Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 145 narodnih poslanika.
Molim vas da utvrdimo kvorum za rad.
Konstatujem da imamo kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radomir Naumov, Stevan Lilić, Milutin Prodanović, Miloš Lukić, Višnja Nežić, Marko Jakšić, Zoran M. Nikolić, Dragor Hiber, Vasilije Pavićević, Zaharije Trnavčević, Petar Mišić, Sredoje Mihajlov, Dragan Jočić, Sava Popadić, Boško Ristić, Radosav Savatijević, Nebojša Leković, Torde Laslo, Pal Karolj i Biači Anton.
Zakasniće Vojislav Došen i Bratislav Grubački, sprečeni su da prisustvuju Pal Šandor pre podne, a Dragan Vukšić popodne.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Prelazimo na 11. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O RADU (nastavak)
Imamo prijavljene predsednike poslaničkih grupa, to smo se dogovorili juče. Ne mogu vam dati reč jer nije pomenuta stranka, nemojte molim vas.
Po Poslovniku, izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, vi kao predsednik Skupštine Republike Srbije, tumačeći Poslovnik, imate obavezu, i moralnu i formalnu, da odlučujete na bazi činjenica sa kojima zaista raspolažete. Prijavljujem povredu Poslovnika, člana 98. stav 1. i 2. jer je, evo ga ovde stenogram, narodni poslanik, predsednik poslaničke grupe DOS, gospodin Čedomir Jovanović, decidno rekao ime stranke SPS-a u negativnom kontekstu i sa punim pravom javio sam se, a vi mi niste dopustili da repliciram, iako evo po stenogramu se jasno vidi da je to učinjeno.
Mislim da imate jednu zaista veliku obavezu da proverite, kada vam se neki poslanik javi na repliku i tvrdi da je bilo tako nešto, a ako sami niste mogli da mu poverujete, jer neko ko je ozbiljan ne bi sebe dovodio u neprijatnu situaciju da se lažno predstavlja, sa lažnim motivom javlja. Ovo vaše ponašanje nije prvi put, ovo je već četvrti ili peti put kada sam ja u pitanju i preostaje mi da tumačim da to ima neke druge konotacije.

Imate pravo na repliku, izvolite. Šta je smešno? Utvrđena je greška i šta sada?

Dame i gospodo narodni poslanici, replika bi imala daleko veću vrednost da je izrečena sinoć u 18 časova, nakon političkog govora narodnog poslanika koji, uzgred budi rečeno, nije u sali i meni lično je neprijatno da govorim kada on nije u sali. Pošto sam tek sada dobio pravo, častan sam u toj situaciji i to pravo treba i da iskoristim.
Politički govor održan u 10 minuta do 18 časova zasigurno je znalcima i poznavaocima zakonske regulative o radnim odnosima zvučao tako, pošto govornik nije imao mnogo argumentacije u samom Predlogu zakona da iskaže, pa se opredelio za politički govor čisto manifestacionog karaktera, koji je imao zadatak da stavi tačku na "i", na kraju jedne sednice gde je u poslepodnevnoj raspravi veliki deo poslanika, vrlo preciznom i decidnom arumentacijom, rekao onu surovu istinu vezanu za Predlog zakona o radu. Nekoliko samo stvari da istaknem.
Govornik je ustvrdio da je prva vlast - DOS-ovska vlast koja sa sindikatima razgovara ravnopravno. To apsolutno nije istina. On je istakao kasnije da su kolektivni ugovori recidivi komunističkog perioda. Upravo postojanje kolektivnih ugovora, kojima se pre svega reguliše odnos zarada, zatim zapošljavanja i otpuštanja sa posla, pokazuje da se u ovoj zemlji ranije razgovaralo ravnopravno sa sindikatima. Konačno, oni koji sa rukovodiocima sindikata i sa radnicima razgovaraju, jako dobro znaju da se tvrdi da je postojeći zakon o radnim odnosima pravi zakon, koji jednako štiti i poslodavca, i radnika i zaposlene.
Međutim, replika je ključno vezana za oblast dugova. To je jedna oblast sa kojom se manipuliše, posebno u poslednje vreme, od vremena Pariskog kluba (a sa Londonskim klubom se opet u Parizu održavaju pregovori). Jednu činjenicu treba reći: ova država je 1991. godine dugovala 4,5 milijarde, a njoj je dugovano 2,5 milijarde dolara. To je ono što je tačno.
Tačno je i to da se dugovi nisu mogli vraćati i da su finansijski tokovi prekinuti. Tačno je i to da dug od 4,5 milijarde dolara nije uvećan u osnovici ni za dolar, ali su obračunate kamate do 12 milijardi dolara. Dotle su one dovele i to 2001. godine, pri čemu istovremeno dug nama od 2,5 milijarde nije dobio kamatu i ostaje u vrednosti od 2,5 milijarde. Oprošteno je ono što se planiralo uzeti na bazi obračuna kamata, dok nisu obračunate kamate koje smo mi imali kod naših dužnika prema nama i tu je suština.
Prema tome, pregovara se o opraštanju dela kamata, a ne o osnovici duga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boris Karaičić, a posle njega narodni poslanik Srđan Petrović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, pre mog izlaganja, molim vas da se malo na jučerašnju raspravu osvrnemo. Zaista smatram da rasprava kako je juče tekla nije dobra; niti je SPS taj koji brani radnike, niti je DOS taj koji treba da brani poslodavce i da pominje Severnu Koreju itd.
Ono što je moja namera danas je da vas uverim u nekoliko stvari, a prva je da je ovaj zakon koncepcijski zaista ideološki. Jeste dobar, podržavam 90% onoga što je napisano, ali sam ubeđen da takav zakon danas u našoj zemlji nije primenjiv i hoću da argumentujem sa podacima do kojih sam došao.
Dakle, ako hoćemo da menjamo naše društvo i ovim zakonom to je poželjno, ali to ne možemo učiniti sa ljudima koji su decenijama vladali našim fabrikama, društvenim firmama, na način koji je samo komunizam dozvoljavao. Ne važi pravilo - svačije, to je ničije - i ne mogu da shvatim da ti ljudi preko noći ovim zakonom postaju poslodavci. Ne mogu da shvatim da niko nije vodio računa o tome da je, ako već pominjemo Češku i Poljsku kao primer, tamo pre ovog zakona o tranziciji donet zakon o lustraciji, a to znači da rukovodioci koji su dugi niz godina upropaštavali društvene firme nisu imali pravo da se 10 godina bave tim poslom, upravo iz razloga koji sam naveo.
Molim vas, ako to ne uzmemo u obzir, dolazimo u situaciju koja je zaista paradoksalna i apsurdna: da ljudi koji sa tržištem i tranzicijom nemaju veze odlučuju o tome gde se usmeravaju firme; odlučuju o strateškim partnerima; odlučuju o tome gde će njihovo preduzeće da ide i kojim putem. Pri tom, naravno, radnici koji su štrajkovali svih ovih deset godina na naše pozive strahuju od toga da bi ti isti ljudi, koji su pre 5. oktobra uvodili radne obaveze, proglašavali neke bivše predsednike za narodne heroje, i veze nemaju sa tržištem, mogli da ih iz puke osvete izbace sa posla, ne zbog njihove radne nesposobnosti, nego iz razloga koji su zaista čisto politički.
Moja teza je da ne mogu komunistički kadrovi da vode privredu kao poslodavci, a ima ih u svim opštinama. Kasnije ću pomenuti opštinu Užice, iz koje dolazim, kao vrlo dobar primer za ovo o čemu govorim. Svako od vas sigurno zna veliki broj tih direktora koji su dugi niz godina upropaštavali fabrike i koji nažalost nisu očišćeni na način koji je zakonski bio moguć.
Ne govorim o tome da je neko od njih bio u SPS-u, JUL-u, da je krao ili nije; možda jeste, možda nije. Govorim o tome da postoje podaci i dokumenta koja kažu da su neki od njih došli na čelo tih fabrika 90-tih godina, dakle prošlog veka, koje su na tim računima imale svote od nekoliko miliona maraka ili dolara, a da su nakon njihovog odlaska sa čela firme, ili nažalost ostanka i dan-danas, ti računi debelo u minusu ili na nuli.
Dakle, nemoguće je da bilo ko pomisli da ti kadrovi mogu ovaj zakon da sprovode. Opet kažem, tekst zakona nije loš, ali je neprimenjiv sa ovakvim kadrovima. Dugo sam merio i razmišljao o tome da li će privatnici, koje ovaj zakon zaista treba da zanima i za koje je dobar, imati više koristi od ovog zakona ako se on sada usvoji ili će naša država imati veću korist ako se on ne usvoji. U tom vaganju sam odlučio da apelujem na vas da ovaj zakon ne usvojimo upravo zbog toga da država svojim odlukama stane na put takvim ljudima.
Pomenuo sam nekoliko mogućnosti: zakon o lustraciji, zakon o tranziciji, a takođe vas opominjem da dok god postoji društvena svojina kao takva ne može biti govora o tržištu, o utakmici na način kako to Zapadna Evropa radi već dugi niz godina. Jer, opet ponavljam, ti ljudi ne razumeju o čemu se radi.
Ne mogu da shvatim da se sindikati, koji su se bavili polutkama, ženskim hulahop čarapama, preko noći zalažu za radnička prava. Nije mi intencija da zbog njih budem protiv ovog zakona, već mi je namera da upozorim da ljudi kao što je, evo samo vezano za Užice, Dragan Subotić - Valjaonica bakra, Milovan Ćorović - Valjaonica aluminijuma, Rade Zagorac - TP Koža, koji su dakle upropastili te fabrike, ne mogu da budu poslodavci ni na koji način.
Mogu biti formalno, ali ne mogu biti suštinski jer je to protiv ovog naroda, protiv ove zemlje i na kraju, naravno, protiv interesa tih radnika, koji su mnogo puta zbog njih bili ugrožavani, pre svega politički, izbacivani sa posla. Oni su se odazivali na naše pozive i dočekali su 5.oktobar, znate i sami, sa velikim nadama, a ne da danas dočekuju ovaj zakon sa strahom da će ih ti isti direktori, taj isti Rade Zagorac, isti Dragan Subotić, da otpuste sa posla. Ti ljudi su imali monopol na izvoz bakra. Bakar je strateški proizvod ove zemlje. Imali su pravo da raspolažu tim proizvodima na način kao da je njihov. Imali su pravo da oni postavljaju upravne odbore, a ne oni njih. Imali su pravo da rade šta hoće i za to nisu kažnjeni. Molim vas, to je propust ove države. Nije to propust tih radnika ili tih ljudi koji sede kod kuće i ovo posmatraju.
Prema tome, suviše je dubok i suviše je veliki problem da bi se jednim zakonskim aktom on rešio. Molim vas, ljudi i njihove sudbine su zaista važniji od mesec - dva dana, koji će se zaista možda izgubiti ako se ovaj zakon povuče iz procedure, pre toga usvoji zakon o tranziciji ili o lustraciji, pa se reši taj problem. Treba da budemo sigurni da će neki mlađi ljudi iz inostranstva, ne kao ja, ne bojte se, nego mlađi ljudi iz inostranstva koji su završili adekvatne škole, njih zameniti, jer znaju posao, znaju o čemu pričaju, znaju o čemu govore. A ne da ljudi koji su, opet kažem, više decenija imali svu vlast, postaju preko noći poslodavci, samo zbog toga što neko ko je pisao ovaj zakon nije vodio računa o redosledu događaja i o tome da, kada pominje Poljsku i Češku, ne može da pomene jedan deo, a da izostavi mnogo važnije zakone koji su pre toga usvojeni.
Dakle, čitava rasprava o kojoj govorim na neki način me je podsetila na to da se jedni eto upinju da dokažu kako su radnici tobož ugroženi. Nisu ni manje, ni više ugroženi samim zakonom. Više su ugroženi pogrešnim ljudima, njihovom svemoći i samovoljom, kojima ni nova država nije na put stala, a sa druge strane verujem da će privatnici, koji zaista čekaju ovaj zakon sa velikim nadama imati razumevanja za ovo što govorim. A to je da država mora, pre nego što krene sa ovim zaknom, da ukine društvenu svojinu, da postigne mnogo toga, u smislu zakonske regulative, pre nego što kaže - eto, mi smo i zakonskim aktima spremni i sposobni da regulišemo ovu materiju na način koji je evropski, demokratski i podrazumeva zapadnu demokratiju kojoj težimo.
Molim vas, i suviše je veliki problem, i suviše je realan da bi se pred njim žmurilo. Ne mogu pred njim da žmurim, jer su me ljudi u Užicu i u drugim gradovima upozoravali i molili da ovo kažem. Rekao sam ono što sam imao. Na vama je da budete vojnici svojih partija ili da kažete - eto, sačekaćemo još par meseci, donećemo onda ovaj zakon i biće mnogo bolje za nas, i za radnike i za poslodavce, ako to vreme sačekamo.

Po Poslovniku, gospodin Kovačević.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, javio sam se da bih ukazao na član 89. našeg Poslovnika, koji govori o pravu šefova poslaničkih grupa da se obraćaju o određenom zakonskom projektu poslanicima. Nemam ništa protiv što je mladi poslanik, gospodin Karaičić, sa ove govornice pozvao poslanike  da ne prihvate  zakon ili pozvao podnosioca zakona da ga povuče, ali imam protiv toga što je on to govorio u ime poslaničke grupe Pokreta za demokratsku Srbiju, jer je sticajem okolnosti on još uvek poslanik u sklopu poslaničke grupe Pokreta za demokratsku Srbiju.
Ovo govorim zbog toga što PDS, kao članica DOS-a, podržava donošenje ovog zakona, zalagaće se za njegovo poboljšanje i definitivno usvajanje. Zbog toga bih molio, gospodine predsedniče, da se diksusija gospodina Karaičića prihvati kao diskusija poslanika Karaičića, a ne kao predstavnika poslaničke grupe PDS-a. Hvala.

Ja, naravno, ne mogu ulaziti u vaše stranačke probleme. On je još uvek zaista predstavnik, odnosno predsednik poslaničke grupe PDS-a i to je nesumnjivo tako. Dok se ne izmeni, to je tako.
(Stanko Kovačević: On je potpredsednik druge opozicione stranke.)
Vi se dogovorite da bude drugačije, pa će biti drugačije. To rešite, na način utvrđen zakonom, preko Administrativnog odbora Skupštine. Ja tu ne mogu ništa. Nemojte sada da vodimo raspravu o PDS-u. Rešiće se to. Hoćemo li da se saslušamo, šta ćemo da radimo? Najlakše ćemo ovaj problem rešiti tako što ćete ceniti argumente koje je gospodin Karaičić izneo.
Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović.

Poštovane kolege, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, sigurno je da je jedno od krunskih predizbornih obećanja DOS-a bilo povećanje standarda građana. Pitaćete se kakve veze ima povećanje standarda građana sa ovom današnjom temom. Međutim, sigurno je to ono što je ljude opredelilo da glasaju za promene. Da bi se došlo do tog predizbornog obećanja, sigurno da je potrebna veća efikasnost privrede. Da bi se ta veća efikasnost privrede ostvarila, sigurno da domaći resursi nisu dovoljni. Potrebna su veća strana ulaganja. Veća strana ulaganja imaju određene uslove. Da bi se do njih došlo potrebna je, pre svega, stabilnost države,  kako države tako i okruženja. Sada ćemo da govorimo o stabilnosti države, jer to je naš cilj. Drugi uslovi za strana ulaganja normalno su i liberalizacija trgovine i cena, poboljšanje bankarskog sistema, zaštita privatne svojine.
Postoji još jedan uslov o kome danas govorimo, a to je liberalizacija tržišta rada. Liberalizacija tržišta rada je jedini od ovih uslova koji može da bude dvostruko shvaćen. Liberalizacija tržišta rada donosi strana ulaganja, koja su nam svima cilj i zbog kojih smo i dobili ove izbore, obećavajući poboljšanje standarda građana. Ali, to je važno imati na umu, liberalizacija tržišta rada može u nekim okolnostima doneti i pomognuti nestabilnost države. Onda tih stranih ulaganja ni nema.
Šta liberalizacija tržišta rada može da donese? Sigurno da je to veliki preokret, to je nešto što donosi veliku promenu u odnosu na sistem u kome smo živeli, ne poslednjih 10, nego poslednjih 50 i više godina. Liberalizacija tržišta rada donosi novi tržišni duh. Ono što je važno, donosi eliminaciju socijalne funkcije iz preduzeća. Svi smo svesni toga da je socijalna funkcija uništila efikasnost i privrednu sposobnost našeg preduzeća, a naročito velikih preduzeća. Donosi nešto što imamo sada kao problem, a to je spajanje formalnog i neformalnog tržišta rada. Takođe, važna stvar za mlađe građane - donosi mogućnost nezaposlenima da uđu na tržište rada, što je sada poprilično onemogućeno. Samim tim se ta diskriminacija nezaposlenih otklanja.
Liberalizacija tržišta rada donosi nešto što može dvostruko da se shvati - neizvesnost, ne samo za poslodavce koji je već sada imaju (znači privatne poslodavce), nego donosi jednu neizvesnost koja je neophodna i za radnike. To moramo da shvatimo.
Međutim, problemi koji postoje kod nas su mnogo veći nego u drugim istočnoevropskim zemljama, koje su došle do te liberalizacije tržišne radne snage. Imamo problem sa socijalističkom prezaposlenošću, a to je nešto što je nastalo pre poslednjih 10 godina, znači nešto što je u cilju socijalizma, urađeno u vreme velikih kolektiva. Takođe, imamo nešto sa čime su se suočile i druge istočnoevropske zemlje, zemlje u tranziciji, a to je predtranziciona i tranziciona nezaposlenost. Takođe, ono što je važno, što je kod nas gore nego u drugim istočnoevropskim zemljama, to je nezaposlenost usled sankcija međunarodne zajednice koje smo trpeli, praktično, poslednjih 10 godina.
Imamo problema i u psihologiji radnika. Nažalost, kod nas se danas plate ne vezuju za rezultate rada. Imamo problem u zaštiti od otpuštanja, kao jednom instrumentu koji donosi rigidnost tržišta radne snage.
Kada se sve ovo vidi, vidi se da je liberalizacija tržišta rada neophodna da bi došlo do stranih investicija, da bi došlo do povećanja efikasnosti privrede. Međutim, vratiću se na ono što je naš konkretan problem: liberalizacija tržišta rada, ako se loše uradi, ako je zakon neadekvatan ili ako nije donet u pravo vreme, može da donese nestabilnost državi. Nestabilnost ili stabilnost države je glavna stvar oko koje se investitori opredeljuju. Znači, treba biti oprezan, treba napraviti određene kompromise. DSS, kao stranka desnog centra, zalaže se za liberalizaciju tržišta radne snage, zalaže se za reforme. Kao odgovorna stranka, mi smo svesni da ne mogu stvari da se gledaju crno-belo.
Mi danas imamo dva suprotstavljena koncepta koji nisu samo kod nas, nego i u svetu - može da se kaže da su to koncept tranzicije šok- terapijom i koncept tranzicije korak po korak. Šok-terapija je kao što znamo, jedan program koji je uradio Džefri Saks, pre 10 godina, a sada imamo i nekih novih viđenja gospodina Štiglica, nobelovca. To su dva suprotstavljena koncepta. Nije lako biti pametan i reći šta je dobro.
Sigurno da je u monetarnoj sferi ono što se kod nas radi na nivou savezne države, znači vezano za politiku stabilnog dinara, vezano za rešenje bankarskog sistema, da je tu šok - terapija dobro rešenje. Međutim, kod zakona o radu, kod tržišta radne snage, mislim da je postepeni put bolje rešenje, da ne bi došlo do socijalnih nemira.
Posle ove opšte priče, šta je nama činiti? Imamo danas zakon o radu o kome treba da raspravljamo.Zakon o radu ima dobra rešenja; međutim, zakon o radu treba da ima jednu određenu psihološku pripremu zaposlenih građana. Oni moraju da shvate sve ovo što sam rekao, znači da se vreme promenilo, da standard ne dolazi sam po sebi, da efikasnost privrede, za koju se svi zalažemo, ne donosi, ne može da donese nešto što se zove sigurnost radnog mesta itd.
Takođe je važno i da se priprema zakona pogleda sa stanovišta trenutne strukture naše privrede. Znači, kada bismo imali potpunu privatnu svojinu, privatne poslodavce, ne bi verovatno dolazilo u pitanje donošenje ovakvog zakona, možda još u nekom liberalnijem obliku. Međutim, naša struktura je da mi imamo društvenu svojinu, da se radnici plaše nekih stvari koje nisu vezane za njihov lični rad, nego su vezane za ono što je prethodno kolega Karaičić govorio, za strukturu društvenih direktora, za strukturu društvene svojine.
Kada se sve to ima u vidu, treba napraviti određeni kompromis. Mislim da je sada kompromis jedino moguć amandmanskim menjanjem zakona, gde ćemo mi popraviti neke članove zakona koji su, po mišljenju DSS, svojevrsne rupe u zakonu koje mogu da posluže za otpuštanje radnika na mala vrata.
Moramo da ih izmenimo. Jedan deo tih amandmana je prihvaćen. Drugi deo amandmana će biti na raspravi i, u zavisnosti od toga kako se bude o tim amandmanima glasalo, svoj stav će zauzeti i Demokratska stranka Srbije.
Važna stvar koja je i bila u praksi, koju su prihvatile gotovo sve političke stranke, jeste socijalni dijalog. To je bila dobra priprema za ovaj zakon. Mi smo imali određene razgovore sa sindikatima. Slažem se da ti sindikati nisu idealni, ali, takvi kakvi su, jedino oni sada postoje. Sve poslaničke grupe su, kao što znate, te razgovore imale i napravile određeni kompromis sa sindikatima. Mislim da bi sada toga trebalo da se drže. Demokratska stranka će se držati tog dogovora, glasaće za amandmane koji su usaglašeni i, u zavisnosti od glasanja, od ishoda glasanja o tim amandmanima, opredeliće i svoj stav o zakonu. Hvala.