Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, a nakon njega narodni poslanik Rade Bajić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, naslušah se od jutros ovde kako je sve zakonito, kako sve funkcioniše, sve se donosi, svi zakoni su za doborbit građana Srbije, a ja upućujem apel Vladi Srbije da razmotri primenu Zakona na bruto platama kada se odnosi na prosvetne radnike, na zdravstvene radnike, a verovatno i na još neke druge kategorije, da se nađe tehničko rešenje i da ljudi dobiju svoje plate, da mogu na kraju da odu na godišnji odmor kako treba. Zaklinjemo se da je sve ustavno, da je sve zakonito, a krši se na svakoj strani. Krši se Ustav Jugoslavije u subotu, krši se Ustav Srbije i sva akta, a hoćemo i govorimo da ulazimo u pravni sistem. Kao građanin pravni sistem podrazumevam da je pravo onakvo kako je zapisano dok se ne promeni ili ne usaglasi.
Kažu, privatizacija. Imam svoju reč za to. Kažite građanima prodaja ili rasprodaja, da ne upotrebim termin šta se može desiti, a koji bi rekao krađa. Zašto to? Privatizacija, taj termin je upotrebljavala prethodna vlast, upotrebljava i ova. Meni je žao samo što socijalisti nisu rasprodali svu imovinu i obezbedili socijalni program , mogli su vladati naredne četiri godine. To je bila naša greška, socijalista, jer smo hteli da očuvamo imovinu i da se prodaja može izvršiti, privatizacija, do 49%.
Kaže, strateški partneri i već ste ih doveli u poljoprivredno dobro u Sremskoj Mitrovici, koje može samo da funkcioniše, a već su ga posetili strateški partneri iz Italije i Engleske. Šta to znači? Rasprodaćemo, a onda će naše stanovništvo, naši radnici dobiti deonice tamo, u firmama koje ne budu imale nikakvu vrednost. Postavljam konkretno pitanje gospodinu Vlahoviću: šta planirate sa zdravstvom, prosvetnim radnicima, državnom službom, gde i kako će oni dobiti deonice, da li će građani Srbije imati nekakav prioritet da dobiju u firmama koje mogu funkcionisati ili ćete im dati u onim firmama koje ne mogu da funkcionišu? To se iz ovoga vidi, jer kada damo 70%, ostaje 30% i otkupiće se samo firme koje mogu da funkconišu. Loše niko neće, strateški partner neće u njih uložiti, jedino da se to zatvori sutra, pa da izvrši prodaju.
Zašto niste, gospodo iz Vlade Srbije, omogućili firmama da rade, one koje su mogle realno, da rade ovih 7-8 meseci? Zašto niste omogućili građevinskim firmama da rade, pa kada je ponuda da imaju veću cenu? Kažete da će pare doneti veliki prosperitet. Dajte nam proračun i kažite - očekujemo to i to, hoćemo da uložimo u tim i tim firmama, da obezbedimo to za naše radnike i za građane Srbije. Ne može se nikome u ovoj zemlji verovati unapred, pa ni vama. Zašto? Pogledajte kada sednete, 8 ministara donosi odluku u ime čitave Vlade. Kako da vam verujemo? Kada budete radili gospodo pravno, kada budete radili po zakonu, dopustite, podržaću i taj deo. Kada mi budete dali dokaze da će biti uloženo u privredu, da ćemo razviti određene privredne organizacije i onda može da ide podrška.
A ovako, koliko znam, vi ste ministre radili na proceni imovine koja se odnosi na Beočin, za stranog partnera, a drugi ministar došao da radi za 300 maraka. Postavljam pitanje, kako to ljubav prema ovoj zemlji odjednom nasta za 300 maraka plate kada su tamo bili daleko? Kažu da su pojedini ministri bili, jedan od njih, i u Gajdarovom timu. Postavlja se pitanje, kažete, uzimate privatizaciju u Rumuniji. Nisam bio u Rumuniji, ali sam video tekst u "Politici" i ako je istinit onda ta privatizacija već 11 godina nije davala nikakve rezultate i nemojte nam nuditi kao model takvu privatizaciju.
S druge strane, daje se prviše prava Agenciji, a to znači dođem i kažem- imaš da se prodaš, toliko će biti cena po tenderu, tih 30 dana i nema priče. Gde vam je uloga sindikata? Vi kažete - osnivamo 6-7 sindikata. Određene sindikate, gospodine Vlahoviću, osnovali ste, ne vi kao ministar, nego članovi Vlade. Ti sindikati su razbili radničku klasu i imamo 6-7 sindikata, a sada ste ih eliminisali, i nemaju nikakvih prava da zaštite svoj položaj i svoju imovinu. Zašto smo to uradili? Od koga? Od onih koji će i ovu imovinu rasprodati, a na kraju da ne upotrebim reč, sačekajte pa ćete videti gde će stići.
Dalje, nikakva prava nemaju firme, nikakva prava nemaju određeni građani, a izgleda da su sva prava koncentrisana kod vas u vlasti DOS-a. Možete, imate većinu u republičkom parlamentu, ali idu vremena, nemam šta da se nadam i ne nadam, ali moram reći jednom mome drugaru. Proveo je 10 godina radeći u inostranstvu u tom komunističkom sistemu i neću da govorim da li su nekada greške napravljene, ali ako su tada napravljene i da prihvatimo da jesu, onda se i sada prave, jer radnici su ulagali stvarajući firme, a vi oduzimate prava na uložena sredstva. Gde je onda tu pravičnost? Nema je i prema tome, zašto ne zaštitimo određene firme? Nema usred leta struje i kaže - ne treba je. Termoelektrane osnesposobiti da se stanovništvu kaže da se mora prodati , jer trebaju nam strateški partneri. Narode, ne verujte tome, jer radi se o rasprodaji kompletne društvene imovine bez perspektive za radničku klasu u Srbiji.

 Reč ima ministar Vlahović, kao predstavnik Vlade.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, više zbog javnosti i nemam nameru zaista da se često javljam u toku plenarne rasprave oko zakona. Prvo da kažem da ovaj ministar ne radi nigde sem u Vladi Srbije. Bio sam u "Dilojt i Tušu" (Deloitte and touche), a bio sam partner "Dilojt i Tuša". Od 24. januara ove godine ne radim tamo, nemam nikakav vlasnički ulog, sve moje deonice iz "Dilojt i Tuša" su povučene. Ovaj ministar dok je radio u "Dilojt i Tušu" je brinuo samo o interesima firme "Dilojt i Tuša". Od kako radi u Vladi isključivo ga interesuju prevashodno interesi države Srbije.
Kada bi svako u ovoj zemlji vodio računa o interesima tamo gde radi, mislim da bi ova zemlja cvetala. Toliko o mom poslu. Radim u Vladi i ko ne veruje može da proveri.
Što se tiče priče o rasprodaji, mislim da u to više niko u ovoj zemlji ne može da bude ubeđen. O kojoj rasprodaji govorimo nakon 15 godina propadanja ove zemlje, nakon 15 godina nehumane i beskrupulozne, tihe, sive privatizacije, čitaj pljačke, koja se sprovodila na relaciji od društvenog kapitala ka privatnoj svojini?
O kojoj rasprodaji govorimo? Zar o kapacitetima koji su izgrađeni krajem 70-tih i početkom 80-tih godina? Očigledno niste čuli podatke koji govore koliko nam je sjajna srpska ekonomija. Niste čuli da su akumulirani gubici 500 milijardi dinara. Niste čuli da nema obrtnog kapitala u iznosu od 650 milijardi dinara. Niste čuli da je inostrani dug ove zemlje 12 milijardi dolara. Niste čuli da je dug prema deviznim štedišama 7 milijardi maraka.
To je srpska ekonomija danas. Pa šta hoćete?
Da podelimo besplatne akcije kapitala koga nema i da skinemo odgovornost na najjednostavniji način, da kažemo - evo, to su sada vaša preduzeća, to su vaša privatna preduzeća gospodo radnici, pa kad nemate pare za plate jer je stanje takvo kakvo jeste onda nemojte dolaziti kod Vlade, jer, evo, mi smo učinili taj humani gest i rukovodeći se socijalnim načelima, kvazi socijalnim načelima podelili smo akcije radnicima.
Ne, nećemo to uraditi. Zato što smo mi ozbiljni ekonomski reformatori. Nećemo to uraditi zato što mi nismo ovde došli da dve, tri, četiri ili osam godina ostanemo i uživamo u blagodeti vlasti kao direktori privatnih preduzeća ili društvenih, nego zato što sve što smo uradili znači da smo ostavili naše prethodne poslove da bismo od ove države napravili nešto. Da bi ovaj projekat mogao da uspe. I uspeće.
Nemojte toliko da se sekirate. Nećemo rasprodati, jer se rasprodaje onda kada nešto postoji, nego ćemo otvoriti vrata za investicije, za pravi novac. Nećemo finansirati obrtni kapital tako što ćemo da štampamo pare, pa ćemo oporezovati i dobre privrednike, pa ćemo i građane oporezovati.
Žao mi je, to vreme je prošlo. To štampanje novca i sve drugo što se dešavalo su bili razlog da se pre ovog zakona donese Zakon o oporezivanju ekstra imovine i ekstra profita. Toga više nema. Mi ulazimo u prave, korenite, duboke ekonomske reforme koje treba konačno da nam donesu jednu stabilnu privredu i stabilne socijalne uslove. Nećemo radnicima da delimo iluzije i da kažemo - izvolte akcije koje ništa ne vrede. A, onda ćemo ih sačekati na berzi, na ćošku, pa ćemo preko brokera sav ovaj novac, koji je 10 godina bezočno pljačkan u ovoj zemlji, da legalizujemo preko berze.
E, žao mi je, toga neće biti. Neće biti. (Aplauz.)
Dakle, gospodo, trebaju nam prave investicije. Neće država da investira. Prošlo je vreme kada je uzet novac od Telekoma, pa su onda dva ili tri čoveka odlučivala ko će koliko da dobije, na superekonomski način, da li mu je bliže firma srcu, odnosno partiji, ili poslu - dobro, šta mislite koji su principi bili korišćeni?
Rezultat takve politike možete danas da saznate u Fondu za razvoj. Saznajte. Propale su. Propale su pare kroz peskovitu privredu. E, to nećemo da radimo.
Stvaranje stabilnog privrednog ambijenta podrazumeva dolazak kapitala, a to je moguće na način, kada se definitivno reši pitanje ko je vlasnik društvene svojine, koji će iza toga investirati u ovu privredu i otvaranje vrata za nove investicije i to je ta nova privredna struktura ka kojoj mi težimo. I mi ćemo uspeti, ma koliko da ima sumnjičavaca, ne samo u ovoj sali, nego i napolju.
I nismo uzeli primer Rumunije, ni primer Bugarske, i nije korupcija samo ko sprovodi privatizaciju, nego je korupcija kakvi metodi privatizacije, odnosno metodi prodaje se koriste. Žao mi je. Te primere nismo uzeli u obzir. Hoćemo.
A, i to da vam kažem, da više narod ne zamajavamo bespotrebnim patriotizmom, zašto sam ja došao - iz više razloga. Prvo, ovo je profesionalni izazov. Nisam došao ovde da bih krao i da bih zarađivao pare u Vladi Srbije, nego da napravimo ovaj projekat. Da za dve godine čitav svet kaže - pa, pogledajte šta su ti momci dole uradili. Izvinite, moja cena iza toga ide gore. Vratiću se svom poslu. Eto, to su razlozi zbog kojih sam došao.
Naravno da volim svoju zemlju i naravno da mi je stalo da moja deca žive u stabilnoj zemlji kojom će se ponositi, a ne da čekaju u redovima ispred inostranih ambasada. Ali, verujte mi, postoje i vrlo jasno motivi, a to su da učinimo zaista nešto za šta će čitav svet da nam se divi, a kada nam se svet bude divio i naša cena na konsultantskom tržištu, odakle smo došli, će skočiti i to su vrlo jednostavni i pošteni razlozi. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Rade Bajić, a potom Dragoš Babić.

Uvažena gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, čujem među vama da vas interesuje - šta će sada Rade reći, posle ministra. Pa, reći ću odmah da se ... sigurno sam pametniji od tebe, ali da završimo o tome. Prvo, odmah da se razumemo, jednostavno ne morate toliko srdžbe i besa da prolivate ako čujete i za nešto drugo.
Ovde postoje dva koncepta. Vi imate svoje koncept DOS-a, a mi svoj koncept SPS-a. Gospodo, kako će koji koncept proći to će neko buduće vreme da kaže. Onog momenta ... doći će pa ćemo mi onda pričati o vašem konceptu. Jednostavno neću reći da je vaš koncept najgori, kao što neću da priznam ni da je vaš koncept bolji od našeg. Poći ću od realnih činjenica i dokumentacije koja baca drugačije svetlo na privatizaciju.
Vi se borite za svoj koncept i bićete u situaciji da ga izglasate, a oni koji će odlučiti biće, na kraju, svi oni kojih se dotiče ovaj princip privatizacije. Prema tome, po tome koliko je članova Vlade ovde prisustvovalo kada je ministar Vlahović podneo uvodno izlaganje procenio sam da je ovaj zakon od izuzetnog značaja za Vladu. Svi su bili prisutni.
Ako se zna da je važan deo politike Vlade privatizacija, kao i nekih drugih lobija, onda nije ni čudo što su svi bili prisutni dok su ministar Vlahović i premijer obrazlagali zakon o privatizaciji.
Po našem mišljenju, ili po mom mišljenju, kada čovek pročita ovaj zakon vidi da je dosta mek, neodređen, a u mnogim delovima nejasan. Ako vam kažem da je u mnogim delovima nejasan, to ću kasnije obrazložiti, ali u onim delovima u kojima je jasan ostavlja puno toga, u stvari, Vladi, a oduzimaju se neotuđiva prava preduzeću i radnicima, penzionerima i građanima. U onim delovima u kojima je namerno nejasan ostavljaju se Vladi odrešene ruke da putem podzakonskih akata uredi tu materiju i stavi ovu skupštinu, koja bi trebalo da bude meritorni ocenjivač, van uticaja i van kontrole tih dešavanja koja će Vlada sprovoditi.
Dakle, prava koja se ukidaju - osnovno pravo na kome smo mi insistirali godinama i koje je bila ključna odrednica koncepta privatizacije, to je 60% besplatnih akcija da se podeli radnicima, a odmah ću reći zbog čega je to tako.
Uzmite vi da su desetine preduzeća vodili pošteni i čestiti ljudi, vodili su znalci. (Molio bih ovog gospodina bele kose, koji kaže da pažljivo prati, da baš prati , jer ja nikada njega nisam prekidao, kada je on bio za ovom govornicom, baš Kovačevića, da.) Dakle, bilo je mnogo domaćina koji su ulagali u firmu i nisu delili to kroz platu. Vi ste sigurno imali drugara koji je rekao - pa znaš šta, primili smo platu, kupili smo neku mašinu iz inostranstva, koja je najmodernija, a drugi, koji, jednostavno, nisu vodili računa o razvoju i unapređivanju firme, delili su sve ono što se moglo podeliti u plate.
I sada, pazite, do koje mere dovodimo do apsurda pojedine firme. Oni koji su ulagali, oni koji su razvijali, oni koji su se snalazili i u embargu da nabave mašinu, da nabave delove, da firma napreduje, doveli smo ih u istu situaciju sa onima koji, jednostavno, nisu vodili računa o svojoj firmi. Dakle, onaj ko je kroz platu odneo novac kući, stavljen je u istu poziciju kao i onaj radnik koji je ulagao u svoje preduzeće.
A sada vas pitam - zar ti akcionari, koji su uzeli 60% besplatnih akcija, ne znaju prodati tih svojih 60% besplatnih akcija? Sada pitam ministra - evo nas sto, imamo 60% besplatnih akcija u preduzeću, pa zar mi mislimo da će bolje agencije prodati preduzeće, nego mi, pa i mi ćemo tražiti strateškog partnera, i nama je cilj, ako nađemo cenu, da prodamo taj deo preduzeća. Nećemo mi upropastiti preduzeće.
Dakle, šta je sledeće - sužava se pravo ili ukida se pravo besplatnih akcija na 30%, 20%, odnosno 10%, u zavisnosti od roka privatizacije. Ako vam kažem, čini mi se, kad sam rekao onaj svoj prvi stav, da je deset godina pripremana ova zemlja i njena preduzeća, da bi došli do ove situacije, da se oslabe preduzeća, da se dovedu u situaciju da su zavisna, i da onda kažemo - pa eto, ne vrede, ona se moraju prodati. E, to je izgleda nekome trebalo, ali vreme će pokazati da li je to trebalo.
Član 40. kod tenderske privatizacije predviđa samo besplatnih 15% akcija za zaposlene. Šta je ono što se još ukida - ukida se pravo da građani izvan konkretnog preduzeća mogu učestvovati u raspodeli besplatnih akcija u drugom preduzeću. Ukida se pravo zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž koji su ostvarili u nekom drugom preduzeću.
Prema tome, sveden je samo na određeni deo, koji je proveo, recimo deset godina - deset godina mu propada. Stečeno pravo zaposlenih na besplatne akcije u visini od 400 maraka u protivdinarskoj vrednosti sada se, u zavisnosti od te brze, oročene i obavezne privatizacije, smanjuje na 300, odnosno 150, u zavisnosti od toga da li je on privatizaciju izvršio do 18 meseci, od 18 do 30, ili preko 30 meseci.
Ukida se pravo na izdavanje besplatnih akcija, ako nije prodato 70% kapitala, sledi potpuno ukidanje besplatnih akcija, ako nije prodato 50% kapitala, jednostavno, ograničenje sa svih strana, kad su u pitanju zaposleni. Ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se mogućnost da se akcije kupe na sedamdeset dve rate, što je davana mogućnost da i radnici konkurišu, i oni koji nemaju dovoljan obrtni kapital kod sebe, već da se praktično ovim ukine njihovo pravo na kupovinu akcija.
Ukida se zemljoradnicima pravo prvenstva, pa čak i pravo na konkurisanje za besplatne akcije u zemljoradničkim zadrugama i poljoprivrednim dobrima. Vi znate, baš u tom periodu o kome vi tako zdušno govorite da nije valjao, da su mnogi tu svoj hleb počeli zarađivati, svoj trud i svoje napore su ulagali, i sada im se ukida to pravo.
Ukida se popust, a to je bi jedan procenat na godinu staža za ratne vojne invalide, a ono što me čudi, da je predlagač zakona mogao da predloži u ovom zakonu, da se ukida pravo republičkom penzijskom fondu na 10% od svih akcija, a da se predviđanja, odnosno ono što je bilo ugrađeno u prethodnom zakonu, a to je pravo penzijskog fonda na 25% od kapitala, od akcija koje proda akcijski fond, sada se svodi na 10, da bi se tih 25% potpuno ukinulo Zavodu za tržište rada.
Pa rekao je ministar za privatizaciju da će ostati veliki broj radnika bez posla. Ima ih i sada bez posla, ima ih prividno na poslu, ali da će i ovaj zakon neminovno dovesti do velikog broja radnika koji će ostati bez posla. Pa šta je ovaj zakon ranije predviđao- bukvalno, baš da je obaveza 25% od prodatih akcija, da se, jednostavno, izađe u susret tim radnicima, da se pokuša, prekvalifikacijom ili zapošljavanjem na drugim mestima, da se kroz taj fond pomogne. Praktično, oni su ostali i bez ove pomoći.
Šta su nejasna rešenja - nejasno su pre svega definisani subjekti privatizacije, a uključuju se tu i ustanove. Implikacije će biti verovatno velike. Nejasan je budući metod procene vrednosti kapitala. U članu 24. se kaže da se ostavlja to podzakonskom aktu. Jednostavno, kako će to biti, za sada se ostavlja da vidimo. Takođe, u 24. članu nejasan je princip koji kaže da na prodajnu cenu kapitala utiču tržišne prilike. Pa zna se, apsolutno, da uvek tržišne prilike utiču, kada se iznese nešto robe na tržište.
Ali, ako vi iznesete u obaveznoj privatizaciji i u skraćenom roku, i sve akcije iznesete, pa šta ste uradili - vi ste oborili cenu. Ako se danas jedan proizvođač pojavi sa 10 tona neke robe, on će imati svoju cenu, a ako se pojavi 100 proizvođača odjednom sa po 10 tona, kolika će biti cena? Pa sigurno je tržište obara, pri velikoj ponudi obara cenu. Jednostavno, tako se i htelo, da se odjednom u brzom roku pojavi veliki broj akcija, da im se tako skine i obori cena.
Nejasni su metodi prodaje putem tendera i aukcijske privatizacije. Nema kriterijuma na osnovu kojih se određuje - kada se primenjuje tender, a kada aukcijska prodaja. I ono što je odrednica i ključ ovog zakona, to je obaveznost i oročenost, a oni su u suprotnosti sa članovima 55, 57. i 64. Ustava Republike Srbije i članom 74. Ustava SRJ.
Dakle, ovo je zakon koji je protivustavan saveznim zakonima, a samim tim, derogira te savezne zakone. Ali, meni nije ni čudo, ako su mogli sa zakonom koji je protiv svih važećih, ljudskih i božijih zakona, da isporučuju rodoljube ove zemlje drugim neprijateljima, onda mi je jasno da se i preduzeća dovedu u ovu situaciju.
Pitao bih i ministra nešto.

Ako se u diskusiji pozivao na poštovanje zakona i Ustava, onda je elementarno da poštujemo ono  što je naša obaveza na sednicama  Narodne skupštine, a to je deset minuta za diskusiju.

Mislim da je prvi put da sam prekoračio vreme, samo da podsetim ministra na jednu rečenicu. Pročitaću pitanje, gospodine ministre, vama, pitao vas je  neko - od 29 zemalja tranzicije, 28 ministara za privatizaciju je završilo u zatvoru. Vi ste rekli - na mene se to ne odnosi.
Zaista bih želeo da se ni na koga od vas ne odnosi, ali bogami, čini mi se da će biti svega.

Reč ima narodni poslanik Dragoš Babić:

 Gospođo podpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog svog iskustva, za koje ne mogu reći da je malo, jer preko tri decenije egzistiram u ovom našem privrednom sistemu, osećam potrebu da se i na ovaj  način  obratim narodnim poslanicima i javnosti.
Naime, svih ovih godina smo imali prilike, a naročito mi stariji, da se uverimo u sve ono što su i prethodnici rekli, tj. u neefikasnost jednog neprimerenog privrednog sistema, čija je osnova u suštini upravo jedna nedefinisana floskula društvene svojine, jedan surogat svojine u privredi, ili trut u privredi, koga nam je svojedobno jedan slovenački učitelj, pre pedeset godina, ubacio kao kukavičje jaje.
I evo, već pedeset godina gajimo tog truta, i najzad, eto, posle pedeset godina smogli smo snage da ga izbacimo ovim zakonom iz upotrebe i smestimo u prošlost. Za efekte, koje ne treba ponavljati često, ali nije zgoreg da se ponove - negativne efekte privrede znali su, naravno, i mnogi prethodni kreatori ekonomske politike, i Brozovog, i kasnije Miloševićevog režima.
Imalo je mnogo dilema da li da se primeni nešto što je svetu primereno, naročito ekonomskoj nauci, neki efikasniji i profitabilniji sistem, jer je upravo taj sistem do sada egzistirao kod nas i omogućavao jedan vrlo značajan politički uticaj, uticaj koji nije imao samo to, nego čak i neki kadrovski i materijalni prihod. Naravno, bilo je teško lištiti se privilegije kojom je on decenijama stvaran, uljuljkivan i sa raznoraznim oblandama, počev od radničkog samoupravljanja, raznoraznim reformama ZUR-a i sličnih, koji su trebali da potpomognu ili barem malo usavrše taj sistem.
Međutim, njegovi negativni efekti su jedino bili mogući da se kompenziraju kroz stalne pozajmice od međunarodne zajednice, naravno, zahvaljujući našem geopolitičkom sistemu. Onog momenta kada je sredinom sedamdesetih jedan niz slavina presušio u tom smislu i kada smo se mi svi već javno suočavali sa negativnim posledicama, suočavani na način kada su nam brodovi i avioni plenjeni u doba Milke Planinc, bilo je jasno da ta kvazi društvena svojina u stvari predstavlja jedan oblik ili, kako jedan prethodnik reče, podoblik državne svojine. To jeste razlog da se kaže nešto i o tome, a to je da predlagač ovog zakona nije imao nameru da definiše pojam društvene svojine i da se tu sada apsolutno, a to ostavljam pravnicima i ekonomistima, ostavlja za raspravu o tome šta je subjekt, šta objekt. U mom daljem izlaganju, ako budem pravio neke pravne nepreciznosti, da se to uzme u obzir.
Naime, efekti takve naše privredne politike su bili jasni. Ono što nama sada preostaje, to je stvarno možda i poslednji trenutak promena, promena koje u suštini znače upravo ono što je gospodin ministar nagovestio, a to je - očekivane investicije i ulaganja. To je ono što pravnici obično kažu ratio legis ovog zakona, jer upravo od njega očekujemo ne rasprodaju, nego ulaganje. Šta se očekuje primarno? Primarne su direktne investicije koje potiču iz same prodaje i indirektno ono što je nažalost neminovno u stanju u kakvom se nalazi naša privreda, odnosno preduzeća, da skoro ne postoji ni jedno preduzeće u koga bilo koji strateški partner nebi morao da uloži poprilična sredstva. Ta poprilična sredstva u stvari predstavljaju ono što mi smatramo osnovnim pokretačkim impulsom za ovu našu obamrlu privredu.
Naravno, onda se stalno stavlja akcenat na mala i srednja preduzeća, jer se od njih i kao takvih očekuje najpre lak i brz preobražaj i mogućnost rešavanja onih efekata koji bi mogli da budu neprijatni u procesu ove privatizacije. Mora se ovom prilikom reći upravo i o tim negativnim efektima koji bi se mogli očekivati u većoj ili manjoj meri, u ovom, kako ga nazvasmo, olimpijskom periodu privatizacije od četiri godine.
Naime, izvesne socijalne tenzije ne mogu ostati zanemarene ovim zakonom. On apsolutno intenzivira obavezu Vlade na socijalnim programima, naročito na podsticajima malih i srednjih preduzeća u njihovom razvoju. Da se to stvarno tako radi, lično sam svedok, jer je Vlada već sada preduzela neke akcije otvaranja agencija za podsticaj malih i srednjih preduzeća, koje imaju cilj da se nekim manjim obrtnim sredstvima potpomognu upravo one proizvodne i profitabilne programe koji će na prvom mestu ne samo donositi profit, nego verovatno i smanjiti problem nezaposlenosti i povećati zaposlenost.
U tom cilju, aposloutno smatram opravdanim sve one sugestije koje su kolege poslanici nagoveštavali pre mesec i po dana, kada je jedan sličan zakon o podsticaju malih i srednjih preduzeća bio u raspravi. Taj zakon o malim i srednjim preduzećima je zaista neophodan i on će sigurno, po izjavi ministra da se već sada nalazi u nacrtu kod Vlade, u skoroj budućnosti ga očekujem ovde kao neophodni elemenat i prateći elemenat ovog zakona.
Ono na šta bih se naročito osvrnuo, na pojedine akcente prethodnika, a to je upravo ono učešće, koje se vrlo često čuje, radnika, zaposlenih u ovom procesu privatizacije. Moram da nagovestim i da naglasim namerno, na sve one koji nisu detaljno čitali ovaj zakon, da vrlo dobro obrate pažnju na članove zakona 16, 20, 21, 22, 40, 41. i naročito 60. O čemu se radi?
Upravo program privatizacije pokreće nadležni organ preduzeća. Ne samo da ga pokreće, nego je obavezan da odmah po toj inicijativi, ukoliko je usvoji, izvesti sindikat ili iks sindikata, koliko ih ima u preduzeću. Nema drugog načnina da se zainteresovani ili zaposleni interesuju za ono što je predmet i program privatizacije, ne samo kroz prospekt, nego i kroz program privatizacije koje nadležni organ, po instrukcijama Vlade ili Agencije, bio obavezan da sprovede i usaglasi. Upravo u tom smislu, govorim i o onoj finalnoj odredbi pisane forme koja se odnosi na ugovor o prodaji.
Naime, ugovor o prodaji apsolutno precizira ko je i kada taj finalni akt potpisao i kada on stupa na snagu. Potpisom na ugovor kupca, prodavca i agencije, upravo se obezbeđuje finalni dokument i javno saznanje da je nešto prodato, naravno u obliku akcija. Agencija se tu pojavljuje ne kao kontrolor, nego kao kontrolor postupka privatizacije i ona u tom slučaju služi kao svedok da je ugovor i ceo postupak privatizacije izvršen u skladu sa predloženim zakonom. Otprilike, to je nešto što garantuje da svi zaposleni moraju da vode računa o postupku privatizacije i moraju da se interesuju o onome što se privatizuje u njihovom preduzeću, a privatizuje se praktično sve. Mada to nije decidirano naglašeno, ali predmet privatizacije je ukupna imovina jednog preduzeća. Naravno, ove pravne formulacije ili neke preciznije stvari, koje se tiču članova ili drugih efekata ovog zakona, neću komentarisati sada. One će možda biti predmet onda kada ovaj zakon bude bio razmatran u pojedinostima.
Ono što je vrlo važno da se naglasi, a to je upravo ona tenzija, odnosno ona mogućnost socijalnih tenzija koju su iks iks poslanika naglašavili ovde. Moram da naglasim član 60. Zakona, koji apsolutno i u primarnom smislu naglašava upravo deo sredstava koji se odvaja u određene fondove i, pod dva, podsticaj razvoja. Taj podsticaj razvoja, koji nije normalno procentualno moguće uopšte dati, jer to je stvar nečega što tek treba da se ostvari, i naravno da niko drugi nego Vlada mora da odredi to u skladu sa prioritetima koji će sigurno biti u njenoj nadležnosti, a nama na uvidu, određivati upravo ono što je i cilj, a to je taj podsticaj razvoja.
Na kraju, u jednom razgovoru sa našim kolegom poslanikom, došao sam do zaključka da su neke primedbe bile vrlo interesantne kada se tiče sekundranog prometa akcija, koji ovim zakonom nije obuhvaćen. Smatram da bi on trebalo da bude obuhvaćen, iako nisam upućen u dosadašnji zakon važenja prometa hartija od vrednosti, i sigurno bi jedan zakon o berzi, praktično, sekundranom promentu akcija, bio prateći potreban zakonski dokument koji sigurno i Vlada i odgovarajuće Ministarstvo finansija ili privrede, priprema.
Ono što posebno želim da naglasim, a to je razgovor sa kolegom poslanikom, koji je na jedan nagoveštaj sumnjive budućnosti DOS-a i njegovog ostanka na vlasti...
(Predsedavajuća: Deset minuta i 20 sekundi.)
....prosto me primorava na konstataciju i rešenost Vlade i ovog sastava parlamenta da je neminovnost promena ove vrste u našoj privrednoj strukturi, ma kako one možda bile i bolne i nose rizik za predlagača zakona, odgovorno ga prihvatamo, apsolutno uvereni u pozitivne efekte koje će praksa potvrditi.
(Predsedavajuća: Deset minuta i 40 sekundi.)
I kao nesrećni feniks, tako i naša privreda Srbije, mada oprljenih krila, ovim zakonom dobija onaj prvi pokretački zamah ka jednoj pozitivnoj, priznatoj i sposobnoj ekonomiji, da odgovori preuzetim i nasleđenim obavezama prema svom narodu i svetu.
(Predsedavajuća: Jedanest minuta.)
Ne samo zato, uveren sam i znam da je ovaj zakon, što bi građevinci rekli - armatura budućeg privredno-finansijskog temelja za zgradu budućnosti koju na ovaj način učvršćujemo i ostavljamo na polzu našim budućim generacijama. Hvala.