Uvaženi narodni poslanici, kratko ću da izložim osnovne stavove iz zaključaka koje su zajednički donele Savezna i Republikčka vlada, na zajedničkom sastanku koji je održan 23. maja 2001. godine. Pokušaću da ne ponavljam ono što je već bilo rečeno na prethodnoj sednici Narodne skupštine, koja se takođe odnosila na istu temu. Mislim da je važno da utvrdimo dve stvari. Prvo, kako se donose naši stavovi, procedura, na koji način mi utvrđujemo zajedničku politiku, a vodeći računa o svim ovlašćenim učesnicima u tom postupku. Drugo je šta su mogućnosti i šta su naši interesi i na koji način možemo da ih sprovodimo, a uzimajući u obzir onda i šire okvire, a pre svega međunarodne. Nažalost, uz sve nejasnoće koje postoje oko statusa Kosova i Metohije, postoji i dosta nejasnoća i preplitanja oko nadležnosti naših organa i uopšte nadležnosti onih političkih i drugih subjekata koji su dobili određena ovlašćenja ili treba da imaju određena ovlašćenja za delovanje u rešavanju ovog problema.
Tako da pored Republičke vlade, koja bi bila prirodna struktura, uključujući sva ministarstva i prateće službe, imamo i Saveznu vladu. Ne postoji ni jedan zvanični dokument, ni jednog organa naše države, koji bi pitanje Kosova i Metohije stavio u nadležnost Jugoslavije. Kosovo i Metohija je pokrajina po našem Ustavu i po svim zvaničnim političkim i pravnim dokumentima, u nadležnosti je Republike Srbije, ali tokom pregovora u sklopu Rambujea i na osnovu pre svega međunarodnih rezolucija, pogotovo najvažnije 1244, izbegnuto je pominjanje Srbije u tom kontekstu, pomenuta je Jugoslavija. Kada se govori o suverenitetu, teritorijalnoj nepovredivosti, govori se o Jugoslaviji, ne govori se o Srbiji. Time se praktično, s jedne strane to i nije tako loše, jer se uključuje još jedna instanca, a to je Savezna vlada, zapravo sugeriše da je možda Kosovo i Metohija nešto između Srbije i Jugoslavije. To nije ni po našem Ustavu, niti je po našoj političkoj volji. To je činjenica koju smo zatekli i to je činjenica koju moramo da uvažavamo. Na saveznom nivou osnovan je komitet, poseban komitet koji se bavi Kosovom i Metohijom. Mi imamo velike napore da sa saveznog nivoa koji ne poseduje operativne strukture, znači, pre svega, u onim oblastima koje su bitne - zdravstvo, školstvo, razni vidovi socijalnih delatnosti - delujemo. Trebalo bi da uključimo ministarstva u rad tog komiteta koji je savezni.
Treći ili četvrti element jesu organizovani Srbi, koji imaju svoje strukture na samom Kosovu i Metohiji, čija volja mora da se uvažava i koje moramo da uključimo u proces donošenja odluka. Kada govorimo o politici koju treba da vodimo, moramo da vodimo računa i da u tu koncepciju treba da uključimo sve ove elemente. Dakle, osim Republičke skupštine i Vlade kao njenog organa, još i saveznu vladu, komitet kao organ te Savezne vlade i organizacije Srba sa Kosova i Metohije kojih ima nekoliko. Ali, čini mi se da se približavaju jednom zajedničkom stavu i platformi.
Naša namera i trud koji smo uložili sklapajući ovaj dokument kao informaciju bila je da nađemo najmanji zajednički nazivnik između svih tih nivoa i da pogledamo ono što neće razjediniti Srbe sa Kosova i Metohije, nego ono što oni mogu da podrže. Činjenica da je prilično redukovan ovaj predlog je rezultat toga da su iza njega stali svi. Znači, nešto više od toga i konkretnije od toga verovatno bi izazvalo diskusije i različite stavove, a najmanje što nam je potrebno u ovom trenutku je da imamo različit pristup ovom problemu. Zato je bolje manje, ali jedinstveno i čvrsto, nego više, a da postoji puno pozicija i da čak dođe i do nekakvog spora. To je ono što se odnosi na proceduru. Mi smo imali jedan sastanak u Palati federacije sa predstavnicima skoro svih organizacija Srba sa Kosova i Metohije i posle toga smo imali zajednički sastanak jedne i druge vlade. Ovaj dokument je rezultat oba sastanka.
Što se tiče šire situacije, nju takođe nije lako opisati, imamo jedan nivo koji je nominalni, ustavni, pravni i imamo nivo koji je faktički. Već sam pomenuo da na tom nominalnom, ustavnom nivou praktično sve govori o suverenitetu Jugoslavije tamo gde bi trebalo govoriti o suverenitetu Srbije, jer po našem Ustavu, saveznom, Srbija jeste država i ima svoj državni suverenitet.
S druge strane, ako vidite šta se događa poslednjih dana, ovaj privremeni Ustavni okvir čak zadire i u nejasno određeni suverenitet Jugoslavije. Znači, ne možemo ni na tom pravnom, ustavnom nivou, koji je prilično prazan, jer ga ne ispunjava politički sadržaj i svi oni koji su se u Savetu bezbednosti založili za naš suverenitet nad tom teritorijom zapravo učestvuju u donošenju ovih ustavnih okvira. Znači, nije se lako snaći čak ni na tom nivou. Nije lako voditi jednu politiku koja bi bila realistična. Govorimo o de fakto stanju, onda ni tu nije sasvim jasno stanje, jer je međunarodna zajednica preuzela odgovornost za Kosovo i Metohiju, ali u velikom delu svakodnevnog života ona tu odgovornost prepušta albanskim grupama, političkim, kriminalnim, raznim drugim, tako da je pitanje u kojoj meri međunarodna zajednica to čini svesno, a u kojoj meri to čini zato što nije u stanju da preuzme svoje nadležnosti koje joj daje Rezolucija 1244. Ali, za početak naše rasprave ovde mislim da je važno imati u vidu da stvari nisu tako čiste i da nisu razjašnjene, da mi ne možemo na osnovu čiste jednačine da povučemo neku rezultantu i da kažemo: ovo je naš interes i mi to treba da sledimo i da sprovodimo.
Posle dugih rasprava, mi smo zajedno sa Srbima sa Kosova i Metohije došli do zaključka da je ovoga trenutka u našem interesu da tražimo dosledno sprovođenje međunarodnih rezolucija koje bi razjasnile i ta pitanja suvereniteta i pitanje nadležnosti međunarodnih organizacija. Time je naša pozicija vrlo jaka, jer mi branimo najjači dokument koji trenutno postoji, a tiče se tog predmeta, to je od najautoritativnije organizacije u svetu, a to je Savet bezbednosti, branimo ga u odnosu na one koji su ga doneli.
To jeste jedna jaka politička pozicija. Ona postaje efikasna ako uspemo da dovedemo do razjašnjenja ovih nejasnih pozicija koje sam naveo, to znači da tačno utvrdimo šta to znači odbrana suvereniteta, šta to znači da je Jugoslavija suverena, šta to znači da je Kosovo deo naše države. Da li može to da znači da ono bude izuzeto iz pravnog sistema, iz bezbednosnih sistema, iz privrednog sistema, a da suverenitet i dalje postoji. S druge strane, šta to znači da međunarodna zajednica ima nadležnost da štiti mir i bezbednost građana, da sprovodi Rezoluciju 1244. To nije jednostavan posao jer možete da zamislite da ljudi koji treba da nose odgovornost i nadležnost u jednoj zamršenoj situaciji, a to su predstavnici međunarodne zajednice, izbegavaju jasne odgovore na ova pitanja. Ali, naš je zadatak da jednom odlučnom diplomatskom i političkom akcijom pokušamo da smanjimo tu "sivu zonu" nedoumica i da pokušamo da dovedemo stvari do njihovog izvora, korena, do teksta Rezolucije 1244.
Utoliko je naš predlog da se ta rezolucija 1244 uzima kao privremena, vrhunska politička odluka u vezi sa statusom Kosova i Metohije i politikom koja tamo treba da se vodi i da u odnosu na to procenjujemo sve druge događaje i odluke. Mi smo u odnosu na to procenili i zahtev za izbore u novembru ove godine i donošenje privremenog Ustavnog okvira za privremenu samoupravu. Naše tumačenje je da je iz same Rezolucije 1244 selektivno izvučen jedan deo, a to je obaveza međunarodnih organa na Kosovu i Metohiji da uspostave privremene institucije. Taj deo je izvučen i stavljen na prvo mesto, umesto onoga koji realno stoji na prvom mestu, a to je obezbeđivanje normalnog života i vraćanje proteranih lica. Tek na trećem mestu stoji, kada se ispune ova dva uslova, stvaranje institucionalnih uslova za neki zajednički život na Kosovu i Metohiji. Zbog toga mi kažemo, pre nego što se priča o izborima, zahtevamo da se ispune ona prva dva uslova iza kojih je stala međunarodna zajednica.
To je politička pozicija. Mislim da mnogo više od toga u političkom smislu nije moguće. Zamolio bih vas da ako neko misli da je nešto drugo moguće, da kaže na koji je način moguće, ali da pokušamo i mi da se uklopimo kao Skupština i kao Vlada Republike Srbije u jednu taktiku na polju mogućeg, koja još uvek nije iscrpena. Ta rezolucija nam daje prostor da na tom polju učinimo što veći učinak, a ne da postavljamo neke nove uslove koje će nam ona, možda, otežati. Da uradimo ono što je moguće, da ne postavljamo nemoguće ciljeve i onda da ne ostvarimo ono što nije moguće, nego da se koncentrišemo da definišemo te moguće ciljeve i da pokušamo da ih ostvarimo.
Druga tema koju želim da naglasim jeste šta ostatak Srbije i šta Vlada Srbije dnevno čini za naše ljude i za naše interese na Kosovu i Metohiji. Čini dosta, ma koliko da se to ne vidi. Problem je veliki i trebalo bi mnogo više da se čini da bi se uočio neki napredak. Republika Srbija finansira praktično 28.000 ljudi sa Kosova i Metohije na funkcijama koje su oni imali onoga dana kada su silom morali da napuste Kosovo i Metohiju. To je, ako uzmemo u obzir i članove njihovih porodica, da se iz budžeta Republike Srbije finansira praktično 100.000 ljudi. Mi to činimo svesno, većina tih ljudi nije na Kosovu i Metohiji. Sada postoji jedan veliki posao, da se tačno za svakog pojedinačno definiše gde je on, gde bi najbolje mogao da bude u funkciji i svog posla, ali i u funkciji tog mesta odakle je.
Ako je negde kao izbeglica ili proteran u Kraljevo ili Kragujevac, a postoji potreba za njim u Mitrovici ili Zubinom Potoku, da li da razgovaramo sa njim i da pokušamo da ga uputimo tamo ili, ako ne pristaje, da nađemo nekog drugog koji pristaje. U svakom slučaju mi smo, kao Vlada koja je nastupila, bili konfrontirani sa tom činjenicom da je jedan veliki broj ljudi plaćan za obavljanje poslova koje ne obavlja, ali smo doneli odluku da to ne menjamo bez jedne dubinske analize i do danas nismo to promenili.
Takođe, mi kao Republika Srbija finansiramo ovo privremeno izvršno veće koje je Skupština Srbije postavila i to je, praktično, zajedno sa Javnim preduzećem "Panorama", preko 320 ljudi, što čini oko osam miliona dinara mesečno, pri čemu znamo da delatnosti tog organa zaista ne zaslužuju tako veliki stepen finansiranja. Ali, možda i odavde treba da dođe predlog šta da činimo, da li da rasformiramo ili da promenimo sastav tog veća, da ono dobije i neka nova zaduženja, u skladu sa novom situacijom. U svakom slučaju, mi smo kao Vlada veoma otvoreni za sve konkretne i konstruktivne sugestije, na koji način mi da podržimo one Srbe koji tamo žive, kako da država Srbija bude prisutna uz sva ograničenja koja danas postoje? Mi, kao država Srbija, po Rezoluciji 1244 i čak po onom pripremljenom sporazumu u Rambujeu, na koji je naša strana bila u tom delu pristala, nemamo znatna ovlašćenja na Kosovu i Metohiji. Kada ulazimo na Kosovo i Metohiju, praktično, nas tretiraju kao privatna lica. Samo savezni organi su partner međunarodnim organizacijama.
Druga stvar, kojom završavam, jeste da poboljšana međunarodna pozicija naše zemlje čini verovatnim, i na čemu mi insistiramo, da se sa SR Jugoslavijom i Republikom Srbijom napravi jedan zvaničan međunarodni ugovor i da one snage koje se danas nalaze na Kosovu ne budu tu kao neki predstavnici međunarodne zajednice sa neograničenim mandatom, nego na osnovu nekog ugovora između naše države i njih, da pokušamo da uključimo našu državu u taj odnos i da ono što radimo na drugim planovima, a to je uspostavljanje partnerstva sa demokratskim svetom, da tražimo da se to poštuje i u takvoj jednoj kriznoj situaciji kakva je na Kosovu i Metohiji. Naša diplomatija radi na tome i mislim da tu šanse postoje i da bi naša pozicija na Kosovu i Metohiji bila znatno pojačana ako bismo mi kao država, i kroz međunarodno priznanje i kroz neku vrstu međunarodnog ugovora, bili verifikovani, i da možemo pojedine naše službe povremeno da instaliramo i da postavimo neke naše zvanične ofise na Kosovu i Metohiji i da se postepeno vratimo kao država odande gde smo silom bili izbačeni pre dve godine.
To je trenutno stanje stvari. Mislim da se sve nalazi u jednom procesu, da je za nas kritično ovo leto, u smislu testiranja da li je moguće jednim koncentrisanim pritiskom Savezne i Republičke vlade, Srba sa Kosova, iznuditi povratak određenog broja prognanih, proteranih lica. Ako postoje otpori i u međunarondoj zajednici, ako postoje lokalni otpori, onda mislim da ćemo jesen dočekati sa velikom krizom i velikim problemima, jer Srbi neće izaći na izbore ako ne bude učinjen napredak u ostvarivanju Rezolucije, u njenim, onim pomenutim, prethodnim elementima. Samo izbori i nadanje da će se posle izbora stvari normalizovati nisu dovoljna garancija srpskim zajednicama i Srbima koji kao pojedinci žive na Kosovu i Metohiji. Mi u dogovoru sa njima tražimo od međunarodne zajednice konkretne projekte i programe za vraćanje, tražimo da se uvedu dodatne institucije za zaštitu nacionalnih zajednica, da se uvedu nacionalna veća, kao institucije koje će odlučivati, bez majorizacije, o svim stvarima od interesa za nacionalni identitet ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, i tražimo da se nadležnosti prebace na opštine, da nadležnosti ne budu u onoj meri na pokrajinskom nivou, koje su u sadašnjem predlogu, nego da veći deo nadležnosti bude na nivou opština, čime bi se onda omogućilo da u onim opštinama gde Srbi imaju pretežnu većinu, oni formiraju svoje organe sa mnogo većim izvršnim funkcijama nego što je do sada imala lokalna samouprava u ovom projektu privremenih ustavnih rešenja.
To je, otprilike, pregled situacije, onako kako je mi vidimo sa nivoa Savezne i Republičke vlade. To je, otprilike, pregled onoga kako naše stvari stoje u međunarodnom kontekstu. To su dve ili tri napomene o onome što mi kao vlada dnevno činimo da bi samo poboljšali kritično loš položaj naših građana na Kosovu i Metohiji. Ako postoje potrebe, nadležni ministri su spremili izveštaje, za svako ministarstvo pojedinačno. Ovde imam dokumentaciju i brojke za sve ono što sam rekao. Ako poslanici žele, mi možemo to da umnožimo kao poseban izveštaj ili da sami ministri, ako postoji potreba, daju neki kratak izveštaj o stanju resora za koji su oni nadležni, a koji se sprovodi na samom Kosovu i Metohiji, pri čemu bih vas zamilio da ne ulazimo preterano u detalje, jer najveći deo toga zapravo ne počiva na nadležnostima iz Rezolucije. Najveći deo toga se odvija po zatečenom stanju. Znači, mi nismo nijednu strukturu ministarstava ukinuli, nego smo ih pojačali tokom vremena, ali to je u nekom vakumu između Rezolucije 1244 i našeg ustava i naših zakona, jer u tom međuprostoru se trenutno čitava naša politika, u vezi sa Kosovom i Metohijom, na nužan način odvija. Hvala vam.