Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, zakon o državnim i drugim praznicima rezultat je onoga što smo imali u prethodnom periodu. Bez obzira na neke manjkavosti, pre svega, u obrazloženjima, treba ga usvojiti i podržati.
Dan državnosti Srbije inače, istorijski gledano, nije jednostavno odrediti. To, pre svega, zavisi od toga da li ćemo se opredeliti da taj dan državnosti potražimo u nemanjićkoj tradiciji, a ona je u istoriji srpskog naroda izuzetno važna. Jer, upravo u tom periodu se srpski narod i formira kao srednjovekovna grupacija. Ili ćemo je potražiti u modernoj tradiciji srpske nacije.
Opredelivši se za datum vezan za modernu srpsku istoriju, predlagač je izabrao, po mom mišljenju, srećnije rešenje. Pre svega, zato što je na taj način ne samo odredio jedan značajan datum, nego se opredelio za događaj koji će trasirati srpsku istoriju u narednom periodu, pa možemo reći i do danas.
Jedan događaj kao što je ustanak u Orašcu, revolucionaran i oslobodilačko - nacionalni, a drugi vezan za pravno normiranje, odnosno donošenje Sretenjskog ustava, u tom momentu jednog od najmodernijih ustava u Evropi, koji je ponudio Dimitrije Davidović. Bez obzira što su ta oba događaja na neki način bila kočena od strane velikih sila, nesumnjivo su odrazila težnje mlade srpske nacije, koja je tražila svoje mesto u tadašnjoj istoriji Evrope.
Još nešto treba reći u vezi sa Predlogom ovog zakona. Naime, govori se o državnim i crkvenim praznicima, verskim praznicima. Tu kao da postoje dileme kod dela narodnih poslanika. Pre svega, moramo znati da je hrišćanska vera bitno odredila istoriju čovečanstva u poslednjih 2000. godina. I neke druge značajne vere, kao što je islam, svoje korene vuku upravo iz hrišćanstva. Iz tih razloga pravoslavni praznici su, praktično, postali deo tradicije i istorije na širokim prostorima. Kao takvi, oni su prihvaćeni u svim modernim državama. Ljudi u tim državama ne prave pitanja o poreklu praznika. Bilo da su oni vernici ili pak, neverujući, oni te praznike slave zdušno.
Možemo navesti primer SAD, zemlje koja se bar deklarativno zalaže za multietničko društvo. Upravo tamo, većina praznika koje oni slave su utemeljeni u hrišćanstvu i svojim poreklom su hrišćanski praznici. Čuveni "Dan zahvalnosti", sa kojim se SAD toliko ponose, ima versko utemeljenje. A, da ne pričamo o "Danu Svetog Valentina". O tome se tamo ne postavljaju pitanja. Pa, zašto se ovde postavlja jedno takvo pitanje? Očito da su neki ljudi zaboravili na svoj identitet. Očito da oni svoj identitet, nacionalni identitet, grade iz istorije poslednjih 50 godina.
Ako zaboravimo na naše verske praznike koji sada imaju drugu dimenziju, onda nam ostaju samo praznici tipa 4. jula, 7. jula i slični. Narodi koji se ne vrate svojoj istoriji, koji ne nađu svoje utemeljenje i svoje korene u toj prošlosti, nemaju perspektive u budućnosti, a srpski narod ne treba, svakako, da bude narod koji će imati svoju sociologiju. To je narod koji treba da ima i koji ima svoju istoriju, malo potisnutu, malo zaboravljenu, ali sada je trenutak da je vratimo i zato je ovaj zakon dobro došao, bez obzira na izvesne manjkavosti. Hvala.
