Gospođo Pop-Lazić, dvanaesti minut je.

Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a zatim Ljubomir Mucić.

Poštovano predsedništvo, uvaženi poslanici, veoma je teško danas govoriti o ovom veoma važnom zakonu, u trenutku kada Savezna vlada, bolje reći krnja Savezna vlada donosi uredbu koja krši sve pravne norme i najviši pravni i politički akt, tj. ustave i SRJ i Republike Srbije. Još je teže što ta uredba treba da bude navodno pokriće za isporučivanje bivših lidera ...
(Predsedavajuća: Gospodine Bušetiću, molim vas da se vratite na temu. Upozoravam vas.)
... i svih branilaca, haškim dželatima. Istina je to.
Kada je reč o višemesečnom zasedanju Narodne skupštine, mi smo ovde doneli brojne zakone. Svi zakoni su uglavnom proizvodili nove namete i nove poreze i uskraćivali određena prava radnika i svih zaposlenih. Međutim, ovaj zakon, zakon o privatizaciji, je najpogubniji i imaće najteže posledice po sve zaposlene u Srbiji i građane u celini.
Ovaj zakon je urađen po diktatu Zapada, po aršinima koje su oni propisali i njegova suština je ad hok prodaja svega onoga što vredi i svega onoga što je profitabilno. Usvajanjem ovog zakona naneće se ogromna šteta srpskoj privredi, koja je i u najtežim uslovima sankcija sačuvala svoje osnovne resurse.
Usvajanjem ovog zakona ona će de fakto prestati i da postoji. Uostalom i sam predsednik Vlade je ovde pre nekoliko dana vrlo jasno rekao da Zapadu ne trebaju naše fabrike, naši objekti, da Zapadu samo treba naše tržište. Upravo je to esencija i suština našeg upozorenja.
Konkretno gledano, šta se u stvari dešava po ovom zakonu: država prodaje, stranci kupuju, radnici ostaju bez posla, a od socijalnog programa i materijalnog obezbeđenja radnika nema ništa. Stranci navodno kupuju, a stvarno pod veoma povoljnim uslovima preuzimaju samo ono što donosi veliki profit, veliku dobit i što u krajnjem slučaju nije ni trebalo prodavati.
Sve drugo biće zatvoreno, a već po donetim propisima u oblasti radnih odnosa, zapošljavanja, socijalnog osiguranja, stvoreni su uslovi da država izbegne svaki ozbiljniji socijalni program ili uobičajene obaveze prema armiji ljudi koji će ostati bez posla. Prekvalifikacije, dokvalifikacije nisu prava alternativa i pravo rešenje, pogotovu za ljude koji imaju dvadeset i više godina staža.
Sve priče o navodnim ulaganjima i o investicijama iz inostranstva, o kojima je govorio ministar Vlahović, su priče za malu decu i imaju za cilj samo da našu javnost uspavaju i ostave neku nadu. Od toga nema ništa, kao što nigde nije ni bilo, ni u jednoj zemlji, odnosno državi u tranziciji, u našem okruženju.
Ulaganja eventualno mogu biti samo u onoj meri u kojoj će se ona višestruko vratiti svom ulagaču. Srbiji i njenim građanima neće od tog kolača ostati ništa. Uostalom, u Predlogu zakona ne stoji obaveza budućeg kupca prema radnicima i državi u odnosu na ostvareni profit.
Svi navodno uspešni modeli sprovedenih privatizacija u zemljama Istočne Evrope, a naročito je ovde isticana Estonija i Mađarska, nemaju nekog naročitog uporišta. Pričalo se o Mađarskoj. Ni Mađarska se nije usrećila svojim modelom privatizacije. Fabrike su prodate. Iza toga zatvorene. Prosečna plata u Mađarskoj je 400 maraka. Poslanik Pal Šandor mi reče nije ni 400, nego 300, a elementarne usluge, kao što su struja, stanarine, komunalne usluge, negde su približno u toj visini. Znači, daleko od El Dorada i od tog boljeg života, a govorili ste baš o tome da je Mađarska dobar primer za to.
Sve te zemlje u našem okruženju danas ne samo da više nemaju svoju nacionalnu proizvodnju i privredu, nego su u potpunosti svoja tržišta prepustile zelenaškim multinacionalnim kompanijama. Kako to izgleda u praksi - fabrike su ugašene, prodavnice prepune inostrane robe, američke, italijanske, nemačke, što je već sada slučaj. Svi će gledati u te lepe izloge, ali će malo ko imati para da kupuje te proizvode.
To je sudbina zemalja u našem okruženju. To je i naša sudbina. To je sasvim sigurno, da je tako. Zašto bi naša sudbina bila bolja od sudbine Bugara, Mađara, Rumuna i mnogih drugih.
Zato mi kažemo da je prethodni zakon, koji je DOS suspendovao, ukinuo, bio pravedniji i bolji. Prilikom donošenja tog zakona stvarno je organizovana javna rasprava u sindikatima, sa radnicima u više preduzeća, u čitavoj Srbiji, i brojni predlozi tih sindikata i tih radnika su upravo bili ugrađeni u taj prethodni zakon. Zakon koji ste suspendovali.
Ovaj predlog zakona, sadašnji, ukida brojna prava koja su bila osigurana prethodnim zakonom. Navešću samo nekoliko. Ukidaju se prava preduzeća da emituju besplate akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, ukida se pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća, ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se pravo Republičkog penzijskog fonda na 10% svih akcija preduzeća, a nejasna su rešenja u pogledu ovlašćenja Agencije za privatizaciju, jer se sve prepušta posebnim propisima. Modeli prodaje putem tendera i aukcije ostavljaju se podzakonskom aktu. Nejasno je uređena i prodaja akcija preko finansijske berze po čl. 59. i 73.
Stoji činjenica da je prethodna vlast sačuvala preduzeća u najtežim uslovima, a istovremeno dosta je uloženo u razvoj, bez obzira na teška vremena. Radnici su se odricali često i svojih zarada. Takav primer je i Bor, gde je uloženo negde oko 150 miliona dolara u procese istraživanja, što znači u razvoj.
Preduzeća ne smeju da izgube preduzetničku funkciju, ali će ovim zakonom tu funkciju svakako izgubiti. Jasno je da je ovaj zakon neustavan i da je u suprotnosti sa članovima 64, 55, 57. Ustava Srbije i članom 74. Ustava Jugoslavije.
Ovim zakonom će oni koji su stvarni vinovnici propadanja naših preduzeća i privrede u celini, oni koji su nas 10 godina držali pod sankcijama i na kraju nas bombardovali, ubijali civile, rušili fabrike, konačno dobiti priliku da zagospodare ne samo na političkim nivoima, jer su to sve već učinili pod rukovodstvom DOS-a, već će i materijalno zagospodariti, ulazeći u posed naše privrede, što će po sve nas biti kobno i dovesti nas u krajnje nepovoljan položaj.
Zato i smatramo da je ovaj predlog zakona suprotan osnovnim državnim interesima i štetan po ogromnu većinu građana Srbije. Ono što još na kraju želim da vam kažem, predstavnicima vladajućih partija, je da su njihove promene nagle, bolne, velike i primer je u vezi sa višestrukim poskupljenjem struje. Danas penzioneri samo mogu da sanjaju i da uzaludno čekaju jeftinu vikend struju, jer je nema.

Gospodine Bušetiću, drugi put se udaljujete od teme. Molim vas da se držite dnevnog reda.

Imam samo još jednu rečenicu i jedan minut.

To nema veze sa vremenom. Morate da se držite teme.

Domaćice uzaludno čekaju jeftinu struju od dva do pet, ali je nema.
Sve je skupo i zato građani Srbije sve češće i sve više kažu -ako je ovo put u Evropu, sa ovim cenama i sa ovim nametima, radije ćemo ostati na Balkanu.

Dajem reč ministru za privatizaciju, gospodinu Aleksandru Vlahoviću.

Sačuvali smo kapacitete, to je priča koju slušamo u poslednjih deset godina. To bi i moglo da bude tačno, uz pretpostavku da se pod tim podrazumeva čuvanje kapaciteta od elementarnih nepogoda, ne daj bože zemljotresa, i tako nešto. Dakle, sačuvali smo zgrade i staru opremu.
No,da moja priča ne bude globalna, da sada kažem - društveni proizvod Jugoslavije je 45% od proizvoda koji je bio 1989. godine. Nego, hajde da to spustimo na lokalni nivo. Pošto, sticajem okolnosti, poslanik dolazi iz Rekovca, znam vrlo dobro stanje u privredi u Rekovcu. "Branko Krsmanović" ne radi, pre deset godina uspešna firma, pogon Fabrike kablova iz Jagodine, ne radi, pre deset godina uspešna firma. "Slovin", podrum pića, nekada deo "Slovenija vina" ne radi, ili radi veoma loše, "Blagotin" u Belušiću ne radi, radi neuspešno, pogon za "Zastavu" takođe sa ogromnim gubicima. Pa, to su ti kapaciteti koje smo sačuvali.
Zašto ne rade - zbog uspešne ekonomske i državničke politike, koja je na ovim prostorima "vođena" u poslednjih petnaest - dvadeset godina. Prema tome, kada kažemo - sačuvani su kapaciteti, onda bih mogao da se složim ako pod tim podrazumevamo spisak zastarele opreme i cigle i zidove koji stoje, kao nasledstvo investicija iz sedamdesetih, osamdesetih godina.
Ali, gospodo, pa to nema tržišnu vrednost, jer produkuje gubitak, gubici su ti koji govore o vrednosti kapitala. Šta je potrebno - potrebne su investicije. Još jednom ponavljam - da li bi podela deonica, uz neku isfabrikovanu procenu vrednosti, koju bi neki državni organ overio, zadovoljila potrebe radnika i da li bi to bila uspešna socijalna politika? Pa, naravno da ne bi.
Podelili bismo im akcije koje ne vrede, podelili bismo 60% kapitala koji ne postoji. Priča da je u Mađarskoj lošije stanje nije tačna, jednostavno nije tačna. Mađarska danas ima sedamnaest puta veći izvoz nego što ima Jugoslavija, meri se sa preko 28 milijardi dolara. Da vas podsetim, izvoz Jugoslavije je tek nekih 1,7 milijardu dolara bio u prošloj godini. Mađarska danas ima za 10% veći bruto nacinalni proizvod nego što ga je imala pre početka tranzicije, a mi danas imamo 40% bruto nacionalni proizvod od onog koji smo imali 1989. godine.
Mađarska danas ima stopu nezaposlenosti od 8,3%, a mi imamo zvanično 26,7. Kada tome pripojimo 700 hiljada samo prividno, formalno zaposlenih, naša stopa nezaposlenih ide preko 50%.
A podsetiću vas, u čitavu ovu priču 1989. godine smo ušli sa 13% stope nezaposlenosti. Danas pričamo o tome kako ovaj zakon ukida pravo da se od prodaje akcija iz akcijskog fonda finansira stvaranje radnih mesta. Pa, koliko je to akcija iz akcijskog fonda prodato?
Hoćete da vam kažem podatak- nijedna. Koliko dinara je otišlo za razvoj radnih mesta - nula. Akcijski fond nije ni postojao. Dakle, to je bio taj stub, koji je trebalo da rodi nova radna mesta. Mađarska ima konstantni priliv direktnih investicija od dve milijarde dolara godišnje. U 1995. godini iznos priliva od investicija je bio 4,5 milijardi, a u 1996. godini je bio oko tri milijarde dolara.
Pa dobro, je li to neuspešno? Jesu li to pokazatelji koji govore o neuspešnosti ili uspešnosti? I zato kažemo - ovo je jedini put za prikupljanje investicija, za obnavljanje privrede, koja je u proteklih 15 godina, zbog sjajne ekonomske politike "izuzetno dobro" vođena i dovedena u stanje u kome godišnje produkuje gubitke na nivou od 200 milijardi dinara. (aplauz)