Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 99. i član 98. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Povredio ga je prethodni govornik i predsedavajući, a ja bih samo želeo da kažem da ne razumem da ste davali pravo na repliku čoveku koga ni u naznakama nisam pomenuo, osim što sam rekao da postoje oni koji su islamske veroispovesti. Je li tačno? I dobio je čovek pravo na repliku zbog toga. Vi ne date pravo na repliku kada se imenom i prezimenom, pomene dr Vojislav Šešelj zato što vam se ne sviđa, nemojte da vičete, mogućnost da vam neko odgovori i mogućnost da vam neko nešto kaže.
Naime, dr Vojislav Šešelj, bio je čovek koji je prvi osuđen u bivšoj SFRJ kao borac protiv komunizma na 8 godina zatvora, za razliku od vas koje čak ni dikatatorski režim Slobodana Miloševića nikada ni na šta nije osudio, jer nijedan lider DOS-a nikada nije boravio ni dana u tamnici Miloševićevoj. Pa čak i u Miloševićevoj tamnici je bio dr Vojislav Šešelj, a vas nigde, ni na puškomet, nisu hteli ni da stave, ni da vide. Nemojte da govorite o ideologiji vi, koji ideologiju nemate, kojima je ideologija jedna jedina, to je - kako doći na vlast, kako je sačuvati, i na koji način govoriti nešto, izmišljati, i klevetama se služiti protiv političkih protivnika, i ama baš ništa drugo.
Što se tiče Vidovdana i prekovremenog rada vaših predsednika vaših vlada, jedini koji su sa tim upoznati u pola devet uveče, a čitava Srbija je za to saznala u pola sedam uveče, su oni kojima Ustav i zakoni nisu Sveto pismo, a morali bi da budu važniji od Svetog pisma. O tome će se pričati u istoriji - i o tome, i o odgovornosti tih ljudi, i dugo, dugo će se u srpskom narodu govoriti. U to budite uvereni.
Molim vas samo da ubuduće ne bude dva aršina, da neko uopšte nepomenut dobije pravo na repliku, da se čak teško može zaključiti na koga sam mislio, ali videli ste da se nismo bunili uopšte, nismo protestovali, jer mi se za razliku od vas ne plašimo odgovora, ne plašimo se replika i politički smo džentlmeni. Ali, zato nemojte da nam uskraćujete pravo na odgovor kada neko smišlja tri dana ne bi li pročitao jednu rečenicu, pa da pomisli kako je mnogo pametan. Hvala vam.

Gospodine Vučiću, u svakom slučaju, dužan sam vam odgovor i odgovoriću vam, nema nikakvih problema. Izvinite, gospodine Šešelj, da li mogu da završim? Gospodin Vučić je intervenisao tražeći pravo na repliku povodom činjenice da je prethodni govornik spomenuo jedan detalj iz vašeg izlaganja ili, bar po njegovom mišljenju, jedan detalj iz vaše biografije. Ja sam ga u tom trenutku, da budem korektan, gospodine Vučiću, a možete proveriti i stenograme, upozorio da se drži teme, odmah u tom trenutku. Vi ste tražili repliku na koju jednostavno nemate pravo. Da je gospodin Šešelj bio u sali, dobio bi pravo na repliku. Ne vi, odgovoram gospodinu Vučiću, vi niste bili u sali. Dakle, da je gospodin Šešelj bio u sali, dobio bi pravo na repliku. Budući da gospodin Šešelj nije spomenut, ni kao šef poslaničke grupe, ni kao pripadnik SRS, jer je citiran događaj iz vremena pre nego što je stranka postojala, niste imali pravo na repliku. Ako tražite da stavim na glasanje da li je Poslovnik povređen, ja to mogu uraditi. Ne tražite, onda u redu.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Da li mi dajete reč?)
Povodom čega, gospodine Šešelj? Tražio je reč kao šef poslaničke grupe, ima pravo na to.

Nemojte vi da se plašite, nisam ni mislio da odgovaram tom poslaniku koga ste pominjali, njemu je dovoljno što je Bog učinio svoje i što ne bi mogao po zakonima stare Sparte da ostane ni kao beba u životu, a po svim kriterijumima stare Sparte, ja bih bio bezbrižan.
Hteo sam da govorim o ovom zakonu i hteo sam da potenciram jedno pitanje o kome jutros nisam govorio. To je pitanje koji je praznik po ovom zakonu najvažniji? Taj praznik može biti isključivo Vidovdan, on je najstariji, on je najsrpskiji, on datira od vremena od kada je Srbin postao Srbin. U onom trenutku kada su počele da se granaju razne nacije, etničke grupe, Srbin je već slavio Svetoga Vida. Ta stara srpska vera nije bila ni neznabožačka, ni višebožačka, ni mnogobožačka. Ta stara srpska vera je bila monoteistička i imala je mnogo podudarnih tačaka sa hrišćanstvom. Postojao je jedan bog, postoji i dalje, jedan jedini bog. Bilo je drugih bogova koji su bili na hijerarhijskoj lestvici mnogo ispod njega i ti bogovi odgovaraju onome što su arhanđeli u hrišćanstvu. Dakle, duhovna priča, čisto duhovna priča anđela i samo duhovno biće i bića koja provode volju božiju u određenim sektorima. To je po pitanju te stare srpske vere.
Po čemu se stara srpska vera razlikuje od hrišćanstva? U hrišćanstvu bog je triličan, dakle boga čine Bog otac, Bog sin i Bog sveti duh. Bog je stari srpski bog i pojavljivao se u četiri lika: svetog Vida, Peruna, Jakše i Vojina i otuda taj stari srpski krst iz vremena pre Hrista. Zbog toga taj praznik treba da bude nad svim drugim praznicima, i preko Kosovske bitke on je bio najveći praznik kod Srba. Bilo je pravoslavnih sveštenika koji su to pokušali da zabašure, da izbace iz kalendara, da povežu sa nekim svetim Vidom sa Sicilije i ko zna čim još, samo da bi se zatrlo sećanje na staru srpsku veru. Srbin je uvek gubio odričući se svoje tradicije, svojih duhovnih tekovina i zato mi, današnji Srbi, trebalo bi neki nauk iz istorije da izvučemo i da ono što je naše od iskona, bude u prvom planu kao naše.
Srpska stara vera je skoro u potpunosti preuzeta od strane Srpske pravoslavne crkava i naravno, napravljena je jedna fuzija sa hrišćanstvom. Šta je to što je od iskona srpsko u srpskom pravoslavlju? Upravo ono po čemu se srpsko pravoslavlje razlikuje od svih drugih pravoslavnih crkvi i pogotovu po čemu se razlikuje od katoličke crkve. Sveti Vid je praznik sa kojim su Srbi došli na Balkan, i to je razlog više da ga čuvaju. Nijedan narod na svetu, bilo da je u naknadnim vekovima prihvatio hrišćanstvo ili islam, ili bilo koju drugu religiju nove ere, nije zadržao taj praznik koga su zadržali Srbi. Nema takvog istorijskog sećanja ni u jednom narodu. Germani imaju Odina, ali nemaju nijedan dan posvećen Odinu. To je ono što je veoma važno za očuvanje srpske nacionalne svesti, pogotovu sada kada nam mondijalisti pokušavaju zatrti istorijsko sećanje, kada nam svu istoriju pokušavaju svesti na 20. vek, pa još gore - od Drugog svetskog rata naovamo.
Srbin je imao istoriju staru hiljadama godina, mnogo toga u srpskoj istoriji je zaboravljeno. Ono što nije zaboravljeno i što je ostalo zapisano u knjigama mi moramo da čuvamo. Ako to ne izrazimo kroz jedan ovakav zakon, oni koji pokušavaju da suzbiju srpsko nacionalno sećanje i pamćenje neće mnogo postići. Srbin je praznovao, slavio svetog Vida i onda kada je to bilo zabranjeno i onda kada je to bilo progonjeno. Srbima niko nije mogao svetog Vida iz sećanja izbaciti. Mnogi su pokušavali svetog Vida da osramote, mnogi su mu rušili hramove, mnogi su mu rušili kipove, mnogi su na taj dan činili najveća izdajstva, kao što se desilo i ovog poslednjeg Vidovog dana 2001.godine.
Pazite samo jednu stvar: Bog nikome nije ostao dužan i to pokazuje iskustvo dinastije Obrenovića. Bog kažnjava do 11. kolena za izdaju i to treba imati u vidu, to ne treba prenebregavati. To što neko misli da podigne pokajnicu ili da se sada naknadno dodvori crkvi tako što na prečac obećava veronauku od jeseni ili što se postavlja na čelo Odbora za izgradnju Svetosavskog hrama, kako to radi Zoran Đinđić, to ne može da iskupi ovaj veliki greh. Taj greh dugo će se okajaviti i dugo će mutiti razum i svest i dušu srpskog naroda.

Reč ima narodni poslanik Dragan Rafailović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Slobodan Janjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vidimo, izgleda da će neki profesori postati profesori veronauke i to neke čudne veronauke, ali izgleda da će biti dosta profesora.
Ono što sam hteo da kažem izlaskom za ovu govornicu to je da izrazim svoje zadovoljstvo zbog donošenja ovog zakona, koji će konačno omogućiti, naglašavam građanima Srbije, da slave praznike koji nešto znače za njih i za ovu državu. Sretenje, mislim da nije potrebno govoriti, čak ni o ovom zakonu ne treba puno govoriti, jer je sve jasno rečeno njime. To je trenutak kada je Srbija dobila svoj pisani Ustav, koji označava jednu modernu državu, znači dan državnosti i ako neko pronađe neki drugi pisani, zvanični dokument koji označava neki siguran početak državnosti od ranije, verovatno će se u budućnosti moći dogovoriti o tome.
Ono što je najvažnije, a to je znači da svi građani ove Srbije, bez obzira na veroispovest, moći će da proslavljaju verske praznike, one koji njima nešto znače. Pomenuo bih svom prethodniku, bez obzira koliko je Sretenje važan datum u istoriji Srbije, to nije najvažniji praznik za Srbiju. Za svakog verujućeg Srbina od dva praznika ne postoje veći. To je rođenje našeg gospoda Isusa Hrista i njegovo uskrsnuće. Prema tome, ovo je važan praznik, Srbi će prestati da praznuju tuđe praznike, praznike donošene u šumama, praznike koje je neka grupa ljudi proglasila za važne državne događaje i ono što je najvažnije, ovim zakonom ćemo pokazati da DOS nije kao njegovi prethodnici, da ono što smo rekli da ćemo prekinuti sa 55 godina istorije, raskinuti sa tim, ovim zakonom donosimo. Da smo isti kao prethodnici, mi bismo 5. oktobar proglasili za državni praznik.
Naravno, mi znamo da od nas ne počinje ova država i samim tim nismo to uradili. Pripadam grupi poslanika koja je predložila ovoj skupštini da usvoji, da donese odluku o ukidanju znamenja, da prestanemo da slušamo himnu koja nije naša, da sklonimo ovaj znak iznad naših glava, ovaj znak koji nam je prvo doneo uništenje najboljih ljudi u Srbiji posle rata. Onda nam je doneo lažnu nadu, lažne vrednosti, lažne pozicije i lažne načine za sticanje nekih zarada i odnosa u društvu. Na kraju nam je doneo sunovrat, potpuno upropašćenje države.

Gospodine Rafailoviću, molim vas da se držite teme.

Sve ovo ima veze sa temom. Dakle, ovo je prvi korak u donošenju naših praznika, a drugi korak bi trebalo da bude ovo pre nego što pređemo na usvajanje konačnih simbola i himne, grba i svega onoga što to znači za narod Srbije.
Ono što je najvažnije, ovde se stalno pominje otkud ovaj u DOS-u, otkud onaj u DOS-u. Vratio bih se, nisam želeo o tome da pričam, ali moram pomenuti jednu priču, za svakog verujućeg Srbina veoma važnu. Priču našeg gospoda Isusa Hrista iz Jevanjđelja, priču o čoveku koji je imao 1.000 ovaca, bio domaćin , izgubio jedno veče jednu i onda je celu noć vikao po planini tražeći tu jednu ovcu. Kada ju je ujutru doneo u tor, rekao je - više sam se obradovao ovoj jednoj nego zbog onih 999 što su došle u tor. Prema tome, DOS je i tu pokazao jednu veličinu, prihvata sve koji shvate gde su grešili i šta je pravi put.
(Vojislav Šešelj : Javljam se za repliku.)

Nema razloga, zaista. Nije vas spomenuo. Verujte da nema nikakvog razloga. Držimo se Poslovnika. Možemo da pročitamo Poslovnik ako želite. "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumačivši njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku". Ne mogu da vam dam pravo na repliku. Možemo zajedno pogledati stenogram.
Izvolite, gospodine Mirčiću.

 Prvo izlazim da reklamiram povredu Poslovnika, svestan činjenice da o tome treba da odluči čovek koji po svim pravilima i normama rada ove skupštine ne može više ne da sedi ovde, nego da bude poslanik. To je po svim pravilima.
Gospodine predsedavajući, prekršili ste Poslovnik, ne samo član 96, gde ne dajete pravo predsedniku poslaničke grupe SRS na repliku, pošto je prethodni govornik već na početku svog govora rekao, pominjući dr Vojislava Šešelja, da bi mogao da predaje veronauku.

To nije tačno.