Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o zaštiti maloletnika, jedan vrlo kompleksan zakon i vrlo težak za analizu, i uopšte, za shvatanje.
U svakom slučaju, to mogu da kažem kao lekar, neuropsihijatar, koji se bavi duševnim zdravljem maloletnika, i pokušavam da im pomognem u tom nekom periodu, koji je moj prethodnik nazvao kriznim periodom. To je zaista jedna krizna perioda i ona počinje oko šesnaeste godine, i to je jedno vreme koje se zove "ničije vreme". Znači, ta deca u stvari lete i ne znaju tačno gde su.
Oko sedamnaeste godine dolazi period kada dete ulazi u rano odraslo doba. Taj period je još više krizan za mlade, koji su u tom periodu. Zato moramo njima da prilazimo sa manje represije, a sa nekom vrstom i nagrade, jer svako ponašanje se modifikuje nagradom i kaznom: jedna doza nagrade, jedna doza kazne. Znači, mora to tako da se iznijansira, da bi mogli da prilagodimo ponašanje naših mladih, da dođu u pravu poziciju, da budu pravi ljudi.
Sigurno da mnogi uzroci ukazuju da se radi o bolestima ponašanja. Bolesti ponašanja su i alkoholizam, i narkomanija, i pušenje. Ponašanje je različito. Svi su promenili ponašanje, promenili su i mladi ponašanje, pa umesto dnevnih i večernjih izlazaka, krenuli su sa izlascima duboko u noć. Da li oni to beže zato što hoće da budu van vidokruga svojih roditelja i svojih profesora, ili beže iz drugih nekih razloga?
Sigurno da mi zakonski ne možemo to rešiti, jer represivne mere prekida i nekih sankcija, da ranije zatvaraju vlasnici kafiće, ili neke diskoteke, neće uroditi plodom, jer će roditi inat i deca će se skupljati na ulicama, ili po stanovima. Još više će biti van našeg vidokruga. Znači, moramo da im priđemo na drugi način. Roditelji su promenili svoje ponašanje, takođe. Oni sada više ne brinu na isti način o svojoj deci, već kažu - pa i moje komšije su pustile svoju decu da idu duboko u noć, i moji prijatelji su pustili svoju decu duboko u noć, pa neće valjda ni mojoj deci ništa da se desi.
I tako, svi uniformno posmatraju tu neku negativnu pojavu i menjaju svoje ponašanje. I nastavnici i profesori su promenili svoje ponašanje. Više se ne brinu za ono šta se dešava sa decom van škole, već su suzili svoje interesovanje na onaj deo gde je samo boravak dece u školi.
I lekari, moje kolege su se promenili u ponašanju. Sada, u jednoj eri specijalizacije i uskih specijalista, sve manje ljudi, lekara, se brine za adolescente i baš te ljude "ni na čijoj zemlji", te mlade, već svako se brine za jedan deo, ili za svoju specijalizaciju.
Znači, i ljudi moje struke se ne brinu baš svi o toj populaciji, već imaju neke ciljne grupe, gde se brinu i gde su njihove, uslovno rečeno, bolesti koje leče.
Sigurno da je zdravstvo pokušalo da učini korak razvijajući razvojna savetovališta, a ta razvojna savetovališta u stvari su skup različitih stručnjaka, koji žele da pomognu tim mladim ljudima. Razvojna savetovališta možda moraju da budu potencirana i zakonom, da se tačno omeđi na koji način će ona delovati i da im zakon pomogne na sve načine, budu efikasnija.
Sigurno da država ne može na pravi način još da modulira taj sistem nagrade i kazne, koji je neophodan baš u tom delikatnom periodu. Sigurno da mi u budućem zakonu, koji bude donet, moramo da iznijansiramo i da stimuliramo pozitivno ponašanje kod mladih, a ne da sublimiramo neko loše ponašanje, koje mi ne želimo.
Rešenje je u edukaciji edukatora, tj. da širimo mrežu ljudi koji poznaju tu problematiku, a da, s druge strane, ti ljudi budu stručnjaci, da bi privukli pažnju i poverenje tih mladih ljudi, jer kod mladih ljudi u ovom periodu nikako ne možemo da komuniciramo bez poverenja. Ako nema poverenja, onda se rađa inat, ili nešto što izaziva, suprotno ponašanje. Hvala.