Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Branislava Ivkovića da je prekršen član 119. Poslovnika Narodne skupštine, i gospodine Ivkoviću, da li je 119. ili je član 95. stav 3. (Poslanik Ivković, sa mesta: Član 119. Ustava i 45. Poslovnika.) Ovde ste izašli i rekli član 95. stav 3. Dobro.
Stavljam na glasanje predlog gospodina Ivkovića da je prekršen član 45. Poslovnika Narodne skupštine i molim narodne poslanike da se izjasne glasanjem.
Za 50, protiv 118, uzdržanih jedan, nije glasalo dva od ukupno 171 narodnog poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština odlučila da nije prekršen Poslovnik u član 45.
Molim narodnog poslanika, gospodina Vojislava Obradovića kome je prestao mandat da napusti salu Narodne skupštine. Hvala vam.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: - PREDLOZI ZAKONA O PRIVATIZACIJI, AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU I AKCIJSKOM FONDU (nastavak)
Reč ima narodni poslanik Živko Selaković, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Petar Jojić.

Poštovani predsedništvo, poštovani poslanici i predstavnici Vlade, Predlog zakona o privatizaciji, koga prate još dva zakona kojima se uređuje nastavak svojinske transformacije, zaslužuje posebnu opreznost i  pažnju prilikom rasprave. Radi se o zakonu kojim se uređuju imovinski odnosi, koji su osnova ne samo ekonomskog nego i političkog sistema. Institucionalna rešenja koja treba urediti ovim zakonom trebalo je da dođu na dnevni red Skupštine na kraju razmatranja i usvajanja svih drugih reformskih zakona, pa i Ustava.        S obzirom da je Predlog zakona uvršćen u dnevni red ove sednice, osećam potrebu i obavezu kao narodni poslanik da na ovaj predlog, pre razmatranja u pojedinostima, dam nekoliko načelnih primedbi i predloga. Smatram da bi, pre prelaska na razmatranje odredbi koje su sadržane u Predlogu zakona, trebalo da se svestranije razmotri da li je i u kojim odredbama Predlog zakona nesaglasan sa ustavima, saveznim i republičkim, kao i saveznim zakonima.
Konsultujući određena stručna lica koja su eksperti za ovu oblast, nalazim da nekoliko odredbi u Predlogu zakona nema ovu saglasnost. Ukazću samo na neke od tih odredbi. U članu 9. Predloga zakona predviđeno je da se privatizacija sprovodi primenom modela, i to: prodaje kapitala i prenosa kapitala bez naknade, što je suprotno članu 6. saveznog Zakona o osnovama promene vlasništva društvnog kapitala. U saveznom Zakonu, pored prethodna dva modela, predviđeni su i drugi, kao: dokapitalizacija, pretvaranje ulaganja i potraživanja u trajni ulog, prodaja preduzeća i dr. U članu 115. stav 2. Ustava Savezne Republike Jugoslavije propisano je da zakoni u Republici moraju biti saglasni sa saveznim zakonom. Nesporno je da ta saglasnost nije ostvarena u predloženom zakonu, niti se može poći od pretpostavke da će se savezni zakon uskladiti sa republičkim zakonom, obzirom da je odgovarajući zakon u Republici Crnoj Gori saglasan sa saveznim zakonom.
U članu 19. Predloga zakona predviđeno je da agencija može odlučiti da je preduzeće obavezno da pre privatizacije, sprovede postupak restrukturiranja u koji spadaju, statusne odnosno organizacione promene, poravnanje dužničko poverilačkih odnosa i druge promene, a što je suprotno odredbama Zakona o preduzećima.
U članu 20. Predloga zakona predviđeno je da u toku sprovođenja restrukturiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja, što je suprotno odredbama Zakona o obligacionim odnosima.
U članu 31. zakona predviđeno je da preduzeće dok traje tenderska prodaja, ne može donositi odluke o smanjenju ili povećanju kapitala, o reorganizaciji, restrukturiranju, o investicionom ulaganju, prodaji dela imovine ili zaključivanju dugoročnih aranžmana, što je ograničavanje prava koja imaju preduzeća po Ustavu i Zakonu o preduzećima.
Kada je reč o društvenoj imovini, veoma je delikatno pitanje sudbina tj, status zemljoradničkih zadruga.
Zemljoradničke zadruge su proglašene, po ranijem zakonu, društvenom svojinom, a mi znamo da društvena svojina nije ničija svojina. To je onaj zakon kada je trebalo zemljoradniku i zemljoradničkim zadrugama uništiti tj, oteti zemlju i imovinu od seljaka.
Sada i ovim predlogom zakona o privatizaciji tj, o prodaji društvene imovine zemljoradničke zadruge se ostavljaju u nedoumici, što dovodi u sumnju da će ih zadesiti ista sudbina kao i po zakonu posle rata koji sam već naveo, jer imaju status društvene svojine.
Kada je već reč o poljoprivrednicima, tj. seljacima, predlagač zakona mora da zna da su seljaci u Srbiji za sve ove protekle godine siromaštva, sankcija, ratova i drugih nedaća koje su nas zadesile, bili glavni stožer koji su, u najkraćem, svojim radom i proizvodnjom jeftine hrane držali socijalni mir u Srbiji.
Smatram da seljaci u ovoj privatizaciji moraju biti izjednačeni, ako ne u prioritetnom položaju, da učestvuju u otkupu najkurentnije imovine, a tj. najrentabilnijih preduzeća i time staviti tačku na nepravilnosti kada su seljaci u pitanju. Nije retka pojava njihovog zanemarivanja, i to ne samo u ovom zakonu o privatizaciji, nego u bilo čemu drugom.
Ovih nekoliko odredbi koje sam istakao su dovoljni argumenti da se oceni da li se posle usvajanja zakona može pokrenuti postupak za ocenu nesaglasnosti usvojenog zakona o privatizaciji sa ustavima (saveznim i republičkim) i saveznim zakonima.
Na Predlog zakona o privatizaciji mogu se staviti vrlo ozbiljne primedbe i sa ekonomskog aspekta. Smatram da za nastavak svojinske transformacije društvenog i državnog kapitala trebalo je predložiti institucionalna rešenja koja odgovaraju našem ekonomskom i političkom sistemu, a to bi bilo ovako:
- posebno uređivanje svojinske transformacije društvenog kapitala, od prodaje državnog kapitala, jer društveni kapital nema vlasnika, a državni kapital je vlasnički, pa ako država odluči da taj kapital prodaje, to treba da bude uređeno u posebnom zakonu;
- da se agencija ovlasti da izvrši privatizaciju određenog broja preduzeća od posebnog zanačaja, a koliko je meni poznato ima ih preko 150, kao i preko 7.000 preduzeća i nepoznat broj drugih pravnih lica koja raspolažu društvenim kapitalom, privatizaciju treba da sprovedu ti privredni subjekti. Predlagač zakona je preambiciozan ako smatra da državne institucije mogu da reše obavezno predviđene postupke u roku od četiri godine, kada nisu bile u mogućnosti da u roku od četiri godine izvrše samokontrolu i verifikaciju procene vrednosti kapitala ni polovine tih privrednih subjekata, što je zanemarujuće u odnosu na privatizaciju;
- da se privrednim subjektima omogući izbor metoda privatizacije, kako je to propisano u saveznom zakonu: konverzija obaveza (po svim osnovima, bez obzira da li su dospele ili ne i prema kome se duguje) sa popustom od 30% na teret vrednosti društvenog kapitala; prenos akcija zaposlenim bez naknade do 40% od vrednosti društvenog kapitala; dokapitalizacija sa popustom od 30%; prenos Akcijskom fondu ostatka vrednosti društvenog kapitala koji se ne transformiše na prethodne načine.
Na osnovu iznetog poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva smatra da Narodna skupština ne bi trebalo da donese predloženi zakon, koji će biti predmet masovnog protesta ne samo zaposlenih nego i upravljačke strukture privrednih subjekata. Iz dosadašnje rasprave, koja je usledila posle objavljivanja teksta Predloga zakona o privatizaciji i predloga ostala dva zakona iz ove oblasti, može se oceniti kakvo će reagovanje biti posle donošenja predloženih zakona. Ovo je potencijalno najozbiljniji problem koji može dovesti ne samo do nezadovoljstva zainteresovanih, nego i do ozbiljnijih posledica.
Imajući u vidu mogućnost da se u postupku pred Saveznim i Republičkim ustavnim sudom pokrene postupak da se najbitnije odredbe zakona ospore i realnu pretpostavku da će te odredbe biti osporene.
Stoga poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva predlaže da se Predlog zakona o privatizaciji vrati predlagaču na doradu. Ukoliko se ne prihvati ovaj predlog, i o zakonu se posle rasprave glasa za njegovo usvajanje, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva neće glasati za ovakav predlog zakona, iz razloga što bi najviše bili oštećeni građani i radni ljudi koji su godinama, i ceo svoj radni vek, ulagali u tu imovinu, tj. preduzeće. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni oslanik Petar Jojić, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Zoran Anđelković.

Dame i gospodo,  ocenu i primedbe na Predlog zakona o privatizaciji najbolje je dao narodni poslanik prof. dr Vojislav Šešelj, ocenjujući da je ovaj zakon bolji od prethodnih iz sledećih razloga: prvo, što je privatizacija oročena, drugo, što je omogućena prodaja preko 51%.
Međutim, na ovaj zakon treba uputiti i ozbiljne primedbe zbog toga što se privatizacija ne sprovodi po jednom zakonu o privatizaciji, već se ona sprovodi po predlogu ovoga zakona o privatizaciji, zatim po Predlogu zakona o akcijskom fondu i Predlogu zakona o agenciji za privatizaciju. Po mom mišljenju trebalo je, iz razloga efikasnosti, ekonomičnosti i celishodnosti, privatizaciju urediti jednim zakonom, jer je to najbolje, kako ovi zakonski propisi ne bi morali da se sudaraju, i da se na različite načine tumače i primenjuju u praksi i da jedan drugome otežavaju sprovođenje privatizacije.
Ovim zakonom ne treba prodaju svih preduzeća i kapitala prodavati na identičan način. S obzirom da mi imamo preduzeća od posebnog državnog i nacionalnog interesa, kao što su EPS, NIS i komunalna preduzeća, zbog čega ni u kom slučaju ne bi trebalo dozvoliti da se prizvatizacija u ovim vitalnim i veoma značajnim granama od posebnog društvenog i nacionalnog interesa, prodaje preko 49%.
Koje su to specifičnosti privatizacije u Srbiji. Naveo bih neke. Prvo, naša zemlja je za poslednjih 10 godina bila izložena nečuvenim i nezapamćenim sankcijama i spoljnim pritiscima i ucenama. Drugo, nijedna od zemalja u istočno-evropskim zemljama koje su išle u privatizaciju i tranziciju, kao što su Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska i dr. nisu bile izložene ovakvim pritiscima, sankcijama, niti ratu. Treće, druge zemlje nisu imale probleme sa okupacijom svojih teritorija, nisu imale probleme kao što smo imali mi, a i danas imamo sa sudbinom srpskog naroda i ogromnim brojem, sa stotinama hiljada izbeglica. Ove zemlje nisu imale problem Kosova, kojeg imamo mi, imali smo u prošlosti, a imamo ga i danas. Ove zemlje takođe nisu imale probleme sa tolikom nezaposlenošću.
Da bismo privatizaciju mogli izvršiti na pravedan, efikasan i ekonomičan način potrebno je obezbediti sledeće uslove.
Prvo, obezbediti zakonsku regulativu po kojoj bi se privatizacija obavila, a da štetu ne pretrpi ni jedan građanin u našoj zemlji.
Drugo, dobro sagledati i utvrditi koliko će biti zainteresovanih investitora za našu privatizaciju, jer je ministar Vlahović izjavio da je obavio brojne razgovore i kontakte sa stranim strateškim partnerima. Međutim, sa kojim partnerima nije dao ni jedan odgovor, što je trebalo poslanicima da predoči, koje su zemlje zainteresovane za privatizaciju u našoj zemlji, konkretno da vidimo koje su to zemlje, kakav je njihov legitimitet i za koje grane privrede su te zemlje zainteresovane i strateški partneri iz inostranstva.
Kod nas će privatizacija u dobroj meri zavisiti i od restitucije, privatizacija će zavisiti i od razvoja našeg tržišta, da li ćemo tržišno moći da konkurišemo u inostranstvu, koliki je obim stranih investicija, kolika će biti podrška međunarodnih finansijskih organizacija, kakve će biti finansijske promene u našoj finansijskoj strukturi, a zavisiće i od promena u našem bankarskom sistemu, od tržišta hartija od vrednosti, od promena u javnim finansijama.
Kakva će biti privatizacija u našoj zemlji zavisiće i od parlamentarne kontrole, kako bi se sprečile sve zloupotrebe u procesu privatizacije. Naša privatizacija će zavisiti i od spoljno trgovinske ravnoteže. Privatizacija će zavisiti i od obavljenih priprema i početka privatizacije, jer mislim da privatizacija treba da otpočne što pre. Potrebno je obezbediti uslove za osnivanje malih i srednjih preduzeća, jer velika preduzeća nemaju nikakve šanse u ovoj oblasti da se privatizuju na način i na vreme kako se to sada predviđa, a takođe i precizirati zakonom strana ulaganja.
Stav Srpske radikalne stranke, a i moj, jeste da sva preduzeća treba da se razvrstavaju na ona koja imaju manje od 100 zaposlenih i ona preko 100 zaposlenih, s tim da bi onim preduzećima do 100 zaposlenih trebalo omogućiti da privatizaciju sprovodi lokalna samouprava i da najmanje od 30% od dobijenih sredstava te prodaje kapitala pripadne lokalnoj samoupravi da ona može samostalno da raspolaže za najvažnije potrebe lokalne samouprave.
Prodaju velikih preduzeća i velikog kapitala veće vrednosti treba vršiti putem licitacije, putem konkursa, prikupljanjem ponuda, uz oglas o licitaciji i konkursu, koji mora biti objavljen 15 dana, najmanje u "Službenom glasniku RS" i u jednom dnevnom listu.
Primedbe na Predlog zakona o agenciji za privatizaciju su sledeće: ovim se predlogom zakona daju velika ovlašćenja agenciji, a omogućava se čak i formiranje posebnih agencijskih ispostava, čime se povećavaju troškovi privatizacije i povećava administracija na terenu, jer poznato je da u privatizaciju treba da uđe između 6 i 8 hiljada preduzeća, pa se postavlja pitanje, koliko je tih lokalnih ispostava koje treba da učestvuju i koliko će biti službenika, činovnika, radnika, izvršilaca, veštaka i drugih institucija koje treba da sprovode privatizaciju, što apsolutno povećava troškove privatizacije.
Dame i gospodo narodni poslanici, zbog toga je potrebno, kako smatraju srpski radikali, prihvatiti primedbe koje su poslanici Srpske radikalne stranke uputili na ovaj predlog zakona, zakon doraditi, kako bi bio u praksi sprovodljiv.
Zato bi trebalo izvući neke pouke iz onih zemalja koje su izvršile privatizaciju, koje su izvršile tranziciju, a pre svega zemlje istočno-evropskih zemalja. Ovom prilikom želim da skrenem pažnju da su investiciona ulaganja u zemljama u tranziciji ostala samo na papiru. Novi vlasnici su rasprodali sve što se moglo prodati, pare uzeli i 10 puta više nego što su platili za preduzeća, otpuslili zaposlene i objavili stečaj, čime su izbegli socijalne troškove i zbog toga se mora sa najvećom odgovornošću pristupiti obimu i sprovođenju privatizacije.
Primeri iz nekihi susednih zemalja, a pre svega Rumunije, na šta upozoravam i skrećem pažnju, ti primeri su zaista za našu pouku, jer su u njoj vlasnici umesto da pokreću proizvodnju, bezdušno kupovali industrijska preduzeća, a onda ih krčmili. Primer Bugarska, koja je bila zemlja izvoznica voća i povrća, a danas je postala uvoznik. Ekspertski prodor u Rumuniji se uglavnom bazira na izvozu tri artikla, starog gvožđa, sirovog drveta i jeftine radne snage.
Evropske i druge čeličane danas konzumiraju velike količine starog gvožđa iz Rumunije i zbog toga se ono dobro kotira na svetskim berzama. U poslednje vreme Rumunija je postala njegov veliki proizvođač. Strani investitori kupuju rumunske fabrike i zavode, ubrzo ih zatvaraju i parčaju, pa parče po parče krčme kao staro gvožđe. To im dođe rentabilnije nego da se muče sa njihovom rehabilitacijom i oporavkom. Isti je slučaj i sa masovnom sečom šuma, a domaća radna snaga u Rumuniji se plaća 5 do 10 puta manje nego u zemlji odakle dolazi strani kapital.
Dame i gospodo narodni poslanici, poznato vam je da je kroz istoriju svaki oblik vlasništva u datim društveno-ekonomskim okolnostima razvoja imao istorijsku ulogu i značaj, a svaki od njih ima svoje nedostatke i prednosti, što znači da ni jedan od njih nije idealan za rešavanje ekonomsko-socijalnih problema bilo koje države. Strani strateški partner u procesu privatizacije naših preduzeća biće zainteresovan da kupi ono preduzeće u kome će moći da ostvari profit.
Privatizaciju u našoj zemlji i dalje opterećuju pritisci i ucene na našu državu, koji dolaze iz inostranstva, a strani partner u ovakvim okolnostima neće prihvatiti pravno učešće mogućeg partnera. Trgovci imaju svoju logiku, jer ako kupac zna da prodavac mora nešto da proda, onda ga i po tom osnovu on ucenjuje i obara cenu. Slučaj ne bi smeli da zaobiđemo i u svakom slučaju naša preduzeća ne bi smela da idu u prodaju po svaku cenu i u bescenje. Zato smatram da je potrebno da naša država treba da se okrene dugoročnim strateškim interesima nacije i razvoju srpske privrede i da ni u kom slučaju Srbija ne postane interesna sfera strateških partnera.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar za privatizaciju gospodin Vlahović je rekao da niko neće ostati na ulici. Međutim, bojim se da će se ipak najveći broj zaposlenih posle prodaje njihovih preduzeća, koja će se izvršiti putem privatizacije, iz zemlje i inostranstva, naći na ulici i na birou rada, koji se sada zove tržište rada, kao što je u nekim zemljama u tranziciji.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne smemo dozvoliti rasporadju resursa i preduzeća u bescenje, jer bi se izgubila perspektiva sopstvenog razvoja i naši radnici bi postali gastarbajteri u sopstvenoj zemlji. Novi vlasnik će nastojati da sve rezultate budućeg rada prisvoji, a našim radmicima je ostalo samo da mu oni određuju plate koliko oni smatraju.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Dragan Čolić.

 Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, uvaženi gospodine Vlahoviću, danas je na dnevnom redu jedan od onih zakona za koje svakako možemo slobodno reći da su ključni u ukupnom paketu reformskih zakona. Ovim zakonom otpočinje odustajanje od socijalističkog modela privređivanja. Tranzicija ili preobražaj jeste neevolutivni prelazak iz socijalizma u kapitalizam. U pitanju je složen proces sa ozbiljnim ekonomskim i političkim posledicama. Posle ovog zakona više neće biti dominacije društvenih interesa nad pojedinačnim , kolektivne svojine nad privatnom, nevlasničkog upravljanja kapitalom, administrativnog i  direktivnog regulisanja ekonomije, vladavine partijskih nomenklatura nad privredom .
Preduzetništvo neće biti zamenjivano političkom koordinaciojom, a menadžerstvo podaništvom i centrima moći. Zamena socijalističkog modela kapitalističkim modelom ne dovodi automatski do kapitalizma i njegove suštine. A, suština je svakako stvaranje tržišta, odnosno finansijskog tržišta kapitala i radne snage. Ekonomske osnove kapitalizma su svakako - privatna svojina, preduzetništvo i tržište, a pre svega tržište kapitala.
Zakon koji je pred nama otpočinje preobražaj zatečenog privrednog modela tržišnim alatom, da bi se stvorili samoregulišući mehanizmi i institucije tržišta.
Dame i gospodo, naš cilj je, kao što sam već rekao, kapitalistička privreda sa privatnom svojinom i tržište, ali pri tome još jednom ističem da je uspostavljanje finansijskog tržišta, faktički uspotavljanje nervnog sistema naše privrede. Dakle, nema dileme. Ili, bar ne bi trebalo da je bude. Glavne poluge su privatizacija, odnosno individualizacija svojine i razvoj tržišta kapitala.
Oba procesa su uzajmno podsticajna, a suština je svakako da ne sme doći do zakašnjenja u realizaciji oba navedena procesa. I građani i mi poslanici treba da znamo, a mislim da znamo, da se ovim zakonom prekida preobražaj koji je imao i neke dobre namere. Ali, nije bio odlučan i nije stvoren udarni talas privatizacije, pa je od privrednog preobražaja stvorena privreda u konfuziji i privatni kapital nove klase vlasnika na privilegovanom rentiranju društvenog kapitala.
Mi smo potpuno svesni da predloženi projekat nije čudotvorna i da trenutno ne dovodi do oporavka. Ovo jeste bolna promena. Moguća je povećana nezaposlenost, privremena naravno, trenutni pad proizvodnje i pad životnog standarda, da u istom trenutku stvara nostalgiju prema prošlim vremenima samoupravnog socijalizma, može da rodi populizam i demagogiju, političke protivnike tera na odustajanje itd.
Ali, dame i gospodo, drugi put ne postoji. Uspeh procesa u koji ulazimo meriće se prilivom kapitala u transformisana ili nova preduzeća. Ne treba se i nećemo se hvaliti brojem transformisanih preduzeća i zatečenog kapitala. To se podrazumeva, tu ne može da bude odlaganja. Prava mera će biti, kako rekoh, brzina priliva novog kapitala.
Treba li eliminisati investiciono slepilo prilivom u toku i posle transformacije. Privatizacija ne može da traje večno. I predviđeni period od četiri godine je čak dug period. Neće biti lako istovremeno se boriti i izbeći ekonomsku stagflaciju, liberalizaciju trgovine, jer će to biti zahtev partnera i sveta svakako, sa ravnotežom niskog nivoa razvoja, ili kako to neki kažu - jogi privreda, imati otvorenu privredu, uredan platni bilans, stabilan budžet, tvrda ograničenja, bez štampanja novca i finansijsku disciplinu.
Poštovani poslanici, preduzeća koja treba da uđu u privatizaciju, kako je već neko rekao, su porodično srebro naše privrede. Među njima ima i onih koja su u ovim teškim vremenima investirali iz sopstvene akumulacije, štednje i amortizacije.
Drage kolege, imaćemo socijalno osetljiva preduzeća, broj zaposlenih i značaj u pojedinim regionima, gubitaše sa perspektivom i gubitaše bez poslovne perspektive. Najbitnije po mom mišljenju je to da što pre razvijemo tržište kapitala, jer tada će na scenu stupiti pravi kapital.
Radnici što pre treba da se odreknu radničkog kapitalizma i akcionarskog samoupravljanja i prihvate jedino moguća i realno moguće građansko akcionarstvo. Gospodine Vlahoviću, poštovane kolege, septembarskim i decembarskim izborima i događajima od 5. oktobra, građani Srbije su sa DOS-om napravili svojevrstan ugovor. Svakako da jedan član tog ugovora, koji smatram najbitnijim, je obaveza DOS-a da reforme u Srbiji sprovede do kraja.
Građani Srbije taj ugovor su overili pečatom dvotrećinske većine u ovom parlamentu. I naravno, šta to znači. Mi nemamo prava da pravimo kompromise kada je reforma u pitanju bilo sa kim, a najmanje sa ostacima poraženih snaga u ovom parlamentu. To svakako. Ukupne reforme koje treba da sprovedemo jesu samo preduslov naših evropskih i evroatlantskih integracija.
Nova demokratija će glasati za ovaj zakon. Nova demokratija će staviti sve svoje programske i kadrovske kapacitete u službu opštih reformi i u službu evropskih i evroatlantskih integracija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, a neka se pripremi Tomislav Panajotović.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije sporno da je pred Narodnom skupštinom paket zakona koji treba da reguliše privatizaciju i da je on od životne važnosti za sve učesnike u privatizaciji, za sve građane Srbije.
Cilj ovog zakona bi trebalo da bude efikasna privreda i izgradnja otvorene liberalne ekonomije. Činjenica je i to da nam je trenutno privreda u krizi, sa gubicima koji se kreću do iznosa od nekoliko stotina milijardi dolara.
Društvena svojina kao oblik svojine nije se pokazala efikasnom, a skoro da u svetu nigde i ne postoji osim u našoj zemlji.
Privatizacija je neophodna, preko potrebna, kao sredstvo izlaska iz velike ekonomske krize u kojoj se naša zemlja nalazi. Da li smo mogli i ranije da krenemo u vlasničku transformaciju? Srpska radikalna stranka se za privatizaciju oduvek zalagala, a liberalna tržišna privreda u ekonomskom programu Srpske radikalne stranke predstavlja polaznu pretpostavku razvoja društva.
Za razliku od srpskih radikala, sećamo se 1994. godine i zalaganja Zorana Đinđića za sprečavanje privatizacije. Kamo sreće da smo još tada krenuli, verovatno bi izbegli dobar deo poteškoća u kojima smo se danas našli.
Društvenu svojinu karakterisale su slabosti kao što su niska stopa rasta, visoka nezaposlenost ljudi i kapaciteta, visoka stopa inflacije, visoka zaduženost preduzeća i države, nepoštovanje zakona, slaba i neodgovorna država, slab poslovni moral, neto odliv kapitala itd.
Društvena svojina predstavlja jednu od najvećih posledica sistema i ideologije jednog vremena koje je na svu sreću otišlo u istoriju. Privatizacija ima za cilj definisanje vlasničkih prava i uvođenje takvog tržišnog sistema koji je zasnovan na konkurenciji koja forsira opštu efikasnost.
Privatna svojina uspostavlja efikasniji sistem upravljanja preduzećima, zasnovan na maksimizaciji profita. U Predlogu zakona o privatizaciji koji je izneo ministar Vlahović veoma je bitno da postoji obaveznost privatizacije i oročenost i da ona bude javna. Jedan od gorućih problema koji sa sobom nosi privatizacija je pojava viška radnika i zaštita njihovih interesa.
Nameće se pitanje da li će prihodi ostvareni ovim putem ići za zaštitu prava radnika i da li će se tako eliminisati negativni efekti. Nedostatak jasnog, preciznog socijalnog programa predstavlja ono što Predlog zakona o privatizaciji čini manjkavim i manje kvalitetnim.
Cifra od 700.000 radnika bez posla predstavlja ozbiljan problem za čije se rešavanje ne treba zalagati samo političkom demagogijom, već je potrebno ozbiljno brinuti nad sudbinom svakog radnika, nad sudbinom svake porodice.
Nisam siguran da će socijalni fondovi zaštititi radnike bez posla. Deset hiljada preduzeća u Srbiji ne može, a i ne mora Vlada i Agencija da kontroliše.
Dobra je i racionalna ideja SRS da lokalna samouprava kontroliše prodaju i privatizaciju manjih preduzeća, koja zapošljavaju do 100 radnika. Novac stečen na takav način odlazio bi u opštinski budžet, a time bi se agencija rasteretila, pa bi mogla da se bavi većim firmama.
Ono od čega najviše strepim je to da ovaj posao kontroliše nekoliko moćnika, da se isključi javnost, da ne postoji kontrola, a kada kontrola javnosti nema, mogućnost dolaska u iskušenje, mogućnost zloupotrebe je potpuno izvesna.
Slutim da će u slučaju eventualne pljačke novca, dobijenog od prodaje preduzeća, Vlada imati dovoljno aviona, da jednim bezveznim letom, može i ovaj Canetov avion, da ode u neku drugu zemlju i da se tamo zalaže za privatizaciju, agencijske fondove, po receptu DOS-a.
Vreme koje je pred nama pokazaće ko je u pravu - teorija je jedno, a praksa drugo. Sve više građana Srbije govori da ova vlast neće sastaviti ni dva meseca. Ostaje nam da se u to uverimo, a ko preživi, pričaće kako je najgora vlast koju smo do sada imali u Srbiji, sprovodila zakon o privatizaciji. Hvala.

A glasaćete za zakon?
Reč ima narodni poslanik Tomislav Panajotović.

Poštovane kolege, dame i gospodo, šta fali predloženom zakonu? Predložen je u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Je li tako, gospodo socijalisti? Ovo je 29. jula 1995. godine izgovorio jedan od najelitnijih ekonomista iz redova socijalista, u to vreme narodni poslanik, čije ime neću pominjati. On je  skovao, pored ostalog, skovaće i sledeće misli - nije tačno da je društvena svojina svačija i ničija. Imovina, odnosno svojina je sklop određenih svojinskih prava, koja se sastoje od prava korišćenja, plodouživanja, raspolaganja itd.
Naravno, pored ovako lepo skovanih misli, tadašnji šef poslaničke grupe socijalista, čije ime takođe neću da spomenem, vuče na svoju stranu i na stranu socijalista, i kaže - socijalisti nisu protiv transformacije društvene svojine, kako nam se često pripisuje, ali su protiv svih predloga, koji žele nasilničkim, neekonomskim kriterijumima da izvrše transformaciju svojine i na takav način raspodele društveno bogatstvo, stvarano kroz desetine generacija.
Naravno, predlagač zakona nije mutav, i ja ću njegovo ime spomenuti - Zoran Đinđić odgovara čoveku koji vuče na stranu socijalista: podržavanje društvene svojine jedste održavanje "crne rupe" u ekonomiji Srbije i Jugoslavije, "crne rupe" kroz koju novac odlazi. Društvena svojina nije svojina. Podržavanje te društvene svojine znači uništavanje supstance za privredu Srbije.
Do koje mere je supstanca uništena, procenićemo sami.
Moj prethodnik je takođe pomenuo gospodina Đinđića - ja ću iz scenograma od 29. jula 1994. godine da pročitam jedan deo, koji demantuje mnoge navode, koji su se čuli. S obzirom da je predstavnik predlagača, bio gospodin Đinđić, on je izričito u ovoj sali, kada su bili samo poslanici članovi Demokratske stranke i SPS-a, s obzirom da su naše kolege iz redova ostale opozicije izašle iz sale, rekao sledeće, s obzirom da je bio predložen paket zakona koji se odnosi na privatizaciju, rekao je nešto o čemu je gospodin Vlahović jednom prilikom već govorio: "to su četiri zakona, koji predstavljaju celinu i mogu da reše probleme samo ako se posmatraju kao celina. To znači - izdvajanje jednog ili drugog kompleksa iz te celine, umanjuje uopšte efekte i može se desiti da stvori dodatne probleme, a ne da reši one koje ti zakoni u celini žele da reše."
Tu se radi o jednom paketu zakona, ne radi se o pojedinim zakonima. Više puta ponavljana neistina preti da postane istina. Odavde se čulo da je Demokratska stranka te 1994. godine predložila Zakon o revalorizaciji, koji je poništio sve moguće efekte onoga što je Demokratska stranka želela da postigne. Upozoravam vas na ovaj deo izlaganja gospodina Đinđića.
I naravno, završiću onako kako sam počeo - parafrazirajući čoveka koji je skovao misao koju sam napred izrekao, rekao bih, parafrazirajući ga - šta fali predloženom zakonu? Odgovor je: predloženi zakon je predložen u pravo vreme i na pravom mestu. Hvala lepo.