Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković, a nakon njega narodni poslanik Miloš Nešović.

Poštovano predsedništvo, cenjene kolege narodni poslanici, cenjeni ministre, ovaj zakonski predlog privatizacije, iako sadrži izvesna poboljšanja u odnosu na raniji predlog zakona, ima niz manjkavosti.
Glavna mana ovog zakonskog predloga je to što ukida mnoga od ranije utvrđenih prava, a imaće i nebrojeno više teškoća u primeni, nego što je imao stari zakon. Da krenemo najpre od koncepta ovog zakonskog predloga. Ovaj predlog zakona ukida socijalno pravedan model privatizacije, za koji se pre više godina zalagala i DS, doduše tada kao opozicija. Ovaj koncept, ukidajući pravednost privatizacije, sveo je na minimum upis akcija najširih slojeva stanovništva, zaposlenih i penzionera koji su stvarali tu imovinu u preduzećima.
Ovaj koncept privatizacije za koji se opredelila Vlada Zorana Đinđića znači u krajnjem pretvaranje najvećeg dela sadašnjeg društvenog kapitala u državni, a nigde u svetu država se nije pokazala kao dobar, nego uvek kao loš gazda. Pošto je sigurno da ova vlada neće uspeti da rasproda sva preduzeća u njenom mandatu, ona će ih samo podržaviti. Podržavljenjem svih preduzeća budućim novim vladama pružiće se ponovo prilika da prave svojinske odnose kako tim vladama odgovara. To će stvoriti ozbiljne probleme od sada potencijalnih kupaca.
To je, poštovane kolege, sigurno najveća mana ovog koncepta privatizacije, koga vi već po tradiciji nazivate istorijskim. Ako pođete od činjenice da je početkom januara ove godine blizu 4.000 preduzeća imalo završene procene kapitala i da je od toga 2.500 imalo i odgovarajuću verifikaciju procene, da su sada u proces privatizacije uključena i javna komunalna preduzeća, sa pravom se moramo zapitati poštovani ministri i kolege poslanici pozicije, kakva je to decentralizacija o kojoj ste ranije govorili, kada će Vlada na posredan ili neposredan način morati da odlučuje o privatizaciji u svima njima.
Samo da pomenem moj Leskovac, da li stvarno mislite da Vlada i resorni ministri, koji su jedva i čuli za branu Barje kod Leskovca, koja je samo jedan deo leskovačkog vodovoda, mogu na bolji način od SO Leskovac da obave privatizaciju leskovačkog vodovoda ili privatizaciju najbolje uređene pijace u Srbiji, kakvom raspolaže Leskovac. Sigurno ne, gospodo poslanici, a ako ste iole realni morate priznati da je ovim zakonskim predlogom prenaglašena centralizacija privatizacije. Pogledajmo samo kako je regulisano iniciranje privatizacije. Pravo agencije da sama pokrene postupak privatizacije preduzeća je indirektno neustavan. Pošto o modelu prodaje, tender ili aukcija, odlučuje država, time se na očigledan način zaobilaze zaposleni, a što sigurno nije dobro. U članu 16. se takođe samo formalizuje uloga sindikata, a o inicijativi za privatizaciju organizacija sindikata se samo obaveštava i ne čeka se njeno mišljenje, jer se u roku od pet dana inicijativa za privatizaciju, zajedno sa prospektom sa osnovnim podacima, dostavlja agenciji.
Ako se, poštovane kolege, odluka o privatizaciji donese u petak, onda ona već u sredu mora da bude u agenciji, a kod radnika koji rade u tri smene može i da ne stigne. Kakva je snaga agencije, poštovane kolege poslanici, vidi se iz člana 17, po kome agencija nije vremenski oročena da obavesti Vladu ako pokreće inicijativu za subjekte privatizacije sa većinskim državnim kapitalom. Ovim rešenjem je agencija praktično starija od Vlade. Da li je logično da sama agencija ili Ministarstvo za privatizaciju ima sposobnih ljudi za raspisivanje tendera ili aukcije, a da jedan gigant, kakav je recimo "Sartid", sa blizu 1.000 visokoborazovanih stručnjaka sivh profila, nije sposoban da sam raspiše ili bar uredi tender ili aukciju. Isto tako, neka preduzeća koja su u fazi pregovora sa partnerom, a i po ovom zakonu, agencija preuzme posao, to može izazvati čak i obaranje vrednosti tog preduzeća koje je bilo pred sklapanjem dogovora.
Druga manjkavost ovog zakonskog predloga je njegova nesaglasnost sa Ustavom Srbije i Jugoslavije, na isti način kao što je uz kršenje Ustava donet Zakon o prestanku važenja zakona o svojinskoj transformaciji. Danas želite snagom sile DOS-ovske parlamentarne većine da ovaj najveći zakonodavni dom uvučete u novo kršenje Ustava. Jasno je vama, poštovane kolege poslanici pozicije, da ključni princip zakona, obaveznost i stroga oročenost, krše članove 64, 55. i 57. Ustava Srbije i član 74. Ustava Jugoslavije. Krše se suštinski članovi Ustava koji garantuju poslovnu samostalnost preduzeća i njihovu ravnopravnost na tržištu, ali vi se i ne stidite da to priznate, pravdajući to hitnošću donošenja ovog zakona i nemogućnošću da se čeka procedura Ustava. Kako mislite, gospodine ministre i vi poštovane kolege poslanici, da se zalažete za pravnu državu, a da sami primoravate Skupštinu Srbije da svesno krši ustav koji je svima u svetu, osim vama iz DOS-a, prava svetinja.
Moram, kolege poslanici, da se naknadno osvrnem i na deo obrazloženja razloga za donošenje ovog zakona, koji uopšte ne stoje, a da to ne nazovem pravim imenom, pa da ne zaradim opomenu od predsedavajuće. Konstatacija koja generalno važi, da su analize privatizovanih preduzeća po starom zakonu pokazale da u tim firmama nije došlo do poboljšanja privređivanja, kao i da je došlo do zauzstavljanja tehničkog i tehnološkog razvoja, sigurno ne stoji kada se uzmu u obzir firme sa moga područja, kao što su "Simpo" "Jumko", "Graditelj" ili "Zavarivač".
Treća ozbiljna manjkavost ovog zakona je što je pravo upisa besplatnih akcija do visine 60% kapitala preduzeća pri aukcijskoj privatizaciji se svela praktično na 20% ili 10%, jer će onih 30% biti veoma teško ostvarljivo. Ovakvim rešenjima će bez akcija u ozbiljnim i vrednim firmama praktično ostati svi, osim zaposlenih u njima, jer su svi ostali upućeni na akcijski fond. Prema novim rešenjima, čak ni zaposleni u preduzećima ne mogu da dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima. Kako ovo rešenje nazivati logičnim. Ako se ne proda više od 50% preduzeća, zaposleni će izgubiti pravo na besplatne akcije, a takođe se ovim rešenjem ukida i pravo zaposlenih na besplatne akcije od privatizacije putem poravnanja. Tek kada krene primena ovog zakona, poštovani građani Leskovca, kada se proda onih 70% firmi, videćete kao zaposleni, da u većini preduzeća neće moći da se ostvare vaša prava na besplatne akcije u punoj meri, jer deo kapitala od 30 do 10% neće biti dovoljan za to.
Četvrta manjkavost ovog zakona je, kako mi socijalisti vidimo, u tome je što za tendersku privatizaciju Vlada pominje 150 velikih firmi, ali se one drže u tajnosti. Mišljenja smo da treba navesti tih 150 firmi kao dodatni prilog ovog zakona, kao što je uz njega i prospekt za prijavljivanje firmi za privatizaciju, kao što je prilog fimri imao i prethodni predlog zakona. Nije to sigurno tajna, a mišljenja sam da i strateški partneri koji bi ulagali u Beočinsku cementaru sigurno, hoće da znaju ko su ti partneri.
Na kraju, hoće li, gospodine ministre, na osnovu ovoga što ste uveli svuda intervenciju države i kada se izvrši rasprodaja mnogih preduzeća, hoćemo li i "Jugopetrol", koji ovog momenta prodaje gorivo sa 60% od evropskih cena, biti u poziciji da to radi i dalje. Hoće li prodajom fabrike lekova strancima Vlada moći da odredi cene lekova u visini od 60% domicilnih cena lekova u Sloveniji, kao što je to nedavno uradila. Sigurno da će to biti nemoguće, ali recite mi bar vi, kolege poslanici iz Leskovca, zašto "Zdravlje", leskovački farmaceutski gigant koji hrani više od 10.000 Leskovčana, mora da ide u dokapitalizaciju ili neku prodaju strancima, kada ima novu farmaceutsku prozvodnju i najveću u zemlji, tek u prvoj godini rada, kao i veliku količinu farmaceutskih sirovina. Zašto u prodaju da ide ovaj bazni pogon koji je još u fazi utvrđivanja otpimalnog kapaciteta. Šta tu treba ulagati?
Realni i pošten odgovor je, kolege poslanici, sigurno ništa. Nema tu drugog interesa nego da Vlada, nezainteresovana za rad privrede, ovim zakonom želi rasprodajom da se otarasi brige za preduzeća, a uključujući tu i naše mezimče "Zdravlje". To drugim rečima znači da će ova privatizacija koju Vlada želi da sprovede dovesti do određenih ozbiljnih problema. Sada, sasvim na kraju, malo povređen onim što je pričao jedan od naših kolega, bez ijedne reči o ovom zakonu, moram vam reći da vam je o ovom zakonu govorio čovek koji je do 1946. godine ....
(Predsedavajuća: Vreme.)
.... a doduše tada sa pet godina bio sedmi ili osmi u industrijskom Leskovcu, trećem gradu po razvijenosti u Srbiji u to vreme.
Ako ministar Vlahović pita oca - ko su Lešnjaci u Leskovcu, a koleginica Milka u Požegi, moraće neko da im ispriča o Lešnjacima, o bogatstvu do Zakona o nacionalizaciji. To ne znači da o ovom zakonu nije trebalo progovoriti i kao pravi socijalista. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović, a sledeći prijavljeni je Milorad Mirčić.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik SPS-a, koja predstavlja opoziciju u ovom parlamentu, trebalo bi da želim da ovaj zakon bude što lošiji, da izazove nemire u našem društvu, da ostavi radnike bez posla, da na taj način pokažemo da smo mi socijalisti bili, odnosno opozicija, u pravu. Međutim, kao čovek želim, s obzirom da smo ušli u proces privatizacije i u proces tranzicije, da ovaj zakon bude dobar, da našim građanima donese nešto dobro. Međutim, moram da kažem da mnoge priče i mnoge hvale me plaše da će to tako biti. Pošto imam dosta godina i veliko iskustvo u životu, naučio sam i, na kraju krajeva, ubedio sebe i doživeo da ljudi koji mnogo pričaju i mnogo hvale neki dokument, obično to ne bude tako.
Gospodine ministre, ovo se na vas odnosi, govorili ste nam da je ovo najbolji zakon, da će on najbolje odgovarati našim građanima i našim radnicima, a ja bih voleo da bude tako, ali mislim da to tako neće biti. Još nešto moram da vam kažem. "Telekom" Srbije je prodat 1997. godine u junu mesecu, kada je bio veliki rizik za ulaganja u Republiku Srbiju. Međutim, bojim se i mislim da bi predsednik Vlade i Vlada trebalo dobro da razmisle da se poprave odnosi sa strateškim partnerima koji nisu uložili male pare, uložili su 1.586 miliona dinara u kešu. Ne govorim o tome kako se trošilo to, ali znam da su to akcionari uložili. Upozoravam na to da se ne dogodi da oni održe konferenciju za štampu na međunarodnom nivou i objasne međunarodnoj zajednici kako to srpska strana poštuje međudržavne ugovore i akcionarske sporazume, i na taj način dovedemo sebe u priliku da nam od strateških partnera iz međunarodne zajednice niko ne dođe da uloži sredstva.
Privatizacija je veoma važno sistemsko pitanje, ona nije sama sebi cilj. Ona je sredstvo ka uvođenju tržišne privrede i cilj ulaska u privatizaciju je stvaranje efikasnog privrednog sistema koji će da opstane na tržištu. Mi imamo zadatak da dograđujemo privredni sistem kako bi stvorili uslove za dalji privredni razvoj, a ne da budemo opterećeni imperativom punjenja državnog budžeta. U ovom poslu ne treba izgubiti iz vida da je na svetskom tržištu u toku ekonomska kriza čiji recidivi neće mimoići nas.
Predlog zakona o privatizaciji prikazuje nameru Vlade da dinamizira ovaj zadatak. Ako želimo da se u predviđenom roku završi ovaj posao, potrebno je da se u pristupu držimo kontinuiteta, i to sa započetim procesima, a samim tim i potrebe višekolosečne privatizacije. Međutim, Predlog zakona malo vodi računa o kontinuitetu. To može da dovede do odlaganja privatizacije za više od četiri godine. Nedostatak kontinuteta u predlogu je ispoljen po bitnim pitanjima u dosadašnjim procesima, a ovo se naročito ispoljava kroz ukidanje brojnih prava iz prethodnog zakona, koja su bila data subjektima privatizacije i zaposlenima.
I pored toga što predlagač navodi u predlogu načelo stimulativnosti, praktično imamo degradaciju stimulativnosti i ovome doprinosi činjenica da su mnoga predložena rešenja nejasna, data su velika ovlašćenja Vladi, a neka rešenja u predlogu su u suprotnosti sa važećim Zakonom o preduzećima. Činjenica je da se ukida oko 20 prava koja su bila promovisana u dosadašnjim zakonima, među kojima bih nabrojao samo neka: reducira se pravo emitovanja besplatnih akcija na 30%, 20% ili 10% kapitala u zavisnosti od dužine oko privatizacije; stečeno pravo zaposlenih na besplatne akcije u dinarskoj protivvrednosti od 400 DM za svaku godinu radnog staža smanjuje se na 300, odnosno 150 DM, po isteku od 18, odnosno 30 meseci; potpuno se ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije, ako nije prodato više od 50% kapitala; ukida se pravo Republičkog penzijskog fonda na 10% svih akcija preduzeća i smanjuje se pravo na 25%, odnosno sa 25% na 10% prihoda od akcija, a koje prodaje akcijski fond; ukida se pravo institucije tržišta rada na 25% prihoda, koje prodaje akcijski fond, a to je do sada bilo u funkciji povećanja zapošljavanja. Ukidaju se i brojni drugi popusti u kupovini akcija.
Nejasna su brojna rešenja u datom Predlogu, među kojima su naročito uočljiva - namena sredstava ostvarenih u postupku privatizacije. U predlogu se uopšteno kaže - koristiće se za podsticaj razvoja. Iz ovoga se ne vidi koja su prava privrednog subjekta privređivanja u korišćenju ovih sredstava. Postavlja se pitanje šta će od prodaje imati, kada govorimo o Raškom okrugu, Fabrika vagona "Magnohrom", "Jasen", šta će imati i "Ibar", šta će imati "Mineralna voda" Vrnjci, Vrnjačka Banja, zatim Tekstilni kombinat Raška u Novom Pazaru, Drvni kombinat u Tutinu. i ostali drugi subjekti privatizacije. Pretpostavlja se da će većinski vlasnik podići tržišnu efikasnost kupljenog preduzeća radi sticanja profita.
Međutim, većinskog vlasnika bi trebalo obavezati da radi na daljem razvoju subjekta privređivanja i iz ovog razloga ne bi trebalo ovo svesti u uopštenu formulaciju o nameni sredstava i oduzeti kompletno pravo subjektu privređivanja na ulaganje u njegov dalji razvoj. Zato je potrebno izvršiti dopunu i deo sredstava ostvarenih od prodaje nameniti subjektu privređivanja.
Ova namenska sredstva imala bi višestruki uticaj, kako na dalji razvoj, tako i na stvaranje obaveze novom većinskom vlasniku ili, kako ga mi zovemo, strateškom partneru, da dalje ulaže i radi na daljem razvoju privrednog subjekta, a zaposlenima bi ovo značilo određenu sigurnost u daljem radu. Ja sam i po ovom pitanju podneo amandman i imam jedan odgovor, mislim da o tome treba dobro predlagač da razmisli. Položaj i ovlašćenja agencije za privatizaciju nisu precizno utvrđena, kao i njena odgovornost prilikom prodaje i nemamo odgovor šta će se dogoditi ukoliko agencija izazove štetu po preduzeće ili ne omogući njegovo funkcionisanje.
Predlog definiše brojna ovlašćenja Vladi bez definisane odgovornosti, kao i ovlašćenja resornog ministarstva. Predlog nastoji da na Vladu prenese veliki broj ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, ukidajući Skupštini mogućnost kontrole nad ovim važnim procesom. Brojna rešenja u ovom zakonskom projektu u suprotnosti su sa Ustavom Republike Srbije, ugrožena je samostalnost preduzeća, koju garantuje Ustav, uočljiva je suprotnost sa saveznim zakonom u vezi obaveznosti i oročenosti, izbora modela privatizacije, a postoje i brojne druge suprotnosti sa saveznim zakonom.
Prilikom dogradnje ovog predloga, pored dosadašnjih teškoća u sprovođenju privatizacije, treba imati u vidu i probleme sa funkcionisanjem finansijskog tržišta. Znamo da je uspeh privatizacije tesno povezan sa funkcionisanjem finansijskog tržišta, koji još nemamo u pravnom smislu te reči. Počinjemo sa parcijalnim rešavanjem koje ne može biti efikasno i imam utisak da se eksperimentiše. Država treba da prekine sa eksperimentisanjem u domenu privatizacije, odnosno i transformacije, iako se to kritikuje, svojine, i svoj stav prema privatizaciji dokaže završavanjem ovog procesa. Privatizacija će biti završena kada akcije po osnovu privatizacije izađu na finansijska tržišta.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a sledeća je narodni poslanik Nataša Jovanović.

 Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je jasno saopštila svoj stav kada je u pitanju Predlog zakona o privatizaciji. Ono na šta smo upozoravali to je da je u ovom zakonu trebalo predvideti da se preduzeća podele, da se izvrši podela na velike i male, ne samo radi lakšeg posla i manje obaveza koje bi imala Vlada, ako bi se to uradilo, nego iz jednog praktičnog razloga, jer vidimo da su u vidu amandmana podneti predlozi  da se autonomnim pokrajinama i lokalnoj samoupravi od ukupno privatizovane imovine izdvoji 5%.  Ako ostane ovakav zakon u celini kako ga je predložila Vlada, a usvoji se ovaj amandman, doći će do određenih nejasnoća ili zabuna. Onda će po usvajanju ovog amandmana, što je nadležni odbor na osnovu izveštaja pojedinih članova usvojio, opštine, odnosno lokalne samouprave koje su u  Autonomnoj  pokrajini Vojvodini imati više,  jer nije precizirano da li se to samo u  Autonomnoj pokrajini Vojvodini odnosi na lokalnu samoupravu ili je lokalna samouprava plus Autonomna pokrajina. Znači, to bi u zbiru bilo 10%, prosto sabiranje, tako da treba precizirati.
S druge strane, prednost ovoga bi bila u samoj činjenici da bi mogla namenski sredstva da se opredele privatizacijom malih preduzeća. Ne bi bilo nikakvih problema u sklopu ovog zakona da se kaže da 30% ili do 40% od imovine prodatih malih preduzeća pripada lokalnoj samoupravi, ali namenski opredeljena za unapređenje komunalne infrastrukture. Ovako se to radi otprilike, opredeljuje se 5%, koja nemaju u zakonskom aktu, a niti predlogom amandmana unapred predodređen cilj, jer ako se da 5%, a ne kaže se namena, namena je neka opšta definicija da je to za unapređenje privrede u lokalnoj samoupravi. Onda to može da dođe na osnovu iskustva sami znamo, može da dođe do određenih zloupotreba ili nenamenskog trošenja, jer je to širok pojam. U ovom slučaju jasno bi se priciziralo za šta bi ta sredstva koristila lokalna samouprava.
Druga stvar koja u ovom zakonu nije jasno isprecizirana, a to je javnost sprovođenja ovog programa. Jeste u onom delu gde se predlaže zakon o radu agencije rečeno da agencija podnosi najmanje dva puta godišnje izvšetaj Vladi. Ovo nije neki krupan propust da se ne bi moglo ispraviti. Možda bi bolje bilo da stoji, pošto svi znamo kakvom će brzinom u ovoj godini na početku ići privatizacija, da stoji najmanje dva puta u roku od tri meseca. Podrazumeva se da je naravno najmanje dva puta godišnje, da može da se brani ova primedba od strane Vlade, da se kaže - možemo mi svakih mesec dana ili svakih 15 dana, ali da ne bude nejasnoća, najbolje je to ugraditi u zakon.
Kada je u pitanju javnost možda bi bilo dobro da se pri metodu prodaje ili načinu prodaje javnom aukcijom jasno u zakonu precizira koja je početna cena prodaje, da to bude početna cena javnom aukcijom, da bude najniža procenjena vrednost kapitala. Evo zbog čega. Da ne bi bilo logikom stvari i da se kaže - pa valjda neće ići nižom cenom, postoji jedna opasnost da se sumnja u prodaju koja se vrši javno aukcijom ili prostije rečeno licitacijom, što je u svakom slučaju isto, da početna cena bude najmanja procenjena vrednost ukupnog kapitala. Nešto što i te kako može da se precizira u ovom predlogu zakona to je metodologija procene vrednosti preduzeća. Dobro je što se ne daje toliko ovlašćenja ili mogućost manipulacije od strane preduzeća, što je Vlada oročila rok kada preduzeća moraju dostavljati inicijativu, a još je bolje što bez obzira da li oni pošalju inicijativu Vlada, odnosno Agencija ostavlja sebi mogućnost da izvrši privatizaciju. Da bi bilo sve jasno, mora se tačno navesti metodologija procene vrednosti, da li je to prihodni metod, da li je to neto vrednost, da li ulazi u to, ali jasno u zakonu reći , pošto je i Vlada sama predvidela inicijativu u vidu jednog prospekta, da ne ostavlja nikakve sumnje.
Što se tiče socijalnog dela, mora Vlada da uradi socijalni program. Ne možemo mi da gledamo i da se oslonimo na samu činjenicu da će preduzeća uraditi socijalne programe. Nisu sva preduzeća sa kojima raspolaže ova država Srbija i koja treba da se privatizuju u rangu i po bogatstvu jednaka Naftnoj industriji Srbije ili onim preduzećima koja se bave proizvodnjom i prodajom mineralne vode. Znamo u kakvoj je situaciji privreda, a sa druge strane mi, srpski radikali, smo jasno rekli da je loša strana ovog predloga zakona to što ova vlast sprovodi zakon i ne govorimo mi srpski radikali, nikada napamet, niti nam pada na pamet da na ovome zarađujemo jevtine političke poene. Govorimo na osnovu dokaza.
Evo vam najbolji dokaz: prilikom privatizacije Beočinske fabrike cementa javnost je do detalja bila upoznata kakave su sve afere potresale prodaju ili nagoveštaj da će se Beočinska fabrika cementa prodati Francuskoj kompaniji.
Nemojte misliti da mi srpski radikali sumnjamo u to. Te sumnje su prvenstveno kada je u pitanju Beočinska fabrika cementa unutar DOS-a. Zar nisu pojedini lideri i pojedine članice DOS-a osporavale prodaju Beočinske fabrike cementa. Da li je argumentovano ili nije - to će vreme pokazati. To ćemo da vidimo.
Najveća sumnja je u činjenici, bez obzira koliko su čisti pregovori i čiste namere Vlade, da je ministar stisnut argumentacijom pojedinih članica DOS-a pribegao blago rečeno malo neistini. Rekao je - to je naša obaveza. Ta obaveza je nastala kod prethodne vlade. Prethodna vlada je potpisala ugovor. Mi moramo ispoštovati potpisani ugovor.
Čak se išlo i do toga, a radi istine ne mogu da tvrdim da je to ministar izjavio, ili toliko daleko da su rekli - dr Vojislav Šešelj je potpisao. To nije bila istina. Mogli ste ministre da se branite nekim boljim argumentima. Mogli ste, ako ništa drugo, radi istine da kažete da prethodna vlada nije potpisivala nikakav ugovor, a pogotovu da nema parafa od strane potpredsednika tadašnje vlade dr Vojislava Šešelja.
Ali, pritisnuti uticajem vaših koalicionih partnera vi ste morali zarad nekog mira, ne znam kakv je to mir, da pribegavate i nekim neistinama. Pokazalo se da na prvom predmetu privatizacije počinjete da pričate ono što nije istina. Iako je, ponovo kažem, sve najčistije, ostavlja sumnju zbog činjenica koje se odvijaju oko prodaje Beočinske fabrike cementa da tu nisu, što bi narod rekao, čista posla.
Nema nikakvih problema izaći za ovu govornicu, gospodine ministre, i ispričati priču gde na prvo mesto stavljate svoje dobre namere. Između dobrih namera i krajnjeg rezultata, krajnjeg cilja, uvek se nalazi nešto što niko ne bi želeo, a to je lični profit, lična zarada. Toliko se kunete lično u svoje dobre namere, u dobre namere vaših saradnika, obrazlažete i to potkrepljujete vašim razlogom, to vraćanje iz inostranstva, ali je još falilo, gospodine ministre, da se zakunete u prugu Šamac-Sarajevo ili u Titovu štafetu pa da vam poverujemo.

Pravo na repliku, ministar za privredu i privatizaciju gospodin Aleksandar Vlahović.

Šamac-Sarajevo i nije loša pruga, bila. Samo u vezi ovog drugog dela, opet zbog javnosti, pošto pretpostavljam da su  kamere uključene, nikada nisam rekao da je bilo ko iz prethodne vlasti potpisao ugovor. Pročitajte pažljivije.
Ono što sam rekao, to je da je postojala odluka prethodne vlade, prethodnog Ministarstva za vlasničku transformaciju oko izbora strateškog partnera i isto tako odluka Skupštine akcionara ili zaposlenih, već kako se zove, Beočina, o čemu ovde imam papire. Prema tome, ko god želi može posle da svrati i da pogleda.

Gospodine Mirčiću, vi ste izazvali repliku pa prema tome ne možete dobiti reč.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Miomir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, privatizacija je nužnost i neophodan uslov celovitog tržišnog sistema.
Srpska radikalna stranka se tokom svog desetogodišnjeg rada po ovom pitanju i delujući kao opoziciona politička partija i kroz jedan mali deo učešća u vlasti zalagala za to da je ona neophodna i da je nužna i nama je sasvim jasno da jedino dobra privatizacija, dobar zakon o privatizaciji mogu da pokrenu sve ono što nedostaje u našem društvu i da su ti nedefinisani vlasnički odnosi, nemanje titulara, zapravo prouzrokovali u proteklim decenijama mnoge probleme i stvorili neefikasnu privredu i dugogodišnju krizu u razvoju.
Taj socijalizam, kao istorijski kompromitovan koncept, je zapravo početak onoga što se danas reflektuje u našem društvu. Taj sistem radničkog samoupravljanja, koji je pratio period od 1974. godine, od usvajanja ZUR-a, kada je društvena svojina proglašena kao svačija i ničija, ali to nisu samo osnovni problemi koji su prouzrokovalil ovakvo stanje u našoj privredi, već sve ono što nam se događalo u protekloj deceniji - a to su neviđeni pritisci i sankcije zapadnih sila, Amerike pre svega, sistematsko uništavanje, a na taj način i naše privrede, koje je kulminiralo u agresiji NATO pakta 1999. godine, kada su svi naši veliki privredni sistemi, infrastrukture, od strane zapadne vojne alijanse na najgori mogući način uništene i potpuno satanizovana naša privreda, koja je je ionako posrnula zbog sankcija i svih tih dešavanja u našem okruženju.
Ali da bi se efikasno sprovela privatizacija mora da se ide na koncept prodaje preduzeća za gotov novac, kao i obveznicama SR Jugoslavije po osnovu neisplaćene dospele devizne štednje građana. Međutim, ne samo za dospele obaveze države prema građanima koji su imali staru deviznu štednju, već za celokupan iznos i to je ono što treba da se promeni u ovom zakonu.
Mi, srpski radikali, smo ključni segment privatizacije zasnivali na oročenosti i na obaveznosti. Ako pogledate unazad videćete da smo se jedini oštro suprotstavljali u Saveznoj skupštini višegodišnjem produžavanju roka za procene vrednosti kapitala, odnosno produžavanju roka primene tog zakona koji je obavezivao privredne subjekte, jer smo smatrali da svako odlaganje ima za posledicu da privreda i dalje posrće, a naročito smo se suprotstavili odluci, u velikoj ljubavi te godine 1994. socijalista i Đinđića, da se stopira privatizacija.
Smatramo da bi ovaj zakonski projekat morao da se unapredi u mnogim stvarima. Naročito kod definisanja pojma društvene svojine, koja nam je prouzrokovala sve te probleme i taj problem može da se reši tako što bi se u zakonu jasno odredilo da je to jedan podoblik državne svojine i tako bi se uskladio zakon sa Ustavom Republike Srbije, jer društvena svojina i nije definisana u Saveznom ustavu i izbegle bi se sve pravne neprijatnosti osporavanja ovog zakona.
Ono što je najvažnije i što nedostaje u ovako predloženom zakonskom projektu privatizacije je činjenica da su nezaposlenost i svojinska transformacija, odnosno privatizacija usko povezani i da zakonodavac, odnosno resorni ministar, to slučajno ili namerno nisu hteli da imaju u vidu, s obzirom na činjenicu da je neophodno da se u ovaj zakon ugradi odredba da se kupac izabran na licitaciji obavezuje da ne smanjuje broj zaposlenih u preduzeću koje je predmet privatizacije.
Vi pominjete neke socijalne fondove, koji sami po sebi nisu dovoljni, neće da zaštite toliki broj radnika, koji će ostati bez posla, a ozbiljni socijalni programi bi svakako trebalo da budu predmet vašeg razmišljanja i onoga šta ćete da uradite sa tolikim brojem ljudi u našoj privredi, u našoj industriji, koji će dobiti otkaz.
Moraju se izbeći sve greške koje su se desile zemljama postsocijalističkim, zemljama u našem okruženju, istočnoevropskim, koje su ovde potencirane kao zemlje sa svetlim primerom, a naročito ih je potencirao šef vaše većinske, nažalost, poslaničke grupe u ovom skupštinskom sazivu, gospodin Jovanović, koji, zapravo, ne zna da su sve te zemlje za proteklih deset godina, zbog primenjene šok terapije u procesu privatizacije, dovele svoj bruto nacionalni proizvod u potpunu stagnaciju.
Primera radi, i dan danas Istočna Nemačka dobija milijarde pomoći za razvoj od strane svojih pomagača, onih finansijskih institucija u Evropi i svetu sa kojima sarađuje, a ni dan danas nije sposobna da zdravo razvija i da ulaže u svoj sopstveni razvoj.
Sama privatizacija nije neki čarobni štapić, koji će da reši sve probleme, kao što to ovde reče premijer Đinđić, pa i ministar Vlahović, u više navrata, i u svom današnjem srceparajućem obraćanju narodnim poslanicima, već privatizaciju moraju da prate mnoga druga pravila i sve ono što nedostaje našoj državi i našem društvu, a što mora da se reši. Pre svega, moramo da imamo pravnu državu, što je očigledno ne demonstrira sadašnji režim DOS-a, ni na saveznom, ni na republičkom nivou, i sama činjenica da mi od danas imamo nekakvu Uredbu Savezne Vlade, potpuno protivustavnu, o izručivanju srpskih državljana, državljana Srbije i SRJ Haškom tribunalu, dovoljno govori o tome.
Mi nemamo, a treba da imamo, da bi se to uklopilo u ovakav koncept privatizacije, moral izvršne vlasti, moral u poslovnim odnosima, nemamo funkcionisanje tržišta, hartija od vrednosti, nemamo zdravu monetarnu politiku, ma kakav je privid da ona postoji, da je uspostavljena, i sve su to one stvari koje prate i koje će osakatiti ovakav zakonski predlog i budući proces privatizacije, jer, iskreno rečeno, na osnovu svega što se do sada dešavalo, niko normalan više ne može da poveruje da će upravo ova DOS-ovska vlast da sve ove osnovne principe, koje sam nabrojala, ustanovi, i da će da omogući da oni kao takvi prate proces privatizacije.
Ovaj zakon takođe sankcioniše one koji su već u prethodnim privatizacijama po starom zakonu iskoristili makar jednu deonicu i makar jednu godinu staža, i uskraćuje im dalje pravo. Postupak putem javnog tendera je dat vrlo uopšteno, uopšte nije precizirano kakvi su to kriterijumi za prodaju preduzeća i koji će se kupac izabrati.
Kad je već reč o Beočinskoj cementari i o Lafaržu, o ugovorima, sporazumima koji su sklopljeni, ja ću, gospodine Vlahoviću, da vas podsetim na izjavu od pre tri dana, koju je dao Iv Deklerk, izvršni podpredsednik Lafarža. On je rekao, što ste vi malopre izneli ovde, i ništa nije niti kolega Mirčić u tome rekao pogrešno, ali očigledno je da vi krijete od javnosti šta se zapravo iza ovoga dešava, kakve su zakulisne igre u pitanju i zašto se taj sporazum potpisuje pre ovog vašeg zakonskog projekta, pre nego što smo mi dobili materijal. Dakle, konačni sporazumi, kaže gospodin Deklerk, o svim detaljima postignuti su 19. aprila i 21. maja ove godine, i Lafarž sada, prema rečima Deklerka, sa zadovoljstvom očekuje početak saradnje i da Vlada Republike Srbije i resorni ministar održe svoja obećanja i da poštuju taj sporazum. Dakle, dileme tu nema.
Ono što je vrlo značajno i što mora da se promeni ovde je definisanje nivoa depozita, jer nije jasno na osnovu čega će gospodin Vlahović, a to mu je dato ovim zakonom, da određuje visinu depozita prilikom prodaje preduzeća? Dekomponovanje "Zastave", popularno nazvano, je nešto što danas boli, što tišti i što sa zabrinutošću prati skoro svaki Kragujevčanin, ne samo oni, nego svi oni koji su kooperanti grupe "Zastava", a kojima je neizvesna budućnost. Potpuno ste ih šokirali jednim takvim projektom, zbog toga što ova vlada ima "eksperte", ali ne i ljude koji znaju šta je proces proizvodnje i koji ne znaju da fabrika automobila, a trebalo bi to da znate, ili radi ili ne radi, pomoćni programi mogu da budu dobrodošli i možda će i biti, ali to ne rešava sam problem.
Oni koji, kako vi kažete, poslujući po novim tehnologijama (strani izraz), neće na takav način, kao što ste vi propisali ovim zakonom da budu strateški partner "Zastavi", koja možda neće moći ni po zakonskom projektu, koji nam nudite, da se restrukturira, jer ima mnoge probleme, i onda se postavlja pitanje - a šta ćete tim ljudima da ponudite, i sa čime ćete da izađete pred njih, kada ste ih već pre dva meseca obmanuli, a to je već juče, oglašavanjem sindikata kulminiralo, jer niste ispunili sve ono što ste u sitnim satima potpisali sa njima, a to je da imaju radno angažovani broj na po petnaest dana, koji ste im obećali , i da dobiju visinu nadoknade za to, koju ste im obećali.
Obmanuli ste ih, i kako onda da vam veruju da ćete uspeti na takav način, pronalazeći takvog partnera, koji će sutra kupiti "Zastavu".