SEDMO VANREDNO ZASEDANjE, 25.06.2001.

9. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

SEDMO VANREDNO ZASEDANjE

9. dan rada

25.06.2001

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 10:25 do 19:25

OBRAĆANJA

...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović. Sledeći je narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Vlatko Sekulović

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, po mom mišljenju ovaj zakon ima određene karakteristike, od kojih su dve osnovne.
To što je ovo još jedan od zakona diskontinuiteta u odnosu na pređašnji režim koji se završio 5. oktobra. Mislim da ovaj zakon, uz ove već usvojene zakone o ekonomskim reformama koji se pogotovo tiču poreskih reformi, počinje polako da zaokružuje jedan ekonomski sistem koji će omogućiti perspektivu građanima Srbije i koji će pokazati i dalje da su te promene, koje su se desile 5. oktobra, ireverzibilne, u smislu da povratka na ono što smo nekada imali više nema. U tom smislu, mislim prvenstveno na onaj period jedne mračne epohe u kojoj su se vrednovale neke druge stvari, a ne rad, poštenje i određene vrednosti koje čine temelj svakog civilizovanog društva koje ima nameru da omogući normalan život svojim građanima.
Takođe, ovaj zakon je zakon realnosti. Da su ova rešenja, koja su predviđena ovim predloženim zakonom o privatizaciji, predložena u jednoj zemlji kao što je bila Srbija 1989. godine ili 1990. godine, sumnjam da bi bio jedan od onih poslanika koji bi podržao takva zakonska rešenja. Međutim, mi moramo imati u vidu da mi nismo Srbija iz 1990. godine. Mi smo Srbija iz 2001. godine. Srbija koja je osiromašena. Samo par statističkih podataka koji se nadovezuju na ono što je već više puta rečeno - svojevremeno, 1990. godine, prosečni lični dohodak u bivšoj SFRJ je bio oko 800 maraka u dinarskoj protivrednosti. On je u jednom momentu pao na 25 - 30 maraka, da bi dostigao neki svoj maksisum od 65 maraka u vreme bivše vlasti. Sad, u periodu nove vlasti, čak je i na tom planu poboljšano, tako da je prosečni lični dohodak skoro utrostručen, ali je fakat da je naša zemlja umnogome osiromašena. Da ne pričam o bruto nacionalnom proizvodu koji je propolovljen i o drugim statističkim pokazateljima.
Ali, mislim da je posledica svega toga jedan strašan problem. I, ako možemo svi da definišemo, s vremena na vreme, neki nacionalni interes koji Srbija danas ima, po mom mišljenju, vitalni nacionalni interes Srbije danas jeste rešenje problema nezaposlenosti. Mi ne možemo ići u budućnost sa ovom stopom nezaposlenosti. Otvorena plus prikrivena nezaposlenost se danas kreće u Srbiji oko 50%. Srbija sa takvom stopom nezaposlenosti nema perspektivu. Možemo da pričamo o raznim drugim nacionalnim interesima, ali ako vi mladoj generaciji ne date posao, ako ne omogućiti da ima izvore za vlastitu egzistenciju, izvore putem kojih će podmiriti sve svoje osnovne potrebe, vi nemate budućnost za ovu zemlju. Prema tome, mislim da je ovaj zakon jedan od mera kojima se pokušava revitalizacija naše privrede.
Naravno, pomenut je i razvoj malih i srednjih preduzeća i druge određene mere. Ali, sigurno je da je zakon o privatizaciji jedna od mera u čitavom paketu koji treba da smanji stopu nezaposlenosti danas kod nas. Mislim da čak neće biti ni nekog značajnog porasta nazposlenosti kod nas. Moguće je u nekom procentu. Ali, prevashodno ono što će statistika registrovati kao porast nezaposlenosti, to će biti samo zato što će se skinuti fasada takozvane zaposlenosti, tj. onih ljudi koji faktički ne rade, a formalno imaju radno mesto u jednom preduzeću koje ništa ne radi.
Dakle, mi se nalazimo u jednoj zemlji u kojoj nema obrtnog kapitala, u jednoj zemlji koja je potpuno osiromašena. Jedini način da se pokrenu naša preduzeća jeste da se stvori izvestan priliv kapitala. Tu je zakon pozitivan zato što je veoma otvoren ka investicijama koje mogu biti kako domaćeg, tako i inostranog porekla.
Međutim, svima nama je jasno da kapitala domaćeg porekla nema ili ga ima u veoma ograničenim količinama i akcenat se baca na ono što bi trebalo da bude priliv stranog kapitala u privredu Srbije. Takođe je rečeno da je jedan od ciljeva ovog zakona to da se eliminiše društvena svojina, zbog svih onih građana koji su živeli u jednom sistemu, gde je društvena svojina imala svoj smisao, imala svoj cilj, imala svoju svrhu.
Moram da kažem da mi danas živimo u jednom drugačijem društvu, u kome je društvena svojina potpuno izgubila smisao ili se pretvorilo upravo u ono suprotno, a što je možda nekada bila njena svrha, a to je da se obezbedi poštovanje principa pravičnosti. Ona je u onom pređašnjem periodu od 10 godina bila izvor za nezakonito bogaćenje pojedinaca.
Mislim da mi moramo izgraditi jedno kapitalističko društvo. Kao socijaldemokrata sam vitalno zainteresovan da se izgradi jedna tržišna privreda, ali tržišna privreda koja će biti omeđena merama socijalne politike. Mislim da nemamo i ne smemo imati nikakvog straha od izgradnje jednog kapitalističkog društva, gde će biti zaštićeni interesi onih slojeva društva koji su slabiji - stariji, mladi, deca, žene itd.
U svakom slučaju, ovde je pitanje nezaposlenih prvo i mislim da je tu Vlada u većini jasno rekla, da će jedan deo sredstava biti iskorišćen zarad razvoja socijalnih programa i drugih programa kojima će se pokušati rešiti pitanje nezaposlenih, odnosno onih koji će ostati u ovom procesu bez posla.
Što se tiče određenih pojedinačnih pitanja, kratko bih se zadržao na njima, a to je pitanje restitucije. Pitanje restitucije, kao što je kolega rekao, jeste bitno i zarad poštovanja, odnosno zarad pokazivanja volje Vlade i nas kao vladajuće koalicije u zemlji da ćemo privatnu svojinu podignuti u status neprikosnovenosti. Mislim da je to tačno. Isto tako, ne možemo zanemariti jedan drugi princip, a koji je nama u ovom trenutku veoma bitan. Bitno je da ovaj proces bude efikasan. Proces denacionalizacije, a to pokazuju iskustva svih zemalja Istočne Evrope koje su prošle ili započele sa procesom denacionalizacije, da je to jedan proces koji je veoma dugačak i koji čak ni u jednoj zemlji nije došao do svog kraja.
Mislim da se ovim predloženim rešenjima pronalaze neki kompromisi između dva zahteva. Takođe, ukazano je i na pitanje učešća lokala, a pogotovo pokrajina u čitavom procesu privatizacije. Nadam se da ćemo mi u raspravi koja će uslediti, a pogotovo u pojedinostima, doći do zadovoljavajućih rešenja. Mislim da mi kao poslanici DOS-a ne treba da se plašimo te rasprave, jer ovo je jedna od prilika kada moramo stvoriti što širi društveni konsenzus oko ovog zakona, kako bi on u primeni bio efikasan i kako bi dao one rezultate koji mi svi želimo.
Prema tome, ne treba da se obaziremo na napade poslanika opozicije, a u smislu provociranja da li ćemo govoriti. Mislim da svako od nas treba da da svoj doprinos, kako bi ovaj zakon izašao što je moguće bolje. Jedino što sumnjam jeste da će se proces privatizacije naših preduzeća završiti, kako se to često tumači, u periodu od četiri godine.
Mislim da će doći do podržavljenja u svakom slučaju, da će jedan broj preduzeća naći svoje partnere, ali ćemo mi sigurno nakon četiri godine imati preduzeća koja će biti u državnom vlasništvu. Međutim, podržavljenje preduzeća, kako je zamislio predlagač zakona, nije u smislu nacionalizacije, kao što je to bilo 1945. godine. Tačno je da se radi o podržavljenju. Nije to neko trajno stanje. To je samo jedno privremeno stanje, pa tada treba da se poveća element participacije privatne svojine.
Znači, ono što je cilj zakonodavca, odnosno predlagača ovog zakona nije nacionalizacija, već je jedna tranzicija između društvene do privatne svojine, koja je regulisana na jedan zakonom transparentan način. Ta transparentnost, po mom mišljenju, je veoma bitan elemenat i možda bi čak i podržao ovom prilikom predloge pojedinih kolega, koji smatraju da bi trebalo oformiti jedno skupštinsko telo, koje će vršiti izvesnu kontrolu i nadzor nad tim procesom privatizacije. Ali, to opet ne sme ići na uštrb onog principa efikasnosti.
Završio bih samo sa sledećim, vraćajući se za momenat na početak mog izlaganja, mislim dame i gospodo da se mi nalazimo u jednom istorijskom momentu za našu zemlju i za naš narod. Mislim da se nalazimo u onoj situaciji kada mi možemo obrnuti jednu od onih čuvenih fraza i teza koje su lansirane 1991. godine i koje su ovu zemlju odvukle u katastrofu. Slobodan Milošević je rekao svojevremeno da Srbi ako ne umeju da rade, onda umeju da se biju. Sada, ova generacija koja rukovodi ovom zemljom treba da pokaže da Srbi i te kako umeju da se bore, i te kako mogu da stvore bolju budućnost za sebe i za generacije koje dolaze, posle njih, i to za sve građane koji žive u ovoj zemlji, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost. Hvala. (Aplauz.)
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Srboljub Živanović.

Zlatan Jovanović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo, ova dvodnevna debata pokazala je da se mi kao partije koje participiraju u ovom parlamentu mnogo razlikujemo po samom pristupu problemu privatizacije, ali s druge strane je pokazala i određeni konsenzus, pokazala je činjenicu da se svi ovde slažemo oko toga da je društvena svojina prevaziđena, da je neefikasna i kao takva treba da se transformiše u druge oblike svojine. Neću ponavljati ono što su moji prethodnici iz SRS-a već govorili o prednostima ili nedostacima ovog predloga, ali ću navesti nekoliko problema, nekoliko sugestija koje bih ovde izneo i predložio predlagaču da ih razmotri i, ako je moguće, koriguje ovaj predlog, da bi bio što kvalitetniji.
Većina govornika je već rekla da je ovaj zakon krucijalni, da je istorijski itd. Slažem se da je on izuzetno značajan za ovu državu u ovom momentu, možda najznačajniji od svih predloga koji su došli u Skupštinu za ovih nekoliko meseci.
Upravo zbog toga treba posvetiti punu pažnju i dati pun doprinos da ovaj zakon bude što kvalitetniji. Znači, da ostane što manje nejasnih i nedefinisanih stvari. Zakon sam po sebi, tj. predlog ima dosta nejasnih stvari, dosta mesta koja su dvosmislena, koja nisu precizno definisana. Molio bih da predlagač te nedostatke ispravi, dok se ne dođe do konačnog rešenja. Konkretno ću početi od drugog poglavlja priprema za privatizaciju u prvoj tački pokretanje postupka privatizacije.
Prvi stav kaže, postupak privatizacije pokreće se inicijativom nadležnog organa, subjekta privatizacije. Znači, samo preduzeće pokreće inicijativu za privatizaciju. U jednom od sledećih stavova stoji da se postupak privatizacije može pokrenuti i inicijativom agencije ili ministarstva nadležnog za poslove privatizacije. Nije jasno definisano ovde kako stupa na scenu agencija odnosno da li postoji neki rok u kome preduzeće mora da krene sa inicijativom, pa ako se to ne ispoštuje, onda ide agencija sa inicijativom ili ministarstvo. Tako da to nije, kažem, precizno definisano. Predlažem da se to preciznije definiše, da se zna, da se ne prepliću nadležnosti i obaveze preduzeća odnosno agencije ili ministarstva.
U tački 3, restrukturiranje u postupku privatizacije, stav 1. kaže, ako agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, subjekt privatizacije dužan je da se restrukturira u postupku privatizacije u skladu sa ovim zakonom. Ovo opet postaje nejasnoća. Prvo, na osnovu čega agencija procenjuje koje će se preduzeće privatizovati metodom javnog tendera, a koje javnom aukcijom, a koje mora ići u restrukturiranje. Znači, opet nije precizno definisano i opet ne znamo koji se kriterijumi koriste za upućivanje preduzeća na bilo koju od ova tri oblika privatizacije, odnosno dva oblika ili restrukturiranje.
Takođe stoji ovde, u članu 20, zadnji stav, da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekata privatizacije. Znači, Vlada će propisati na koji će se način izvršiti restrukturiranje preduzeća, daće program i uputstva, a takođe u članu 33. i članu 40. stoji da Vlada donosi, odnosno predlaže program za javnu aukciju i konkurs za javni tender, obzirom da u proces restruktuiranja ide veoma veliki broj preduzeća, najveći broj preduzeća jer je situacija u privredi takva.
Malo mi je nejasno da li će Vlada uspeti u roku od četiri godine, koliko je ovaj zakon oročen, da izvrši sve ove pripreme, da donese sve programe i uputstva za nekoliko hiljada preduzeća koja moraju proći ovim putem. Znači, trebalo bi da se razmisli da li to može Vlada da uradi u ovom vremenskom periodu, da li je sposobna i da li će sve to moći da se završi u naznačenom periodu.
Tačka 4. - dokumentacija za privatizaciju. Ovo sada govori o dokumentaciji koju, znači, treba da pripremi subjekat koji se privatizuje, odnosno preduzeće, ali opet se poziva i na agenciju, da agencija može da istu tu dokumentaciju pirpremi i ponovo je nejasno kada na scenu stupa agencija, odnosno nije precizno definisano u kom momentu agencija preuzima glavnu reč i kada to agencija priprema dokumentaciju za ove aktivnosti.
Treći deo privatizacije je kapital. Prva tačka je prodaja kapitala, pa se kaže u trećem stavu - u subjektu privatizacije koji se restrukturira na osnovu odredbe ovog zakona, prodaje se celokupna imovina, odnosno kapital. Već sam rekao, najveći broj preduzeća u ovoj državi mora proći proces restrukturiranja, situacija je takva. Ako se prodaje u tim preduzećima celokupni kapital, to znači da će radnici ovih preduzeća ostati bez akcija. Znači, oni neće dobiti nijednu besplatnu akciju. Kompletan kapital će se prodati posle procesa restrukturiranja.
Već je ministar rekao u uvodnom izlaganju da samo mali broj preduzeća, najvećih, a njih je oko 150, ide na prodaju javnim tenderom, a svi ostali će ići ili na aukciju ili na restrukturiranje, ali mislim da će najveći broj ići na restrukturiranje, jer je privredna situacija u našoj zemlji takva.
Dalje, ugovor o prodaji, član 41. gde se kaže: "Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, o predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta itd." Nigde se ovde ne pominju radnici u preduzećima, kao ni njihova dalja sudbina. Znači, trebalo je preciznije ovde uneti jednu klauzulu kojom će se u ugovoru o prodaji obavezno definisati i status radnika, jer je jasno svima da će veliki broj radnika biti suvišan posle ovog procesa privatizacije.
Tačka 2. - prenos kapitala bez naknade, pa podtačka 2) prenos akcija zaposlenima. U članu 43. kaže se: "Pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje se u subjektima privatizacije gde nije prodato više od 50% društvenog kapitala - što je i logično, a dalje kaže - ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje". To je već rečeno u članu 25. stav 3, da se ovi subjekti prodaju kompletni, tamo nema nikakvih akcija radnicima, tako da je ovde to možda i suvišno.
Član 44: "Subjekti privatizacije donose odluku o izdavanju akcija bez naknade i javnim pozivom obaveštavaju zaposlene o tome". Već je rečeno gore koji zaposleni, odnosno penzioneri, bivši zaposleni imaju pravo na ove akcije.
Međutim, nije mi jasno, ovaj javni poziv može biti vrlo nezgodan u smislu što neće svi radnici biti blagovremeno obavešteni o ovim akcijama, o upisu akcija, bojim se da će dobar deo njih, pogotovu oni koji su nekada radili u preduzeću, a po ovom članu imaju sva prava na akcije, da će ostati uskraćeni za te akcije, naravno, i penzioneri itd. Znači, možda je trebalo ovo regulisati na neki drugi način, da služba preduzeća automatski, čim se krene sa ovim postupkom, da ona ima sve spiskove i zaposlenih trenutno i ranije zaposlenih i da ta služba automatski upiše akcije svima koji su bili u kontaktu sa tim preduzećem koje se privatizuje.
Takođe član 45. na neki način stimuliše proces privatizacije u smislu da se što pre krene u privatizaciju. Misli se na privatizaciju aukcijom, tako što ograničava vrednost kapitala koji se privatizuje, odnosno koji se deli radnicima, ograničava u zavisnosti od roka u kome se uradi privatizacija. Taj član može da se prihvati, ali iz člana 46, odnosno on je za mene neprihvatljiv, jer se ovde ponovo umanjuju prava radnicima, iako radnici nisu, ili su najmanje krivi ako privatizacija kasni. Na jednom mestu su prava radnika umanjena procentom kapitala koji odlazi na besplatne akcije zaposlenima, a na drugom su prava radnika ponovo umanjena i u apsolutnom iznosu tih akcija. Mislim da je ovo suvišno i da je ovo dvostruko kažnjavanje radnika koji su najmanje krivi za kašnjenje ovog procesa.
Sledeća tačka je prenos akcija zaposlenih u postupku prodaje javnim tenderom. U članu 49. prvi stav kaže: "Kapital za sticanje akcija bez naknade u subjektu privatizacije primenom javnog tenedera iznosi najviše 15% kapitala koji se privatizuje". Nije mi jasno zašto stoji ovo najviše, zašto nije precizno definisan procenat ovde u zakonu i ko će to odrediti naknadno, koji je to procenat, ako je najviše 15%, on može biti i 10%, i 13% i 9%, ko je taj ko će odrediti vrednost, odnosno iznos procenta koji se deli radnicima u ovom delu besplatnih akcija. Sledeća tačka...
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Gospodine Jovanoviću, 11. minut.

Zlatan Jovanović

Srpska radikalna stranka
Ako mogu samo još minut. Sledeća tačka govori srazmerno o umanjenju iznosa akcija i opet je ona na štetu radnika, jer ako nema dovoljno kapitala, onda radnici dobijaju manje od onoga što im zakon daje kao pravo. Nije mi jasno da li će se to nadomestiti na nekom drugom mestu, ali očigledno po ovom zakonu neće.
Što se tiče prenosa akcija građanima, tu ću završiti, mada imam još toga, u ovom delu nije fiksirano koliki je to procenat od kapitala koji se prodaje javnim tenderom koji ide građanima. Ovde je rečeno opet da je to najmanje 15%, ali to može biti i više, opet ne znamo koliko je to. Na kraju, samo da kažem, da bi građani znali, besplatne akcije građanima dele se samo od onih preduzeća koja se privatizuju metodom javnog tendera i ništa drugo. Obzirom na to, na 15% od kapitala, a eventualno možda neki procenat više, tvrdim da građani ove države neće po ovom osnovu dobiti bukvalno ništa, odnosno to će biti toliko simbolično i toliko minorno da će biti sasvim beznačajno i upravo na tom mestu možemo govoriti o pravičnosti ovog zakona. On je upravo iz tih razloga nepravičan...
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
13. minut, gospodine Jovanoviću.

Zlatan Jovanović

Srpska radikalna stranka
Nepravičan je jer dovodi i radnike i građane u neravnopravan položaj. Hvala vam.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović.
...
Demokratska stranka

Aleksandar Vlahović

Gospodo poslanici, zahvaljujem se na zaista konstruktivnoj diskusiji koju je prethodnik imao. Međutim, moram nešto da kažem da se ne bi javnost nepotrebno alarmirala, da ovaj zakon građanima ne nudi ništa. To nije tačno.
Ovaj zakon će po prvi put najpre obuhvatiti tu široku kategoriju nezaposlenih ljudi, kategoriju mladih ljudi koji su stariji od 18 godina.
Dakle, prvi put posle zaposlenih ovde će participirati i nezaposleni i to tako što se ovim zakonom neće ovoj kategoriji ljudi ponuditi restlovi akcija ili tzv. bezvredne akcije, nego najvredniji deo srpske privrede. Tenderskom privatizacijom će biti privatizovana najveća preduzeća. Ne samo društvena, nego i državna preduzeća, Dakle, građani će adekvatno participirati i u akcijama Telekoma, tačnije onoga što je preostalo posle privatizacije iz 1997.godine i u akcijama Naftne industrije i u akcijama Elektroprivrede, u akcijama Železnice i u akcijama svih velikih preduzeća koja se nalaze u društvenom sektoru.
Takođe i u akcijama onih preduzeća koja su započela privatizaciju po prethodnom zakonskom postupku, a deo njihovih akcija se nalazi u akcijskom fondu. Izvadićemo dobre akcije iz akcijskog fonda preduzeća poput Sintelona, Hemofarma i nekih drugih i prebaciti u privatizacioni registar. Šta je privatizacioni registar? Privatizacioni registar je invensticioni fond i nadam se da znate šta je investicioni fond. Dakle, investicioni fond koji će sutra svoje akcije kotirati na berzi tako kada građani dobiju akcije neće ih držati unutra i da ne znaju šta sa njima da rade, nego će moći slobodno da ih promeću preko berze i da gledaju da li su ostvarili kapitalni dobitak.
Zašto limitirani broj akcija gospodo? Zašto limitirani broj portfelja u privatizacionom fondu, odnosno pirvatizacionom registru? Zato što svako ko iole zna nešto kako funkcioniše investicioni fond shvatiće da on ima smisla da postoji samo ako ima portfelje akcija u limitiranom broju preduzeća. U ovom slučaju će postojati portfelj akcija privatizacionog fonda ili sada kako se zove registra, u najviše 150 preduzeća i to će biti gospodo najatraktivnije akcije i, siguran sam, jedne od prvih akcija koje će se kotirati na beogradskoj berzi.