SEDMO VANREDNO ZASEDANjE, 25.06.2001.

9. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

SEDMO VANREDNO ZASEDANjE

9. dan rada

25.06.2001

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 10:25 do 19:25

OBRAĆANJA

...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, a neka se pripremi Tomislav Panajotović.

Dragan Čolić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, nije sporno da je pred Narodnom skupštinom paket zakona koji treba da reguliše privatizaciju i da je on od životne važnosti za sve učesnike u privatizaciji, za sve građane Srbije.
Cilj ovog zakona bi trebalo da bude efikasna privreda i izgradnja otvorene liberalne ekonomije. Činjenica je i to da nam je trenutno privreda u krizi, sa gubicima koji se kreću do iznosa od nekoliko stotina milijardi dolara.
Društvena svojina kao oblik svojine nije se pokazala efikasnom, a skoro da u svetu nigde i ne postoji osim u našoj zemlji.
Privatizacija je neophodna, preko potrebna, kao sredstvo izlaska iz velike ekonomske krize u kojoj se naša zemlja nalazi. Da li smo mogli i ranije da krenemo u vlasničku transformaciju? Srpska radikalna stranka se za privatizaciju oduvek zalagala, a liberalna tržišna privreda u ekonomskom programu Srpske radikalne stranke predstavlja polaznu pretpostavku razvoja društva.
Za razliku od srpskih radikala, sećamo se 1994. godine i zalaganja Zorana Đinđića za sprečavanje privatizacije. Kamo sreće da smo još tada krenuli, verovatno bi izbegli dobar deo poteškoća u kojima smo se danas našli.
Društvenu svojinu karakterisale su slabosti kao što su niska stopa rasta, visoka nezaposlenost ljudi i kapaciteta, visoka stopa inflacije, visoka zaduženost preduzeća i države, nepoštovanje zakona, slaba i neodgovorna država, slab poslovni moral, neto odliv kapitala itd.
Društvena svojina predstavlja jednu od najvećih posledica sistema i ideologije jednog vremena koje je na svu sreću otišlo u istoriju. Privatizacija ima za cilj definisanje vlasničkih prava i uvođenje takvog tržišnog sistema koji je zasnovan na konkurenciji koja forsira opštu efikasnost.
Privatna svojina uspostavlja efikasniji sistem upravljanja preduzećima, zasnovan na maksimizaciji profita. U Predlogu zakona o privatizaciji koji je izneo ministar Vlahović veoma je bitno da postoji obaveznost privatizacije i oročenost i da ona bude javna. Jedan od gorućih problema koji sa sobom nosi privatizacija je pojava viška radnika i zaštita njihovih interesa.
Nameće se pitanje da li će prihodi ostvareni ovim putem ići za zaštitu prava radnika i da li će se tako eliminisati negativni efekti. Nedostatak jasnog, preciznog socijalnog programa predstavlja ono što Predlog zakona o privatizaciji čini manjkavim i manje kvalitetnim.
Cifra od 700.000 radnika bez posla predstavlja ozbiljan problem za čije se rešavanje ne treba zalagati samo političkom demagogijom, već je potrebno ozbiljno brinuti nad sudbinom svakog radnika, nad sudbinom svake porodice.
Nisam siguran da će socijalni fondovi zaštititi radnike bez posla. Deset hiljada preduzeća u Srbiji ne može, a i ne mora Vlada i Agencija da kontroliše.
Dobra je i racionalna ideja SRS da lokalna samouprava kontroliše prodaju i privatizaciju manjih preduzeća, koja zapošljavaju do 100 radnika. Novac stečen na takav način odlazio bi u opštinski budžet, a time bi se agencija rasteretila, pa bi mogla da se bavi većim firmama.
Ono od čega najviše strepim je to da ovaj posao kontroliše nekoliko moćnika, da se isključi javnost, da ne postoji kontrola, a kada kontrola javnosti nema, mogućnost dolaska u iskušenje, mogućnost zloupotrebe je potpuno izvesna.
Slutim da će u slučaju eventualne pljačke novca, dobijenog od prodaje preduzeća, Vlada imati dovoljno aviona, da jednim bezveznim letom, može i ovaj Canetov avion, da ode u neku drugu zemlju i da se tamo zalaže za privatizaciju, agencijske fondove, po receptu DOS-a.
Vreme koje je pred nama pokazaće ko je u pravu - teorija je jedno, a praksa drugo. Sve više građana Srbije govori da ova vlast neće sastaviti ni dva meseca. Ostaje nam da se u to uverimo, a ko preživi, pričaće kako je najgora vlast koju smo do sada imali u Srbiji, sprovodila zakon o privatizaciji. Hvala.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
A glasaćete za zakon?
Reč ima narodni poslanik Tomislav Panajotović.

Tomislav Panajotović

Poštovane kolege, dame i gospodo, šta fali predloženom zakonu? Predložen je u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Je li tako, gospodo socijalisti? Ovo je 29. jula 1995. godine izgovorio jedan od najelitnijih ekonomista iz redova socijalista, u to vreme narodni poslanik, čije ime neću pominjati. On je  skovao, pored ostalog, skovaće i sledeće misli - nije tačno da je društvena svojina svačija i ničija. Imovina, odnosno svojina je sklop određenih svojinskih prava, koja se sastoje od prava korišćenja, plodouživanja, raspolaganja itd.
Naravno, pored ovako lepo skovanih misli, tadašnji šef poslaničke grupe socijalista, čije ime takođe neću da spomenem, vuče na svoju stranu i na stranu socijalista, i kaže - socijalisti nisu protiv transformacije društvene svojine, kako nam se često pripisuje, ali su protiv svih predloga, koji žele nasilničkim, neekonomskim kriterijumima da izvrše transformaciju svojine i na takav način raspodele društveno bogatstvo, stvarano kroz desetine generacija.
Naravno, predlagač zakona nije mutav, i ja ću njegovo ime spomenuti - Zoran Đinđić odgovara čoveku koji vuče na stranu socijalista: podržavanje društvene svojine jedste održavanje "crne rupe" u ekonomiji Srbije i Jugoslavije, "crne rupe" kroz koju novac odlazi. Društvena svojina nije svojina. Podržavanje te društvene svojine znači uništavanje supstance za privredu Srbije.
Do koje mere je supstanca uništena, procenićemo sami.
Moj prethodnik je takođe pomenuo gospodina Đinđića - ja ću iz scenograma od 29. jula 1994. godine da pročitam jedan deo, koji demantuje mnoge navode, koji su se čuli. S obzirom da je predstavnik predlagača, bio gospodin Đinđić, on je izričito u ovoj sali, kada su bili samo poslanici članovi Demokratske stranke i SPS-a, s obzirom da su naše kolege iz redova ostale opozicije izašle iz sale, rekao sledeće, s obzirom da je bio predložen paket zakona koji se odnosi na privatizaciju, rekao je nešto o čemu je gospodin Vlahović jednom prilikom već govorio: "to su četiri zakona, koji predstavljaju celinu i mogu da reše probleme samo ako se posmatraju kao celina. To znači - izdvajanje jednog ili drugog kompleksa iz te celine, umanjuje uopšte efekte i može se desiti da stvori dodatne probleme, a ne da reši one koje ti zakoni u celini žele da reše."
Tu se radi o jednom paketu zakona, ne radi se o pojedinim zakonima. Više puta ponavljana neistina preti da postane istina. Odavde se čulo da je Demokratska stranka te 1994. godine predložila Zakon o revalorizaciji, koji je poništio sve moguće efekte onoga što je Demokratska stranka želela da postigne. Upozoravam vas na ovaj deo izlaganja gospodina Đinđića.
I naravno, završiću onako kako sam počeo - parafrazirajući čoveka koji je skovao misao koju sam napred izrekao, rekao bih, parafrazirajući ga - šta fali predloženom zakonu? Odgovor je: predloženi zakon je predložen u pravo vreme i na pravom mestu. Hvala lepo.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Ima reč narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.
...
Demokratska stranka

Aleksandar Radosavljević

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, svakako da zakon o privatizaciji, koji se danas nalazi pred nama, možemo slobodno da okarakterišemo kao zakon koji će biti najznačajniji akt koji  ovaj skupštinski saziv u svom mandatu donosi.  
Ovim predlogom zakona, možemo slobodno da konstatujemo, Srbija se definitivno oslobađa komunističkog sistema upravljanja preduzećima. Da bismo koncept privatizacije bolje i jasnije shvatili, moramo da znamo šta je to zapravo bio cilj, strateški cilj koji je Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona pred sebe stavila. Taj strateški cilj je svakako reforma naše privrede, ali pored reforme, svakako isto tako važni zadaci su i stvaranje jasnog vlasničkog režima u Republici Srbiji.
Mi smo pre par meseci imali ovde jedan zakon, odnosno zaustavili smo Zakon o svojinskoj transformaciji, deo koji se odnosio na autonomnu transformaciju, pre svega što smo smatrali da taj koncept podela, besplatnih podela akcija, nije bio dobar, i jednostavno, zaustavljao je proces restrukturiranja preduzeća.
Postavljalo se pitanje - ko bi sa takvim konceptom besplatnih podela akcija unosio investicije u preduzeće? Isto tako, gotovo i da moramo da konstatujemo da u Srbiji nema preduzeća, ma koliko ono, mi možemo po našim kriterijumima da kažemo, dobro posluje, a da ne traži investicije i svež kapital.
Opravdano je bilo pitanje - šta je sa akcijama koje su se na taj način sticale, odnosno sticali su akcionari? Opravdana sumnja, normalno, bilo je da će te akcije zaista ostati tamo gde su one i objavljene. Jer, logično je očekivati da, kada dobijete četrnaest ili petnaest hiljada maraka, sa nominalnom vrednošću, da će te akcije vrlo brzo biti i u sekundarnom prometu. I, besplatnom podelom akcija, iskreni da budemo, moramo to da konstatujemo, kreirane su bile samo iluzije zaposlenih. Priča da su radnici mogli da dobiju i do šesnaest hiljada nemačkih maraka, jednostavno, apsolutno nisu bile tačne.
Jer, kada imate podatak da su prodajom akcija radnici dobijali deset do dvadeset puta manji iznos, jasno vam se kaže šta je to zapravo bilo.
Ovim predlogom zakona definitivno se pravi nivelacija između nominalnog i realnog iznosa akcija. Zato je bio i potreban jedan drugačiji koncept privatizacije, koji je ovim predlogom zakona ovde iznet. Prvi put u Srbiji, i podvlačim, prvi put govorimo jasnim jezikom - zakon se zove zakon o privatizaciji, a ne neki smešni nazivi - Zakon o svojinskoj transformaciji, kako smo to do sada imali prilike da čujemo od socijalista, koji su to umeli lepo i fino da krste.
Vlada se ovim predlogom zakona stara da stvori uslove za efikansu privatizaciju i da za četiri godine imamo jasan vlasnički režim, da znamo da postoji samo državna i privatna svojina i da više nema društvene svojine. Društvena svojina je, po definiciji komunističkih teoretičara, kako su nas to učili za vreme sedamdesetih i osamdesetih godina, svačija i ničija.
I sama definicija dovoljno govori koliko je ona bila uspešna. Cilj je takođe sasvim jasan i očigledan - da se dobije jedno jako, korporativno upravljanje, da se dobije bolji menadžment i da se izvrši podela onakva kakva zaista i treba da bude, da se stvore jaka, dobro regulisana finansijska tržišta, tzv. berze, i da, jednostavno, promet akcija više ne bude na onim mestima, kao što smo imali slučaj da ih vidimo po pijacama, na ulicama, na tezgama, već na berzama.
Predlagač je svakako predvideo i zaštitu manjinskih prava. Da nema zaštite manjinskih prava, besplatna podela akcija ne bi apsolutno imala nikakvog smisla. I ono što moramo da istaknemo i što je izuzetno važno, jeste da se prvi put u Srbiji kaže da je privatizacija obavezna.
Očigledno je da ovim zakonom Vlada Republike Srbije želi da ima jednu javnu i jednostavu privatizaciju. Kad kažem javnu privatizaciju, posebna pažnja u zakonu je bila obraćena na informisanje svih zainteresovanih subjekata koji žele da učestvuju u privatizaciji. Jednostavno, više nema mogućnosti da se naprave tajni dogovori, tajni dilovi i da, kao što je to bio slučaj u prethodnoj vlasti, već unapred znamo ko će tu firmu privatizovati. A, kad nema tajnih dilova, logična posledica - nema više ni korupcije u Srbiji.
Ono što je najvažnije, što moramo da zaključimo i moramo da znamo da izvučemo pouku, da privatizacija sama po sebi nije rešenje, da je privatizacija samo tehnika. Da bismo ostvarili ekonomske reforme potrebno je da stvorimo jedno normalno demokratsko društvo koje će da poštuje zakone, koje će biti regulisano na Ustavu i zakonu i da bude apsolutno otvoreno prema svetu. Upravo to Demokratska opozicija Srbije i ova vlada čine. Samo tako uspeh privatizacije biće stopostotan. S druge strane, Vlada Republike Srbije i većinska grupacija DOS-a čini korak ka podizanju vrednosti nacionalne ekonomije i ka vraćanju njenog značaja i uticaja.
Iz svega napred navedenog, kao poslanik DOS-a, glasaću za ovaj zakon. Hvala.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Vlastimir Budimović. Sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Milan Stanković.

Vlastimir Budimović

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine ministre i članovi Vlade, dosadašnje diskusije, koje su vođene u vezi zakona o privatizaciji, uglavnom su se oslanjale na zakonske i pravne norme koje ovaj zakon nosi. Zamolio bih vas da mi dozvolite da,  kao čovek koji je pre 50 godina, kao dete, preživljavao divljanje komunističke ideologije i pljačke nezabeležene u istoriji sveta, na primeru navedem i drugu stranu medalje, da navedem ljudske i moralne norme koje su tada prekršene,  a koje sada počinjemo ispravljati. Smatram da zakon postoji i bazira na moralnim i ljudskim normama.
Usvajanjem zakona o privatizaciji, koji ću zdušno podržati kao i ostali članovi DOS-a, mi započinjemo izradu jednog čitavog sistema zakona o povraćaju oduzete imovine fizičkim i pravnim licima. Time ćemo ispraviti istorijsku grešku i pokazati našim pokolenjima da gradimo demokrtsku i pravnu državu. Mladi bi mogli ceniti i primenjivati osnovna ljudska prava. Da bi mladi mogli da cene i primenjuju osnovna ljudska prava, pa i pravo na privatnu svojinu, molim ih da čuju moju priču, a ona je slična pričama desetina hiljada drugih priča u ovoj napaćenoj zemlji.
U praskozorje hladnog novembarskog jutra 1943. godine neko je zakucao na prozor sremačkog paora Sime Paunovića iz Surduka i pozvao ga da izađe. Ogrnuo je svoj novi gunj, izašao napolje i nikada se više nije vratio. Grob mu se ni danas ne zna. A, gunj je kasnije viđen na leđima oca jednog visokog komunističkog funkcionera Vojvodine. Par godina kasnije njegovih 220 jutara plodne sremačke zemlje, 20 konja, vršalica, zgrada, salaš oteto je, a njegova porodica je preživljavala skupljajući dudkinje po sremačkoj prašini. To je bio moj deda po majci.
Sedamdesetih godina 19. veka tadašnji kralj Obrenović je pozvao tri mlada grafička radnika, dao im po 10 dukata i poslao ih da šire pismenost i kulturu u tek oslobođene krajeve Srbije, da otvaraju knjižare i štamparije. Jedan od njih bio je moj deda po ocu - Đorđe Budimović. On je 1876. godine u Kruševcu zakupio jednu čatmaru, kupio prvu mašinu nožni tigl i, radeći drvenim slovima, otvorio prvu štampariju i knjižaru koja se zvala - "Kraljeva povlašćena knjižara i štamparija Đorđa Budimovića".
(Glasovi iz sale: Tema.)
Jeste, gospodo socijalisti, ovo je tema.
Dame i gospodo, 53 godine ja čekam ovaj dan, dan kada će početi da se ispravlja jedna velika istorijska nepravda učinjena prema desetinama hiljada naših ljudi koji su stvarali osnov moderne Srbije. Usvajanjem ovog zakona, kao prvog u nizu zakona o povraćaju oduzete imovine fizičkim i pravnim licima, čime će se vratiti dostojanstvo, vera u pravdu, vera u pravnu i demokratsku državu, jer pravo na privatnu svojinu predstavlja jedno od odnosnih ljudskih prava od prvobitne zajednice do danas.
Niko nikada više ne treba i ne sme da sanja snove koje ja sanjam od 1948. godine, snove košmare u kojima vidim svog oca Strahinju Budimovića kako sedi na stepeniku svoje i bratovljeve lepe knjižare i štamparije. Vidim i sebe, učenika drugog razreda osnovne škole, kako uplašeno gledam dva velika crvena pečata sa jemstvenikom preko radnje. Čudim se zašto taj predivni čovek, koji je sa 15 godina kao dobrovoljac, đak, bolničar, prešao Albaniju, preležao tifus, preživeo Krf, Plavu grobnicu, školovao se u Francuskoj, sada plače. Gospodo, zašto plače čovek u 48-oj godini? Zašto, kao u pozorišnom komadu o generalu Milanu Nediću, ta žena - afežejka, igra, podvriskuje i unosi se u lice moga oca govoreći mu - idi kući, ovo više nije tvoje. On, čija su tri starija brata ostavila kosti u gudurama Albanije, plače.
Devet godina ja, član DOS-a i Građanskog saveza, sa svojim prijateljima šetam ulicama Kruševca i Beograda, zviždim, lupam u šerpe i gutam suzavac. Ali, za razliku od svog oca, ja sam dočekao. (Oprostite na mojim emocijama.) Dočekao sam da posle septembra, posle oktobra, posle decembra dočekam i ovaj dan kojim ćemo obrisati i zadnje tragove komunističke ideologije.
Ovo sam izneo kao uspomenu na svog oca, kao i hiljade drugih u ovoj zemlji koji su to preživljavali, ali i zbog budućnosti mladih koji moraju shvatiti da je privatna svojina neprikosnovena i da se do nje može doći samo poštenim, upornim i dugotrajnim radom. Neka usvajanjem ovog zakona započne taj proces koji smo i obećali našim građanima u predizbornoj kampanji a koji gospodin ministar, u razgovorima o zakonu o privatizaciji, navodi kao sledeći korak koji je, praktično, već započet.
Dozvolite mi da završim sledećim citatom. U članu 43. Dušanovog zakonika iz 1349. godine, piše: "Nije vlastan gospodin car, kralj, ni gospođa carica, ikome silom uzeti baštinu, ni kupiti je, ni menjati je, osim ako sam ne pristane". Hvala
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Hvala. Reč ima narodni poslanik Milan Stanković, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Branko Ružić.

Milan Stanković

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sam još prošle nedelje čuo da su neki poslanici DOS-a izrekli ocenu, da je SPS 10 godina pokušavala da sprovede privatzaciju i da raskrsti sa prošlošću u smislu restrukturiranja naše privrede. Podsetiću vas da je u prethodno periodu SPS bila prva posle 50-togodišnjeg perioda počela sa ozbiljnim promovisanjem privatne svojine. Kao rezultat toga pojavile su se mnoge privatne firme u obliku malih i srednjih preduzeća. To je dovoljan dokaz da je SPS u potpunosti shvata da je privatna svojina superiorna nad ostalim oblicima svojine.
Nažalost, sankcije dela međunarodne zajednice, kao i rat koji je vođen protiv naše zemlje u značajnoj meri su omele proces privatizacije. Danas je već svima jasno da su sankcije uvedene ne zbog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja sloboda Albanaca, već zbog isključivih interesa tih tzv. strateških partnera ili bolje rečeno multinacionalnih kompanija. Njihov interes nije bio da se sprovede zakon o privatizaciji kakav je podržavala SPS, a njihov interes nije da naša privreda radi i ostvaruje profit, jer to direktno smanjuje njihov profit.
SPS nije bežala od saradnje sa razvijenim svetom, ali pod uslovom da ta saradnja bude ravnopravna. Sve multinacionalne kompanije su bežale od toga. Sada kada su sankcije skinute i kada je uspostavljena politička veza sa svetom, nema nikakvog razloga da se ne uspostavi ekonomska saradnja, a osim što je interes tog dela sveta ostao u potpunosti isti. Nema razloga da naša preduzeća ne počnu sa radom i izvoze ono što je konkurentno. Nažalost, privredni rast je opao od 5.oktobra, a jedina briga nove vlasti je da rasproda ono u šta nije ulagala ništa. Kada prodajte vešto što niste gradili, onda vas mnogo i ne zanima po kojoj se ceni to prodaje. Državu uopšte ne zanima sudbina preduzeća i radnika, a posebno to ne zanima čelnike DOS-a. Oni zbog mutinacionalnih kompanija, ali i zbog sebe samih žele ovakav predlog zakona i to što je moguće pre. Prevara je i sada, kao što je bila i prevara u predizbornoj kampanji, da će građanima, a posebno zaposlenima, biti bolje. Ovaj predlog zakona ukida mnoga prava koje je prethodni zakon obezbeđivao radnicima, i to:
1. ukida se pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do 60% vrednosti kapitala;
2. pri aukcijskoj prodaji pravo na besplatne akcije se ograničava na 30%, 20% ili 10% kapitala, a sve u zavisnosti kojom brzinom se vrši prodaja preudzeća;
3. pravo zaposlenih da se za svaku godinu radnog staža dobiju akcije u vrednosti 400 maraka, smanjuje se na 300, odnosno na 150 maraka u zavisnosti od brzine privatizacije; pri tenderskoj privatizaciji vrednost besplatno podeljenih akcija, ukupna vrednost kapitala iznosi svega 15% kapitala;
4. ako se ne proda 70% vrednosti kapitala preduzeća, nema besplatnih akcija radnicima, a to se kaže u članu 25;
5. praktično se zaposlenima ograničava pravo na besplatne akcije, jer vrednost od 10 do 30% kapitala predviđenog da se radnicima besplatno deli, predviđeno za besplatne akcije, neće biti dovoljno za sve zaposlene u preduzeću.
Bez obzira na obrazloženje predlagača u vezi ovog zakona, ipak su zaposleni, a i ostali građani direktno ili indirektno učestvovali u izgradnji fabrika i ostalih ustanova, kao i zemlje u celini. Zbog toga bi prvo trebalo građanima vratiti novac koji su ulagali u preduzeća ili im podeliti besplatne akcije, pa tek onda izvršiti prodaju na način kako je to predviđeno zakonom. Ako se Vlada zalaže za pravičnost i kaže da je zakon o nacionalizaciji ili konfiskaciji bio nepravedan, zašto donosi zakone koji će oduzeti imovinu onima koji su tu imovinu dobili na stvaranju. Tu se javlja još jedna nepravičnost, a desiće se da preduzeća ili fabrike kupi neko od stranih strateških partnera, koji će sigurno otupustiti deo radnika i to će otpustiti one starije, jer su mlađi daleko produktivniji. Tako će se dogoditi da posao izgube oni koji su najviše gradili tu fabriku ili preduzeće u kome su radili.
U zakonu ima puno nejasnih rešenja, rešenja koja daju Vladi velika ovlašćenja. Na primer, član 5. kojim se uređuje agencija za privatizaciju je nepotpun i kaže, da će se prava i dužnosti agencije urediti posebnim aktom, a nejasni su modeli prodaje putem tendera, aukcije i sve se ostavlja podzakonskom aktu odnosno Vladi Republike Srbije da sama odlučuje o tome.
Pored toga što je zakon neustavan i što ima još manjkavosti o kojima je bilo reči, on daje široke mogućnosti Vladi, odnosno DOS-u da proces privatizacije sprovede onako kako najviše odgovara pojedinicima iz DOS-a. Kada se taj proces jednom sprovede, pojedincima iz DOS-a više neće biti važno da li su vlast ili ne, neće biti odgovorni za dalju sudbinu zaposlenih i svih građana Srbije.
Kao što je i gospodin Milan St. Protić obavio posao, prihvatio mesto gradonačelnika ovog grada, zatim otišao za Vašington, znajući da neće moći da reši goruće probleme građana Beograda, pa tako će se desiti i sa ovom vladom. Građani, a posebno zaposleni ostaće na cedilu. Na kraju ću vas podsetiti na izlaganje premijera, gospodina Đinđića, koji je kazao, citiram: "Mi ne prodajemo fabrike i mašine, već prodajemo Zapadu očekivanja". A gospodine Đinđiću, ako prodajete očekivanja, a ne prodajete fabrike, u čemu je onda problem, onda podelite besplatne akcije radnicima u vezi tih preduzeća i ustanova onako kako je prethodni zakon predviđao i neće biti nikakvih problema. Hvala.