Poštovani predsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, sam broj učesnika u diskusiji pokazuje veliko interesovanje i veliku brigu za mlade.
To je i normalno, jer su mladi deo populacije koji predstavlja budućnost zemlje i koja, za koju godinu, treba da preuzme odgovornost za nju. I stoga nije svejedno nikome od nas kakvi će oni ljudi biti sutra, kao što nije ni njima svejedno kakvu ćemo im mi zemlju ostaviti u nasleđe.
Međutim mi se, po mom mišljenju, sporimo oko činjenice da oni koji su do 5. oktobra vodili državu govore o posledicama, a mi, koji smo ogromnom većinom i voljom naroda dobili mandat da upravljamo državom, želimo da ukažemo na uzroke koji su doveli do devijantnih pojava kod mladih, pogotovu kod maloletnika. Jer, ako uklonimo uzroke nećemo morati da govorimo o lošim posledicama.
Pojava da se veliki broj dece i omladine odavao porocima - alkoholu, duvanu, drogi ili odlasku u sekte, jeste njihov pokušaj, nažalost, moram priznati - pogrešan, da pobegnu od stvarnosti. Jer, ta stvarnost, taj svet u kome su u poslednjih desetak godina živeli, bio je za njih poražavajući. Ne mireći se sa stvarnošću, a ne mogavši da je menjaju i da na nju utiču, pokušali su da od nje pobegnu. To su spretno iskoristili šverceri cigareta i alkoholnih pića, dileri narkotika i verske sekte.
Od čega su to mladi ljudi bežali ili pokušavali da pobegnu? Bežali su od rata, sankcija, bede i nemaštine. Jednom reči, osetili su potpunu besperspektivnost za život u ovoj zemlji. Na jednoj strani se stvorio mali sloj ekstremno bogatih ljudi, koji su imali mnogo više nego što im treba i nego što zaslužuju i koji je svojoj deci mogao da priušti ono što najveći broj ljudi, građana Srbije, koji su živeli u bedi i siromaštvu, svojoj deci nije mogao ni u snu da ostvari. Roditelji koji su bili prebogati mogli su da kupe svojoj deci sve što su poželeli. Oni siromašni nisu mogli ni u snovima da to ostvare.
Zbog toga smatram da ovaj predlog zakona, na način kako je koncipiran i obrazložen, ne može i ne treba da bude prihvaćen iz svih dosad pomenutih argumenata koje su poslanici DS i DOS-a izneli. Pomenuo bih još dva, koji, čini mi se, nisu dosad pomenuta, a koji se uklapaju u napred izneti pristup.
Prvo, veliki deo uzroka koji navode omladinu i decu da se odaju porocima biće eliminisan ako se svi mnogo više posvetimo njihovom vaspitanju - počev od roditelja, preko škola, pa sve do opštinskih i republičkih organa, koji su, po funkciji, zaduženi da se brinu o deci i omladini. Naravno, moraju se uključiti i mediji i posebni stručnjaci čiji prevashodni zadatak mora biti edukacija te dece i omladine.
Smatram da se samo takvom širokom i sinhronizovanom akcijom može postići mnogo više nego ovako predloženim restriktivnim zakonom. Na konceptualno sasvim drugačiji način treba doneti i poseban zakon, ali zakon koji će imati pozitivan pristup u rešavanju ovog problema i koji će se uklapati u opšti koncept pristupa rešavanju problema nove vlasti.
Drugo, i važnije: ova reformska demokratska vlada već stvara pretpostavke za sprečavanje mladih da srljaju u poroke time što, osim obezbeđivanja uslova za normalan život i rad, stvara osećaj sigurnosti i perspektivu za mlade ljude sigurne da u ovoj zemlji vredi živeti.
To će dovesti do toga da deca ne beže iz škola, hrleći u zagrljaj porocima, nego da nađu puni smisao u školovanju pošto će biti sigurni da ih, nakon završetka, čeka posao, plata, stan, mogućnost podizanja zdravog potomstva.
Dakle, da rezimiram: uklanjanjem uzroka koji su, u najvećoj meri, doveli i vode decu i omladinu na stranputicu, stvoriće se uslovi za povratak na pravi put, što je, nadam se i ubeđen sam, želja svih nas poslanika, ali i društva u celini.
Na kraju, jedna preporuka, gospodo, za sve nas - gospodo, pogledajmo povremeno decu u oči jer oni su ogledalo duše. Hoćemo li moći izdržati njihov pogled? Ako izdržimo njihov pogled znaćemo da nam je savest čista. Bojim se i siguran sam da bi mnogi od nas oborili pogled, odnosno ne bi mogli taj pogled da izdrže.
Zahvaljujem na pažnji.