažite.