Ovo nisu poslanička pitanja.

Još samo 30 sekundi. Ovaj zakon, kao i  mnogi drugi zakoni, je u principu važan zakon za politiku Vlade Srbije, što je nesporno. Važan je kao program rada, važan je kao strategija itd., ali sve ovo što ste predložili, ukoliko izostanu ciljevi i izostane ono što su vam rekli ekonomisti u Sava centru, na čemu zasnivate koncept, strateški partneri i investicije, vi kažete investicija to je privatizacija,  obrnuto,         može  lako, gospodine Vlahoviću, ne prizivam zle duhove, verujte mi da sam dobronameran,  da se dogodi da preduzeća budu i onesposobljena ...
(Predsedavajuća: Nemojte molim vas gospodine Pavloviću, izričem vam opomenu na osnovu člana 101.)
... i obezvređena i rasprodata, a ljudi na ulici. E, onda ćete vi da preuzmete odgovornost koju vam je narod dao, pa neka vam bude šta vam bude.

Trinaesti minut, gospodine Pavloviću.
Dajem reč ministru za privredu i privatizaciju gospodinu Aleksandru Vlahoviću.

Pošto je moje pamćenje, hvala bogu, dosta dobro, radi kontinuiteta onoga što smo imali u februaru, kada smo zaustavili deo koji se odnosio na autonomnu transformaciju, da ponovim tri osnovna razloga zbog kojih smo to uradili.
Dakle, to nije bilo ni zbog malverzacija, ni zbog odgovarajućih zakonskih prekršaja, ni zbog bilo čega drugog, iako je i toga bilo, nego zbog tri ključna razloga koja jednom rečenicom mogu da se sažmu u jedan, a to je - prethodni Zakon o svojinskoj transformaciji jednostavno nije omogućavao početak ekonomskih reformi.
Znači, tri razloga. Ponavljam prvi - dokapitalizacija, dobijate akcionare koji nemaju pare da investiraju u razvoj preduzeća. Ko u ovoj zemlji očekuje da će radnici kada dobiju besplatno akcije otići svojoj kući, naći skrivenih pet, deset ili petnaest hiljada maraka, doneti ih u preduzeće i napraviti investicioni fond, da bi finansirali konsolidaciju rekonstrukcije preduzeća.
Naravno, to nije realno.
Drugi razlog - jako korporativno upravljanje. To znači da se ne zna ko je većinski vlasnik, ko upravlja preduzećem, ko su organi upravljanja, znači upravni odbor, da li tamo sede političari ili sede stručni ljudi koji treba da definišu strategiju razvoja, izabrani od strane vlasnika.
Dakle, podela uloga između organa upravljanja i zaposlenih.
I treći razlog, veoma važan, to je - besplatnom podelom akcija, više puta smo rekli, kreirane su iluzije da neko u svom džepu ima 14 hiljada maraka. Gospodine Pavloviću, nekoliko preduzeća koja ste pomenuli su ušla u vlasničku transformaciju i radnici verovatno imaju papirnih 16 hiljada maraka, ali su verovatno probali da prodaju svojih papirnih 16 hiljada maraka i dobili su zauzvrat 10% od te vrednosti.
Realno je očekivati da će te akcije biti prodavane. Realno je očekivati zbog toga što se za nominalni papir ne može kupiti ono što je neophodno za svakodnevne potrebe. Ali, za novac može. Ko će te akcije kupovati i gde? Pa, oni koji imaju pare. A, ko danas ima novac? Preko berze ili van berze kako je prethodni zakon definisao, pa oni koji su ovaj prethodni period od 10-12 godina sjajno iskoristili za forsiranje svojih privatnih ciljeva i privatnih interesa. E, takvi vlasnici nam nisu potrebni, nego jaki strateški partneri koji imaju reputaciju, renome, Knonj honj, koji jednostavno dolaze iz iste industrije i imaju svoj investicioni kapital.
Dakle, to su bila tri razloga zbog kojih smo zaustavili autonomnu transformaciju i kada sada vidite šta je cilj ovog zakona, odnosno ovog koncepta privatizacije onda možete veoma lako da pronađete vezu između onoga u februaru i ovoga što danas predlažemo. Šta mogu da očekuju radnici u pomenutim preduzećima? Mogu da očekuju investitora, bez da pitamo kolika je vrednost kapitala, jer kad kažem privatizacija zaista mislim investicija.

Reč ima narodni poslanik gospodin Dušan Ilić. (Poslanik Pavlović odustaje od replike, iako ima pravo na nju.)

Dame i gospodo narodni poslanici, danom donošenja ovog zakona Srbija će se zauvek rastati od ekonomije zajedničkog kazana. Danom donošenja ovog zakona Srbija će prestati da bude uređena kao restoran zajedničke ishrane. Danom donošenja ovog zakona poslednji ostaci Berlinskog zida, koji su na žalost baš ovde ostali, biće počišćeni i mi ćemo učiniti veliki korak prema Evropi i svetu.
Zbog ovog istorijskog značaja i veličine ovog zakona bilo bi dobro kada bi iza njega stala cela Skupština. To prvenstveno zato što to nije zakon samo jedne političke grupacije, već je to zakon koji odslikava promene u našem društvu, štaviše on je osnova društvenih reformi koje se u ovoj zemlji odigravaju.
Napraviću samo mali osvrt na ovo što je kolega Pavlović pre mene rekao i u vezi sa njegovom sumnjom da je ovo stvarno istorijski zakon. Smatram da je istorijski zato što je ovo prvi zakon iz ove oblasti koji će uspeti. A uspeće prvenstveno zato što ga neće sprovoditi socijalistički direktori koji su kapitalizam želeli samo za sebe. (Aplauz.)
Ciljevi ovog zakona jasno su vidljivi i ja ću nabrojati samo neke. Pod jedan, to su direktne investicije u preduzeća koja su predmet privatizacije koja će nam doneti ekonomski rast i razvoj. Pod dva, to je stvaranje nove privredne strukture koja će biti sposobna da izdrži tržišnu utakmicu na evropskom i svetskom tržištu. Pod tri, ne manje važno, je ispravljanje jedne velike istorijske nepravde počinjene mnogim našim sugrađanima, kojima je imovina oteta a budućnost ukradena.
Donošenjem ovog zakona, dame i gospodo poslanici, pokreću se i neka pitanja koja ovde radi javnosti moramo razjasniti. Javnost mora da zna da se ovde ne radi o rasprodaji društvenog i prirodnog bogatstva. Prirodna blaga ove zemlje neće biti predmet privatizacije. Njihovo korišćenje regulisano je drugim zakonima, prvenstveno i pre svega Zakonom o koncesiji.
Istovremeno, privatizacija će jasno pokazati socijalne probleme koji pritiskaju naše društvo i našu privredu. U zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti preko 27%, gde je preko 600 hiljada ljudi samo formalno zaposleno, u prezaduženim preduzećima, koja ne rade, u zemlji gde su izostale uplate u Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i otežavaju našim sugrađanima da idu u penziju, mi nemamo mnogo vremena da se premišljamo i moramo biti svesni da jedan ovakav zakon moramo doneti.
Prihodi od privatizacije omogućiće da ovi problemi budu delimično razrešeni. Ali, moram da istaknem i naglasim da ovim zakonom ne mogu biti definisani i socijalni programi. Ministarstvo koje je nadležno za ovu oblast već uveliko radi na tome.
Želim da se osvrnem i na jedno veliko predizborno obećanje Demokratske opozicije Srbije, iz izborne kampanje, a radi se o vraćanju imovine svima kojima je ona oteta pre više od pola veka. Odnos prema otetoj imovini je jasan i pokazan i ovim zakonom.
Dame i gospodo, istorija nas uči da ispravljanje starih nepravdi može dovesti ponekad do novih nepravdi i zato će zakon o denacionalizaciji, koji će biti donet u ovom visokom domu, omogućiti povraćaj imovine tamo gde je to fizički moguće, a to je moguće u slučaju zemlje, kuća, stanova i poslovnog prostora i to naravno uz prethodne proračune izgubljene dobiti i rente.
Fizički povraćaj imovine, u slučaju preduzeća, oduzete po zakonima o nacionalizaciji, konfiskaciji, sekvrestraciji, od 40-tih pa nadalje, usporio bi dolazak svežeg novca u našu zemlju. I zato smatram da je efikasnije, i na neki način pravednije, da se prvobitnim vlasnicima nadoknada da u gotovom novcu, i to iz Fonda za restituciju, u koji će se izdvajati 5% iz prihoda od prodaje svakog preduzeća, a ne samo onog nacionalizovanog, odnosno otetog.
Ovaj fond je strogo namenski i smatram da će na ovaj način, kako - tako biti nadoknađena šteta počinjena mnogima, iako sa žaljenjem moram da kažem da mnogi ovo nisu dočekali. U trenutku kada budemo izglasavali ovaj zakon, mislićemo i na njih.
Na početku sam rekao da je ministarstvo konsultovalo poslanike i veoma sam zadovoljan što su amandmani poslanika Demokratske stranke Srbije razmatrani sa pažnjom i uvažavanjem.
Dame i gospodo, najveći deo amandmana, koje je Vlada i prihvatila, upravo i dolazi iz redova poslanika Demokratske stranke Srbije. U razgovorima koje smo imali sa biračima uočili smo veliki strah, po nama opravdan, da novopečeni bogataši, koji su svoje bogatstvo stekli u prethodnom periodu, na narodnoj nesreći, ne legalizuju i ne operu svoj novac kroz proces privatizacije.
Zato su poslanici Demokratske stranke Srbije podneli jedan amandman, koji zahteva dokazivanje da je plaćen jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu. Nadam se da će ovaj amandman naići na vašu podršku.
Na kraju, želeo bih da kažem ko bi, po meni, mogao da bude protiv ovog zakona - protiv ovog zakona mogu da glasaju samo socijalistički direktori, koji su izgubili i poslednju nadu da će postati kapitalisti. Oni, odnosno mnogi od njih, da ne grešim dušu, najverovatnije u nekoj privatnoj firmi ne bi mogli da budu ni ćate, ni portiri.
Privatizacijom mi ćemo stvoriti jedno novo tržište, tržište kadrova. Sposobni, vredni i uspešni će opstati, i štaviše, napredovati.Neradnici će, s druge strane, ostati bez posla. Mislim da je u ovom trenutku Srbiji potrebna pozitivna selekcija, mislim da je potrebno da u ovom trenutku svako Srbiji pruži ono najbolje što ima - sebe samoga. Smatram da privatizacija i ovaj zakon to omogućavaju i zato vas pozivam da glasate za njih. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Pavlović, replika.

Dame i gospodo poslanici, ne zamerite, prvi put koristim pravo na repliku i verovatno se ne bih ni javio, čak sam  i obećao da neću,  ali nisam znao šta ćete da kažete.
Dakle, dve stvari - ne glasaju za ovaj zakon bivši socijalistički direktori, nego narodni poslanici, među kojima ste i vi, i ja, i svi oni koje je narod birao. To je jedno.
Drugo, sumnju koju sam navodno iskazao, kada sam davao primedbe na zakon, da on neće biti realizovan zbog toga što ga neće sprovesti bivši socijalisti - direktori, nije u tome. Nisam zbog toga sumnjao. Zakon će da sprovedete vi iz DOS-a, a to, priznajem, nije isto.

Narodni poslanik se ovde ipak prepoznao, u delu diskusije o socijalističkim direktorima, a ne po imenu, ali dobro.
Ima reč narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da nam restoran na pauzi nije radio, da nije služio ni hranu, ni piće. Za hranu sam siguran, ali, po mom prethodniku, izgleda da su piće ipak služili.
Odmah na uvodu da kažem da je ovde jedan poslanik tražio stan i da je tražio da bude prvi na listi. Ukoliko taj poslanik dobije stan, ja ću tražiti celu zgradu. Dotični poslanik može da se namiri iz imovine svojih kolega - poslanika, koji imaju stanove od 200-500 kvadrata, pa mogu jedno 50 da daju svom kolegi poslaniku, da ne bude ugrožen.
No, da se vratim temi- nas iz DOS-a narod je birao da izvedemo političke i ekonomske reforme. Nesumnjivo je da je ovo reformski zakon i nas je narod izabrao. (nemojte biti nervozni, pa vi ste otišli u Bosnu, pojeli tri tufahije i proglasili vas za vojvodu, pustite me da govorim).
Nas je narod birao da položimo dve osnovne šine - znači, da izvedemo ekonomske i političke reforme. Jedno je leva šina, a drugo je desna šina, jedno su političke reforme, a drugo ekonomske.
Ovo je zakon, nesumnjivo, u paketu ekonomskih reformi. Kada izvedemo ekonomske reforme, potrebno je da izvršimo i političke, i tu smo na dobrom putu, pa kada izvršimo obe reforme i uspostavimo stabilne šine, nije bitno ko će sutra pobediti i voziti lokomotivu.
Sveta je dužnost DOS-a da izvede političke i ekonomske reforme. Stoga ovaj zakon mora da prođe. Nesreća je što bivša vlast nije osetila da je ovaj zakon trebalo da donese mnogo ranije. U tom slučaju, predmet privatizacije ne bi bio samo ostatak društvene svojine, koju bivša vlast nije opljačkala i poharala, već bi to bilo daleko više svojine.
Oni su na latino-američki način osiromašili građane, pokrali preduzeća i danas se bune više nego svi drugi. Razumem kolege levičare zašto se oni bune - pričaju o običnom čoveku. U redu je da govore o običnom čoveku, a gde im je bio taj običan čovek deset godina? Taj običan čovek, radnik, kako oni kažu, da je ovo desničarski zakon, pa ga, navodno, ovaj zakon ne podrazumeva, običnog čoveka, sirotinju. Tog običnog čoveka ste vi pljačkali deset godina.
Vi ste uzimali od siromašnih i davali bogatima. To je bila vaša politika deset godina. Siromašni su bili sve siromašniji, a bogati sve bogatiji. I sada neki iz bivše vlasti, levičari, daju sebi za pravo da pričaju kako ovaj zakon nije u sebi sadržao čoveka. Oni su, tobož, socijalisti. Socijalisti je previše plemenit izraz za takvu jednu družinu.
Samo u crtanom filmu i njihovom TV dnevniku ljudi su se bogatili, noseći gajbice sa višnjama i gajbice sa pivom. Znam šta njih boli - njih u osnovi boli zakon koji je donet pre ovog zakona, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dobit i ekstra profit, jer uveliko onemogućava mnoge njihove ljude iz prethodne vlasti da se za kapital koji su izneli iz zemlje, opljačkali od građana, domognu sada jeftino fabrika.
Znači, jednokratni porez ih je sprečio da operu svoj novac i da se domognu preduzeća koja su opljačkali. Takođe, njih boli što nestaje društvena svojina. Možda ovaj zakon nije sasvim ustavan, ali to nije dokaz da reforme ne smemo izvesti, već je to dokaz da treba i da promenimo Ustav.
Srbija ne može biti država koja sebe naziva demokratskom, ako u njoj bude na snazi Ustav, koji je donela jednopartijska komunistička skupština. U tom Ustavu stoji društvena svojina, a kao oblik ona će posle donošenja ovog zakona potpuno nestati. Levičare boli i to što će ovim zakonom nestati i uporište njihove ideologije. Društvena svojina je svačija i ničija, bila je najbolje uporište za ideologiju iz prošlih deset godina, a bogami i od 1945. godine.
Nestankom društvene svojine, nestaće i komunizam. Nema društvene svojine, nema komunista i zato oni danas pište kao crv u kamenu. Zakon je dobar, ali svaki zakon je mogao biti i bolji. Predmet privatizacije je društvena i državna imovina. Ona je stečena nacionalizacijom, kreditima, radom zaposlenih i radom poljoprivrednika.
Mislim, i to je moja blaga kritika, da se nedovoljno pažnje posvetilo nacionalizovanoj svojini, bez obzira što se radi o fabrikama i bez obzira na obećanje ministra da će specijalnim zakonom biti vraćena sva imovina koja može fizički da se vrati. Ipak se moglo povesti računa da one fabirke koje fizički mogu da se vrate, da budu vraćene u naturalnom, a ne u novčanom smislu.
Po meni, nije dovoljno pažnje posvećeno zemljoradnicima. Nesumnjivo je da je deo društvene svojini, posebno prerađivačke industrije, nastao radom zemljoradnika. Zakon možda tu ima manu što nije verifikovao da su se poljoprivrednici i poljoprivreda odricala godinama značajnog dela dohotka u korist rzavoja društvenih preduzeća koja su predmet privatizacije. Ovako malo izgleda da su seljaci opet ispali građani drugog reda. O zaposlenima se zakon malo bolje postarao, barem po meni, zato što su zaposleni i podelom akcija u visini od 15% i obuhvaćeni su uplatom 10% od prodaje kapitala u penzijsko-invalidski fond zaposlenih. Istom pažnjom mogli su da budu obuhvaćeni i zemljoradnici.
Ponavljam, ovaj zakon je dobar. Možda je mogao biti bolji, ali svakako je daleko bolji od onog koji je većina očekivala. Takođe, ponavljam da imam razumevanja za levičarske partije. Mnogo toga ih je snašlo u poslednje vreme - te Zakon o transformaciji društvene svojini, te Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra dobit. Moram da kažem i da me nervira to njihovo dvojno ponašanje, posebno ponašanje Baneta Ivkovića, koji nama na pauzama gotovo da se raduje tome kako će Slobodan Milošević biti isporučen Hagu, pa će mu ostati partija, a ovde ga tobož brani.