Dame i gospodo, osvrnuću se na član 4. Predloga zakona o držanju i nošenju dobara. Predviđen je porez na putničke automobile prema zapremini motora. Meni su neki vlasnici automobila nešto starijih modela, kao i moje kolege sa Mašinskog fakulteta koji se bave motorima i motornim vozilima, skrenuli pažnju da bi bilo mnogo bolje da je porez određivan prema snazi motora, a ne prema kubikaži.
Tehnologija izrade motora je znatno uznapredovala. Bolje je prema snazi. Može da bude manja kubikaža, a veća snaga motora. Ovo će pogoditi one koji imaju starije automobile. Njih će pogoditi više nego one koji imaju novije automobile.
Pošto nisam imao dovoljno informacija, nisam napisao amandman povodom toga.
Drugo, strana 8, porez na oružje. Bio sam pre neki dan u unutrašnjosti, gde sam imao razgovore sa većim brojem ljudi. Bili su lokalni funkcioneri DOS-a, predstavnici opštine, a bio je i jedan predstavnik lokalnog lovačkog udruženja. Žalili su se da je taksa na lovački karabin 3.000 dinara. On ne može da ide u lov na visoku divljač bez karabina. Lovstvo nije samo rekreacija, odmor i zabava. Lovstvo je dosta značajna privredna grana.
Bio sam odsutan kad je govorio ministar Đelić. Čini mi se da su nešto sniženi porezi. To je dobro. Što se tiče oružja koje nose građani, naročito fizička lica, meni ne bi smetalo da su ti porezi mnogo veći. Kako mi da pokupimo oružje od građana kad je svaki drugi građanin naoružan? Malo - malo pa bude neka pucnjava u kafićima, na ulici itd. Evo, pre neko veče, u Beogradu, dva mladića voze kola, prestižu se ili se mimoilaze suviše blizu, na prvoj krivini se zaustave, dođe do verbalnog vređanja i jedan potegne pištolj.
Dakle, što se tiče krupnih kriminalaca, njima stavite koliko god hoćete porez, oni neće ni osetiti, ali ako se kod običnih građana na ovaj način smanji broj oružja koje se kod njih nalazi, bio bih zadovoljan sa ovakvim rešenjem.

Reč ima narodni poslanik Živko Selaković, a sledeći je narodni poslanik Bora Drakulović.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je sedam ovih predloga zakona da se kaže za ovih desetak minuta, ali pokušao bih nešto u načelu, najznačajnije, odnosno po meni što sam smatrao da treba da izdvojim i da kažem.

Recimo, o Predlogu zakona o porezima na imovinu. Po starom želim da podvučem da su opet ovde seljaci oštećeni, odnosno opet se stavljaju u nekakav drugi red građana. Želim da objasnim ovo što sam rekao. Recimo, seljaci nisu imali šanse da dobijaju stanove, možda po 100 maraka, da ne govorim da otkupljuju vile na Dedinju, već su sami sopstvenim sredstvima gradili svoje porodične kuće. Jer, na selu jedan dobar domaćin uvek želi da kuću izgradi i za sina i za unuka, pa tako se i povećava porodica, ali, na žalost, sve slabije. U većini slučajeva, o tome je i gospodin Šešelj govorio, da su i mukotrpnim radom u inostranstvu zarađivali pare, pa su napravili i malo veće kuće. Kamo sreće da svi imaju lepe i velike kuće na selu.

Znači, oni se dovode u neravnopravan položaj sa ljudima koji su to na mnogo lakši način ostvarivali, a sada, recimo, oni više plaćaju poreze na imovinu. Još nešto, u ovu grupu ljudi ubrojao sam i ljude rođene u gradovima, kako Beogradu, tako i po svim većim gradovima po Srbiji. Nikad niko nije imao pravo da dobije stan u tom velikom gradu: Beogradu, Nišu, Kragujevcu itd, da ne nabrajam, jer uvek se govorilo, imaju oni nekakav smeštaj, pa nemaju zakonsko pravo da dobiju stan. Znači, i oni su pristupili izgradnji kuće i oni sada imaju kuće. U urbaniziranim delovima Srbije uopšte, porodična gradnja je 5 plus jedan.

Zakon je u građevinarstvu naterao ljude da izgrade malo veću kuću. Znači, prizemlje, parter i sprat. Šta sada dolazi? Oni plaćaju povećan porez zbog toga što su se držali urbanističkih uslova, a naprotiv, ovo što se dešava, moram da kažem na našoj Čukarici, tamo gde sada gospodin Čović radi, prave osmospratnice i oni nemaju obaveze da plaćaju porez, jer ne mogu biti ni registrovani kao nosioci kuća, jer je to divlja gradnja itd. Znači, nisu registrovani. Znači, i u ovom slučaju bi se pošteni građani doveli u neravnopravan položaj kada je u pitanju porez na imovinu.

U vezi toga imam kasnije izdvojene amandmane u pojedinostima, a ovo je nešto u načelu. Opet moram da se vratim na ono juče što sam ukratko rekao, na taksi vozila. Moram da kažem, neki možda znaju, a možda i ne znaju, bio sam visoki rukovodilac beogradskih taksista i to još u vreme kako smo ga mi zvali - komunizma, zahtevali smo da taksi vozilo uđe u proceduru, da se taksistima prizna kao sredstvo za rad, i treba ga osloboditi poreza. Znači, nema poreza na promet kada se to vozilo nabavi. Posle ti ljudi kroz rad na dohodak plaćaju porez. Ja sam rekao juče da se bez toga oporezuju.

Želim da pozdravim ovo što se predviđa oslobođenje poreza za nabavku sanitetskog vozila za dijalizu. To je humano i eto vidite da poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva, kojoj pripadam, uvek želimo i da pohvalimo ono što je dobro, ne samo da kritikujemo.

Moram da se osvrnem na Predlog izmena i dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi. Ne bih sada govorio o stopama, doprinosima itd, ali na ovaj uopšteni deo, samo bih pročitao nešto iz člana 80.Samo prethodno da pojasnim. Slažem se da treba da se izvrši decentralizacija pojedinih odredaba, jer u zadnje vreme opštinama, ruku na srce, je oduzeto pravo zašto su građani mnogo vezani za opštinu. Znači, ima osnova da se u tom pogledu izvrši decentralizacija. Ali, ne mogu da se pomirim sa nečim drugim, jer bi došlo do zloupotreba, a opet moram da iskoristim moje Žarkovo i Čukaricu kao primer. Recimo, "skupština opštine donosi urbanističke planove, uređuje korišćenje građevinskog zemljišta," i td.

Vidite, bio sam odbornik opštine Čukarica, svojevremeno u jednoj komisiji. Tada je celo naselje "Filmski grad" izgrađeno na divlji način, a tada je gradonačelnik bio Nebojša Čović. Posle toga je pokušano da se izvrši urbanizacija, odnosno dato je na konkurs da se odrede institucije koje bi pravile taj predlog urbanističkog plana, a naselje je već dignuto.

Sada se bojim, vraćanjem decentralizacije određenih odredaba iz nadležnosti lokalne samouprave, obzirom koji ljudi na pojedinim opštinama sada vladaju, znači, mi bi omogućili da sada legalizuju ono što su nekada nezakonito učinili. Kažem, ovaj zakon o lokalnoj samoupravi, slažem se, mi moramo u potpunosti promeniti i doneti. Predlažem da za jednu narednu sednicu, da se konstruktivno uradi jedan zakon o lokalnoj samoupravi.

Ima reč narodni poslanik dr Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, nije reč o Čoviću. Danas neću da govorim o Čoviću. Rekao sam, Čović će doći na red povodom ovoga što je govorio gospodin Selaković.
Prošla vlast je već uvela poreze i takse do maksimuma. To je već bilo nešto što je narod vrlo teško podnosio. A, morali smo mnoge stvari da finansiramo zbog zakasnelih penzija, zbog zakasnelih dečijih dodataka, zbog ratnih razaranja itd. Tu smo već dostigli maksimum i prešli preko maksimuma i zbog toga nas je narod teško kaznio na izborima.
Ova sadašnja vlast mnogo više oporezuje nego što smo se mi ikada usudili da radimo. To je suština. Vidite šta oni sad sve oporezuju, što nikada ranije nikome nije padalo na pamet da oporezuje. Moram iskreno da priznam, evo izneću nekoliko komplimenata ministru Đeliću i njegovom zameniku Dejanu Popoviću, da ne ispadne da stalno kritikujem. Mene ministar Đelić podseća na glumca Srđana Šapera, a Dejan Popović, njegov zamenik, podseća me na pokojnog glumca Taška Načića. Oni su u jednom izvanrednom filmu "Davitelj protiv davitelja", odlično glumili jedan protiv drugoga i glumili da dave. Sada, koja je razlika? Ministar Đelić i njegov zamenik Dejan Popović nisu jedan protiv drugoga, nego su se udružili i oni ne glume. Oni ovim zakonima dave celi narod u Srbiji. To je suština.

Reč ima narodni poslanik Borivoje Drakulović, a posle njega narodni poslanik Dragan Pavlović.

Poštovani predsedavajući, drage kolege poslanici, zamolio bih vas, s obzirom da se retko javljam, i za ovih deset minuta iskoristiću svoje pravo da vam kažem da dolazim iz jednog mesta koje se zove Lovćenac, gde je pre nekoliko dana uhapšeno 15 uglednih domaćina, koji su ostavili svoje porodice. Ovo je vezano za tačku zakona, pošto ovde inače kaže da je član 24. - Predlog zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara. Ne razumem malo taj izraz. Mislim da se misli na nošenje oružja, da je zapravo to taj zakon. Da vam kažem, osim toga što su pohapšeni na jedan holivudski način, tražeći kod njih oružje koje, normalno, nije ni nađeno, ne zna se ni dan-danas zašto, gde su i koliko su osuđeni. Molim vas da taj deo razumete, jer zaista je neprijatno, jer me ovo podseća na nešto na šta ću vas podsetiti, iz razloga što postoji jedna istina.
Godine 1948. u tom istom Lovćencu pohapšeno je 155, opet, uglednih domaćina, po pitanju Informbiroa. Da li se to istorija ponavlja, da li sada dosovska vlast preuzima ulogu IB-a ili ne znam kako se to već zvalo. Nisam siguran da je to korektno i pošteno, ali bih zamolio sve poslanike, kao ljude, da razmislite o svojim sredinama, kome se to još može desiti ili zašto se to još može desiti. Ne branim nikoga. Ako je neko kriv, neka odgovara, a neka se zna na osnovu kojih zakona, na osnovu koje tačke zakona i pod kojom krivicom.
U svakom slučaju, Lovćenac je patriotski, iskren i istinit, spreman da brani svoju Srbiju. Da vam kažem još nešto, ako je neko govorio o ovom oružju, moram reći da srpski narod, neko je to i pomenuo, ima simpatije prema oružju. Mi, koji smo poreklom iz Crne Gore, moram reći da imamo tradiciju nošenja kubure, to je zapravo deo narodne nošnje. Ako neko ima oružje, ne znam kako i na koji način naplaćivati ovaj porez. Ovde se kaže da 900 dinara treba dati za držanje oružja, a 4.500 za nošenje oružja. To znači 5.400 dinara. Neko je ovde takođe pomenuo, računajući da za 5 hektara zemlje treba 182.000 dinara godišnje poreza. Mislim da ćemo polako svi morati ponovo u Nemačku, da bi isplatili taj porez, jer kako inače napuniti budžet Republike Srbije. Toliko bih i hvala vam, ako vas nisam uznemiravao.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo, prošlo je nekoliko nedelja od kada se ovaj poveći paket poreskih zakona pojavio u javnosti. Porezi, sami po sebi, nisu popularna stvar. U razvijenim zemljama se bitka na izborima dobija na ovoj temi. U svakom slučaju, ta nepopularnost je uvek dobra prilika da se i kritikuje, ali i odmeri pozicija vlasti. Mislim da danas možemo da konstatujemo da je propao pokušaj zastrašivanja građana od velikih nameta i otimanja nove vlasti. Već primena prethodno usvojenih zakona demantovala je da će doći do velike eskalacije cena, do šoka za građane i do velikog zahvatanja ionako osiromašenih preduzeća i kućnih budžeta.
Činjenica da su svi ti zakoni istovremeno obelodanjeni, omogućila je i široj javnosti da utiče na odluke. Zato ne treba da čudi pojava vladinih amandmana. To je jedna novina koja ukazuje na novi odnos između vlasti i građana. Rezultat te komunikacije znači novi kvalitet i nova rešenja koja je Vlada uvažila. Naravno, višednevna maratonska rasprava u Skupštini trebalo bi posebno da da veliki doprinos i kvalitet poreskim zakonima. Međutim, mi se nalazimo u nekim specifičnim okolnostima, u kojima u Parlamentu opoziciju predstavljaju ne samo stranke bivše vlasti, već i ljudi bivše vlasti, i što je objektivno, kredibilitet te opozicije je takav da se teško može verovati onima koji su i sami odgovorni za ekonomsku i nacionalnu katastrofu u koju su doveli našu zemlju. Otuda u ovoj raspravi prednjače optužbe i uvrede, a argumentacija se često izvlači iz konteksta, pokušavajući da iskrivljeno prikaže ceo paket koji je blagovremeno obelodanjen i omogućena mu je analiza.
Ovaj paket, koji je sada na dnevnom redu, predstavlja u izvesnom smislu zakone budućnosti, osim Zakona o finansijskim transakcijama, koji će biti predmet provere i verovatno smanjenja i ukazuje na ciljnu grupu i namere nove vlasti da poreskim zahvatanjima budu opterećeni luksuz, bogatiji, a da pomoć države i uloga države bude efikasnija, da se sa kategorije socijalnih cena prelazi na kategorije stvarnog obima socijalne pomoći.
Otuda i priča o stanovima solidarnosti. Naravno, ja se, kao i većina poslanika, slažem sa činjenicom da je dobro imati para i graditi solidarne stanove. Ali, teško je razumeti jednu državu i njen budžet, koja ne uspe da isplati dečije dodatke više od godinu dana, socijalne pomoći, penzije, a ostvari neko pravo koje je jako skupo. Za izgradnju jednog stana u Beogradu, prosečnom građaninu je potrebno nekoliko života. Stan je preskup. Druga prava, koja su daleko manja, se ne ostvaruju. To je neka čudna nelogičnost, ali su to neminovne činjenice. Dete je trebalo da sačeka više od godinu dana, kad se rodi, da dobije pomoć. To je jedan budžet, namena je ova ili ona, ali prioritet treba da imaju ona elementarna, osnovna prava koja zaista znače i egzistenciju.
S druge strane, i to pravo, s obzirom da je obim stambenih potreba daleko veći nego što se i u tom fondu izgradi, postavlja se pitanje u kakvom smo svi položaju. Pošto je kolač mali, a potrebe velike, normalno je da oni koji su bliži tom kolaču, da će imati veće šanse da ostvare to jedno pravo. Stambena politika je verovatno posebna tema. Ali, u svakom slučaju, ko god da dobije u vrednosti od nekoliko stotina hiljada maraka, mnogo je. Daleko je pravednije da država stvara uslove jednake za sve, da svojim sredstvima, sredstvima preduzeća i banaka, svi pod jednakim uslovima rešavaju stambene probleme, a da se državni stanovi mogu koristiti samo kao službeni ili socijalni, a nikako da budu predmet privilegovanog pretvaranja u privatnu svojinu.
Čitav arsenal kritika upućen je i na pojedine olakšice i povlašćene stope. Pri tome se nisu uvažavali argumenti, po kojima se najpre jadikovalo nad školskim priborom i dečijom garderobom, pa onda nad poljoprivrednicima, pa sad nad lovcima.
To je ovako vrlo pogodno da se iskazuje, ali se ne ide na onu drugu činjenicu, koliko je autorskih agencija služilo samo da se isplate neki drugi fizički radovi, svi to znamo. Hiljadu primera dnevno je bilo izbegavanja poreza na taj način. Ne postoji finansijska policija koja bi to mogla da utvrdi. Država kada utvrdi porez, Vlada, njeni organi, treba da garantuje ostvarivanje te obaveze, kao što treba da garantuje ostvarenje tog prava. Prilikom ukidanja tih olakšica i povlašćenih stopa, upravo se imala u vidu ta činjenica, da će se puna kontrola ostvariti, a na drugoj strani zašto bi svi bogati koristili te privilegije, a na drugoj strani ne ostvarivali socijalne obaveze. Pošto je paket socijalnih zakona sledeći, mislim da će o tome biti prilike, ali jasna je novina da se ova zaštita i privilegije prenose sa linearnih privilegija, koje su neefikasne, koje ne znače ništa, na stvarne socijalne kategorije kojima je to i te kako važna pomoć.
Želim da kažem da ovaj poreski sistem zamenjuje jedan poreski sistem kojem smo bili izloženi ne samo u vreme hiperinflacije, nego i poslednjih nekoliko godina, a to je onaj nenajvaljeni mučki porez, kada se jednokratnim štampanjem novca linearno oporezuju svi građani. O tom porezu ne odlučuju ni Vlada ni parlament, odlučivali su uski politički krugovi. To je bio direktan udarac proizvodnji, ličnoj imovini. To je bio udarac koji je išao na ruku dužnicima, koji je uništavao uspešne, koji je onemogućavao svake kredite, svaku štednju i koji je bio i nepravedan na neki način, jer je pogađao sve bez obzira, izazivao je jednu veliku nesigurnost na tržištu. Kao što sam već rekao, u više navrata je spominjano da se utvrđivanje poreza podrazumeva, da državni organi garantuju prava, a preuzeli su odgovornost i za ostvarivanje prava. Nadam se da će državni organi biti u funkciji građana, u funkciji tih prava i obaveza, da neće juriti više one koji lepe plakate, da neće služiti zaštiti vlasti, nego zaštiti prava građana. Siguran sam da možemo poručiti građanima, da ako ne plate porez, da im može na vrata zakucati poreznik, ali da im sigurno na vrata neće zakucati ratni pozivar. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.