Reč ima narodni poslanik gospođa Gorica Mojović, a sledeći je narodni poslanik gospodin Slobodan Pavlović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je Predlog zakona o privatizaciji sveobuhvatan i da se odnosi na sve delatnosti, imam utisak da se pomalo i sa ove govornice i Srbijom širi strah od totalne privatizacije. Ja ću govoriti o jednoj oblasti gde takve totalne privatizacije neće biti, ali gde će nas u stvari i ovaj zakon naterati da mnogo preciznije i jasnije definišemo svoj nacionalni i državni interes, a kada je u pitanju oblast kulture. U članu 3. Predloga zakona o privatizaciji piše: "Predmet privatizacije je društveni odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima, (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno".
U obrazloženju ovog zakona na strani 4. stoji: "Izuzetno, ako je posebnim propisima predviđeno, određeni subjekti ne mogu biti privatizovani prema odredbama ovog zakona". U oblasti kulture postoji jedan zakon, malo rogobatnog naziva, a zove se Zakon o ostvarivanju posebnog društvenog interesa u oblasti kulture. Malo je stariji, poslednje novelacije su urađene 1992. godine i u tom zakonu su pobrojane ustanove, institucije, organizacije od interesa za opštine, gradove i za Republiku Srbiju. Prema tom zakonu, vrlo bi malo onih organizacija i ustanova u oblasti kulture mogle biti privatizovane. To ne znači da treba upravo da bude tako. Potpuno je jasno da će ovaj zakon o kulturi morati da pretrpi izmene i naravno, golim okom je već sada vidljivo da predmet privatizacije neće moći da budu istorijski arhivi, zavod za zaštitu spomenika kulture, jedan broj muzeja, i naravno pozorišta od nacionalnog značaja.
Jedan broj ustanova kulture može i mora da bude predmet privatizacije, ali naravno u uslovima da se ne menja delatnost, odnosno da ostanu namenjene kulturi. Ono što svakako odmah može da uđe u privatizaciju, zbog čega će nas i ovaj predlog zakona naterati da uđemo u ovaj proces, jesu upravo tzv. društvena preduzeća, jer u onim periodima različitih svojinskih transformacija, jedan broj organizacija iz kulture registrovan je kao društveno preduzeće. Da podsetim, najčešće je reč o onim poznatim domovima kulture, pa se tako dogodilo da 10-15 radnika, koji su se sticajem okolnosti našli zaposleni u tim domovima kulture, centrima za kulturu ili nekim sličnim organizacijama kulture, raspolažu sa po nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, raspolažu objektima i uglavnom te objekte izdaju u zakup, a u taj zakup vrlo malo ulažu, u kulturne projekte, uglavnom se dele plate ili već šta rade. Mislim da je upravo ovih dana finansijska policija u nekim sličnim, u nekim ovakvim društvenim preduzećima, mislim da je utvrdila gde se troše ta sredstva.
U proces privatizacije svakako i neophodno treba da uđe onaj deo organizacija koji se upravo bavi onim što se u kulturi zove industrija kulture, a to su pre svega filmske, muzičke i izdavačke kuće. Dakle, oni koji se bave ovom vrstom produkcije i tim pre, što upravo u ovoj oblasti imamo već formirane privatne firme, mnogo moćnije, mnogo efikasnije i za kulturu mnogo značajnije od postojećih državnih ili društvenih firmi. Te društvene i državne firme, a nije nam teško da se podsetimo, makar samo neke, na primer, izdavačka ili prikazivačka kuća u oblasti filma ili producentske kuće, oblasti državne ili društvene, dakle, muzičke, pa da shvatimo da sem tradicije i imena, a bogami i poljuljanog ugleda, ništa više nemaju.
Pogledajte samo na šta nam liči prikazivačka filmska mreža. Svaki bioskop koji iole vredi je privatan, svaki koji je društveni, on je u katastrofalnom stanju. Pogledajmo samo izdavačke kuće. Upravo je u Skupštini grada završen konkurs za otkup knjiga za gradske biblioteke. Mogu da vam kažem da 90% naslova koji su otkupljeni za gradske biblioteke, potiče iz privatnih izdavačkih kuća, zato što naše državne i društvene izdavačke kuće nisu imale šta da ponude za otkup. Zahvaljujući upravo tim privatnim izdavačkim, pa i filmskim kućama, i opstao je jedan deo kulturne ponude ove države. Često nemaju ni krov nad glavom, ali imaju dobru organizaciju, efikasan menadžment i štampaju, što je najvažnije, dobre knjige. Naravno, država, ako ima interesa, može i ubuduće da obnavlja, obezbeđuje prevode i štampa ono što možda baš na tržištu nema neku vrednost, ali za kulturu, stvaralaštvo i duhovni integritet jedne zemlje i te kako ima vrednost.
U postupku privatizacije u kulturi, takođe mislim da se mora voditi računa, da se ne stvaraju novi monopoli. Za to imamo najbolji primer u oblasti filmske industrije, na koji su nas naterale upravo te strane firme. Strani loši producenti potpisali su sa nekoliko veoma loših distributerskih kuća u Srbiji ugovore, dakle, niko nije išao na to da potpisuje ugovor samo sa jednom distributerskom kućom, upravo zato da bi obezbedio zdravu tržišnu konkurenciju i kvalitet u toj oblasti filmske industrije. Mislim da kada to dođe na red, a to je, čini mi se, nešto što će prvo u kulturi doći na red, upravo ta bioskopska mreža da takođe moramo voditi računa da ni u toj oblasti ne stvaramo monopole, već upravo da obezbeđujemo zdravu tržišnu konkurenciju, jer samo to obezbediće i razvoj.
Naravno, hoću da kažem da osim što je neophodno da uđemo i u promene ovog zakona o kulturi, govorila sam upravo iz razloga što se i meni ovih dana često postavlja pitanje - a šta će biti sa kulturom, da li će kultura biti privatizovana? Mislim da upravo u procesu pripreme novog i u izmenama postojećeg Zakona o kulturi treba da utvrdimo ono što jeste zaista nacionalni i državni interes i, bogami, to i da platimo. I da obezbedimo dovoljno sredstava u budžetu za takve ustanove i za takve organizacije i da eliminišemo i definitivno sklonimo taj princip - svakome pomalo, nikome dovoljno. Za ono što utvrdimo da jeste državni, nacionalni interes, za to mora biti para. Ostalo će morati da ide na tržište, moraće u konkurenciju, naravno uz uvek moguće državne subvencije za ono što nije baš za tržište i ono što je za kulturu i umetnost jedne zemlje neophodno.
Uostalom, brojni su primeri da je najbolje prošlo na tržištu upravo ono što je estetski i stvaralački najvrednije. Ko ide u Narodno pozorište, ne ide da gleda Indeksovo narodno pozorište ili Audiciju. Nemam ništa protiv, ni protiv Indeksovog radio pozorišta ni Audicije, ali se bogami za Hamleta u Narodnom pozorištu tražila uvek karta više. Najuspešnije izdavačke kuće ne objavljuju sanovnike ili ne znam kako se zovu te knjige, kako uhvatiti ili se otarasiti muškarca i tome slično, već Svetlanu Velmar, Gorana Petrovića, Umberta Eka, Andreja Mekina, Karla Jaspersa. Dakle, kada je o kulturi reč, predstoji nam ozbiljna i ogromna rasprava o promeni Zakona o kulturi, kojim ćemo definisati šta je to što ostaje kao nacionalno dobro, tj. ustanove izvan domašaja privatizacije.
Postojeći zakon je dovoljno sveobuhvatan da ni zaposleni u kulturi, ni kulturna javnost, nema razloga za strah od privatizacije. Moram da kažem da za neke, ovde pomenute ustanove i organizacije, privatizacija će biti jedini spas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Pavlović, a sledeći prijavljeni poslanik je Dušan Ilić.

Gospođo Mićić predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege, danas imamo, ovo ću ja sada malo kao vojvoda Šešelj, na dnevnom redu Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o agenciji i Predlog zakona o akcijskom fondu, koje je Narodnoj skupštini podnela Vlada Republike Srbije.
Ne znam zaista da li će ova sednica biti istorijska, kako je to gospodin Đinđić kada nam se obraćao, ustvrdio, pa i još neki drugi, ali delim mišljenje onih koji su rekli da je ona izuzetno važna i to je sasvim sigurno, i zbog zakona o kojima razgovaramo i zbog trenutka u kome razgovaramo, a i zbog očekivanja koja prate donošenje, a još više realizaciju ovog zakona.
Očekivanja su, dame i gospodo, gospodine ministre, zaista velika i zbog ovoga što sam rekao, ali i zbog toga što ste u dosadašnjoj prezentaciji, i posebno u obrazloženju na početku zasedanja, vrlo stručno i autoritativno, to vam javno priznajem, branili predlog i što ste najavljivali da će predlog o kojem je reč biti prvi zakon koji će predložiti nova Vlada Republike Srbije sa onim da će biti reformski, da će biti evropski, da će biti transparentan, da će biti ekspertan, da će obezbediti u njegovoj realizaciji prevazilaženje svih problema koje smo do sada, u različitim oblicima svojinske transformacije, imali.
Odmah da vam kažem i lično bih pozdravio ili pozdravljam takvu orijentaciju, kao što to, siguran sam, žele da pozdrave i subjekti koji učestvuju i oni koji su zainteresovani za privatizaciju. Međutim, nema ali, nego međutim, to ipak kolega nije isto, želim ipak da vas podsetim da smo na Trećem vanrednom zasedanju ovog parlamenta, koje smo održali 12. februara ove godine, voljom većine, koja ima pravo, to ne sporim, stavili van snage postojeći zakon koji je važio od 1997.godine i koji se zvao Zakon o svojinskoj transformaciji, po kome smo do tada sprovodili vlasničku transformaciju u Republici Srbije, po našoj oceni relativno uspešnu. Kao razloge koje ste vi kao ministar, vaše ministarstvo i parlamentarna većina, zagovarali i tvrdili da treba da bude suspendovan, su bili da je bilo određenih zloupotreba, da je bilo favorizovanja, da je bilo nepravilnosti, da je bilo niske procene vrednosti kapitala kada su mnogi direktori postali većinski vlasnici itd.
Tada ste, gospodine Vlahoviću, vaše ministarstvo i predstavnik Vlade, najavili novi zakon kojim će se rešiti svi ovi problemi koji su bili sporni i da će svi problemi preduzeća, zaposlenih, penzionera i građana na taj način biti prevaziđeni. Želim ipak da podsetim, ako ništa zbog kontinuiteta koji vi možete da priznate i ne morate, da smo uz vaš zahtev za suspendovanje delova postojećeg zakona o vaslničkoj i svojinskoj transformaciji istovremeno imali i izveštaj tadašnjeg ministarstva za vlasničku i svojinsku transformaciju prelazne Vlade Republike Srbije, u kojoj su učestvovali i predstavnici DOS-a, koji je davao i određene ocene, koje baš nisu potvrđivale ovo što ste tvrdili, nego govorile da je u tom procesu bilo i pozitivnih trendova.
Dakle, mi danas imamo na razmatranju i usvajanju tako najvaljen zakon sa vaše strane, sa strane Vlade, vašeg ministarstva i ove većine, za koji se mogu najmanje reći dve stvari. Prvo, taj zakon je potpuno drugačiji zato što se zove zakon o privatizaciji, a mi smo imali zakon o svojinskoj i vlasničkoj transformaciji, a pre toga smo imali neke druge zakone. Neću da se zakunem i da ustvrdim, kao neki da ne pominjem nikoga, da je on bolji od prethodnog, da je bolji i od onih prethodnih, niti da je najbolji, a još manje da je vanzemaljski i da će sve to rešiti. To niste ni vi tvrdili, pa vam to i ne imputiram, ali hoću da kažem da jednu distancu u vezi sa kvalitetom treba da imamo svi, vi kao predlagač, Vlada, a i parlament koji to treba da usvoji.
Pored toga, hoću svima da kažem, poslanik sam SPS-a, to je poznato i nije sporno. To što mi imamo principijelne razlike, one su potupuno razumljive i ne treba nikoga da čine nervoznim, niti da se zbog toga ljute, ali hoću da kažem i to da se uopšte ne zalažem i ne branim po svaku cenu postojeći zakon, naprotiv. Program Socijalističke partije podrazumeva i prihvata razne vidove vlasništva, pa naravno i privatno, a mi smo u pokušajima u kojima, slažem se, možda nismo uspeli u celini, započeli transformaciju na tim idejama. Ali, nemojte se ljutiti, ovo što sada govorim je u smislu da se predloženi zakon popravi , iako ja to ne treba da radim. Kako je jedan moj kolega rekao, verovatno bih kao opozicionar trebalo da kažem - usvojite najgori mogući zakon, da se digne kuka i motika, da vas skinu sa vlasti, pa da mi dođemo. Ne, ne pričam zbog toga.
Morate razumeti - vrlo sam pažljivo slušao, gosopodine Vlahoviću, spisak koji ste čitali, onih koji su vam pomagali u izradi ovog zakona. Deset ili 12 doktora, među njima i kolega do vas i mnoge druge poznajem lično, jer smo na vlasničkoj transformaciji javnih komunalnih preduzeća u Beogradu, gde sam četri godine bio potpredsednik i bio zadužen za tu oblast, zajedno radili, znam njihove kvalitete, znam njihove domete i njih sa stanovišta autoriteta ne dovodim u pitanje. Međutim, ima nešto što ipak mora da se stavi kao pitanje i to je ono o čemu su neke moje kolege ranije govorile. Vi to morate da razumete kao dobronamerno i konstruktivno, a ne radi kritike.
Predloženi zakon je nesaglasan sa Ustavom SRJ, nesaglasan sa Ustavom Republike Srbije, kosi se u mnogim delovima sa saveznim Zakonom o prduzećima, krši savezni Zakon o promeni vlasništva društvenog kapitala, u nekim stvarima i nekim delovima je nejasan, nedorečen i otvoren i, nemojte se ljutiti, daje barem u startu prevelika ovlašćenja Vladi Republike Srbije da postupa van zakona. Ovo što vi stalno sporite, mi kažemo ukidaju se stečena , pa neko od naših kaže neotuđiva prava, vi napravite karikaturu od toga, ali i toga ima. Zbog toga mislim da nemate ličnog razloga da se nervirate i već ste šest puta izlazili i to osporavali. To razumite kao konstruktivni predlog nas koji eventualno drugačije mislimo, pa to morate naravno izdržati, jer to ništa ne košta.
Dakle, ove nesaglasnosti i suprotnosti u nekim delovima su formalno pravne i sa vama se slažem, u nekim stvarima su vrlo suštinske i mogu imati posledice sa kojima mi kao socijalisti nismo saglasni i to naravno ne možete da nam sporite. Dakle, u pitanju je pravo 4.500 preduzeća koja su zainteresovana za transformaciju. U pitanju je oko milion šesto hiljade zaposlenih , pitanje je koliko rade ili ne rade, koliko ih ima. Ako nije tako, neka gospodin Veselinović, predsednik Privredne komore, kaže da ne govorim neistinu. U pitanju je 1,3 miliona penzionera i sam gospodin Đinđić je rekao, a to je istina i to znam, kada se dođe u varijantu, nisam ekonomista vašeg kalibra, ali znam kada se dođe u varijantu da jedan zaposleni izdržava jednog penzionera, to je katastrofalna situacija. U mnogim zemljama, kada je odnos 1:3, već se sve diže na noge. Sa tog stanovišta naravno i mi treba da činimo sve ove stvari.
Da kažem, nešto što ste predložili, vi ste u stvari isključili Narodnu skupštinu Republike Srbije da koristi svoje ustavno pravno i da vrši kontrolu ovog izuzetno važnog procesa za narod i državu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Trideset sekundi. Cenim vaš predlog što ste prihvatili da Odbor za finansije bude u toj funkciji, ako sam dobro razumeo, a ako nisam onda da se objasnimo i samo da kažem još dve stvari. Pošto je gospodin Vlahović, delimično moj zemljak, Mladenovčanin, dužan sam kao poslanik otuda, a on je ministar za privredu i transformaciju da pitam šta mogu sa stanovišta privrednog oživljavanja i privatizacije da očekuju Holding kompanija "Petar Drapšin", najveća fabrika u ovoj državi i u onoj SFRJ koja je bila, šta može da očekuje "Keramika", najveći proizvođač građevinske keramike ne u ovoj Jugoslaviji, nego u SFRJ, šta može da očekuje "Jugoazbest", šta može da očekuje "Minel", šta može da očekuje "Progres", najveći proizvođač građevinskih mašina itd.
Rekli su mi - gospodine Pavloviću, pitajte ministra Vlahovića, pa neka odgovori.

 Ovo nisu poslanička pitanja.

Još samo 30 sekundi. Ovaj zakon, kao i  mnogi drugi zakoni, je u principu važan zakon za politiku Vlade Srbije, što je nesporno. Važan je kao program rada, važan je kao strategija itd., ali sve ovo što ste predložili, ukoliko izostanu ciljevi i izostane ono što su vam rekli ekonomisti u Sava centru, na čemu zasnivate koncept, strateški partneri i investicije, vi kažete investicija to je privatizacija,  obrnuto,         može  lako, gospodine Vlahoviću, ne prizivam zle duhove, verujte mi da sam dobronameran,  da se dogodi da preduzeća budu i onesposobljena ...
(Predsedavajuća: Nemojte molim vas gospodine Pavloviću, izričem vam opomenu na osnovu člana 101.)
... i obezvređena i rasprodata, a ljudi na ulici. E, onda ćete vi da preuzmete odgovornost koju vam je narod dao, pa neka vam bude šta vam bude.

Trinaesti minut, gospodine Pavloviću.
Dajem reč ministru za privredu i privatizaciju gospodinu Aleksandru Vlahoviću.

Pošto je moje pamćenje, hvala bogu, dosta dobro, radi kontinuiteta onoga što smo imali u februaru, kada smo zaustavili deo koji se odnosio na autonomnu transformaciju, da ponovim tri osnovna razloga zbog kojih smo to uradili.
Dakle, to nije bilo ni zbog malverzacija, ni zbog odgovarajućih zakonskih prekršaja, ni zbog bilo čega drugog, iako je i toga bilo, nego zbog tri ključna razloga koja jednom rečenicom mogu da se sažmu u jedan, a to je - prethodni Zakon o svojinskoj transformaciji jednostavno nije omogućavao početak ekonomskih reformi.
Znači, tri razloga. Ponavljam prvi - dokapitalizacija, dobijate akcionare koji nemaju pare da investiraju u razvoj preduzeća. Ko u ovoj zemlji očekuje da će radnici kada dobiju besplatno akcije otići svojoj kući, naći skrivenih pet, deset ili petnaest hiljada maraka, doneti ih u preduzeće i napraviti investicioni fond, da bi finansirali konsolidaciju rekonstrukcije preduzeća.
Naravno, to nije realno.
Drugi razlog - jako korporativno upravljanje. To znači da se ne zna ko je većinski vlasnik, ko upravlja preduzećem, ko su organi upravljanja, znači upravni odbor, da li tamo sede političari ili sede stručni ljudi koji treba da definišu strategiju razvoja, izabrani od strane vlasnika.
Dakle, podela uloga između organa upravljanja i zaposlenih.
I treći razlog, veoma važan, to je - besplatnom podelom akcija, više puta smo rekli, kreirane su iluzije da neko u svom džepu ima 14 hiljada maraka. Gospodine Pavloviću, nekoliko preduzeća koja ste pomenuli su ušla u vlasničku transformaciju i radnici verovatno imaju papirnih 16 hiljada maraka, ali su verovatno probali da prodaju svojih papirnih 16 hiljada maraka i dobili su zauzvrat 10% od te vrednosti.
Realno je očekivati da će te akcije biti prodavane. Realno je očekivati zbog toga što se za nominalni papir ne može kupiti ono što je neophodno za svakodnevne potrebe. Ali, za novac može. Ko će te akcije kupovati i gde? Pa, oni koji imaju pare. A, ko danas ima novac? Preko berze ili van berze kako je prethodni zakon definisao, pa oni koji su ovaj prethodni period od 10-12 godina sjajno iskoristili za forsiranje svojih privatnih ciljeva i privatnih interesa. E, takvi vlasnici nam nisu potrebni, nego jaki strateški partneri koji imaju reputaciju, renome, Knonj honj, koji jednostavno dolaze iz iste industrije i imaju svoj investicioni kapital.
Dakle, to su bila tri razloga zbog kojih smo zaustavili autonomnu transformaciju i kada sada vidite šta je cilj ovog zakona, odnosno ovog koncepta privatizacije onda možete veoma lako da pronađete vezu između onoga u februaru i ovoga što danas predlažemo. Šta mogu da očekuju radnici u pomenutim preduzećima? Mogu da očekuju investitora, bez da pitamo kolika je vrednost kapitala, jer kad kažem privatizacija zaista mislim investicija.

Reč ima narodni poslanik gospodin Dušan Ilić. (Poslanik Pavlović odustaje od replike, iako ima pravo na nju.)

Dame i gospodo narodni poslanici, danom donošenja ovog zakona Srbija će se zauvek rastati od ekonomije zajedničkog kazana. Danom donošenja ovog zakona Srbija će prestati da bude uređena kao restoran zajedničke ishrane. Danom donošenja ovog zakona poslednji ostaci Berlinskog zida, koji su na žalost baš ovde ostali, biće počišćeni i mi ćemo učiniti veliki korak prema Evropi i svetu.
Zbog ovog istorijskog značaja i veličine ovog zakona bilo bi dobro kada bi iza njega stala cela Skupština. To prvenstveno zato što to nije zakon samo jedne političke grupacije, već je to zakon koji odslikava promene u našem društvu, štaviše on je osnova društvenih reformi koje se u ovoj zemlji odigravaju.
Napraviću samo mali osvrt na ovo što je kolega Pavlović pre mene rekao i u vezi sa njegovom sumnjom da je ovo stvarno istorijski zakon. Smatram da je istorijski zato što je ovo prvi zakon iz ove oblasti koji će uspeti. A uspeće prvenstveno zato što ga neće sprovoditi socijalistički direktori koji su kapitalizam želeli samo za sebe. (Aplauz.)
Ciljevi ovog zakona jasno su vidljivi i ja ću nabrojati samo neke. Pod jedan, to su direktne investicije u preduzeća koja su predmet privatizacije koja će nam doneti ekonomski rast i razvoj. Pod dva, to je stvaranje nove privredne strukture koja će biti sposobna da izdrži tržišnu utakmicu na evropskom i svetskom tržištu. Pod tri, ne manje važno, je ispravljanje jedne velike istorijske nepravde počinjene mnogim našim sugrađanima, kojima je imovina oteta a budućnost ukradena.
Donošenjem ovog zakona, dame i gospodo poslanici, pokreću se i neka pitanja koja ovde radi javnosti moramo razjasniti. Javnost mora da zna da se ovde ne radi o rasprodaji društvenog i prirodnog bogatstva. Prirodna blaga ove zemlje neće biti predmet privatizacije. Njihovo korišćenje regulisano je drugim zakonima, prvenstveno i pre svega Zakonom o koncesiji.
Istovremeno, privatizacija će jasno pokazati socijalne probleme koji pritiskaju naše društvo i našu privredu. U zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti preko 27%, gde je preko 600 hiljada ljudi samo formalno zaposleno, u prezaduženim preduzećima, koja ne rade, u zemlji gde su izostale uplate u Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i otežavaju našim sugrađanima da idu u penziju, mi nemamo mnogo vremena da se premišljamo i moramo biti svesni da jedan ovakav zakon moramo doneti.
Prihodi od privatizacije omogućiće da ovi problemi budu delimično razrešeni. Ali, moram da istaknem i naglasim da ovim zakonom ne mogu biti definisani i socijalni programi. Ministarstvo koje je nadležno za ovu oblast već uveliko radi na tome.
Želim da se osvrnem i na jedno veliko predizborno obećanje Demokratske opozicije Srbije, iz izborne kampanje, a radi se o vraćanju imovine svima kojima je ona oteta pre više od pola veka. Odnos prema otetoj imovini je jasan i pokazan i ovim zakonom.
Dame i gospodo, istorija nas uči da ispravljanje starih nepravdi može dovesti ponekad do novih nepravdi i zato će zakon o denacionalizaciji, koji će biti donet u ovom visokom domu, omogućiti povraćaj imovine tamo gde je to fizički moguće, a to je moguće u slučaju zemlje, kuća, stanova i poslovnog prostora i to naravno uz prethodne proračune izgubljene dobiti i rente.
Fizički povraćaj imovine, u slučaju preduzeća, oduzete po zakonima o nacionalizaciji, konfiskaciji, sekvrestraciji, od 40-tih pa nadalje, usporio bi dolazak svežeg novca u našu zemlju. I zato smatram da je efikasnije, i na neki način pravednije, da se prvobitnim vlasnicima nadoknada da u gotovom novcu, i to iz Fonda za restituciju, u koji će se izdvajati 5% iz prihoda od prodaje svakog preduzeća, a ne samo onog nacionalizovanog, odnosno otetog.
Ovaj fond je strogo namenski i smatram da će na ovaj način, kako - tako biti nadoknađena šteta počinjena mnogima, iako sa žaljenjem moram da kažem da mnogi ovo nisu dočekali. U trenutku kada budemo izglasavali ovaj zakon, mislićemo i na njih.
Na početku sam rekao da je ministarstvo konsultovalo poslanike i veoma sam zadovoljan što su amandmani poslanika Demokratske stranke Srbije razmatrani sa pažnjom i uvažavanjem.
Dame i gospodo, najveći deo amandmana, koje je Vlada i prihvatila, upravo i dolazi iz redova poslanika Demokratske stranke Srbije. U razgovorima koje smo imali sa biračima uočili smo veliki strah, po nama opravdan, da novopečeni bogataši, koji su svoje bogatstvo stekli u prethodnom periodu, na narodnoj nesreći, ne legalizuju i ne operu svoj novac kroz proces privatizacije.
Zato su poslanici Demokratske stranke Srbije podneli jedan amandman, koji zahteva dokazivanje da je plaćen jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu. Nadam se da će ovaj amandman naići na vašu podršku.
Na kraju, želeo bih da kažem ko bi, po meni, mogao da bude protiv ovog zakona - protiv ovog zakona mogu da glasaju samo socijalistički direktori, koji su izgubili i poslednju nadu da će postati kapitalisti. Oni, odnosno mnogi od njih, da ne grešim dušu, najverovatnije u nekoj privatnoj firmi ne bi mogli da budu ni ćate, ni portiri.
Privatizacijom mi ćemo stvoriti jedno novo tržište, tržište kadrova. Sposobni, vredni i uspešni će opstati, i štaviše, napredovati.Neradnici će, s druge strane, ostati bez posla. Mislim da je u ovom trenutku Srbiji potrebna pozitivna selekcija, mislim da je potrebno da u ovom trenutku svako Srbiji pruži ono najbolje što ima - sebe samoga. Smatram da privatizacija i ovaj zakon to omogućavaju i zato vas pozivam da glasate za njih. Hvala.