Imali ste još 45 minuta, mogli ste da nastavite.
Reč ima narodni poslanik Dragan Kovačević, a posle njega Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, već osam meseci ovde sedim i slušam one koji su brinuli o radnicima.  Zaklinju se u radnička prava, kunu se u zaštitu dece, kunu se u poštenje. Nažalost, činjenice govore drugo.
Bespredmetno je podsećati ovaj napaćeni narod šta je nasleđeno. Nasleđeno je to da mi svake godine, prema podacima, imamo manje jedan grad. Bela kuga je zavladala, a brinemo se o mladima. Nasledili smo milion nezaposlenih, jedina smo zemlja u Evropi koja je izmislila pojam čekanja. Radnici su na čekanju, a šta čekaju, to oni sami znaju. (Koliko znam, nalazim se u najvišem skupštinskom domu, a ovi neartikulisani krici, ne znam od koga i zbog čega dolaze). Nasledili smo da je produktivnost u ovoj zemlji najniža u Evropi.
Ne vredi pričati o tome šta je bilo, nego kako će biti, kakav je put i način da se izađe iz ove situacije. Vreme samoupravljanja je prošlo. Svi se deklarativno zalažemo za brzu i efikasnu privatizaciju. Da li su svi iskreni u tim namerama, kada to govore, to ostaje svakom pojedincu na savest i na obraz. Da bi se izašlo iz ove krize, neophodno je da se radi brzo, da se radi tačno, a kao posledica toga mora da bude i sve jeftino.
Kako raditi brzo, kako raditi tačno i kako raditi jeftino? Brzo se može raditi ako imate dobru tehnologiju, koju mi nemamo. Tačno se takođe može raditi ako imamo dobru opremu, a nju nemamo, što znači da smo upućeni na razvijene zemlje. Kako se može raditi jeftino? Može se raditi, i to je poruka, osloncem na sopstvenu pamet, koja se nažalost još uvek nalazi van naših granica.
Jeftino se može raditi da se da šansa sposobnim, pametnim, radnim i poštenim, da im se da prava šansa. Prava šansa će im se dati onog trenutka kada budemo u stanju da razdvojimo rad od nerada, lopovluk od poštenih ljudi, da sposobni napreduju, a da ih ostali slede. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a posle njega Zoran Anđelković.

Poštovani gospodine predsedniče, predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, mi socijalisti smo protiv Predloga zakona o radu, o kome Skupština Republike Srbije danas raspravlja i to iz dva bitna razloga.
Prvo, ovaj zakon nije ni trebalo da uđe u skupštinsku proceduru, s obzirom da je oblast koju zakon tretira vrlo detaljno, sveobuhvatno i kvalitetno rešen postojećim zakonom. Drugo, ovaj predlog zakona je retrogradnog karaktera, po sadržini neprecizan, sa mnogo praznog prostora, time otvoren za mnoga voluntaristička rešenja i tumačenja, naročito od strane i u korist poslodavaca, a na štetu zaposlenih.
Socijalisti su protiv predloženog zakona i biće protiv njegovog usvajanja. Ako pak ovako loš zakon bude usvojen, mi ćemo nakon dolaska na vlast ovaj zakon ukinuti i doneti novi, u interesu zaposlenih i građana Republike Srbije.
Poštovane kolege, zašto je predloženi zakon o radu loš i zašto ga ne treba usvojiti? Nije reformski zakon, ne unapređuje i ne poboljšava pojedine oblasti koje reguliše, kao što su zasnivanje radnog odnosa, zaštita zaposlenih, pitanje zarade, naknade zarade, prestanka radnog odnosa, porodiljskog odnosa i druga pitanja. Naprotiv, predložena rešenja su gora u odnosu na postojeća.
Ako je to tako, a jeste, postavlja se pitanje koji je pravi cilj donošenja ovog zakona, koji je pravi cilj zakona koji smanjuje prava zaposlenih, kao i onih koji ostanu bez posla, koji poslodavcu olakšava mogućnost da sa posla udalji sve zaposlene koji mu nisu potrebni, koji poslodavcu nameće male obaveze. Cilj je, u stvari, vrlo jasan: poslodavcu, domaćem ili stranom, a pogotovu stranom, jer se ovaj zakon donosi zbog njih, daje se mogućnost da otpusti zaposlene i da ga to što manje košta.
Sprovođenjem ovog zakona Vlada Republike Srbije će obaviti jedan loš posao po zaposlene i društvo u celini, a u interesu pojedinaca i interesnih grupa. Stvoriće pravni osnov za masovno otpuštanje zaposlenih, dati poslodavcima pravo da budu arbitar koji odlučuje koliko zaposlenih i koji zaposleni će moći da rade, a koji neće.
Šta drugo očekivati od Vlade Republike Srbije koja nema jasan koncept ekonomskog razvoja. Umesto da vodi računa o zaposlenima, da učini nešto za pokretanje proizvodnje, povećanje zapošljavanja, da podstakne investicije, da kreditira mala i srednja preduzeća, Vlada Republike Srbije stoji po strani, kao da se to nje uopšte ne tiče. U privredne tokove se meša samo onda kada treba kadrove DOS-a ustoličiti ili kada ih treba zaštititi od zaposlenih.
Privreda zemlje se nalazi u jako lošem stanju. Proizvodnje nema ili gotovo ne postoji. U padu je u odnosu na prošlu godinu, koja je bila pozitivna sve do oktobarskih događaja, kada je zbog kriznih štabova DOS-a strmoglavo krenula naniže. Ovo je "Ekonomska politika", datum 19. novembar tekuće godine. Podaci: industrijska proizvodnja u septembru 2001. godine u odnosu na septembar 2000. godine manja je za 4,9%; industrijska proizvodnja u periodu januar-septembar 2001. godine u odnosu na isti period prošle godine manja je za 3,5%.
Država je posle toga potpuno nerezonski i van logike državnih interesa dozvolila uvoz svega i svačega, što treba i što ne treba, onog što se proizvodi i onog što se ne proizvodi, i time i ono malo proizvodnje, što je ostalo posle 10 godina sankcija i posle bombardovanja naše zemlje, gotovo potpuno uništila.
To potvrđuje i spoljno-trgovinski deficit, koji je za 35% veći nego u vreme sankcija. Za prvih devet meseci taj deficit je iznosio 2,12 mlrd. dolara. Ovaj potez vlade DOS-a dodatno je zatvorio neka preduzeća i doprineo povećanju nezaposlenosti, koja je sve veća i veća.
Od onih obećanih 6,5 mlrd. dolara, naravno, nema ništa. Od ekonomske pomoći takođe nema ništa. Od investicija i podsticanja proizvodnje takođe ništa. I ono malo novca što dođe u našu zemlju kroz donacije ne stiže do proizvodnje. Posledica toga je, naravno, loš život građana Srbije. Po određenim podacima, 40% građana živi gore nego prošle godine, a 50% živi kao i pre, iako sada bez sankcija, bez izbeglica, bez pomoći srpskom narodu i bez bombardovanja naše zemlje.
Rekao sam da Vlada Republike Srbije nema jasnu ekonomsku koncepciju. Nema, naravno, pozitivnu. Ako je strategija Vlade Srbije da privredu, iznurenu 10-godišnjim sankcijama i bombardovanjem, ne obnavlja i ne pomaže, da ne vodi računa o vitalnim ekonomskim interesima zemlje, da naše tržište preplavi strana roba, da vrednost preduzeća padne, da se omogući privatizacija za male pare i uz to da se donese zakon kao što je ovaj - koji će omogućiti masovno otpuštanje zaposlenih i nikakve obaveze poslodavca, a sve pod firmom reformi i zahteva tržišta, usaglašavanja sa propisima Evropske unije, koji to nije, i naravno povinovanje diktatu multinacionalnih kompanija - onda je to loša ekonomska politika, onda je to nikakva ekonomska politika Vlade Republike Srbije.
Kolege poslanici, zakon o radu koji je predložila Vlada Republike Srbije je loš. Dokaza za to ima nebrojano. Pomenuću samo neke. Kako dobro može biti rešenje koje poslodavcu daje mogućnost da zaposlenom otkaže ugovor o radu tj. da ga otpusti usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog čega prestaje potreba za obavljanjem određenog posla?
Koji su to kriterijumi na osnovu kojih se donosi odluka o promenama koje određuje, naravno, poslodavac, kao i za rešenje da se otkaz može dobiti samo zbog radne discipline, odnosno ako je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Šta znači - takvo ponašanje? To znači da poslodavac određuje sadržaj ovog pojma, on određuje šta je kod ponašanja zaposlenog dobro a šta nije, šta je tako a šta nije.
Loša su i rešenja o visini otpremnine, koju poslodavac treba da isplati zaposlenom kome je radni odnos prestao zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Zaposleni koji je radio preko 30 godina dobija otpremninu od najmanje petostruke zarade, a za manje radnog staža dobija se naravno i manje novca. Ova rešenja ne samo da su gora po zaposlenog od postojećih, nego su i nepovoljnija od rešenja u Evropi.
Loša su takođe i rešenja o visini novčane naknade za zaposlene kojima radni odnos prestane zbog nemanja potrebnog znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Naravno, uopšte se ne zna na koji se način utvrđuje da neko nema znanja i sposobnosti da radi određene poslove. Jedno od prethodnih pitanja je kako se uopšte bez znanja i sposobnosti mogao i zaposliti. (Glasovi - e, to je pitanje....)
Loša su i rešenja o sudbini zaposlenih koji postaju višak u preduzećima. Uopšte se ne vidi ko će voditi računa o tim ljudima. Ako ova rešenja, da zaposleni lako dobija otkaz i da poslodavac ima male obaveze, pridodamo već usvojenim rešenjima o sudbini, odnosno o pravima zaposlenih kojima prestane radni odnos, dobija se potpuna slika socijalnog miljea države u kojoj živimo i brige države o njenim građanima.
Naime, u toku proleća ove godine Skupština je usvojila izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica i tada je smanjeno pravo na novčanu nadoknadu za lica koja ostanu bez posla. Šta da radi čovek sa preko 25 i više godina radnog staža koji dobije otkaz? Šta da preduzme radnik sa preko 50 godina života, ako je uz to žena i invalid? Ko će njih ponovo primiti na posao i gde će se oni zaposliti?
Vlada ne vodi računa o statusu zaposlenih. Ovaj poziv Vlade Republike Srbije da se u dane praznika koji još nije ukinut radi je vrlo zanimljiv. Kaže - treba da se radi. Samo se sada postavlja pitanje - šta da rade i ko će da plati taj rad u vreme praznika koji se, kao što se zna, plaća više.
Molio bih vas, gospodine predsedniče, da se mi kao Skupština izjasnimo o tome da li ćemo mi raditi 29. i 30. novembra, s obzirom da mi, poslanici Socijalističke partije Srbije, smatramo da se zakon mora poštovati dok se novi ne usvoji. Savezna vlada i Savezna skupština su imali puno prilika da Zakon o državnim praznicima ukinu. Oni to nisu učinili. Mi smatramo da zakon treba da se poštuje.
Na kraju, sva ova i druga rešenja pokazuju da je zakon loš i poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će biti protiv usvajanja ovog zakona. Hvala.

U okviru svog izlaganja vi ste, između ostalog,  zahtevali, što je po Poslovniku moguće, da se Skupština izjasni, i ako je potrebno bolje danas nego sutra, da bismo znali da planiramo svoje vreme. Dakle, gospodin Obradović je predložio da se izjasnimo o tome. Nije predložio da se radi, nego je predložio da se ne radi  (žagor).
(Obradović, sa mesta: ... da se poštuje savezni zakon.)
Da, samo da vidim u kojoj formi to da stavim na glasanje. Jer, nemamo predloga da se radi. (Žagor.) Teško mi je, jer neko mora da predloži da se radi. Ako ne donesemo odluku da se radi, primenjuje se zakon.
(Obradović, sa mesta: "Predlažem da se poštuje savezni zakon". Žagor.)
Imamo predlog da se radi ... dobro, imamo pravo da donesemo odluku da se radi neradnog dana. Tu se ne radi o poštovanju zakona, imamo pravo da donesemo odluku da se radi.
Imamo predlog, dakle ... (žagor) molim vas da se saslušamo, da Narodna skupština radi 29, u četvrtak.
Molim narodne poslanike da se izjasne.
Za 81, protiv 38, uzdržanih sedam, nije glasalo 36, ukupno 162 narodna poslanika.
Dakle, nemamo odluku, tačno je na pola. Nije da nemamo odluku, nego predlog da se radi nije prihvaćen.
Molim vas da nastavimo rad.
(Žagor.)
Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da nastavimo rad.
Ne znam u koje ste vi škole išli. U mojim školama nije na času ovako smelo da se galami.
Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, a posle njega Živko Selaković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, danas je pred nama jedan od onih zakonskih predloga koji svakako možemo nazvati ključnim u ukupnim reformama Vlade Republike Srbije i skupštinske većine. Za razvoj ekonomije našeg društva veoma je važna mera između uloge države i državnih institucija i tržišta i njegovih institucija i funkcija. Naše društve ne može da stvori efikasnu razvojnu ekonomiju, niti se mogu razviti tržišta, ako se ne izvrši temeljna deregulacija i liberalizacija, ako se kapitalom ne pokrenu uspavani resursi, a kasnije izvrši socijaldemokratizacija i poboljšavanje statusa pojedinaca koji nisu iskoristili šansu, ili nisu mogli da je iskoriste, u skladu sa principima socijalne odgovornosti onih koji su stvorili prinose i dobit.
U Novoj demokratiji dajemo prednost individualizmu nad kolektivizmom, kako u politici, tako i u ekonomiji. Jedina cigla i zidar ekonomije jeste pojedinac, pojedinac koji nije pod patronatom države koja radi sve za njega, pogotovo ne države koju smo nasledili, koja je zbog pokroviteljstva i služenja jednom gospodaru u ovih deset godina postala Guliver na staklenim nogama, div bez snage.
Za traženje mere između uloge države i tržišta i pojedinca u sektoru rada, pogubne su dve pojave - anonimna, društvena svojina i stopljenost uloge poslodavca, menadžera i radnika u jednu ličnost, zaposlenog radnika. To je društvena šizofrenija na čijem bolesnom tkivu izrastaju autoritarni politički pokreti koji brinu samo o svojoj vlasti i interesu svojih političkih klanova. Vrema iza nas je to dobro pokazalo. Na tome izrastaju pokušaji da se zadrži monopol - na prinadležnostima niskog nivoa, na ekonomiji skromnih rezultata, na sigurnosti za danas, na strahu od razvoja, na strahu od razvoja političke grupacije sa jakim nacionalnim i kolektivističkim predznacima koji usporavaju društvo da razvije kapitalizam evropskog tipa koji je pokazao da je sa svojim institucijama, državnim tržišnim i vrednostima najviše učinio za ekonomsko i duhovno blagostanje pojedinca.
Šta danas imamo? Poštovane kolege, na našem sivom tržištu rada monopol drže radnici koji su zaposleni u društvenim firmama u kojima imaju male prinadležnosti, jer im je dovoljno penziono i socijalno osiguranje. Zato i na crno rade za manje plate i obezbeđuju sivom kapitalu ekstraprofit.
Ovaj zakon je svakako jedan od onih zakona koji je najduže bio u jednoj, nazovimo opštoj raspravi. On je pretrpeo mišljenja najrelevantnijih institucija i pojedinaca zainteresovanih za samu materiju ovog zakona. Ne treba opominjati da je Međunarodna organizacija rada uzela aktivno učešće prilikom izrade Predloga ovog zakona. S tim u vezi, možemo reći da ovaj zakon treba konačno da postigne ono što je već rečeno, ali moramo ponoviti, a to je da odvojimo rad od nerada i da dovedemo našu ekonomiju u tržišne uslove privređivanja.
Naravno da ovaj zakon sam ne može dovesti Srbiju u uslove da ekonomija bude tržišna, po svim njenim elementima. Imamo situaciju da smo u periodu koji je iza nas doneli zakone o poreskom sistemu naše zemlje i doneli smo Zakon o privatizaciji. Zakon o privatizaciji i zakon o tržištu rada su svakako u čvrstoj vezi, korelaciji, treba da donesu stvaranje tržišta kapitala, a ujedno zakon o radu treba da donese stvaranje tržišta rada. Kada smo govorili da Zakon o privatizaciji znači investicije, sada zakon o radu znači da će krajnji domet njegovog donošenja biti stvaranje tržišta radne snage.
Zato, gospodine ministre, u svakom slučaju, upućujem apel vama da prenesete Vladi da ona sasvim sigurno i efikasno nastupa i da nastavi sa započetim reformama, ne plašeći se da dolazi u Skupštinu sa zakonima koji su reformskog tipa. I ova vlada i ova skupština u svakom slučaju imaju dovoljno reformskih i demokratskih kapaciteta da Srbiju dovedu na onu stranu za koju možemo reći da je strana bogatijeg i sretnijeg društva. Naravno da je krajnji cilj približavanje i instaliranje Srbije i SRJ u Evropsku uniju. Iskreno se nadam da ćemo nakon četiri godine mandata biti na pragu Evropske unije. Nova demokratija će glasati za ovaj zakon i Nova demokratija smatra da smo korak bliže Evropi.

 Reč ima narodni poslanik Živko Selaković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, članom 35. Ustava i članom 13. Predloga zakona je regulisano pravo na rad, slobodu rada, dostupnost rada i mnogo toga što radniku pripada. Ponuđenim tekstom Predloga zakona o radu, očigledno radnik puno toga neće ostvariti, jer pojedini članovi zakona su suprotni republičkom i saveznom Ustavu i saveznim zakonima, što bi u daljoj primeni dovelo do kolizije.
Pomeranjem starosne granice na 65 godina - a postoji velika mogućnost da se novim zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju poveća dužina radnog staža, kako kod žena tako i kod muškaraca, za otprilike pet godina - mnogi penziju neće ni dočekati, imajući u vidu standard, uslove života naših radnika.
Hteo bih samo da ovo potkrepim činjenicom. Uzmimo profesiju lekara - da sve završi u redovnom roku, tu je i stažiranje, a još muškarac odlazi na odsluženje vojnog roka, ne može da počne sa radom pre 30. godine. Pod uslovom da je 40 godina radni staž, to je 70 godina. Sada samo navodim primer, recimo, da li je možda jedan hirurg sposoban da u 70. godini pristupi nekim komplikovanim operacijama? Tu ima dosta lekara, pa, ako nisam u pravu, mogu i da me demantuju.
Posebno predlagač zakona, kao i obično u svim predlozima zakona, zaobilazi položaj seljaka, a zaboravlja da je to najveća populacija kod nas, da od seljaka i njegove proizvodnje živimo svi. Radni dan seljaka je dvostruko duži od normalnog radnog dana, znamo da započinje pre izlaska sunca, posle zalaska sunca prestaje. Seljak do 65. godine života sigurno ovakvim radom ostvari pravo na dvostruku penziju, kad bi mogla da se dobije, a njemu se i ova postojeća isplaćuje unazad za dve - tri godine, i to u iznosu da ne može ni kafu da kupuje tog meseca.
O pravu iz radnog, odnosa tj. o radu naših žena na selu iluzorno je i govoriti. Naša seljanka, u odnosu na zaposlenu ženu u redovnom radnom odnosu, nema ni izdaleka, odnosno ni upola prava i skoro nikakvu socijalnu sigurnost.
I ovo da potkrepim činjenicom, da samo navedem trudničko i porodiljsko pravo žene na selu. Nije retkost da žena na selu mesec dana posle porođaja odlazi u njivu, jer njeno gledanje i odgajanje deteta zakonom skoro da nije ni predviđeno.
Iz svega iznetog, kroz uložene amandmane, poslanička grupa SSJ predložila je korigovanje tj. izmene nekih članova u Predlogu zakona o radu, kako bi se eventualno poboljšalo i nešto ispravilo u ovim lošim predlozima o pravu na rad i radnim odnosima uopšte.
Inače, poslanička grupa SSJ ne može podržati i prihvatiti ovakav predlog zakona o radu, jer poverenje koje smo dobili od naroda ne daje nam pravo da glasamo za zakone po kojima građani treba lošije da žive. Ja bih ovo potkrepio, da ne govorim demagoškim jezikom, time da poslanička grupa SSJ konstruktivno prilazi i razmatra svaki predloženi zakon, što smo i dokazali našim glasanjem za pojedine zakone za koje smo smatrali, da tako kažem, da mogu da prođu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slađan Mijajlović.

Predlog zakona o radu definitivno prekida sa dosadašnjim konceptom uređivanja radnopravnih odnosa, koji su po svojoj prirodi ugovorni, ali je u svakoj državi, pa i kod nas, sloboda ugovaranja bitno umanjena, pre svega zbog velikog društvenog odnosno socijalnog značaja ovih odnosa. Ograničenja koja postavlja važeći zakon toliko su velika da se o slobodi ugovaranja  gotovo ne može ni govoriti.
Po ovom predlogu, međutim, prava radnika i poslodavaca dobrim delom uređivaće se ugovorom o radu, dakle, saglasnošću volja poslodavca i zaposlenih. U formalno-pravnom smislu, njihove volje su jednake i slobodne, ali u ekonomskom niti su jednake, niti slobodne. Položaj na tržištu rada u dobroj meri uticaće na sadržinu ugovora o radu, u okviru zakonskih mogućnosti.
Jer, postoji neka ravnoteža, ne zavise samo zaposleni od poslodavaca, već i poslodavci od zaposlenih, ali u našoj stvarnosti ona je veoma narušena, i to na štetu radnika, jer je mnogo nezaposlenih, a malo uspešnih poslodavaca koji nude posao. Iz ove činjenice proističe i većina problema koji će se pojaviti u toku primene ovog zakona.
Drugi načelni problem jeste što je ovaj zakon napisan pre svega za neke buduće poslodavce i zaposlene kod njih, a to su privatna preduzeća, pa velika ovlašćenja data direktoru privatnog preduzeća ne bi mogao imati direktor društvenog ili javnog, jer je njihov položaj u svemu različit, što proizilazi iz oblika svojine.
Član 1. Predloga zakona određuje koncept celog zakona, odnosno izvore radnog prava, a to su - po ovom predlogu - ovaj i posebni zakoni, pravilnik o radu, kao opšti akt koga donosi poslodavac, i ugovor o radu, kao pojedinačni pravni akt konkretnog radnika i poslodavca.
Kolektivni ugovori nisu obavezni, ali su dozvoljeni. Do sada su bili obavezni, Vlada je obezbeđivala uslove za njihovo potpisivanje, čak ih je i sama potpisivala, tako da su više predstavljali podzakonske akte Vlade za sprovođenje zakona, nego same kolektivne ugovore, jer ono što je obavezno ne može se zvati ugovorom koji je po svojoj prirodi saglasnost volja, dakle, dobrovoljan. Propisati da je kolektivni ugovor obavezan, moguće je jedino ako je sindikat vladin, a Vlada ima sindikalni program, sama je najveći poslodavac.
Novina je i to što ne postoji obaveza poslodavca da oglašava slobodno radno mesto. Za ovo rešenje postoje neki opravdani razlozi, međutim, to je bilo direktno u suprotnosti sa članom 13. Predloga, stavom 2, gde je stajalo da je svakom pod jednakim uslovima dostupno radno mesto. Zato je dobro što je član 13. brisan, zbog ove nesaglasnosti, a da li je suštinski dobro - po meni, nije.
Novina je i to što u Predlogu zakona ne postoji kategorija radnog mesta, koja je bila ključna u dosadašnjim zakonima o radu, kao skupa poslova i radnih zadataka koje zaposleni obavlja. To je proizilazilo direktno iz člana 12. Predloga, koji je propisivao da je zaposleni obavezan da savesno obavlja sve poslove koje mu poveri poslodavac. Ovaj član je, istina, brisan prihvatanjem amandmana, ali je ostao član 105. koji kaže da poslodavac može zaposlenom ponuditi zaključenje ugovora o radu, pod izmenjenim uslovima, i da zaposleni može dobiti otkaz ukoliko to ne prihvati.
Izmenjeni uslovi ugovora o radu mogu značiti i drugo radno mesto. Izostavljene su i odredbe o raspoređivanju na drugo radno mesto. To je prepušteno volji poslodavca, bez ikakvih ograničenja. Na primer, po važećem zakonu takva mogućnost postoji, ali u postupku i u uslovima koje je u praksi bilo gotovo nemoguće ostvariti.
Novina je i to što se ne predviđa vođenje disciplinskog postupka, ne postoji podela na lakše i teže povrede radnih obaveza. Predlog zakona pravi jednu drugu podelu, na opravdane i na neopravdane otkaze ugovora o radu. Taksativno nabraja razloge i opravdanog i neopravdanog. Postojanje ovih razloga utvrđuje poslodavac, ali u postupku koji nije propisan. Međutim, nekog postupka ipak mora biti, jer i sam Zakon u članu 103. stav 1. tačka 1) i tačka 2) koristi termin "ako je utvrđeno".
Član 22. Predloga zakona je brisan i to je dobro, prvo zato što je bio duboko nepravedan prema radnicima i što je bio u direktnoj suprotnosti sa članom 119, jer je članom 22. propisano da poslodavac koji kupi preduzeće može otkazati koliko god hoće ugovora o radu, a da pri tom nije obavezan da isplati otpremninu, na šta poslodavca obavezuje član 119. koji propisuje da zaposleni koji dobiju otkaz, zbog toga što su tehnološki višak ili preduzeću slede organizacione i ekonomske promene, imaju prava na otpremninu, a visina otpremnine zavisi od dužine radnog staža. Inače, mislim da je visina otpremnine mala, da je niska. Dobro je što ovaj zakon važi i za zaposlene u državnim organima, gde su do sada radni odnosi uređeni posebnim zakonom, odnosno Zakonom o radnim odnosima u državnim organima.
Nadležnost sudova po ovom zakonu nije ograničena. Sudovi se mogu upuštati u ocenu zakonitosti postupka i ispitivati, odnosno ocenjivati materijalne razloge za otkaz. Međutim, veliko je pitanje da li sudovi sada imaju znanja i sposobnosti da ocene da li neki lekar ima znanje i sposobnosti da radi kao lekar, tako da će se verovatno sudska praksa orijentisati na neku vrstu ograničene jurisdikcije po ovom zakonu tj. kontrolisaće samo zakonitost postupka, a neće se upuštati u materijalne razloge otkaza. Dakle, imaćemo najverovatnije neku vrstu ograničene jurisdikcije.
Neki naši amandmani su prihvaćeni i ne vidim razloga da još neki ne budu prihvaćeni, i u tom slučaju DSS će ipak glasati za ovaj zakon.