Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, konačno, gospodine Vučiću, nisam vas pomenuo, jer nisam bio u sali kada ste vi, eventualno, govorili. Obavešten sam o tome da je zahtevano formiranje anketnog odbora, ali nemam pravo da pominjem vaše ime, obzirom da nisam bio u sali. Dakle, to što vas nisam pomenuo, ne znači da sam pokušao da izbegnem razgovor konkretno sa vama.
Pitanje ratnih zločina je pitanje na koje mi moramo ponuditi odgovor, ali ne kao nacija, mada možemo i na takav način prići tome, prići kao ljudi. Rat proizvodi ratne zločine, rat u kome je prisutna samo jedna strana ne postoji, bar nije do sada postojao. Ali, pravo da govorimo o svojim žrtvama proizilazi iz spremnosti da ukažemo, ne na naš narod, već na pojedince, koji su, navodno u naše ime, počinili ratne zločine.
Nisam govorio o sedam i po hiljada ubijenih muslimana, govorio sam o spisku od sedam i po hiljada imena. Čak, nisam rekao da je reč o muslimanima. Mislim da bih time počinio nepravdu. To su ljudi sa istim pravom kao i mi, da žive slobodno i da im niko ne dovodi u pitanje njihov život. Gde su oni danas, to ne znam. (Galama u sali.)
