Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvi od diskutanata u jučerašnjoj raspravi reče da ovaj zakon jeste ključni i reformski zakon kojim se zaokružuje set reformskih zakona. Ja bih se samo delimično složio sa tim, jer on jeste jedan od ključnih. Međutim, i redosled i sastav bi trebalo da budu malo drugačiji. Kao što mladi kolega danas reče, mi smo morali prvo da raspravljamo o zakonu o denacionalizaciji, pa da zakonom o tranziciji rešimio probleme koji će se pojaviti u tranziciji, a onda da dođe na red zakon o radu i Zakon o privatizaciji.
Prema tome, kažem, ovo jeste ključni i reformski zakon kojim treba da se omogući priliv kapitala, da se poveća zaposlenost u novim uslovima. Međutim, kao što opet jedan od jučerašnjih diskutanata reče: ovo je najgori zakon. Međutim, kada je za tu stranu najgori, za nas je verovatno najbolji. Zašto? Zato što prekida sve relacije sa prethodnim sistemom, ukida društvenu imovinu, ukida samoupravljanje, pa prema tome mi ne možemo da se vagamo, mi smo direktno obrnuto proporcionalni, pa još jedanput kažem ne baš najbolji, ali tu je negde.
Što se tiče reakcije sindikata, ovakvo reformsko zaokruženje, tj. ovakva reforma sistema podrazumeva uvek socijalni konsenzus. (Zamolio bih kolegu iz Leskovca, gospodine predsedniče, izvinjavam se.) Kada se govorilo o Zakonu o privatizaciji, napravljen je neki dogovor, tj. postignut je dogovor o socijalnom konsenzusu, deo sindikata je to poštovao, ali neki su već sutradan skočili na obaranje. Sada kada u ovom procesu usaglašavanja zakona o radu Ministarstvo kaže da je ispoštovalo sindikate, da ih je konsultovalo.
Međutim, iz njihove žestoke reakcije se ispostavilo da baš nisu uvaženi. Ako posmatramo suštinski njihove zahteve, postavlja se pitanje koji zahtevi sindikata bi trebalo da budu uvaženi. Zbog čega ovog govorim? Na jednom odboru sam rekao, tačno i mi smo iz Nove Srbije za maksimalnu zaštitu zaposlenih. U ovom zakonu se pruža neka zaštita, a koju ćemo pokušati i amandmanima da pojačamo, koje ćemo prihvatati kao pravilne. Zaštita koju su imali u prethodnom sistemu nije bila nikakva. Jedan od kolega juče reče da se nijednim članom ne povećavaju i ne pružaju bolji uslovi, nego što su u starom zakonu. Jeste, taksativno i na papiru, ali pogledajte koju su to zaštitu naši radnici imali. Širom Srbije, od juga pa do severa, garantujem vam da više od 70% zaposlenih nije ostvarivalo pravo na penziono osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Nije ostvarivano pravo na socijalno osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Oni su bili fiktivno zaposleni. Čak, dame i gospodo, nisu ostvarivali ni pravo na zaradu. Nisu je imali, dobijali su neku siću, povremeno na ime toplih obroka i regresa, da li je to zaštita.
Ovakva zaštita kakva jeste, ali realna, postavlja bolju zaštitu. Prema tome, neophodan je socijalni konsenzus, jer bez njega reforme ne mogu da uspeju. U tome svi moraju da spuste nišan i da se dogovorimo kako najbolje da sprovedemo taj težak i bolan proces. Reforma, kao što na jednom odboru reče jedna ministarska pomoćnica, ne može da ne boli, pa će i ova naša da boli.
Kada su u pitanju amandmani koji su podneti na ovaj zakon, hoću samo jednu kratku analizu da napravim. Na 183 člana je podneto 218 amandmana. Međutim, pošto je zakon koncipiran u 18 poglavlja, interesantno je da vidimo koje su to oblasti koje su obrađivane uglavnom amandmanima, znači da su to ključne oblasti za koje su zainteresovani poslanici i populacija.
Nešto amandmana je na prva dva poglavlja, gde je zasnivanje radnog odnosa i gde su osnovne odredbe. Najviše amandmana je upravo u centralnom delu, gde se govori o naknadi štete, prestanku radnog odnosa, ostvarivanju i zaštiti prava zaposlenih itd. Dakle, upravo tamo gde se govori o zaštiti. Mi smo iz Nove Srbije, normalno ovaj zakon ćemo u načelu podržati, jer mi nismo protiv reformi. Naprotiv, mi smo za reforme. Prihvatanjem nekih amandmana pokušaćemo da popravimo ovaj zakon, kako bismo povećali zaštitu zaposlenih, a da istovremeno ne ugrozimo interese poslodavca ili sprečimo priliv kapitala.
Još jedna stvar o kojoj želim da govorim, a retko ko se do sada na nju osvrnuo, a to je upravo zaštita invalida. Razgovarao sam sa predstavnicima nekoliko udruženja invalida, udruženja civilnih invalida rata, boraca itd. Pazite, frapantni su podaci do kojih sam došao. O njima je malo ko razmišljao. Članom 80. i 81, pa čak i amandmanima koji su predloženi na ove članove, ne pruža se apsolutno nikakva zaštita invalida. Evo zbog čega. Ovim članovima i amandmanima se samo obezbeđuje da se zaposlenom invalidu ne može otkazati radni odnos. Da li je to zašita?
Meni je predsednik Izvršnog odbora Saveza civilnih invalida rata rekao: gospodine, naš zadnji zaposleni je 1984. godine. Zadnjih 10 godina njima su ukinuta maltene sva prava. Oni više nemaju prava na banjsko lečenje, a to su ljudi. Međutim, u amandmanima se govori da im se ne može dati otkaz. Oni ne rade, gospodo, problem je sa onima koji treba da se zaposle. Ako neko bude zaštićen zakonom, da ne može da mu se otkaže, neće ga ni zaposliti, jer nema interesa. To nije zaštita.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Zašto ti nisi dao amandman?) Ja za Vas nisam ti, ali nećemo o tome. (Tomislav Nikolić, sa mesta: Promenio si četiri partije, za mene si ti.) S obzirom da je to velika populacija koja zaslužuje malo više interesa, mislim da će Vlada Srbije morati da se pozabavi u nekom od zakona, ne ovim zakonom, beneficijama kod zapošljavanja i poreskim olakšicama, da se omogući da i takva lica dođu do svog radnog mesta i da pošteno zarade svoj hleb.