Reč ima narodni poslanik Zeldžo Hurić.

        Poštovani predsedniče, dame i gospodo potpredsednici, poštovane kolege narodni poslanici, znate, ja sam se uvek pitao - otkuda takav osećaj opozicije u ovom parlamentu, šta je to što ih u najvećem broju njihovih nastupa dovodi u stanje da se osećaju kao da su u paklu. Možda i sama definicija pakla daje odgovor na to. Naime, kažu oni koji veruju da postoji taj pakao da nesrećne duše koje se nalaze tamo imaju moć da stvaraju neprijatne i ružne forme, i zapravo su naterane da trpe od samih formi koje su stvorene.
U pokušaju da nekim svojim pravilima izbegnu to, mene nisu mogli ubediti da se drugačije osećaju. Više mi se činilo da su ta gospoda zaokupljena sobom, a takođe stoji da dela onih koji su zaokupljeni sobom nemaju izgleda na nekakav uspeh. Govoriti o dobrim stvarima nije isto kao i činiti dobra. To bi mu bilo kao kada bismo rekli reč "karamela" i "pojesti karamelu".
Naravno, u svemu tome nama nije drago što se nalazimo u toj poziciji. Mnogo bi nam bilo bolje da su mudraci pre nas, koji su bili na vlasti, domislili zakone, kojima bi nam omogućili da danas jednostavno izbegnemo protivljenje onih koje ne možemo lako da urazumimo. Njihove želje, ogromne želje, poseban su problem ovog parlamenta. Gete je govorio da čovekove želje jesu odraz njegovih sposobnosti, ponekad pravi vesnici onoga što su u stanju da učine. Međutim, posmatrajući te sa tako jakim željama, baš u tim svojim željama izgledaju prilično tromo. Imam utisak da ih i noge više dobro ne drže, a što je najbitnije iza tih želja postoje neke druge želje, a želje imaju izgleda na ono što je Gete rekao - samo ako iza njih nema drugih želja.

Gospodine Huriću, molim vas da se vratite na temu.

Evo, upravo hoću da kažem još jednu misao i da se izjasnim o svom stavu prema ovom predlogu.
Čovek se uvek nalazi između anđela i životinje. Naime, anđeo ima um, a nema želje i srdžbu; životinja nema um, a ima želje i srdžbu; čovek ponekad ima oboje. Znate, onda kada je u stanju da svoje želje i srdžbe potčini umu, onda je on iznad anđela. Onda kada, dakle, želje i njegova srdžba zarobe njegov um, onda je ispod nivoa životinje. Zato, gospodo, neću da verujem u ono Spinozino kada je rekao da svi težimo svom biću. Hoću da verujem da ti vaši amandmani ne pripadaju vašem biću.
Čemu amandman za uništenje opozicije, odnosno za stvaranje odbora za uništenje opozicije. Zar taj odbor nije već i stvoren? Šta je bilo godinu i mesec dana pre 23. septembra, šta je to narod uradio svojim glasanjem. Ili, ako taj odbor smatrate da nije stvoren, tom vašom opstrukcijom, sigurno ćete se sami uništiti i neće ni biti potrebe za stvaranjem takvog odbora.
(Predsedavajuća: Vreme.)
I da kažem na kraju: Sandžačka demokratska partija će, imajući sve ovo u vidu, glasati za predlog izmena i dopuna Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Ne činimo to zato što smo preterano srećni u svemu ovome. Držimo da je to nužda, da je to neophodno da bi se ovaj visoki dom vratio onome čemu je i namenjen, dakle donošenju zakona koji su u opštem interesu svih građana ove države. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jočić, a posle njega narodni poslanik Đorđe Mamula.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta u proteklih nekoliko dana pominjano je moje ime i diskusija iz 1994. godine od strane poslanika Socijalističke partije. Te 1994. godine Socijalistička partija je u decembru mesecu išla ka restrikciji Poslovnika. Tada sam govorio i to sledeće: da su tada i predsednik Socijalističke partije i njena vrhuška hteli da konstituišu demokratski režim bez konkurentskih stranaka. Rekao sam da su hteli demokratiju kao puku etiketu, da su sprečavali i onemogućavali sve što prikazuje drugačije mišljenje. Govorio sam da je u tom, nadasve specifičnom istorijskom momentu, na delu prikrivena politička diktatura.
Ta 1994. godina je godina koja pada u najtužniju deceniju našeg naroda, u deceniju i u vreme kada se drobilo, mrvilo, razvlačilo i prodavalo sve ono što je srpsko, i u Srbiji i van nje. To je radio predsednik tadašnje Socijalističke partije i politička vrhuška. Zašto je to trebalo tada i zašto je svako pitanje koje je bilo od 1994. do 2000. godine bilo nacionalno, zašto je bilo potrebno onda da se suzi pravo na reč? Bilo je potrebno da se ne zna, a to su krupni istorijski momenti i krupna istorijska dešavanja koja je morala vrhuška Socijalističke partije da zataška.
Znači, nije bio u pitanju parlamentarni rad, kao što je danas pitanje i predmet ovih izmena i dopuna. Predmet je bilo nešto sasvim drugo. Tada, 1994. godine, srpski režim digao je ograde prema svojoj braći. Nije trebalo da se zna, da se javno govori, to je ono što je bilo. Međutim, očekivalo se i bio je zadatak politike još mnogo loših stvari da se uradi, o kojima ne bi smelo i ne bi trebalo da se govori tada za ovom govornicom. Podsetimo se samo 1995. godine, pad Krajine, pad Zapadne Slavonije, pad zapadnog dela Republike Srpske, Dejtonski sporazum, setimo se izbornih krađa i setimo se albanskog pitanja. To su nacionalna pitanja o kojima u ovom domu tadašnja većina Socijalističke partije nije smela da dozvoli da se priča. To je živa istina.
Način zbog čega se tada sužavao i razlog zbog čega se tada sužavala reč je bio da se ni jedno ozbiljno nacionalno pitanje pred ovim parlamentom ne otvori. To je bio i razlog što su ukinuli prenos. Oni koji znaju ovde, a bila je i DSS, bila je i DS, bila je SRS, tadašnja većina nije dopuštala ne samo da se govori, nego da se vodi i ozbiljna rasprava da se stavi na dnevni red. To je bio razlog zašto sam ovako govorio, zato što su bila aktuelna krucijalna i vitalna pitanja od državnog i nacionalnog interesa.
Neko reče tada da je tadašnji predsednik Skupštine radio i činio za ovom govornicom iza mene sa merom. Jeste, tada je Tomić radio sa merom, ali je znao da ispred sebe ima žrvanj glasova Socijalističke partije, koji će svakakvu pozitivnu kritiku ili bilo šta što govori o budućnosti ove zemlje izglasati. Međutim, tadašnja opozicija je isto bila sa merom. U ono doba nismo se vređali, nisu se pljuvali ministri, nisu se pljuvale kolege.
Demokratska stranka, i time da završim ovu rekapitulaciju stanja, i tada je kao i sada ostala principijelna. Princip je bio i onda i sada zaštita dobre volje. Jednostavno, reakcija Demokratske stranke Srbije na nešto što se zove tortura, onda tortura većine, koja jednostavno nije dopuštala ništa ni u parlamentu ni u medijima, ni u jednom gradu Srbije. A sada, princip je isti, to je tortura manjine. Ne može niko sebi uzeti toliko prava da bi kršio tuđa prava. Ne mogu prava pojedinog poslanika biti totalno apsolutna, kao da ne postoji ništa osim tog prava poslanika. Ona se moraju negde sukobljavati, prikrivati sa pravima drugih. U tome moramo da nađemo meru. Tada sam rekao još jednu rečenicu, i time ću da završim,rekao sam da je reč kao voda, što je više stežete, ona ima sve veći pritisak, uvek prođe i nađe poru.
Međutim, to se odnosilo na reči. Ovo što se danas dešava u srpskom parlamentu, to su ružni gestovi koji zapravo ne dozvoljavaju ne da prođe nešto što je zakonski predlog većine, što je legitimno pravo i legitimna opstrukcija, nego uopšte da ne postoji ova skupština i da ne radi. Hvala.

Replika, zatim gospodin Mamula.

Poštovane kolege poslanici, osnov za javljanje je član 96, stav 2. Poslovnika o radu Narodne skupštine - pravo u ime poslaničke grupe. Naime, evo sada smo bili svedoci jednog neuspelog pokušaja kolege poslanika Jočića da opravda nešto što se ne može opravdati, da je u periodu od sedam godina tako radikalno promenio svoje mišljenje o jednoj istoj stvari, a to se zove Poslovnik Narodne skupštine i prava koje taj poslovnik daje narodnim poslanicima, naravno zasnovan na Ustavu. Taj pokušaj da svoje izlaganje iz 1994. godine prikrije nekim podacima vezanim za opštu situaciju logično ne stoji, jer i to prikazivanje situacije iz 1994. godine dato je na jedan krajnje subjektivan način sa stanovišta i iz ugla stranke kojoj gospodin Jočić i tada i danas pripada.
Naime, pomenuta je 1994. godina, a nije pomenuto da smo već dve godine i nešto bili pod sankcijama UN. Treba podsetiti da su sankcije zavedene 31. maja 1992. godine, da je već dve godine i nešto besneo građanski rat i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, da su već dve godine kolone izbeglica dolazile u Srbiju, nekoliko stotina hiljada ljudi, da već dve godine ovaj tadašnji, nazovinedemokratski režim pomagao je svoju braću sa one strane Drine i šta je suština? To je jedna priča koja pripada objektivno prošlosti i istoričari će dati svoj sud o toj priči. Mi socijalisti nemamo ni jednog razloga da se bilo kog svog poteza, vezano za državnu politiku koja je tada vođena i za pomoć koju smo mi tada pružali svojoj braći u drugim krajevima bivše Jugoslavije, nemamo razloga da se stidimo.
Naprotiv, mi se time ponosimo. Ko misli drugačije, neka kaže argumente i neka da podatke. Ovde je priča o Poslovniku. Taj tzv. nedemokratski poslovnik je davao pravo svakom poslaniku da govori po 10 minuta. Taj poslovnik je davao pravo svim poslanicima da govore 2.500 minuta o nekoj tački dnevnog reda. Uzmite u obzir kada je u pitanju neki zakon. Sadašnji predlog od stranke koja je predlagač, kojoj pripada i gospodin Jočić, daje pravo da se o nekoj tački dnevnog reda govori 300 minuta, 5 sati. Molim vas, 42 sata i 5 sati - o kakvoj je tu demokratiji reč? Taj poslovnik, u vreme kada smo mi činili skupštinsku većinu, je davao pravo svakom poslaniku da može na svaki član bilo kog zakona da podnosi amandman.
(Predsednik: Vreme.)
Demokratska stranka, kao jedna od tadašnjih partija opozicije, 1997. godine je po jednom zakonu dala 1.300 amandmana. Ljudi, o čemu vi pričate? Recite glasno i jasno - hoćemo da sprečimo opoziciju da govori u Narodnoj skupštini, hoćemo da sprečimo opoziciju da daje svoje predloge na neki zakon, hoćemo da sprečimo opoziciju da može kvalitetno i kvalifikovano da kritikuje neki zakon. Nazovite stvari svojim imenom. Zašto se toga plašite? Pričate o efikasnosti, dajete druge argumente. Pričate o opstrukciji, dajete druge argumente. Svesti Skupštinu na ovo na šta je vi svodite, znači ukinuti demokratiju u Srbiji. Ali, to je vaše pravo. A, pravo nas, iz reda opozicije, je da kritikujemo. Građani će razumeti i jedno i drugo, pa će vaš napor za ukidanje demokratije i za ukidanje opozicije, sigurno i kvalitetno, nagraditi na sledećim izborima. A, neće proći mnogo vremena do izbora.

Gospodin Mihajlov, replika.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, teško je porediti stanje koje je za nama sa ovim koje sada imamo i povlačiti paralelu između visokog standarda demokratskih prava, koje ste vi garantovali građanima u vidu vodenih topova, suzavaca, batina, prebijanja studenata, hapšenja, maltretiranja, zatvaranja medija. Stvarno je teško te visoke standarde postići. Garantujem našim građanima da se nikada nećemo truditi da te visoke standarde demokratskog uređenja koje smo imali postignemo. Tu mogu naši građani da budu bezbedni, a vi, gotovo sigurni, da ćete vi ostati jedini u istoriji koji ste se služili u Srbiji tim demokratskim sredstvima, tako da vas u tom pravcu uopšte nećemo poštovati, i nećemo govoriti o tom periodu kao periodu velikih, visokih demokratskih dostignuća.
To sigurno govori i činjenica da su ta visoka demokratska dostignuća i ukidanje direktnih TV prenosa, koje mi nećemo ukidati nikada. To isto govori u prilog načinu na koji ste vi tih 1.200 amandmana stavili ili kako ste o njima glasali - tako što ste ih grupisali, i onda ste sve amandmane o pojedinim tačkama dnevnog reda zajedno raspravljali i odlučivali. To govori o načinu na koji ste se vi ponašali prema tim amandmanima. Vi ste Poslovnik kršili, nije bilo direktnih TV prenosa, nije bilo ničega.
Zapitajmo se koliko je sednica bilo dok ste vi imali svog predsednika Skupštine, koliko tačaka dnevnog reda je bilo i koliko radnih dana je imala ova skupština, dok ste vi vladali ovom zemljom Srbijom, i koliko ste vi zakona menjali i donosili? Sve to govori o činjenici da ste vi jedno pričali, drugo pisali, a treće radili. Krajnje je vreme da se sa tom praksom prestane. Mi ćemo raditi ono što pišemo, nećemo jedno misliti, drugo pisati, treće raditi. O tim demokratskim dostignućima stvarno sa vama nemamo više šta da razgovaramo.