Molim narodnog poslanika da uljudnim jezikom komunicira, kada već krši Poslovnik i razgovara sa narodnim poslanicima.

Uljudnim jezikom komuniciram sa onim s kime je moguće. A vama, kao predsedavajućem, bar sam tri puta do sada rekao i pokazao, i dokazao, da ovo što pričam jeste istina, samo vi ni jedanput niste (ti miruj, nisam ništa tebe pitao, ćoravi - obraća se poslaniku u sali) preduzeli ono što treba da se preduzme.

Što se tiče ćoravosti, ćorava jesam. Na levom oku minus 8, na desnom oku, uz aberaciju mrežnjače,  minus 8,70. (Stevan Gudurić, iz sale: Nisam se vama obratio i nemojte da komentarišete.) Zbog ostalih poslanika, molim vas da poštujete Poslovnik Narodne skupštine i da se narodnim poslanicima obraćate sa uvažavanjem, čak i kada vas ponesu emocije po bilo kom pitanju.
Dakle, narodni poslanik Stevan Ž.Gudurić upozorio je da se krši član 114. stav 2. u tome da kada narodni poslanik, koji napusti salu, ostavi svoju identifikacionu karticu, služba Narodne skupštine tu karticu dostavlja sekretaru Narodne skupštine. Ja ću obavestiti sekretara i službu Narodne skupštine da svi obavljamo svoje poslove, i molim još jednom narodne poslanike da i oni obavljaju poslove zaista iz svoje nadležnosti narodnog poslanika.
Ima reč narodni poslanik Zeldžo Hurić, po Poslovniku.

Reklamiram povredu Poslovnika u članu 6, u prvom stavu, u kome se navode razlozi, odnosno situacije kada narodni poslanik ima pravo na repliku. Pored ostalog, rečeno je "ako se pogrešno protumači njegovo izlaganje", što je ovde sasvim evidentno, jer držim do toga da je gospodin Šešelj pogrešno protumačio moje riječi.
U jednom dijelu je u pravu, u onom dijelu kada kaže da je u nekim zemljama na Zapadu u ekspanziji širenje islama, ali to ne znači da su ti koji primaju islam u tim zemljama autohtoni narod. Kao pripadnici islama, oni jesu kao ljudi koji tamo žive autohtoni, ali ne autohtoni kao pripadnici islama. S druge strane, ovo što ste rekli o tome kako je došlo do pojave islama na ovim prostorima, to je vrlo diskutabilno, neću sada da ulazim u tu temu, ali u svakom slučaju, uvek sam raspoložen sa vama da razgovaram i na tu temu, kad god želite. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Zeldžo Hurić upozorio je na kršenje Poslovnika. Podsećam vas, narodni poslanik Vojislav Šešelj tražio je repliku na vaše izlaganje. Dobio je odgovor da u vašem izlaganju nije bilo ničeg uvredljivog, niti neistinitog, a što bi se ticalo SRS i njega lično, ili što bi dalo prostora za pogrešno tumačenje.
Zatim je narodni poslanik Vojislav Šešelj tražio reč po Poslovniku i pri obrazloženju o tome da je imao pravo na repliku dao je svoje viđenje o temi autohtonosti muslimana poreklom, primanjem veroispovesti ili prebivalištem, tako da vaš osnov za repliku ne može biti činjenica da je gospodin Šešelj odredio pravo da komentariše generalni stav. Samo da objasnimo, pošto, pokušavam da pratim.
Ima reč narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Samo objašnjavam. (Poslanik Šešelj, sa mesta: Po Poslovniku.) Nisam ni sumnjala, narodni poslanik Vojislav Šešelj, izvolite. Samo momenat, ako možete da sačekate, izvinjavam se da se narodni poslanici izjasne ....

Nemate pravo da meni dodajete reči koje nisam izgovorio. Ja o prebivalištu nisam ni reči pomenuo. Nemojte to meni sada da pripisujte. Niti je bilo u kontekstu moguće da govorim o nečijem prebivalištu, niti je bilo moguće da tu reč upotrebim u bilo kakvom drugom značenju. Što se tiče autohtonosti, izrazio sam svoj stav. Taj stav je sasvim jasan. Autohton je onaj Englez koji primi svojom voljom islam. Takvih Engleza već ima desetine hiljada, možda i stotine hiljada. Ima već više od sto hiljada autohtonih Francuza koji su primili islam. To je činjenica. Nemojte da mi govorite o prebivalištu, to nisam ni pomenuo. Reči koje ne izgovorim, ne dozvoljavam ni da mi ih vi naknadno ubacite u kontekst mog izlaganja.

S pravom i uz izvinjenje, želeći da skratim, da se radi o ljudima iz Zapadne Evrope, sa pravom intervenišete i izvinjavam se za pogrešno citiranje u pokušaju zaokruženja teme. Nije bilo loših namera, ali put do pakla može da bude popločan dobrim namerama, tako da se izvinjavam. Zaista niste rekli prebivalište, to se podrazumeva. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a nakon nje narodni poslanik Miroslav Hristodulo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije nalazi se zakon o državnim praznicima, koji posle više decenija uređuje ovu oblast na način na koji se donekle, ali ne sasvim uz saglasnost sa ovim predlogom, zalažu i srpski radikali. Međutim, ono što je indikativno ovde i što pokazuju i poslanici iz još uvek većinske koalicije DOS, a i sam ministar Batić, koji se pojavio kao predstavnik predlagača, je to što je meni upalo u oči, a verujem i svima koji prate ovaj prenos, da je zalaganje DOS-ovske većine da se veliki praznici srpskog naroda, praznici koji obležavaju našu duhovnost, tradiciju, ustavnost naše zemlje zapravo samo puki simbol u folklornom smislu reči za poslanike DOS-a. Jer, da oni na pravi način, kao iskrene srpske patriote doživljavaju i Vidovdan i Svetog Savu i da se ponašaju u duhu svetosavlja, pravoslavlja, ne bi radili to što danas rade, ne bi na takav način kršili Ustav i sve zakonske norme. Ne bi na Vidovdan, najveći praznik srpskog naroda, isporučivali Srbe Haškom tribunalu i ne bi se poigravali sa onim što je najvažnije u jednoj državi, a to je poštovanje Ustava.
Mi, srpski radikali, se zalažemo za to da i Vidovdan, i dan Svetog Save, Savindan, budu neradni dani. To je veoma važno, zbog toga što nije potrebno mnogo toga da se kaže, a da to Srbi ne znaju. Deca koja to uče u školama, šta je to sve za srpski narod učinio sveti Sava i da je on postao neprolazna vrednost naše istorije i nepogrešiv putokaz na svim istrijskim raskrsnicama i bespućima na kojima se kroz vekove nalazio srpski narod.
Na žalost, mi se i dan-danas nalazimo u takovoj situaciji, pritisnuti svim onim što ovde, uz pomoć vlastodržaca iz DOS-a u Srbiji i SRJ rade Amerikanci i zapadne sile, kojima je cilj da unište sve što je srpsko, da unište našu državnost, našu duhovnost i celokupnu srpsku tradiciju da bace pod noge. Srpski narod je kroz vekove svetog Savu tako doživljavao i tako prihvatao.
Neophodno je da Savindan bude neradni dan, zbog toga da to bude putokaz budućim generacijama, a i zbog toga što dan Svetog Save treba da bude dan državnosti. Zbog toga što je on utemeljivač i jedan od najznačajnijih u našoj srpskoj istoriji, koji je utro put razvitku moderne srpske države, pa bi i sam ministar Batić trebalo da prihvati takve amandmane, kao i DOS-ovska većina, predloge srpskih radikala da Sveti Sava bude neradni dan. Kada se ima u vidu i to, da su i izvori prava u srednjevekovnoj Srbiji zapravo potekli od svetog Save, jer je on 1219. godine, vraćajući se iz Nikeje, doneo iz Soluna neke crkvene propise, koji su zatim prevedeni i koji su primenjivani u to vreme, kao zakon građana.
Dakle, mi kao narod koji imamo veliku tradiciju, trebalo bi to da poštujemo i naravno da se buduće generacije vaspitavaju upravo u tom svetosavskom i pravoslavnom duhu. Zbog svega onoga što će tek da nas snađe i zbog toga što ćemo mi morati da se izborimo za ono što su Srbi kroz vekove čuvali, a što mi danas u okupiranoj Srbiji nemamo. Moramo da se izborimo za svoju slobodu i moramo da dokažemo našem narodu da bez čuvanja takvih tradicija, bez čuvanja Ustava, bez poštovanja svih pozitivnih zakonskih normi, mi ne možemo da opstanemo ni kao država, ni kao narod.
Sa druge strane, veoma je važno da se definiše praznik Sretenje Gospodnje, a ne kako to ovde nepravlno kaže neko ko nam se zaklinje da je veliki hrišćanin, pravoslavac, pa to udene i u ime nekakve svoje strančice, poput ministra Batića, koji sve vreme govori Sretenje, umesto Sretenje Gospodnje. Treba da se prihvati ono što sugerišu srpski radikali, a to je da to bude dan ustavnosti naše zemlje, a da Sveti Sava bude dan državnosti. Dan ustavnosti iz razloga, što sve do 1835. godine mi Srbi nismo imali Ustav, jer je knez Miloš pod pritiskom naroda i starešina tek tada, doduše nevoljno, prihvatio da se u Kragujevcu, na taj veliki hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje....
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
... proklamuje Ustav koji zapravo nikada, evo završavam, nije zaživeo, već je posle mesec dana suspendovan, iz razloga što je smetao velikim silama, koje su ga nazvale revolucionarnim i na izvestan način zaraznim, kako su to oni rekli. Taj ustav, bez obzira na to što nije zaživeo u pravom smislu reči, je nešto što je značilo srpskom narodu....
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
..... što bi svima nama danas trebalo da znači naš Ustav i zakoni koji treba da se poštuju u ovoj zemlji, a pre svega zbog toga što ću da vas podsetim na činjenicu da je Sretenjski ustav ustanovio skupštinu od 100 poslanika i da bez većinske odluke, a tako je bilo propisano tim ustavom, nisu mogli nameti da se donose narodu i propisana su veća građanska prava....
(Predsedavajuća: Šest minuta i 30 sekundi.)
.... a mi danas živimo u državi u kojoj, počev od predsednika SRJ, koji se uporno pravi da ne vidi, a to što on žmirka na jedno oko, to je njegov problem, počev od onoga koji se nalazi.....
(Predsedavajuća: Molim narodnog poslanika da u okviru prekoračenja, po Poslovniku, ne krši odredbu Poslovnika o uljudnom obraćanju.)
.... na čelu srpske vlade, mi danas nemamo nažalost Ustav, mi nemamo zakone, sve to ste vašom voljom, služeći zapadnim silama suspendovali. Hvala.

Hvala,  sedam minuta.  Reč ima narodni poslanik Miroslav Hristodulo, a nakon njega narodni poslanik Nenad Lemajić.

Poštovani članovi i članice parlamenta, ukidanje dosadašnjih državnih praznika 7. jula i 28. marta je za svaku podršku.
Mada je antifašistička borba jedna od civilizacijskih tekovina i bez obzira ko je bio na njenom čelu, slažem se sa predlagačem da postoje značajniji datumi u istoriji Srbije od 7. jula. Posebno je poželjno ukidanje 28. marta, tzv. Dana državnosti. Dana kada su doneti ustavni amandmani na Ustav Socijalističke Republike Srbije kojim su ukinute autonomne pokrajine, i u krajnjoj liniji, otvoreno je ono poglavlje u našoj istoriji poznato kao raspad SFRJ. Tog dana, u demonstracijama u glavnom gradu jedne od tada ukinutih autonomnih pokrajina, poginulo je 22 građana Srbije.
A 15. februar 1804. godine je dan kada je podignut Prvi srpski ustanak. To je početak stvaranja moderne države Srbije. To je početak nacionalnog oslobođenja, datum sličan početku Francuske revolucije. Međutim, postoje ustavnopravni problemi u vezi sa obaveznim praznovanjem verskih datuma. Problem nije u verskim praznicima kao takvim. Po članu 41. Ustava Republike Srbije, svi građani imaju pravo na veroispovest i da proslavljaju svoje verske praznike. Problem nije čak ni u neradnom obeležavanju. Vernici imaju prava i na to, takođe, u Ustavu Republike Srbije, član 41. To je do sada bilo rešeno Zakonom o radnim odnosima i u sadašnjem Predlogu zakona o državnim i drugim praznicima se nudi u članu 4.
Problem je u obaveznosti neradnog obeležavanja. Članom 13. Ustava Republike Srbije garantuje se jednakost u pravima i dužnostima, bez obzira na veroispovest, svih građana Srbije. U članu 35. Ustava Republike Srbije garantuje se pravo na rad, bez obzira što se ovo pravo koristi pri zapošljavanju. Ali, u jednom ciljanom tumačenju Ustava, neki građani bi izgubili i to pravo na rad kada bi morali da proslavljaju verski praznik koji nije u njihovoj veroispovesti. Čak, više od toga. Ako ste ateista ili agnostik ili ako verujete u božansko biće, a ne želite crkvu kao posrednika, vi imate problem sa tim da je obavezno neradan pravoslavni Božić. Dakle, 7. januar, a vaš obred ili vaš ateizam zahtevaju nešto drugo.
Argumenti predlagača ovog zakona i kada je odbijao amandmane koje je podnelo nas nekoliko narodnih poslanika, svode se na to da je tako i u zapadnim državama. Dakle, zaista, u nekim državama Evrope, istraživao sam u Švedskoj, u Norveškoj i Danskoj zaista postoje Uskrs i Božić kao obavezni državni praznici, neradni dani. Ali, Luteransko hrišćanstvo je tamo državna religija, dakle, to je u tradiciji tih država. Dakle, pošto je naš Ustav takav kakav je, mislim da je on dobar i u tom smislu da je Srbija država građana i da su svi građani jednaki u pravima i obavezama, bez obzira na veroispovest, mislim da verski praznici ne bi trebalo da budu obavezno neradni dani.
Takođe, argument koji je ponudio predlagač, kada je odgovarao na amandmane kojim se predlaže fakultativno praznovanje svih verskih praznika, da je teško organizovati proces rada zato što je, navodno, 70% građana Srbije pravoslavno, nije dovoljan argument. Ne može se kršiti Ustav zato što je teško, gotovo nemoguće njegovo sprovođenje. Zakon mora slediti logiku Ustava, a ako u praksi ostane nešto drugo, to je u redu. Ali, moramo pokušati da poštujemo Ustav, pa u praksi kako ispadne.
I takođe, statistika koju je ponudio predlagač da je 70% građana Srbije pravoslavne veroispovesti, nije tačna. Pravoslavci čine 70% od vernika, ali nisu svi građani vernici. I, kvalitet te vere, on je takođe sporan. Recimo, jedno istraživanje Agencije "Medijum" pokazuje da je mnogo onih koji se izjašnjavaju kao vernici, ali već na pitanje koliko često prate verske službe, vidi se da skoro 40% to čini jednom godišnje ili ređe. To mogu da budu sahrane ili slave. Ili, nikad. Kada se istraži privrženost kanonskoj veri, dobije se nešto sasvim drugo. Ovde ima puno pomodnog i paganskog u veri. Verovanje u višu silu i slično.
Drugo istraživanje, koje je objavila "Politika" 25. juna 2001. godine, govori da 41% građana Srbije ne veruje u Boga, 23% građana Srbije veruje, a 36% misli da veruje. Dakle, to su sujeverni ljudi koji veruju u horoskop i hipnozu. Takođe, istraživanja govore, recimo da je 18,6% građana odgovorilo da ne zna kako glase 10 Božjih zapovesti, da ih je nemoguće poštovati i opstati misli 23,1%, a 45,7% uopšte ne poštuje 10 Božjih zapovesti. Jedino 12,6% poštuje ovih 10 Božjih zapovesti. Umesto na protestantske zemlje, treba da se ugledamo na Crnu Goru. Tamo postoje dva zakona. Jedan o državnim praznicima, a drugi o svetkovanju verskih praznika. U članu 4. tog zakona se kaže (pošto u prva tri ima sve ono što se predviđa i u članu 4. našeg Predloga zakona), dakle, pravo na fakultativno slavljenje svog verskog praznika.
Član 4: "Državni organi i organi lokalne samouprave, javna preduzeća i javne ustanove čiji je osnivač Republika, odnosno opština obavezni su da u vreme verskih praznika iz člana 3. ovog zakona obezbede ostvarivanje svojih funkcija". (Misli na crnogorski zakon.)
Dakle, dozvoljava se svetkovanje verskih praznika, ali ne u državnim organima. Crkva je odvojena od države.
Zbog svega ovoga smatram da Vlada Republike Srbije treba da povuče ovaj zakon i da nam ponudi dva druga zakona. Jedan o državnim praznicima, sa 15. februarom kao državnim praznikom Republike Srbije, i drugi zakon, po ugledu na ovaj iz Crne Gore, o svetkovanju verskih praznika. Hvala.