Samo nekoliko rečenica vezano za diskusiju poslanika.
Ministarstvo za rad i zapošljavanje je 8. februara, kada je počelo rad na zakonu, uputilo dopis Saveznom ministarstvu i predložilo da se ono uključi u rad na izradi ovog zakona i da uđu u proceduru izmene saveznog zakona o radnim odnosima.
Sve vreme rada na ovom zakonu Savezno ministarstvo je bilo uključeno, znači sada Sekretarijat, tako da je stigao i dopis koji ću predočiti Skupštini, u kome se kaže da će to Savezno ministarstvo usaglasiti savezni Zakon o radnim odnosima sa ovim zakonom. Može tako zato što u ovoj zemlji sve može, znate. Verovatno vam je poznato da savezni Zakon o radnim odnosima važi samo na teritoriji Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković.
Replika? Pa nema replike, nije vas spomenuo. Samo je dao tumačenje. Za to nema replike. Reč ima Miodrag Stamenković, a posle njega narodni poslanik Veroljub Arsić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvi od diskutanata u jučerašnjoj raspravi reče da ovaj zakon jeste ključni i reformski zakon kojim se zaokružuje set reformskih zakona. Ja bih se samo delimično složio sa tim, jer on jeste jedan od ključnih. Međutim, i redosled i sastav bi trebalo da budu malo drugačiji. Kao što mladi kolega danas reče, mi smo morali prvo da raspravljamo o zakonu o denacionalizaciji, pa da zakonom o tranziciji rešimio probleme koji će se pojaviti u tranziciji, a onda da dođe na red zakon o radu i Zakon o privatizaciji.
Prema tome, kažem, ovo jeste ključni i reformski zakon kojim treba da se omogući priliv kapitala, da se poveća zaposlenost u novim uslovima. Međutim, kao što opet jedan od jučerašnjih diskutanata reče: ovo je najgori zakon. Međutim, kada je za tu stranu najgori, za nas je verovatno najbolji. Zašto? Zato što prekida sve relacije sa prethodnim sistemom, ukida društvenu imovinu, ukida samoupravljanje, pa prema tome mi ne možemo da se vagamo, mi smo direktno obrnuto proporcionalni, pa još jedanput kažem ne baš najbolji, ali tu je negde.
Što se tiče reakcije sindikata, ovakvo reformsko zaokruženje, tj. ovakva reforma sistema podrazumeva uvek socijalni konsenzus. (Zamolio bih kolegu iz Leskovca, gospodine predsedniče, izvinjavam se.) Kada se govorilo o Zakonu o privatizaciji, napravljen je neki dogovor, tj. postignut je dogovor o socijalnom konsenzusu, deo sindikata je to poštovao, ali neki su već sutradan skočili na obaranje. Sada kada u ovom procesu usaglašavanja zakona o radu Ministarstvo kaže da je ispoštovalo sindikate, da ih je konsultovalo.
Međutim, iz njihove žestoke reakcije se ispostavilo da baš nisu uvaženi. Ako posmatramo suštinski njihove zahteve, postavlja se pitanje koji zahtevi sindikata bi trebalo da budu uvaženi. Zbog čega ovog govorim? Na jednom odboru sam rekao, tačno i mi smo iz Nove Srbije za maksimalnu zaštitu zaposlenih. U ovom zakonu se pruža neka zaštita, a koju ćemo pokušati i amandmanima da pojačamo, koje ćemo prihvatati kao pravilne. Zaštita koju su imali u prethodnom sistemu nije bila nikakva. Jedan od kolega juče reče da se nijednim članom ne povećavaju i ne pružaju bolji uslovi, nego što su u starom zakonu. Jeste, taksativno i na papiru, ali pogledajte koju su to zaštitu naši radnici imali. Širom Srbije, od juga pa do severa, garantujem vam da više od 70% zaposlenih nije ostvarivalo pravo na penziono osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Nije ostvarivano pravo na socijalno osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Oni su bili fiktivno zaposleni. Čak, dame i gospodo, nisu ostvarivali ni pravo na zaradu. Nisu je imali, dobijali su neku siću, povremeno na ime toplih obroka i regresa, da li je to zaštita.
Ovakva zaštita kakva jeste, ali realna, postavlja bolju zaštitu. Prema tome, neophodan je socijalni konsenzus, jer bez njega reforme ne mogu da uspeju. U tome svi moraju da spuste nišan i da se dogovorimo kako najbolje da sprovedemo taj težak i bolan proces. Reforma, kao što na jednom odboru reče jedna ministarska pomoćnica, ne može da ne boli, pa će i ova naša da boli.
Kada su u pitanju amandmani koji su podneti na ovaj zakon, hoću samo jednu kratku analizu da napravim. Na 183 člana je podneto 218 amandmana. Međutim, pošto je zakon koncipiran u 18 poglavlja, interesantno je da vidimo koje su to oblasti koje su obrađivane uglavnom amandmanima, znači da su to ključne oblasti za koje su zainteresovani poslanici i populacija.
Nešto amandmana je na prva dva poglavlja, gde je zasnivanje radnog odnosa i gde su osnovne odredbe. Najviše amandmana je upravo u centralnom delu, gde se govori o naknadi štete, prestanku radnog odnosa, ostvarivanju i zaštiti prava zaposlenih itd. Dakle, upravo tamo gde se govori o zaštiti. Mi smo iz Nove Srbije, normalno ovaj zakon ćemo u načelu podržati, jer mi nismo protiv reformi. Naprotiv, mi smo za reforme. Prihvatanjem nekih amandmana pokušaćemo da popravimo ovaj zakon, kako bismo povećali zaštitu zaposlenih, a da istovremeno ne ugrozimo interese poslodavca ili sprečimo priliv kapitala.
Još jedna stvar o kojoj želim da govorim, a retko ko se do sada na nju osvrnuo, a to je upravo zaštita invalida. Razgovarao sam sa predstavnicima nekoliko udruženja invalida, udruženja civilnih invalida rata, boraca itd. Pazite, frapantni su podaci do kojih sam došao. O njima je malo ko razmišljao. Članom 80. i 81, pa čak i amandmanima koji su predloženi na ove članove, ne pruža se apsolutno nikakva zaštita invalida. Evo zbog čega. Ovim članovima i amandmanima se samo obezbeđuje da se zaposlenom invalidu ne može otkazati radni odnos. Da li je to zašita?
Meni je predsednik Izvršnog odbora Saveza civilnih invalida rata rekao: gospodine, naš zadnji zaposleni je 1984. godine. Zadnjih 10 godina njima su ukinuta maltene sva prava. Oni više nemaju prava na banjsko lečenje, a to su ljudi. Međutim, u amandmanima se govori da im se ne može dati otkaz. Oni ne rade, gospodo, problem je sa onima koji treba da se zaposle. Ako neko bude zaštićen zakonom, da ne može da mu se otkaže, neće ga ni zaposliti, jer nema interesa. To nije zaštita.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Zašto ti nisi dao amandman?) Ja za Vas nisam ti, ali nećemo o tome. (Tomislav Nikolić, sa mesta: Promenio si četiri partije, za mene si ti.) S obzirom da je to velika populacija koja zaslužuje malo više interesa, mislim da će Vlada Srbije morati da se pozabavi u nekom od zakona, ne ovim zakonom, beneficijama kod zapošljavanja i poreskim olakšicama, da se omogući da i takva lica dođu do svog radnog mesta i da pošteno zarade svoj hleb.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a sledeći narodni poslanik je Dejan Mihajlov.

Gospođo potpredsednice, više puta sam već rekao za ovom govornicom da je sramota i poniženje za narodnog poslanika da govori  pred salom u kojoj nema ni polovina od potrebnog broja poslanika, tako da reklamiram član 82. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Da bismo nastavili sa radom, molim vas da prvo utvrdimo i obezbedimo kvorum. Hvala.

Primenom Poslovnika, člana 82. stav 5, ako narodni poslanik izrazi sumnju u postojanje kvoruma utvrđenog primenom elektronskog sistema za glasanje, predsednik Narodne skupštine stavlja na uvid računarski izvod prisutnih narodnih poslanika.
Elektronski sistem pokazuje da imamo 132 narodna poslanika. Imamo kvorum. Biće vam dostavljen, predsedniku vaše poslaničke grupe, izvod. Izvolite, imate reč.
(Veroljub Arsić, stoji pored govornice: Pogledajte, u petom redu imate identifikaciju za sedam poslanika, a ...)
Molim službu, ukoliko postoje ostavljene kartice, da ih izvade iz poslaničkih jedinica...
(Veroljub Arsić: Sistem vam nije ispravan.)
Izvolite, dala sam vam reč. Smatram da je sistem u redu. Stav 4. kaže - ukoliko sistem za elektronsko glasanje nije u funkciji, o čemu predsednik Narodne skupštine obaveštava narodne poslanike, kvorum se utvrđuje prebrojavanjem. Mislim da je sistem u redu.
Izvolite, da ne gubite vreme, dala sam vam reč. Da li vi hoćete da govorite ili da prozovem sledećeg? (Žagor - nema kvoruma.)
Molim narodne poslanike da utvrdimo kvorum.
(Jedan broj poslanika napušta salu. Posle šest minuta.)

Konstatujem da imamo kvorum i da možemo da nastavimo rad.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a potom Dejan Mihajlov.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju reče da su u izradi ovog zakona učestvovali poslodavci, sindikati i na kraju Vlada. Kada je u pitanju Vlada, tu je sve jasno. Ovim zakonom najsrećniji će biti sigurno gospodin ministar finansija, Božidar Đelić, a ne radnici, a to zbog pomeranja starosne granice za ostvarivanje prava na penziju na 65 godina, tako da veliki broj radnika neće ni doživeti da ide u penziju, a popunjavaće Đelićev budžet bez problema.
Kada su u pitanju poslodavci, kako reče gospodin ministar, ne znam na koje poslodavce je mislio - da li na ove koji su trenutno ovde u zemlji ili na poslodavce sa Zapada, koji će u rasprodaji koja se zove privatizacija da kupe srbijansku privredu? Iskreno rečeno, mislim da su ti novi poslodavci u stvari i pisali ovaj zakon, koji ni u svojim najluđim i najsmelijim snovima ne smeju da sprovode u svojim zemljama, ali su ga dali nama.
Zašto ne bi mogli takav zakon da sprovode u svojim zemljama? Zato što imaju dobro organizovane sindikate. A, kakvi su naši sindikati? Imamo Asocijaciju nezavisnih sindikata, čiji je dojučerašnji predsednik sadašnji gospodin ministar. Sadašnji predsednik sindikata je gospodin narodni poslanik. Evo, maše mi iz klupe. Sada se i ja pitam sa kojim sindikatima je Vlada pregovarala? Sama sa sobom.
Kada je u pitanju gospodin Smiljanić, on se malo sad tu uzjogunio i pobunio, inače je DOS-ov saborac. Čini mi se čak da je bio na listi DEPOS-a za narodnog poslanika. DEPOS je preteča DOS-a. Postavlja se pitanje: šta se uopšte dešavalo sa ovim sindikatima i ovim protestima koje su sindikati sprovodili? Mislim da su radnici u ovom slučaju bili zloupotrebljeni, da su slagani od svojih sindikalnih vođa, da je postojala realna opasnost, zbog najave ovog zakona, da radnici samoinicijatino izađu na ulice. Pa otud kažu - bolje da to uradimo preko sindikata.
Toliko za moje vreme, koliko sam dobio od DSS-a.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovana predsedavajuća, uvažene dame i kolege poslanici, složio bih se sa kolegom Kovačevićem da je ovo jedan od malo reformskih zakona koje smo dobili od Vlade. Voleo bih, pa verovatno su i građani Srbije očekivali, da ih bude više. Baš zato što je reformski zakon; jer mi iz DSS-a nismo stranka koja može da se ubroji u stranke levice, već naprotiv, stranka desnog centra, koja se zalaže za tržišnu privredu, privatnu svojinu, jedan drugačiji koncept od onog koji smo imali do sada; znači, nismo stranka koja će na način na koji to rade sindikati voditi računa o tom interesu.
Smatramo, samim tim što je ovo reformski zakon, zakon koji treba da uredi na posve novi način jednu određenu oblast, da moraju prilikom izrade ovog zakona da se uzmu u obzir stavovi svih koji će učestvovati u njegovom sprovođenju. Zato je ovo, da kažem, jedna druga strana zakona koji nam dolaze od Vlade, a to je da ti zakoni svoju pravu javnu raspravu dožive tek onda kada uđu u skupštinsku proceduru. To je nešto što, mislim, nije dobro u radu, jer onda moramo kroz neka nategnuta poslovnička tumačenja i varijante da ovaj zakon popravljamo.
Mislim da nije moralo doći do toga da razgovori sa sindikatima počnu tek kada zakon uđe u proceduru, da su ti razgovori u Skupštini Srbije, koji su pravljeni na način na koji su napravljeni, morali da budu vođeni mnogo ranije i da bismo onda imali mnogo više vremena da uskladimo te nejasnoće koje bi postojale nakon tih razgovora. Po meni, to je jedna od osnovnih primedbi koja može da bude usmerena na predloge sistemskih zakona koji dolaze od strane Vlade.
Znači, kao stranka koja se zaleže za tržišnu privredu, privatni kapital, za daleko liberalnije stanje nego što ga imamo sada, za jedno liberalno tržište radne snage, svesni smo činjenice da mora da bude socijalnog dijaloga i socijalnog konsezusa, a naročito kod donošenja ovog zakona. Ovo je zakon koji pogađa verovatno najveći deo građana Srbije, koji pogađa one koji su i koji će biti radno sposobni. On treba da uredi ovu važnu oblast, nadam se, za narednih desetinu godina. Ovo je zakon koji se ne donosi svaki dan, naročito pošto imamo strateška opredeljenja što oslikavaju i sam karakter vlasti koja ga donosi.
Prilikom donošenja ovako važnih zakona moraju se uraditi opsežne analize, posebno uporedno - pravne, naročito zemalja u tranziciji i Evropske unije, grupacije zemalja čiji mi težimo da budemo član, pre svega sadržinski, neformalno, po karakteru vlasti i po prilikama koje vladaju u zemlji. Naravno, ta rešenja ne treba prihvatati zdravo za gotovo, već ih treba uskladiti sa rešenjima i potrebama države Srbije i SRJ. Ta rešenja moraju da budu odraz prilika i društva kome težimo.
Mi smo zemlja u tranziciji. Moramo da budemo pomalo i vizionari kada uređujemo jednu oblast. Znamo da će donošenje ovakvih zakona uvek izazvati razne konfrotacije i sukobe, da nikad neće postojati apsolutna saglasnost. Ali, oko jednog predloga zakona, naročito ovakvog, mora da postoji konsenzus iza koga će stati najveći broj stranaka, a i najveći broj radno sposobnog stanovništva u Srbiji. Ovo mora da bude zakon saradnje, a ne konflikta, jer ukoliko usvojimo jedan zakon koji će nam nakon usvajanja proizvoditi konflikte, od reformi nema ništa.
Suštinska stvar je da mi u narednih godinu dana moramo da se bavimo promenama i reformama, a ne rešavanjem štrajkova i neradničkih protesta. Zato smatram da ovaj zakon mora da bude, pre svega, zakon koji će biti plod socijalnog konsenzusa, socijalnog dogovora, da se ne bismo godinu dana bavili štrajkovima i samim tim odlagali sprovođenje reformi u Srbiji.
Da li su važnije reforme ili je važnije insistiranje na nekim rešenjima koje može i ne mora da bude? Mislim da su ipak važnije reforme. Ova vlada i ova skupština moraju da učine sve da reforme ubrzaju. Zato treba učiniti sve da se konflikti, koji mogu da nastanu u sprovođenju i usvajanju ovog zakona, izbegnu već sada, a ne da te konflikte rešavamo u nekim separatnim dogovorima, da li će to biti Vlade i sindikata, što možda neće biti u skladu sa zakonom.
To je nešto što ova skupština, prilikom donošenja odluke i prilikom rasprave o ovom zakonu, mora da ima u vidu. Stav DSS-a je da smo mi bili više nego spremni za saradnju sa Vladom povodom ovog zakona. Održano je više sastanaka sa ministrom i njegovim saradnicima. Neki naši amandmani su usvojeni, neke amandmane smo mi povukli. Jednostavno, to govori o činjenici da mi želimo da ova Srbija dobije nov zakon o radu, želimo da taj zakon bude dobar i da ga prihvati najveći deo građana Srbije. Naša spremnost za saradnju oko amandmana i oko popravljanja teksta ovog zakona i dalje postoji, čime bi se stekli uslovi da DSS podrži ovaj predlog zakona.
Mi za sada nismo u stanju da podržimo ovakav tekst predloga zakona. Nećemo glasati za njega u načelu. Naravno, nakon rasprave u pojedinostima, videćemo. Ali, za sada nismo u stanju da podržimo tekst predloga zakona.
Ono što je važno, jednako kao donošenje zakona i formalno uređivanje jedne oblasti putem regulative, to je spremnost da se ti zakoni poštuju. Dobar zakon koji sprovodi loša Vlada biće loš zakon. To je suštinska stvar. Ako imamo one koji ne poštuju zakone, dobri zakoni jednostavno neće biti vidljivi.
Zato, na jednom primeru može da se pokaže kako se poštuje ili ne poštuje zakon. Mi smo ovih dana svedoci da se protivzakonito smenjuju direktori zdravstvenih centara i ustanova u Srbiji. Zamenik ministra protivzakonito, protivustavno smenjuje direktore koji nisu iz njegove političke opcije. To govori o tome da dobar zakon, ako ga sprovodi loša Vlada i ako se radi protivzakonito, neće biti zakon koji može da uredi ovu oblast.