Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista, još sam očekivao od gospodina ministra da kaže da je prethodna vlast  kriva i za drugu nesreću u Kolubarskom i Mačvanskom okrugu, katastrofalne poplave  koje su ih zadesile ovih dana, a ne reče šta je Vlada preduzela i od čega da se bar donekle obezbede pristojni uslovi za život ugroženog stanovništva.
Paket zakona o privatizaciji, koji obuhvata zakon o privatizaciji, zakon o agenciji za privatizaciju i zakon o akcijskom fondu, čine zaista krucijalni zakoni i predstavljaju finale namera ove vlade, na koje smo ukazivali od samog početka njenog formiranja.
Za vreme prethodne vlasti, najviše ste se bavili "sivom ekonomijom", a sada ste došli do najznačajnijih privrednih resursa ove zemlje. Uvodno izlaganje gospodina ministra Vlahovića, kratko se može oceniti - al, ga nam reče, sve nam reče, samo jedno ne reče - gde su pare i gde će pare od privatizacije: u budžet Republike ili će ići na neku drugu stranu?
Deset tačaka, deset pitanja, deset odgovora. U osmom odgovoru, na pitanje o privatizaciji, ministar odgovori da pare neće ići u budžet Republike. Gde će onda pare da idu, niko u ovom trenutku ne kaže. Znam šta je napisano za 15%, a za ostalo nigde nije napisano, a rečeno je i prilikom usvajanja budžeta o namerama i korišćenju sredstava od privatizacije.
I stvarno, ministar reče ono što nije napisano u zakonu, i nikome ne pruži, i ovom narodu, nikakve garancije, a ja ću onda tražiti deset garancija, kao i deset pitanja, i deset odgovora, da bi se narodu dokazalo da je ovaj zakon najbolji.
Prva garancija - kada ministar kaže - privatizacija, misli na investicije. Da li je to samo bombasta parola, kao i za donacije, koje ste ovom narodu obećali, a njih nigde nema?
Najveći deo procesa i uslova za privatizaciju reguliše Vlada Republike Srbije, opet uredbama, a sprovodi agencija, od iniciranja postupka, pa sve do kontrole, a najviši organ upravljanja agencijom je upravni odbor, koji broji pet članova, koje imenuje opet Vlada Republike Srbije, i sve je pod strogom kontrolom Vlade.
Zbog minimalnog opterećenja budžeta Republike, agencija će se finansirati od domaćih i stranih sponzora, donacija, što će sigurno prejudicirati neka rešenja i otvoriti malverzacije i zloupotrebe. Naš narod je rekao - med cediti, a prste ne lizati, ne ide nikako zajedno.
Da je konsenzus postignut sa svim relevantnim činiocima, mislim da nije, čak ni u politbirou DOS-a, što pokazuje izuzetno veliki broj amandmana.
Peta garancija - da subjekti prodaje neće postati samo puki objekti rasprodaje, ili propasti.
Šesto - socijalnu sigurnost trenutno zaposlenih radnika, koji će ostati bez posla, kapital je nemilosrdan, to svi znamo, sa prethodno skresanim pravima zaposlenih, do njihove potpune realizacije, bolje je bilo dobiti nekada i džak krompira, nego sada nijedan krompir od biroa.
Sedmo, sprovođenje ovog bolnog i nepravednog koncepta do kraja i garancija ovom narodu. Gospodo, vi ste bacili oko na sedamdesetak značajnih subjekata, a šta je sa ostalih 7 hiljada, koliko pominjete?
Osmo, da će tržište kapitala odrediti da 30% besplatno podeljenog kapitala neće biti bezvrednije ili čak vrednije od 60% besplatnih akcija koje zaposleni trebali da dobiju po prethodnom zakonu o svojinskoj transformaciji.
Deveto, da su strateški partneri baš čekali vas i privatizaciju u Srbiji, da bi uložili kapital u uslovima najveće političke neizvesnosti, kao i svakodnevnog retroaktivnog donošenja zakona.
Deseto, ako prihodi od privatizacije ne finansiraju budžet, to stoji u vašem odgovoru na ovih 10 pitanja, onda obrazloženje budžeta koje nam je prezentirano - da će se deficit budžeta pokrivati iz sredstava od privatizacije, ne stoji. Faktički, taj deficit u budžetu neće biti pokriven, a znamo da Vlada raspoređuje sredstva od privatizacije, čini mi je da je iznos 10 - 11 milijardi, po Zakonu o transformaciji privrede, po Zakonu o socijalnom programu, po Zakonu o učešću u privredi itd. Uglavnom, znam da Vlada raspoređuje 11 ili 12 milijardi dinara po svojim nahođenjima. Sigurno je da neće rasporediti onima od kojih su ta sredstva uzeta prilikom privatizacije, odnosno prodaje.
Na kraju, ko daje jednu najveću garanciju u ovom trenutku, da posle svih ovih 10 tačaka koje su zaista priortitne, kao i garanciju da će svi akteri ove privatizacije ostati u ovoj zemlji da sačekaju krajnje efekte i finale? Ne mogu da ne podvučem i rečenicu premijera, da svetskom tržištu mi nudimo očekivanja i da će na osnovu toga oni investirati. Što bar delimično ne prenesete ovom narodu kako žive zaposleni u drugim zemljama u kojima je sprovedena privatizacija i u postupku tranzicije? Gospodo, što ne ponudiste novi zakon o radnim odnosima, pre ovih projekata o privatizaciji, pa da zaposleni kompletno budu svesni šta ih očekuje kao najamne radnike? Predložiste novo evropsko radno vreme i baciste kosku sindikatima da se glože i ne raspravljaju o evropskim zaradama, a i u ovom trenutku u ovoj zemlji je radna snaga najjeftinija. To znaju i oni na Zapadu, a znamo i mi ovde.
Nešto samokritički - možda je kriva i prethodna vlast samo za dve tačke: zbog nesprovođenja prethodnog zakona o svojinskoj transformaciji u rokovima i na način kako je propisano i što su subjekti dugo razvlačili postupak donošenja odluka; što je omogućila pojedinim agencijama da kroz procenu kapitala, a i vi ste, ministre, bili u jednoj od tih agencija, podesi nišanske sprave na one najznačajnije i najprofitabilnije firme. Zašto Pivara u Valjevu, a ne Valjevski Gradac, koji proizvodi vijačnu robu? Valjda narod ne može vijke da pije i da ih koristi. Zašto cementare, a ne zemljoradničke zadruge ili poljoprivredni kombinati? Možda je to samo prividno i moja neka zabluda, jer vi ne poštujete ništa. Možda bi već davno ukinuli zakon o svojinskoj transformaciji, a sve urađene transformacije poništili i ne bi za vas bilo sveto pismo, kako je to opet u onih vaših 10 tačka napisano.
Pošto ste vi, ministre, radili procenu vrednosti kapitala po osnovu Zakona o svojinskoj transformaciji, članom 75. zakona ste propisali da se nova procena ne vrši za subjekte kojima su izdata rešenja o proceni, kao i ona koja su procene završili i procene dostavili direkciji, a za koje Ministarstvo za privatizaciju utvrdi da su u skladu sa zakonom. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Takođe, gospodine ministre, što je mnogo, mnogo je, jer vi kao ministar ne možete poništiti ono što ste uradili kroz procenu i što ste već jednom i priznali. Zato, mislim da je najbolji onaj predlog da ipak ova skupština mora imati neki uvid i informacije o toku privatizacije i svemu onome što se u tome dešava, pa i najšira javnost, jer su ipak svi do sada u stvaranju tog bogatstva i učestvovali.
To je isto kao i kad ministar Milovanović, koji je do sada delio krompir, sad to ne priznaje, već radnike šalje na biro bez zaštite. Gospodo poslanici, jedna olakšavajuća okolnost - nisam podneo ni jedan amandman na ova tri zakona, jer ne želim da učestvujem u najvećoj rasprodaji srpskog bogatstva i rada naših očeva i dedova.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju, još jednom da pitam - šta bi sa dokapitalizacijom, šta bi sa hotelom "Maljen", a šta bi i šta će biti sa onim parama koje ova Vlada ubere iz procesa privatizacije? Da li ipak bar delimično vratiti ovoj privredi od koje je uzela ili ćete sredstva potroštiti po svojim namenama? Hvala.

Pravo na repliku, gospodin Čedomir Jovanović.

U skladu sa Poslovnikom, kao predstavnik poslaničke grupe DOS-a ću iskoristiti pravo na repliku. Od nas je tražena garancija. Svako ima pravo da nešto tako traži, ali mislim da je garancija bila takve prirode da smo dužni na nju da odgovorimo. Mi nećemo ići iz ove zemlje. Ovaj zakon predlažemo svesni situacije u kojoj ga donosimo, svesni okolnosti pod kojima će on biti sproveden i u želji da više niko iz ove zemlje ne ode, a da se vrate svi oni koji su prethodnih 10 godina iz nje otišli. Budite sigurni da je to tako.
Pružiću vam još jednu garanciju, koja ima i puno ličnog sa stavom prethodnog kolege poslanika. Danas su opštinske vlasti iz Valjeva prosledile, između ostalog i Skupštini i poslaničkoj grupi koju vodim, materijal i analizu poslovanja Direkcije za obnovu porušenih objekata u Kolubarskom okrugu. Tu direkciju je vodio moj prethodnik. Ona je za sobom ostavila dug od 400 miliona dinara. Garantujemo da ćemo raščistiti svaki dinar i tog duga i svih onih dugova kojima su ovom društvu oduzimana prava i kojima je na tako ružan način definisana bar skora budućnost.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić. Sledeća prijavljena je narodni poslanik Gorica Mojović.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, poštovani ministre, neosporan je proklamovani osnovni cilj privatizacije koji se ovim zakonom želi postići, a to je: povećanje efikasnosti preduzeća, stvaranje uslova za realizaciju privatnog preduzetništva, obezbeđenje svežeg kapitala iz inostranstva, pokretanja investicionog ciklusa, uključivanje naše privrede u svetsku privredu, oživljavanje proizvodnje i razvoja, obezbeđenje sredstava za fondove penzijsko - invalidskog osiguranja, za podsticaj razvoja, za isplatu nacionalizovane imovine, za vraćanje dugova, kao i drugo.
Međutim, ima mnogo razloga da se posumnja da će se ti ciljevi moći lako ostvariti. Teško je očekivati da će se javiti veliki broj strateških partnera koji su spremni da investiraju značajnija sredstva u razvoj preduzeća, unošenje nove tehnologije, obezbeđenje plasmana na svetskom tržištu i drugo. Preti realna opasnost da se zbog nemogućnosti dobijanja kvalitetnih privatnih vlasnika, preduzeća u društvenoj svojini pretvore u preduzeća u državnoj svojini.
Te promene neće obezbediti ni dovesti do transformacije privrede. Dovešće do etatizma novih vlasti, nezabeleženog u dosadašnjem periodu. Prevelika centralizacija i nadležnost države u regulisanju privrednih tokova neće obezbediti dinamičan i uspešan razvoj. Praksa je odavno pokazala da država kao superdirektor nije položila ispit. Zakon ne postiče dokapitalizaciju od strane inostranih strateških partnera, a što bi u uslovima globalizacije i svetske ekonomije bilo neophodno.
Takođe, ovaj zakon ne stimuliše strane firme na zajedničko ulaganje stranih partnera i naših preduzeća. Atraktivne firme će se moći brzo rasprodati, ali gde naći zainteresovane kupce za one gde se moraju ulagati značajna sredstva za modernizaciju proizvodnje. Kako sprečiti da se namerno preduzeća dovode do bankrota, kako bi se lakše otkupila za male pare? S obzirom na oročenost privatizacije, hoće li velika ponuda oboriti cene ispod realne vrednosti? Hoće li doći do velike rasprodaje narodne imovine u bescenje. Želi li se stvaranje nove ekonomske i političke elite u našem društvu, bez pravog ekonomskog i socijalnog ili pravnog osnova.
Da li će se i za naša strateška preduzeća postići realna cena sa stranim partnerima? Pozivaće se oni na nepovoljan geopolitički ambijent i nastojati da obore cenu. U zakonu kod tenderske prodaje nema odredbi koje predviđaju obaveze novog vlasnika u pogledu nastavka procesa prozvodnje, kvaliteta proizvoda, osvajanja novih proizvoda, obrade tržišta, plasmana proizvoda na domaće i svetsko tržište. Nema odredbi koje obavezuju novog vlasnika koliko će radnika zapošljavati. Treba da se zna koliko će radnika ostati bez posla, koliko će se predvideti da se zaposli, koliko mladih stručnjaka, kako će se školovati i dr.
Normalno je da će stranci najpre da ulažu svoj novac tamo gde će najviše da zarade i zaštite svoj interes. Isto tako, i mi moramo zaštiti svoje interese. Mora se dogovoriti da će doći do povećanja prozvodnje, da ne dođe do zamiranja proizvodnje i uvoza sklopova, a koji će se kod nas samo montirati. Da se ne desi obustava prozvodnje i prodaja gotovih proizvoda iz zemlje odakle su došli novi vlasnici. Da se ne ispostavi da je strani parter sebi obezbedio tržište i samo stvorio neko privid da se i kod nas nešto proizvodi.
Poznati su takvi slučajevi u zemljama tranzicije. Ne sme se dozvoliti da stranac kupi fabriku i masovno otpusti radnike, uz neku nadoknadu za kraći period, da ublaži proteste i izbegne masovne socijalne naboje. Pravila se moraju znati unapred. U Predlogu zakona, mislim da je to član 38, samo kada je u pitanju aukcijska, prodaja, kaže se, citiram: "Javni poziv može da sadrži obavezu za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih, obezbeđenje kontinuiteta poslovanja i zaštite životne sredine". Kod tenderske prodaje nije uneta ovakva odredba, iako kod aukcijske prodaje nije predviđeno kao obavezujuće, već samo kao mogućnost da se to traži. Ne dozvolimo da se zemlja u globalizaciji ne pretvori u posebnu multinacionalnu kompaniju i izgubi ekonomsku osnovu u vezi političke samostalnosti.
Vlada je preuzela isuviše nadležnosti i ovlašćenja o odlučivanju u procesu privatizacije i većinskoj prodaji kapitala. Normalno je očekivati da će se za veliki broj preduzeća u kratkom roku javiti zainteresovani partner sa gotovinom. Mnoga preduzeća će ostati neprodata. Nakon toga, slede pregovori o direktnoj prodaji, a to već stvara ozbiljne uslove za korupciju. Postaje nejasno, zašto je u zakonu predviđeno da se prodaje 70% kapitala preduzeća. Većinski deo i kontrolni paket obezbeđuje se sa 51% kapitala.
Dosta neizvesnosti unosi odredba da postupak privatizacije, pored subjekta privatizacije odnosno preduzeća, može pokrenuti agencija ili Ministarstvo za privatizaciju. Nema razrađenih uslova kada oni to mogu da čine, ako samo preduzeće nije pokrenulo inicijativu. U zakonu nije definisano kada se vrši prodaja kapitala povodom javnog tendera, a kada metodom javne aukcije. Logično bi bilo da preduzeće o tome samostalno odlučuje, a ne agencija ili bar da su razrađene odredbe kada o tome odlučuje agencija.
Tenderska komisija je faktički bez ozbiljnijih ovlašćenja, pošto je rečeno da ona odobrava rezultat javnog tendera, ali tek na predlog agencije. Znači, faktički agencija je ta koja odlučuje, koja će da kaže sa kim da se zaključi ugovor. Teško je pravdati da se učešće radnika u privatizaciji svojih fabrika smanjuje sa 60% na svega 10 do 30%. Smatram da je necelishodno da se vrši pritisak na radnike, da što pre prodaju preduzeće. Inače, ako to ne urade u roku od 18 meseci, njihovo se učešće smanjuje sa 30% do 10%.
Isto se ovo odnosi na smanjenje vrednosti sticanja akcija bez naknade. Tim načinom se vrši pritisak da se preduzeća što pre prodaju. Za izvršenu prodaju u roku od 18 meseci zaposleni dobija za svaku godinu radnog staža besplatne akcije u visini 400 maraka, a nakon tog roka vrednost se smanjuje do 150 maraka. Ponuda za prodaju velikog broja preduzeća u kratkom roku neminovno obara njihovu cenu. Vodiće to rasprodaji preduzeća, zaista za male pare. Limitiranje prava zaposlenih kod sticanja besplatnih akcija na 35 godina radnog staža je neopravdana. Zar nije logično i pravedno da radnik ima pravo na svaku godinu radnog staža. Taj limit treba da bude podignut do 40 godina.
Nepravičan je, ali mislim i neodrživ predlog, da pravo na besplatne akcije nemaju građani koji su to pravo delimično ostvarili kao zaposleni u privatizovanim preduzećima. Njima treba obezbediti pravo na razliku, tj. od delimično ostvarenog prava do punog iznosa prema ostvarenim godinama radnog staža. Namena korišćenja sredstava dobijenih od privatizacije, a mislim na ove privatizacione prihode, mnogo je nedefinisana, osim 10% za Fond PIO i 5% za isplatu licima čija je imovina nacionalizovana. Sve drugo se prepušta Vladi, pa da li će te pare otići za pokriće budžetskih deficita ili nešto drugo. Smatram da bi trebalo zakonom regulisati da najmanje 50% ovih sredstava ide u Fond za razvoj. Da podstaknemo privredni razvoj, a to je potpuno namensko obezbeđenje sredstava i plasiranje dugoročnih razvoja ove zemlje.
Uporedo sa ovim zakonom trebalo je doneti i socijalni program, kako će se zbrinuti veliki broj radnika koji će ostati bez posla. Ne sme se zanemarivati sudbina onih radnika koji će ostati bez posla i njihov socijalni položaj. Trebalo je to unapred definisati, a ne da se odlaže i stvara neizvesnost i opravdano socijalno nezadovoljstvo. S obzirom da je zakon o privatizaciji jedan od osnovih ekonomskih zakona, očekujem da će nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima uz značajan doprinos poslanika SPS-a, u zakonu biti izvršene ozbiljne prepravke i iste biti prihaćene. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik gospođa Gorica Mojović, a sledeći je narodni poslanik gospodin Slobodan Pavlović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je Predlog zakona o privatizaciji sveobuhvatan i da se odnosi na sve delatnosti, imam utisak da se pomalo i sa ove govornice i Srbijom širi strah od totalne privatizacije. Ja ću govoriti o jednoj oblasti gde takve totalne privatizacije neće biti, ali gde će nas u stvari i ovaj zakon naterati da mnogo preciznije i jasnije definišemo svoj nacionalni i državni interes, a kada je u pitanju oblast kulture. U članu 3. Predloga zakona o privatizaciji piše: "Predmet privatizacije je društveni odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima, (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno".
U obrazloženju ovog zakona na strani 4. stoji: "Izuzetno, ako je posebnim propisima predviđeno, određeni subjekti ne mogu biti privatizovani prema odredbama ovog zakona". U oblasti kulture postoji jedan zakon, malo rogobatnog naziva, a zove se Zakon o ostvarivanju posebnog društvenog interesa u oblasti kulture. Malo je stariji, poslednje novelacije su urađene 1992. godine i u tom zakonu su pobrojane ustanove, institucije, organizacije od interesa za opštine, gradove i za Republiku Srbiju. Prema tom zakonu, vrlo bi malo onih organizacija i ustanova u oblasti kulture mogle biti privatizovane. To ne znači da treba upravo da bude tako. Potpuno je jasno da će ovaj zakon o kulturi morati da pretrpi izmene i naravno, golim okom je već sada vidljivo da predmet privatizacije neće moći da budu istorijski arhivi, zavod za zaštitu spomenika kulture, jedan broj muzeja, i naravno pozorišta od nacionalnog značaja.
Jedan broj ustanova kulture može i mora da bude predmet privatizacije, ali naravno u uslovima da se ne menja delatnost, odnosno da ostanu namenjene kulturi. Ono što svakako odmah može da uđe u privatizaciju, zbog čega će nas i ovaj predlog zakona naterati da uđemo u ovaj proces, jesu upravo tzv. društvena preduzeća, jer u onim periodima različitih svojinskih transformacija, jedan broj organizacija iz kulture registrovan je kao društveno preduzeće. Da podsetim, najčešće je reč o onim poznatim domovima kulture, pa se tako dogodilo da 10-15 radnika, koji su se sticajem okolnosti našli zaposleni u tim domovima kulture, centrima za kulturu ili nekim sličnim organizacijama kulture, raspolažu sa po nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, raspolažu objektima i uglavnom te objekte izdaju u zakup, a u taj zakup vrlo malo ulažu, u kulturne projekte, uglavnom se dele plate ili već šta rade. Mislim da je upravo ovih dana finansijska policija u nekim sličnim, u nekim ovakvim društvenim preduzećima, mislim da je utvrdila gde se troše ta sredstva.
U proces privatizacije svakako i neophodno treba da uđe onaj deo organizacija koji se upravo bavi onim što se u kulturi zove industrija kulture, a to su pre svega filmske, muzičke i izdavačke kuće. Dakle, oni koji se bave ovom vrstom produkcije i tim pre, što upravo u ovoj oblasti imamo već formirane privatne firme, mnogo moćnije, mnogo efikasnije i za kulturu mnogo značajnije od postojećih državnih ili društvenih firmi. Te društvene i državne firme, a nije nam teško da se podsetimo, makar samo neke, na primer, izdavačka ili prikazivačka kuća u oblasti filma ili producentske kuće, oblasti državne ili društvene, dakle, muzičke, pa da shvatimo da sem tradicije i imena, a bogami i poljuljanog ugleda, ništa više nemaju.
Pogledajte samo na šta nam liči prikazivačka filmska mreža. Svaki bioskop koji iole vredi je privatan, svaki koji je društveni, on je u katastrofalnom stanju. Pogledajmo samo izdavačke kuće. Upravo je u Skupštini grada završen konkurs za otkup knjiga za gradske biblioteke. Mogu da vam kažem da 90% naslova koji su otkupljeni za gradske biblioteke, potiče iz privatnih izdavačkih kuća, zato što naše državne i društvene izdavačke kuće nisu imale šta da ponude za otkup. Zahvaljujući upravo tim privatnim izdavačkim, pa i filmskim kućama, i opstao je jedan deo kulturne ponude ove države. Često nemaju ni krov nad glavom, ali imaju dobru organizaciju, efikasan menadžment i štampaju, što je najvažnije, dobre knjige. Naravno, država, ako ima interesa, može i ubuduće da obnavlja, obezbeđuje prevode i štampa ono što možda baš na tržištu nema neku vrednost, ali za kulturu, stvaralaštvo i duhovni integritet jedne zemlje i te kako ima vrednost.
U postupku privatizacije u kulturi, takođe mislim da se mora voditi računa, da se ne stvaraju novi monopoli. Za to imamo najbolji primer u oblasti filmske industrije, na koji su nas naterale upravo te strane firme. Strani loši producenti potpisali su sa nekoliko veoma loših distributerskih kuća u Srbiji ugovore, dakle, niko nije išao na to da potpisuje ugovor samo sa jednom distributerskom kućom, upravo zato da bi obezbedio zdravu tržišnu konkurenciju i kvalitet u toj oblasti filmske industrije. Mislim da kada to dođe na red, a to je, čini mi se, nešto što će prvo u kulturi doći na red, upravo ta bioskopska mreža da takođe moramo voditi računa da ni u toj oblasti ne stvaramo monopole, već upravo da obezbeđujemo zdravu tržišnu konkurenciju, jer samo to obezbediće i razvoj.
Naravno, hoću da kažem da osim što je neophodno da uđemo i u promene ovog zakona o kulturi, govorila sam upravo iz razloga što se i meni ovih dana često postavlja pitanje - a šta će biti sa kulturom, da li će kultura biti privatizovana? Mislim da upravo u procesu pripreme novog i u izmenama postojećeg Zakona o kulturi treba da utvrdimo ono što jeste zaista nacionalni i državni interes i, bogami, to i da platimo. I da obezbedimo dovoljno sredstava u budžetu za takve ustanove i za takve organizacije i da eliminišemo i definitivno sklonimo taj princip - svakome pomalo, nikome dovoljno. Za ono što utvrdimo da jeste državni, nacionalni interes, za to mora biti para. Ostalo će morati da ide na tržište, moraće u konkurenciju, naravno uz uvek moguće državne subvencije za ono što nije baš za tržište i ono što je za kulturu i umetnost jedne zemlje neophodno.
Uostalom, brojni su primeri da je najbolje prošlo na tržištu upravo ono što je estetski i stvaralački najvrednije. Ko ide u Narodno pozorište, ne ide da gleda Indeksovo narodno pozorište ili Audiciju. Nemam ništa protiv, ni protiv Indeksovog radio pozorišta ni Audicije, ali se bogami za Hamleta u Narodnom pozorištu tražila uvek karta više. Najuspešnije izdavačke kuće ne objavljuju sanovnike ili ne znam kako se zovu te knjige, kako uhvatiti ili se otarasiti muškarca i tome slično, već Svetlanu Velmar, Gorana Petrovića, Umberta Eka, Andreja Mekina, Karla Jaspersa. Dakle, kada je o kulturi reč, predstoji nam ozbiljna i ogromna rasprava o promeni Zakona o kulturi, kojim ćemo definisati šta je to što ostaje kao nacionalno dobro, tj. ustanove izvan domašaja privatizacije.
Postojeći zakon je dovoljno sveobuhvatan da ni zaposleni u kulturi, ni kulturna javnost, nema razloga za strah od privatizacije. Moram da kažem da za neke, ovde pomenute ustanove i organizacije, privatizacija će biti jedini spas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Pavlović, a sledeći prijavljeni poslanik je Dušan Ilić.

Gospođo Mićić predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege, danas imamo, ovo ću ja sada malo kao vojvoda Šešelj, na dnevnom redu Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o agenciji i Predlog zakona o akcijskom fondu, koje je Narodnoj skupštini podnela Vlada Republike Srbije.
Ne znam zaista da li će ova sednica biti istorijska, kako je to gospodin Đinđić kada nam se obraćao, ustvrdio, pa i još neki drugi, ali delim mišljenje onih koji su rekli da je ona izuzetno važna i to je sasvim sigurno, i zbog zakona o kojima razgovaramo i zbog trenutka u kome razgovaramo, a i zbog očekivanja koja prate donošenje, a još više realizaciju ovog zakona.
Očekivanja su, dame i gospodo, gospodine ministre, zaista velika i zbog ovoga što sam rekao, ali i zbog toga što ste u dosadašnjoj prezentaciji, i posebno u obrazloženju na početku zasedanja, vrlo stručno i autoritativno, to vam javno priznajem, branili predlog i što ste najavljivali da će predlog o kojem je reč biti prvi zakon koji će predložiti nova Vlada Republike Srbije sa onim da će biti reformski, da će biti evropski, da će biti transparentan, da će biti ekspertan, da će obezbediti u njegovoj realizaciji prevazilaženje svih problema koje smo do sada, u različitim oblicima svojinske transformacije, imali.
Odmah da vam kažem i lično bih pozdravio ili pozdravljam takvu orijentaciju, kao što to, siguran sam, žele da pozdrave i subjekti koji učestvuju i oni koji su zainteresovani za privatizaciju. Međutim, nema ali, nego međutim, to ipak kolega nije isto, želim ipak da vas podsetim da smo na Trećem vanrednom zasedanju ovog parlamenta, koje smo održali 12. februara ove godine, voljom većine, koja ima pravo, to ne sporim, stavili van snage postojeći zakon koji je važio od 1997.godine i koji se zvao Zakon o svojinskoj transformaciji, po kome smo do tada sprovodili vlasničku transformaciju u Republici Srbije, po našoj oceni relativno uspešnu. Kao razloge koje ste vi kao ministar, vaše ministarstvo i parlamentarna većina, zagovarali i tvrdili da treba da bude suspendovan, su bili da je bilo određenih zloupotreba, da je bilo favorizovanja, da je bilo nepravilnosti, da je bilo niske procene vrednosti kapitala kada su mnogi direktori postali većinski vlasnici itd.
Tada ste, gospodine Vlahoviću, vaše ministarstvo i predstavnik Vlade, najavili novi zakon kojim će se rešiti svi ovi problemi koji su bili sporni i da će svi problemi preduzeća, zaposlenih, penzionera i građana na taj način biti prevaziđeni. Želim ipak da podsetim, ako ništa zbog kontinuiteta koji vi možete da priznate i ne morate, da smo uz vaš zahtev za suspendovanje delova postojećeg zakona o vaslničkoj i svojinskoj transformaciji istovremeno imali i izveštaj tadašnjeg ministarstva za vlasničku i svojinsku transformaciju prelazne Vlade Republike Srbije, u kojoj su učestvovali i predstavnici DOS-a, koji je davao i određene ocene, koje baš nisu potvrđivale ovo što ste tvrdili, nego govorile da je u tom procesu bilo i pozitivnih trendova.
Dakle, mi danas imamo na razmatranju i usvajanju tako najvaljen zakon sa vaše strane, sa strane Vlade, vašeg ministarstva i ove većine, za koji se mogu najmanje reći dve stvari. Prvo, taj zakon je potpuno drugačiji zato što se zove zakon o privatizaciji, a mi smo imali zakon o svojinskoj i vlasničkoj transformaciji, a pre toga smo imali neke druge zakone. Neću da se zakunem i da ustvrdim, kao neki da ne pominjem nikoga, da je on bolji od prethodnog, da je bolji i od onih prethodnih, niti da je najbolji, a još manje da je vanzemaljski i da će sve to rešiti. To niste ni vi tvrdili, pa vam to i ne imputiram, ali hoću da kažem da jednu distancu u vezi sa kvalitetom treba da imamo svi, vi kao predlagač, Vlada, a i parlament koji to treba da usvoji.
Pored toga, hoću svima da kažem, poslanik sam SPS-a, to je poznato i nije sporno. To što mi imamo principijelne razlike, one su potupuno razumljive i ne treba nikoga da čine nervoznim, niti da se zbog toga ljute, ali hoću da kažem i to da se uopšte ne zalažem i ne branim po svaku cenu postojeći zakon, naprotiv. Program Socijalističke partije podrazumeva i prihvata razne vidove vlasništva, pa naravno i privatno, a mi smo u pokušajima u kojima, slažem se, možda nismo uspeli u celini, započeli transformaciju na tim idejama. Ali, nemojte se ljutiti, ovo što sada govorim je u smislu da se predloženi zakon popravi , iako ja to ne treba da radim. Kako je jedan moj kolega rekao, verovatno bih kao opozicionar trebalo da kažem - usvojite najgori mogući zakon, da se digne kuka i motika, da vas skinu sa vlasti, pa da mi dođemo. Ne, ne pričam zbog toga.
Morate razumeti - vrlo sam pažljivo slušao, gosopodine Vlahoviću, spisak koji ste čitali, onih koji su vam pomagali u izradi ovog zakona. Deset ili 12 doktora, među njima i kolega do vas i mnoge druge poznajem lično, jer smo na vlasničkoj transformaciji javnih komunalnih preduzeća u Beogradu, gde sam četri godine bio potpredsednik i bio zadužen za tu oblast, zajedno radili, znam njihove kvalitete, znam njihove domete i njih sa stanovišta autoriteta ne dovodim u pitanje. Međutim, ima nešto što ipak mora da se stavi kao pitanje i to je ono o čemu su neke moje kolege ranije govorile. Vi to morate da razumete kao dobronamerno i konstruktivno, a ne radi kritike.
Predloženi zakon je nesaglasan sa Ustavom SRJ, nesaglasan sa Ustavom Republike Srbije, kosi se u mnogim delovima sa saveznim Zakonom o prduzećima, krši savezni Zakon o promeni vlasništva društvenog kapitala, u nekim stvarima i nekim delovima je nejasan, nedorečen i otvoren i, nemojte se ljutiti, daje barem u startu prevelika ovlašćenja Vladi Republike Srbije da postupa van zakona. Ovo što vi stalno sporite, mi kažemo ukidaju se stečena , pa neko od naših kaže neotuđiva prava, vi napravite karikaturu od toga, ali i toga ima. Zbog toga mislim da nemate ličnog razloga da se nervirate i već ste šest puta izlazili i to osporavali. To razumite kao konstruktivni predlog nas koji eventualno drugačije mislimo, pa to morate naravno izdržati, jer to ništa ne košta.
Dakle, ove nesaglasnosti i suprotnosti u nekim delovima su formalno pravne i sa vama se slažem, u nekim stvarima su vrlo suštinske i mogu imati posledice sa kojima mi kao socijalisti nismo saglasni i to naravno ne možete da nam sporite. Dakle, u pitanju je pravo 4.500 preduzeća koja su zainteresovana za transformaciju. U pitanju je oko milion šesto hiljade zaposlenih , pitanje je koliko rade ili ne rade, koliko ih ima. Ako nije tako, neka gospodin Veselinović, predsednik Privredne komore, kaže da ne govorim neistinu. U pitanju je 1,3 miliona penzionera i sam gospodin Đinđić je rekao, a to je istina i to znam, kada se dođe u varijantu, nisam ekonomista vašeg kalibra, ali znam kada se dođe u varijantu da jedan zaposleni izdržava jednog penzionera, to je katastrofalna situacija. U mnogim zemljama, kada je odnos 1:3, već se sve diže na noge. Sa tog stanovišta naravno i mi treba da činimo sve ove stvari.
Da kažem, nešto što ste predložili, vi ste u stvari isključili Narodnu skupštinu Republike Srbije da koristi svoje ustavno pravno i da vrši kontrolu ovog izuzetno važnog procesa za narod i državu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Trideset sekundi. Cenim vaš predlog što ste prihvatili da Odbor za finansije bude u toj funkciji, ako sam dobro razumeo, a ako nisam onda da se objasnimo i samo da kažem još dve stvari. Pošto je gospodin Vlahović, delimično moj zemljak, Mladenovčanin, dužan sam kao poslanik otuda, a on je ministar za privredu i transformaciju da pitam šta mogu sa stanovišta privrednog oživljavanja i privatizacije da očekuju Holding kompanija "Petar Drapšin", najveća fabrika u ovoj državi i u onoj SFRJ koja je bila, šta može da očekuje "Keramika", najveći proizvođač građevinske keramike ne u ovoj Jugoslaviji, nego u SFRJ, šta može da očekuje "Jugoazbest", šta može da očekuje "Minel", šta može da očekuje "Progres", najveći proizvođač građevinskih mašina itd.
Rekli su mi - gospodine Pavloviću, pitajte ministra Vlahovića, pa neka odgovori.