Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija je ljuta rana srpskog naroda, srpske države, Savezne Republike Jugoslavije u dužem vremenskom periodu iza nas. Neki govore o vekovima, neki govore o decenijama, ali imamo permanentno, nekada intenzivno, nekada manje intenzivno prisutan problem Srba, pre svega na Kosovu i Metohiji. Mi danas, dame i gospodo, razmatramo tri dokumenta, koji će po svemu sudeći ući u istoriju ovog parlamenta i time pojačavaju obavezu i odgovornost svih narodnih poslanika u Skupštini da o tome govore sa dužnom pažnjom, sa visokim osećanjem odgovornosti, pa ako treba i emotivno, pravično, pošteno i ne na štetu niti srpskog naroda, niti bilo koje nacionalne zajednice na Kosovu.
Tri dokumenta koja bih ovim redom poređao - dokument Savezne vlade, odnosno Ministarstva za inostrane poslove, dakle Informacija o ustavno-pravnom okviru koji je predložio, odnosno usvojio ili proglasio gospodin Hans Hekerup 15. maja, tekst tog ustavno-pravnog okvira i konačno Predlog zaključka koji je Vlada dostavila ovom parlamentu.
Idući tim redom želeo bih da kažem nekoliko rečenica o svakom od tih dokumenata. Najpre, kada je informacija u pitanju, mi smo tamo videli da je čitav svet, ono što mi zapravo zovemo međunarodnom zajednicom, dakle SAD, NATO pakt, Evropska unija, pa i Rusija, prihvatio dokument. Sa druge strane imamo jedno vrlo ozbiljno, argumenotvano protivljenje srpskog naroda i srpske zajednice na Kosovu, pa čak i protivljenje Albanaca. Ipak, oni koji ga prihvataju imaju veću težinu i imaju veliko pravo, pravo jačega da nametnu i Srbima i ovoj zemlji i Saveznoj Repblici Jugoslaviji upravo takav dokument, za koji se unapred kaže da ga niko neće da prihvati od onih koji treba da žive pod uslovima iz tog dokumenta.
Mnogi ovih dana govore o tome da se taj ustavni dokument naslanja zapravo na prethodnu ustavnu regulativu SFRJ i Kosova i da se zapravo ljudima, koji će živeti pod tim dokumentom na Kosovu, daju ona prava koja su bila garantovana Ustavom iz 1974. godine. To je, dame i gospodo, za mene vrhunac cinizma međunarodne zajednice i onih koji upravo tim razlozima obrazlažu potrebu da se takav dokument usvoji. Da li je moguće da je samo taj dokument onaj koji odgovara, da je samo to ustavno rešenje iz 1974. godine ono koje odgovara, a da je upravo ta međunarodna zajednica svojim postupcima, činjenjem ili ne činjenjem učinila da se raspadne država koja je počivala na ustavnim osnovama iz 1974. godine.
S druge strane, iz informacije takođe saznajemo da bi svako ozbiljno suprotstavljanje predloženom tekstu gospodina Hansa Hekerupa izazvalo ozbiljne teškoće za SRJ i za srpski narod na Kosovu. Šta to znači? Da li to znači da bismo morali da prihvatimo baš svaki dokument koji nam dođe od nekog gospodina Hansa, a da pri tome moramo da budemo preterano uzdržljivi, preterano ravnodušni, ako hoćete i nezainteresovani da bi smo odobrovljili međunarodnu zajednicu i da bismo eventualno iz toga izvukli nekakve koristi. Za mene je to veliko pitanje i pravno i ekonomsko, a i moralno, ako hoćete. Ima li, konačno, pravo ova skupština da razmišlja na taj način? Mogu da razumem potrebe Vlade, ekonomija je u ćorsokaku, teško se živi, oni nas ucenjuju, prete nam itd, ali da li to upravo znači da mi moramo da se odreknemo nekih interesa koje bi možda, uz neku pojačanu aktivnost, mogli da ostvarimo za srpsku zajednicu za Kosovo i Metohiju.
Kada je u pitanju odredba, odnosno infromacija koju saznajemo iz teksta Saveznog ministarstva inostranih poslova da bi eventualni zahtev za održavanje i hitne sednice Saveta bezbednosti UN takođe naišao na otpor, tu moram da stavim veliki znak pitanja. Zašto mi kao Republička skupština, kao parlament, kao Savezna i Republička vlada, dakle svi oni koji su odgovorni za stanje u ovoj zemlji, ne bismo zatražili od Saveta bezbednosti da, upravo u skladu sa Rezolucijom 1244, pod hitno razmotri ustavno - pravni okvir koji je gospodin Hekerup dao kao rešenje za budući život - doduše on kaže privremeno tri godine - svih nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji.
Ne vidim ozbiljan razlog da ne bi to pitanje stavili na Savet bezbednosti, da tražimo, a ukoliko ne daju, to će biti sramota međunarodne zajednice, ali ova vlada i ovaj parlament će time da spasu čast i srpskog naroda i svih građana koji žive u ovoj zemlji. Kada je u pitanju ustavno-pravni okvir kao predmet, odnosno kao dokument koji se ne može menjati, bar tako ispada, mi u predlogu naših zaključaka, odnosno u Predlogu koji je Vlada dostavila, kažemo između ostalog u tački 2. i sledeće: "Predložićemo gospodinu Hekerupu da razmotri mogućnost da izmeni dokument". Zašto ćemo to predložiti? Zašto mi ne bi kao Republički parlament, kao narodni poslanici, kao savezna, kao Republička vlada, zahtevali od gospodina Hakerupa da izmeni dokument. Zašto to ne bi zahtevali? Mislim da ovaj parlament ne može donositi zaključke ili delove zaključaka koji će biti fakultativni, neobavezujući niti za jednu, niti za drugu vladu. Uzmimo, recimo, primer tačke 6, tamo je rečeno da Srbi sa Kosova pre izlaska na izbore, koji su kao što je poznato, zakazani za 17. novembar, treba da traže ili da zahtevaju da se prognani Srbi sa Kosova vrate na Kosovo. Tu bih rekao, Republička skupština, dakle ovaj parlament, Republička i Savezna vlada treba da zahtevaju od međunarodne zajednice, od gospodina Hekerupa da napravi i realizuje program povratka Srba, pre svega Srba na Kosovo, do 17. novembra. Dakle, nije to samo pitanje želje, već mi se čini kao pravno pitanje, ali i kao suštinsko pitanje.
Molim vas, dame i gospodo poslanici, ako će se 17. novembra održati izbori na Kosovu, bez obzira šta mi o tome ovde danas govorili, ako to možemo prihvatiti kao realnost, onda zaista nije svejedno koliko će Srba izaći na te izbore na Kosovu. Ustavna rešenja, Hekerupova dakle, o izboru poslanika, Skupština broji 120 poslanika, a 10 poslanika Srba ide po ključu, ali 100 poslanika se bira na proporcionalnim izborima, srazmerno broju glasova koje političke stranke ili predstavnici stranaka dobiju na tim izborima. Pitanje izborne matematike je sasvim otvoreno i uopšte nije svejedno da li će se na izborima na Kosovu pojaviti 100.000 Srba, 200.000 ili 300.000 Srba. Time se bitno menja procenat učešća poslanika u tom budućem pokrajinskom kosovsko-metohijskom parlamentu, a bitno je i radi budućih mogućih preglasavanja u tom parlamentu, iako se jasno zna da će albanska zajednica kao većina imati daleko najviše poslanika. Dakle, nije svejedno da li imamo 15 ili 20% u ukupnoj strukturi, jer se ponekada može desiti da upravo taj poslanički broj može sprečiti nekakve odluke koje se zasnivaju na majorizaciji. Pošto vidim da mi polako ističe vreme, želeo bih da vašu pažnju zadržim samo na dva primera.
Nedavno sam, u jednom poslovnom razgovoru, doživeo da je jedan gospodin, dakle pravi gospodin, jedan Nemac, vlasnik jedne firme iz Bremena koja je bila veliki kupac Viskozinih proizvoda, nakon završenog poslovnog razgovora ustao i izvinio se svima nama Srbima i Jugoslovenima, za ono što sz Nemačka i njegov narod, učinili u proteklih 10 godina na štetu Srba.
Drugi primer koji želim da vam navedem, radi ilustracije ... takođe vezan je za jednog Nemca, mog velikog prijatelja Horsta Folka, koji živi u Loznici, opredelio se da živi u Loznici zato što voli srpski narod i ovu zemlju i koji me je svih 10 prethodnih godina uveravao da međunarodna zajednica nema poštene namere prema ovoj zemlji. Sudeći prema predlogu, odnosno ustavno-pravnom okviru koji je proglasio gospodin Hans Hekerup, moj prijatelj Folk je u pravu.