Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Stranka srpskog jedinstva je rekla juče, a i danas da nećemo glasati za ovaj zakon iz više razloga. Od kada je ova skupština formirana, ne znam koji nam je ovo radni dan po redu, takođe ni u jednom članu ovog zakona  ne govori se o poljoprivrednim proizvođačima, o onima koji plaćaju penziono i socijalno osigurnje. I oni su neki radnici, a niko ne vodi računa o njima.
Umesto da je u ovom članu predloženo, a to će Stranka srpskog jedinstva uraditi kada bude došla na vlast, da poljoprivredni proizvođači imaju beneficirani radni staž, da im za 12 meseci priznamo još tri meseca i da za 20 godina rada, odnosno 30 godina rada na imanju, na njivi, odu devet godina pre u penziju. Mislim da to oni zaslužuju, imajući u vidu da su mnogo teško živeli zadnjih 10 godina, a još teže u 2001. godini.
Ako znamo da radnici koji plaćaju obavezu penzionom i socijalnom osiguranju - poljoprivredni proizvođači, nemaju zaštitnu opremu, ne dobijaju radna odela kao što dobijaju drugi radnici u radnim organizacijama, ne mogu da odu na more, odnosno u banju, pošto je more luksuz za seljaka, a banja nije; banja je neophodna za poljoprivrednog proizvođača, jer su to polubolesni ljudi; znači, preko sindikata da plati u više rata, on to ne može, nema ta prava, jer nema ni sindikat.
Takođe, mi svi govorimo da se borimo protiv bele kuge, a u članu 71. ne mogu da primetim da se pomaže majkama koje rađaju decu, nego se još oduzimaju neka prava koja su imale pre. Kada Stranka srpskog jedinstva kada bude došla na vlast sve majke koje budu rodile treće i četvrto dete imaće platu i ne treba da rade.
One majke koje žive na selu, a ne rade nigde, imaće takođe platu, jer mi moramo da vodimo računa o selu i da mlade ljude motivišemo da ostanu na selu, da pomognu svojim roditeljima, odnosno da zamene svog roditelja. Poznato je, gospodo, da sve manji broj radnih mesta ima u gradovima, da više nema stanova, da roditelji moraju svojoj deci da obezbede stanove, odnosno kuće na selu, a odakle će oni sve to da naprave ako se ti mladi ljudi ne motivišu na ovaj način.
U članu 103. se kaže - ako se utvrdi da zaposleni nema potrebna znanja i sposobnost za radno mesto gde radi, iako tamo radi 30 godina, dođe poslodavac i kaže: znate šta, vi više niste sposobni, daću vam otkaz. Mislim da onaj ko je predložio ovaj član nikada nije bio radnik, ni poslodavac, a možda nije ni živeo u ovoj državi.
Stranka srpskog jedinstva takođe neće glasati za ovaj zakon zato što oni koji su merodavni da kažu da je ovaj zakon dobar, to su tri najveća sindikata u ovoj zemlji. Tri najveća sindikata su se dogovorila da se zakon prihvati, a dogovorili su se sa nama, sa poslaničkim klubovima DOS-a i opozicije, ukoliko se prihvati 50 amandmana, a Stranka srpskog jedinstva je rekla da će glasati za taj zakon. Rečeno je da su ti amandmani usaglašeni i da će Vlada prihvatiti, a kasnije smo čuli u izveštaju da su odbijeni i da će biti prihvaćeno samo 19 amandmana.
Takođe, neko je rekao da smo mi prepisali ovaj zakon od zemalja koje su bile u tranziciji. Nijedna zemlja nije slična Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno Srbiji. Nijedna zemlja nije imala sankcije 10 godina, nije bila u izolaciji, nije ratovala kao Srbija i Jugoslavija. Tehnologija proizvodnje je zastarela, izgubili smo tržište i umesto da smo povećali proizvodnju, da smo stavili na noge one fabrike koje su propale, pa da im posle toga prodamo te fabrike, nismo u stanju da radnicima, koji su zadnjih 10 godina primali platu od tri do 150 maraka, za neko izvesno vreme obezbedimo ono što je obećano: da će posle tri meseca svaki radnik imati 300 maraka; posle šest meseci 700; da te ljude prvo stavimo na noge da mogu, ukoliko ostanu bez posla, da prežive i ishrane svoje porodice.
Neko je takođe rekao da oni koji su otišli u grad, ostavili svoje njive i nisu hteli da rade, neka se vrate na selo da rade svoje njive itd. Oni će se vratiti na selo, ali oni su živeli tako što su imali jednu platu u preduzeću, a na selu su obrađivali neko svoje imanje. Međutim, to stariji ljudi znaju, pre 30 godina ko je imao 10 hektara zemlje na selu bio je najbogatiji čovek. Danas ko ima 10 hektara zemlje na selu jedva može da preživi i prehrani svoju porodicu.
Stranka srpskog jedinstva neće glasati za ovaj predlog zakona iz još jednog razloga, zato što je ovaj zakon u direktnoj suprotnosti sa saveznim zakonom. Nama je poznato, a naročito predsednik države Vojislav Koštunica stalno govori da je legalista, pa ukoliko je to i njegova partija nadam se da neće glasati za ovaj zakon, jer ovaj zakon nije dobar i direktno je štetan po radnike u Srbiji.

Narodni poslanik Rafailović traži pravo na repliku jer je pomenut poljoprivredni proizvođač, a on je jedini poljoprivredni proizvođač. Nemojte da pravimo sprdnju od Skupštine.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega narodni poslanik Bratislav Đurić.

Poštovani narodni poslanici, svaki  zakon predložen od strane Vlade Republike Srbije, koji je došao na usvajanje Narodnoj skupštini, u obrazloženju sadrži, kao razlog za donošenje,  stvaranje uslova za sprovođenje započetih reformi i stvaranje pozitivnog ambijenta za realizaciju postavljenih ciljeva. Koje je sve ciljeve postavila ovakva vlada kakva jeste, to ona samo zna.
Znam da je cilj ovog zakona ostaviti radnika na milost i nemilost poslodavcu, jer kako drugačije tumačiti član 1. Predloga zakona, kojim se napušta kolektivno pregovaranje, to jest nude alternativna rešenja između kolektivnog ugovora, pravilnika o radu i ugovora o radu. U tom smislu treba izmeniti Predlog zakona, tako da kolektivni ugovori budu obavezni instrument uređivanja radnih odnosa, da se poslodavci i sindikati obavežu da kolektivno pregovaraju. A ne da poslodavac koji nije zaključio pojedinačni kolektivni ugovor, obaveze i odgovornosti po osnovu rada uređuje pravilnikom o radu ili ugovorom o radu. Još sve to u skladu sa zakonom i drugim propisima. Treba izmeniti i propisati da se kolektivni ugovori primenjuju na sve zaposlene.
Novim predlogom zakona o radu uvodi se apsolutna nesigurnost radnog mesta. Ako se stalno pozivate na evropsko zakonodavstvo, onda treba zakonom obezbediti nivo sigurnosti radnog mesta u skladu sa međunarodnim standardima. Predlog zakona ne određuje ni pod kojim posebnim uslovima može biti promenjeno radno mesto, ni pod kojim se kriterijumima zaposleni raspoređuje sa jednog na drugo radno mesto.
Ko će odlučivati da li su raspoređivanja legalna? Ako to čini sud, ne znam po kojim kriterijumima bi doneo takvu presudu. Da bi došlo do raspoređivanja radnika, mora prvo da se zasnuje radni odnos, a za to treba slobodno radno mesto.
Da bi svakom bilo dostupno to radno mesto pod jednakim uslovima, poslodavca bi trebalo obavezati da slobodno radno mesto i uslove za zasnivanje radnog odnosa prijavi organizaciji za zapošljavanje, da ona oglasi prijavljeno radno mesto u sredstvima javnog obaveštavanja i na njenoj oglasnoj tabli, a najkasnije u roku do pet dana od dana prijema prijave. Ako toga ne bi bilo, a u zakonu to ne postoji, to bi bilo suprotno Ustavu Srbije i saveznom Zakonu o osnovama radnih odnosa, koji predviđaju da je svakome pod jednakim uslovima dostupno radno mesto.
Članom 22. Predloga zakona o radu predviđeno je da "kada dođe do promene poslodavca - spajanje, pripajanje, podela, prodaja preduzeća i slično - prava i obaveze iz ugovora o radu prenose se na novog poslodavca, uz pismenu saglasnost zaposlenog i novog poslodavca". Smatram da radni odnos radnika ne treba dovoditi u pitanje ni na koji način. To je vrlo ozbiljno socijalno pitanje. Ako bi se to rešavalo uz pismenu saglasnost zaposlenog i novog poslodavca, to bi praktično zavisilo samo od volje poslodavca, da li zaposleni ostaje u radnom odnosu ili ne.
Takođe smatram da član 26, koji reguliše radni odnos na određeno vreme, ima dosta manjkavosti. Predložena formulacija najblaže rečeno je čudna. Radni odnos se zasniva na određeno i na neodređeno vreme a oba traju neprekidno.
Svaki prekid radnog odnosa kraći od 30 dana, i formalno i stvarno, predstavlja prekid radnog odnosa. Za vreme tog prekida ne mogu se ostvarivati prava iz radnog odnosa i po osnovu rada. Ovakvo rešenje uzrokovalo bi značajnije teškoće u postupku ostvarivanja drugih prava van radnog odnosa, tj. prava iz socijalnog osiguranja.
U članovima 30. do 32. treba predivideti da zaposleni, koji zasnuje radni odnos za obavljanje poslova, ima pravo na obavezno socijalno osiguranje. U članu 33. takođe treba izričito reći da zaposleni koji zasnuje radni odnos za obavljanje poslova kućnog pomoćnog osoblja ima pravo na obavezno socijalno osiguranje. I kod jednog i kod drugog instrumenta tzv. fleksibilnog oblika zapošljavanja pravo na obavezno socijalno osiguranje treba izričito propisati. Ovo pravo se ne može podrazumevati time što je predviđena mogućnost za zasnivanje radnog odnosa. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, standardni učinak i puno radno vreme. Minimalnu zaradu određuju sindikati, poslodavci i Vlada. Ako se u roku od 10 dana ne dogovore, minimalnu zaradu određuje Vlada.
Mislim da bi sindikati i organizacije poslodavaca trebalo da sporazumno urede visinu minimalne zarade. Ako ne mogu da se sporazumeju, da se to pitanje tek onda arbitražom, uz učešće predstavnika Vlade, reši.
Smatram da je neprihvatljivo da razlog za otkaz ugovora o radu bude ponašanje zaposlenog. Zbog toga on ne može nastaviti rad kod poslodavca, jer je ta odredba krajnje voluntaristička i pruža mogućnost za ograničene zloupotrebe od strane poslodavca.
U slučaju otkaza iz člana 103. stav 1, tačka 1) i 2) zaposlenom prestaje radni odnos isplatom novčane naknade. Ta naknada je nedovoljna, pa u tom smislu predlažem da se prihvati amandman SPS-a, gde bi ta novčana naknada imala smisla i pružila iole vrednu materijalnu pomoć.
Uopšte je i nepotpun koncept arbitraže predložen u zakonu, član 123. i 155. Kaže se, sporna pitanja između poslodavca i zaposlenog mogu se rešavati pred arbitražom. Odluka arbitraže je konačna i obavezna i za poslodavca i zaposlenog. Mislim da je takva formulacija dosta neprecizna, da bi trebalo da se celovito i sistematski posebno reguliše pitanje razrešavanja kolektivnih radnih sporova, tj. zaštite pojedinaca i zaposlenih.
Doduše, članom 156. Predloga zakona o radu se kaže da "učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora mogu pred nadležnim sudom da ostvare zaštitu prava utvrđenih kolektivnim ugovorom". Ako je to već predviđeno u Predlogu zakona, članom 156, onda treba predvideti da dok traje arbitraža ne ističe rok za pokretanje spora pred nadležnim sudom.
Na kraju, ovakav predlog zakona o radu je protiv mladih. Ako radni odnos u smislu člana 99. prestaje kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina radnog staža, ukoliko se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju, ako je to tako, a u Predlogu zakona jeste, perspektiva mladih oko zaposlenja u takvim uslovima zaista ne postoji. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Bratislav Đurić, a posle njega narodni poslanik Đorđe Mamula.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o radu. Prošlo je više meseci od početka rada na izradi tog zakona. Kao jedan od učesnika u tom radu sa punim pravom mogu da iznesem pravu istinu svega onoga što se događalo.
Ovde smo čuli puno netačnih stvari, da ne kažem neku težu reč, od ljudi što nemaju pojma šta se dešavalo. Vlada Republike Srbije pozvala je sve relevantne sindikate, sve tri sindikalne centrale, poslodavce, Privrednu komoru Srbije, oni su sa resornim ministarstvom formirali socijalno-ekonomski savet, koji je punih četiri meseca radio na izradi Nacrta zakona o radu.
Više verzija tog zakona je bilo u opticaju. Svi mi koji smo želeli da učestvujemo u tome smo radili, poboljšavali te projekte, tako da smo došli do konačne verzije zakona. Održano je više desetina javnih rasprava u svim većim gradovima u Srbiji, gde je prisustvovalo nekoliko hiljada zainteresovanih, predstavnika sindikata, rada i zainteresovanih građana. U gradu u kome živim, u Nišu, bile su dve javne prezentacije, na kojima je učestvovalo više od 500 zainteresovanih privrednika i predstavnika sindikata.
U izradi Nacrta i poboljšanju tog teksta samo predlozima Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata ugrađeno je oko 30, uslovno rečeno, amandmana, koje smo mi podneli za vreme izrade Nacrta koji su sada sastavni deo zakona. Šta mi želimo? Mi kao sindikat želimo da zakon bude primenjiv, a da ne bude spisak dobrih želja. U prethodnom zakonu o radu, na koji se mnogi ovde pozivaju, imali smo "veoma dobar zakon", a u stvarnosti najsiromašnije radnike Evrope i najveći broj nezaposlenih u Evropi.
Znači, taj zakon nije bio dobar i treba ga promeniti, što danas i radimo. Za Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata ovakav predlog zakona je, uz određena amandmanska poboljšanja, prihvatljiv. Shodno tome sam kao poslanik u parlamentu podneo dva amandmana i verujem da će biti prihvaćeni.
Protesti koji su se desili i na koje su se mnogi sa ove govornice pozivali, kako su to vodili sindikati, istine radi, to je apsolutno netačno. Jedan sindikat od tri sindikalne centrale u ovoj zemlji je vodio te proteste, ili preciznije rečeno - vrh tog sindikata. Po njihovoj masovnosti, od nekoliko stotina do nekoliko hiljada ljudi, vidi se koliko su radnici Srbije prihvatili te proteste kao radničke proteste.
Ti protesti su imali za cilj ne da zaštite interese radnika, već naprotiv da zaštite interese onih povlašćenih iz redova Samostalnog sindikata Srbije, dojučerašnjeg osnovnog stuba režima Slobodana Miloševića. Mogli smo prethodnih dana iz štampe da se obavestimo o aktivnostima njihovog predsednika gospodina Mike Smiljanića.
Pitam se nešto drugo, a to pitanje postavljam i vama, da li su mogući i neki drugi protesti? Kažem - da. I to veoma verovatno protesti onih građana Srbije i onih radnika koji su pre svega za reforme, koji su glasali za promene, koji su glasali za reforme i koji su dali glas Demokratskoj opoziciji Srbije - dr Vojislav Koštunica da ih sprovede.
Mogu da vam kažem da je strpljenje tih građana i radnika na kraju i da nije daleko dan kada će ti radnici podići svoj glas.
A što se tiče onih koji zdušno kritikuju zakon, a koji su do juče bili u vlasti, koji su usrećivali radnike Srbije i doveli ih u stanje u kojem su bili a sada jesu, od njih ne treba očekivati nešto drugo. Jedna opoziciona stranka je to jasno rekla sa ovog mesta, da će oni glasati protiv svih mogućih zakona koje Vlada Republike Srbije bude predložila. Naravno, to je i očekivano.
Druga opoziciona stranka, koja je dojučerašnji partner Samostalnog sindikata Srbije, naravno da to radi, to je sprega i zajedničko delovanje te političke stranke i tog sindikata.
Čiji sam ja plaćenik - kako čujem. Do juče sam bio, od tih istih koji me pitaju, prozivan kao strani plaćenik, NATO plaćenik. Bili smo šačica bezumnika itd. Sada kažu nešto drugo. A kažem ovako - obraćam se samo poslanicima Demokratske opozicije Srbije - dr Vojislav Koštunica, onima kojima je narod dao mandat da izvrše reforme i da ovu zemlju uvedu u Evropu. Onima drugima ne treba se obraćati. Narod je rekao šta misli o njima.
Ovima kojima se obraćam predlažem da usvoje zakon, jer je on jedan u nizu zakona koji su potrebni, reformskih zakona, koji će dovesti Srbiju na mesto koje joj pripada. Ovde je puno govoreno i o demografskim pristupima. Mogu i ja da dam doprinos tome, pa recimo da kažem - a šta će nama uopšte zakon, za šta će nam? Nije nam potreban zakon o radu. Eto, recimo, može da postoji samo jedan jedini član i pročitaću ga: "Rad treba da bude odmor, bilo kakvo preterivanje je nedopustivo, a ako radnik pretera u poslu, dobiće otkaz". Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula.

 Budući da je jasno da - Amerika i Engleska nisu postale zemlja proleterska, a i da Kanada nije zemlja udruženog rada, došli smo do privatizacije i do Predloga zakona o radu. Za prihvatanje ovog zakona najveći problem će biti stanje svesti i nespremnost ljudi da prihvate jedno novo vreme.
Neko kaže da bi trebalo da prođe prelazni period. Prelazni period traje 55 godina ovde, pa koliko još prelaznih perioda treba da prođe. Tu svest je najbolje izrazio jedan bivši političar, koji je rekao da mu je podjednako važan univerzitet koliko i bilo koja zemljoradnička zadruga. Naravno, to se oseća do dana današnjeg.
Ovo društvo je živelo na socijalnom kompromisu između vlasti i naroda po principu "evo vam nekakav standard, nemojte dirati vlast", a posle smo došli do toga da je to koštalo 20 milijardi dolara duga. Budući da su neki rekli da ovaj predlog zakona nije dobar: da li možda treba da vratimo onaj zakon za vreme čijeg delovanja je milion ljudi otišlo na rad u inostranstvo; ili da vratimo onaj zakon za čijeg vremena je zemlja zadužena 20 milijardi dolara duga; ili da vratimo onaj zakon koji je važio za ono vreme kada je predsednik Vlade Republike Srbije, Stanko Radmilović, sa ove govornice rekao da se iz suve drenovine ne može iscediti kap vode.
Tako smo saznali da je privreda Srbije propala pre sankcija, a ne kako nam je objašnjeno - posle sankcija. U situaciji kada su radnici višak rada a vode se kao fiktivno zaposleni, postavlja se pitanje da li jedna fabrika koja ima 10 hiljada zaposlenih, a treba da ima pet hiljada, ovu razliku od pet hiljada ljudi treba da otpusti.
Takođe se postavlja pitanje da li poslodavci imaju pravo da otpuštaju. Kakvo pravo imaju ako nemaju pravo da otpuštaju. Naravno, zakon ovde predviđa i određene socijalne programe - kako zbrinuti višak zaposlenih i kako ih prekvalifikovati. Mislim da su to dobre strane ovog zakona i da bi odlaganje reformi bilo samoubilačko, jer svet neće čekati da mi donesemo najbolje zakone da bismo mogli da se uklopimo u moderno društvo.
Socijalni mir je ovde kupovan, pa smo videli kako je taj socijalni mir brzo ispario. Međutim, ono što je za mene vrlo važno, to je da su u izradu ovog predloga zakona kao konsultanti bili uključeni Svetska banka i Vlada Nemačke. Mislim da je to poruka za sve nas. Ne verujem da je slučajno Svetska banka dala predloge za ovaj zakon, a i Vlada Nemačke.
Ako ovaj zakon ne bude prihvaćen to će imati svoju cenu, isto kao što će prihvatanje ovog zakona imati cenu. U ovoj situaciji smo u prilici da opet biramo između dva zla i da izaberemo ono koje će biti manje. Eto, to bi bilo ono što sam mislio ovom prilikom da kažem o ovom zakonu.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, lično mi veoma godi ova rasprava danas popodne i nadam se da će ovako kvalitetne rasprave dovesti do rešenja  kojima će biti zadovoljni oni za koje se zakon i donosi. Lično delim mišljenje sa mojim kolegama poslanicima da ovaj predlog zakona o radu nije sistemski zakon, već prateći zakon već donetog Zakona o privatizaciji. Da je to tako, čuli smo iz više izlaganja poslanika iz različitih poslaničkih grupa.
Dodao bih i sledeće - ovakav pomoćni zakon, koji treba da prati Zakon o privatizaciji, neće doneti željene efekte u vidu ulaska kapitala u našu zemlju bez dodatnih uslova kao što su zakon o denacionalizaciji i zakon o korišćenju prirodnih resursa. To ćemo najbolje videti na tenderima koji su raspisani, recimo, za Beočinsku fabriku cementa i za "Venčac" iz Aranđelovca.
U obrazloženju Predloga zakona o radu Vlada Republike Srbije tvrdi da su kao konsultanti u pripremi zakona učestvovali eksperti Nemačke, Svetske banke i Međunarodne organizacije rada, odnosno MOR-a. Sindikati pak tvrde da Predlog zakona o radu nije usaglašen sa MOR-om. Izvesno je da je Vlada Republike Srbije zanemarila primedbe i konstataciju MOR-a da Srbija nema potrebe da žuri sa promenom radnog zakonodavstva, jer skorije nećemo ući u Evropsku uniju.
Radi javnosti i istine šta se sve predlaže ovim zakonom, navešću primere iz nekoliko članova. Član 1. je izrazito sporan. U tom članu i dalje piše da poslodavcima na raspolaganju stoji ugovor o radu ili kolektivni ugovor. Treba naglasiti da se pri zasnivanju radnog odnosa isključuju institucije oglasa, odnosno konkursa. U članu 88. navodi se da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme bolovanja do 30 dana. Bolovanje, odnosno naknada za bolovanje je u visini od 65% zarade. U članu 92. se predlaže da poslodavac može, a to valjda znači da ne mora, zaposlenom da isplati otpremninu pri odlasku u penziju i pomoć u slučaju smrti zaposlenog ili člana uže porodice. Užu porodicu više ne čine roditelji zaposlenog.
Zatim, u članu 103. se kaže da poslodavac može da otkaže zaposlenom ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi, koji se odnose na radnu sposobnost, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Otpremnina u slučaju otkaza zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog kreće se od dvostrukog do petostrukog iznosa zarade.
Radi javnosti, povodom rešenja utvrđenog u članu 71. predloga zakona, gospodin ministar je na sednici koja je održana 26. novembra 2001. godine istakao da je podela porodiljskog odsustva, na deo porodiljskog odsustva i na deo odsustva sa rada radi nege deteta, izvršeno zbog toga da bi se omogućilo da otac deteta koristi pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta. Međutim, to nije tačno, jer je u stavu 5. ovog člana predviđeno da otac deteta može da koristi prava iz stava 1. ovog člana, što znači pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta. Iz ovog proizilazi da je ova podela izvršena samo zbog visine naknade, jer će naknada za vreme odsustva sa rada radi nege deteta biti znatno manja od naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva.
Drugo, u vezi sa tim, naveo bih realni cinizam u odgovoru Vlade Srbije na predlog amandmana o dužini trajanja porodiljskog odsustva: "Ukupna dužina porodiljskog odsustva određena je ukupnom ekonomskom situacijom i položajem naše porodice, u kojoj je neophodno da oba roditelja rade, kako bi obezbedili materijalnu sigurnost porodice. Osim toga, imale su se u vidu i realne mogućnosti zbrinjavanja sve dece jaslenog uzrasta za vreme dok majke rade." Komentara nemam, samo ne znam u kom vremenu ova naša vlada živi i radi.
Mi smo amandmanima pokušali nešto da izmenimo i poboljšamo, ali izgleda da to stvarno neko ne želi. Definitivno, ovim zakonom se od radnika prave najamnici, od onih koji imaju sreće. A za one koji to nemaju, izbor će biti biro rada ili ulica. Na kraju, da kažem da su za vreme uvođenja ovog predloga zakona u skupštinsku proceduru mediji i neki političari stvorili i indikativno usmerili pravu antiradničku histeriju. Zašto do te mere, treba se zapitati.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović.