Ima dva razloga: prvi je, što su nama poslanicima novim Poslovnikom DOS-a oteli vreme koje nam je potrebno da bi mogli kvalitetno da govorimo o temi o kojoj hoćemo; drugi je, što mi, socijalisti, pitanje autonomije Vojvodine ne smatramo kao dnevno- političko pitanje, već kao pitanje koje traži rešavanje na jednoj kvalitetnoj osnovi za trajno vreme. Predlog zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine (Vojvodine) predstavlja krunu pritisaka za proširivanje prava i nadležnosti AP Vojvodini, pri čemu se kao reper uzima i koristi Ustav iz 1974. godine.
Takvi pritisci nose u sebi jaku i jasnu tendenciju separacije od Srbije i svesno podsticanje gašenja osećanja nacionalne pripadnosti. Pri tome se politički cilj perfidno prikriva i zamagljuje insistiranje na ekonomskim koristima od vraćanja nadležnosti Vojvodini; ekonomskim argumentima, tj. prljavom i zlonamernom medijskom pripremom političkog terena - da je Vojvodina ekonomski opljačkana od strane Republike Srbije - pred javnošću se prikrivaju separatističke namere, tj. nastojanje da se raznovrsnim pritiscima i političkim trgovinama što više atributa državnosti dobije za Vojvodinu, a da se stvori što veći broj institucija koje karakterišu državu, da bi se u povoljnom trenutku, normalno uz svesrdnu pomoć sa strane, donela tzv. "legalna odluka o otcepljenju Vojvodine".
Nužnost preciziranja pojedinih pitanja u oblastima normativne nadležnosti autonomne pokrajine utvrđena je članom 109. stav 1. tač. 2. i 3. Ustava Republike Srbije, i to je nesporno, ali je sporan način da se to učini u jednom republičkom zakonu. Eklatantan primer kršenja Ustava Srbije je da se u jednom jedinom republičkom zakonu preciziraju pojedina pitanja nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine u svih osam oblasti navedenih u Ustavu Srbije i još isto toliko nenavedenih oblasti, a koje su određene ovim zakonom, koji je danas predložen.
Dakle, ovaj zakon se zamišlja kao zakon nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine, takav po Ustavu Srbije nije uopšte moguć. Uz saglasnost sa Ustavom Srbije bilo bi moguće sledeće: prvo, da se jedan broj ovih pitanja koja nisu u zakonodavnoj nadležnosti Republike Srbije utvrde u Statutu Autonomne Pokrajine Vojvodine; a drugo, da se pojedinačnim republičkim zakonima kojima se uređuju pojedine oblasti, kao što su kultura, obrazovanje, društvena briga o deci, unapređenje zaštite životne sredine, izvrši poveravanje poslova iz zakonodavne nadležnosti Republike Srbije Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Učiniti to samo jednim republičkim zakonom, kada već postoje republički zakoni u svim navedenim oblastima, značilo bi proizvođenje nesklada i haosa u pravnom sistemu Srbije.
Dakle, o jednom istom pitanju, i to u svim oblastima utvrđenim u ovom predlogu zakona, bila bi različita rešenja; jedno bi bilo u republičkom zakonu, a drugo bi bilo u tzv. omnibus zakonu.
Među pojedinim pitanjima navedenim u 24 imenovane oblasti koje bi se poverile autonomnoj pokrajini, našao bi se dobar broj onih koji se stvarno mnogo uspešnije mogu urediti i obavljati na regionalnom nivou umesto što se obavljaju na centralnom nivou; u mnogim oblastima nalazi se jedno pitanje koje ne može biti u nadležnosti autonomne pokrajine, a to je pitanje vršenja upravnog nadzora i uopšte nadzora nad primenom odgovarajućih republičkih zakona; isključivo pravo da vrši upravni nadzor nad izvršavanjem svojih zakona ima i može samo Republika Srbija.
I na kraju, između dva oprečna stava - da ne treba nikakva autonomija bez obzira na motive koji su uticali na ovakav stav; i stava da autonomija ide dotle da prerasta u nezavisnu republiku koja može ići u separatizam - socijalisti su za autonomiju koja ni u jednom segmentu ne podriva temelje državnosti Srbije, dakle, ni u jednom momentu ne narušava celovitost i suverenitet Srbije.
Imajući u vidu dva osnovna principa za koje se zalažu socijalisti, solidarnosti i socijalne pravde, neprihvatljivo je, za socijaliste, recimo, da u nekoj opštini koja ima prosečan lični dohodak dve ili tri hiljade da dete osnovac ili srednjoškolac sa kredom na drvenoj tabli piše i uči, a u sredinama gde je 20 hiljada prosečan lični dohodak to rade na najsavremenijim računarima.
Prema tome, socijalisti ne mogu prihvatiti ovaj zakon koji u sebi nosi krik ili bolje reći nesreću koja ide i vodi ka razbijanju jedinstvene Srbije, daljem rasparčavanju i uništavanju Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Dušan Budišin, a posle njega, narodni poslanik Stanko Kovačević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je u toku dosadašnje diskusije uglavnom dosta toga rečeno, ali pravo da vam kažem, ja sam ovaj zakonski predlog prvo posmatrao čisto esnafski. Naime, dugogodišnja praksa me je naterala da čim neki zakon izađe moram da ga uzmem u ruke i prvo da vidim kako će on biti primenjivan. Brižljivo sam ga pročitao. Dakle, sve ovo što se predlaže - kao što govore konstatacije, i zamerke pojedinih opozicionih poslanika - neće moći da se sprovede, odnosno izazvaće teškoće i haos - to stoji. Jednostavno stoji.
Ovakav način je, rečeno je to, a ja ću samo ponoviti - protivustavan. Zašto? Pre svega, ako se ovim želi regulisati najmanje 25 oblasti gde postoje posebni zakoni i to na ovakav način, onda to mora da stvori pravni haos. To je jedna stvar.
Drugo, ako Republika treba da prenese one prerogative koje i sama nema, onda šta je to nego kršenje Ustava. Najzad, pominjanje nekih novih instituta, kao što je ombudsman, ne znam čemu vodi kada ga u Ustavu nema.
Prema tome, čisto sa ustavnopravnog stanovišta ovo ne može da prođe. Ima još nešto što je dosta isticano u današnjoj diskusiji i meni je žao što je predsednik Skupštine Vojvodine izrekao ovde dosta netačnosti, pa se posle ispravio - nije pretnja; a i da je pretnja, narod kaže - ne može se mečka plašiti rešetom, ali je upozorenje veliko. Ne znam kome upozorenje, da li poslanicima uopšte ili samo poslanicima pojedinih političkih stranaka.
Vidite, jedan od mojih prethodnika, mojih prijatelja iz DSS-a, rekao je da je ovaj zakon, odnosno njegovo predlaganje da je imalo artiljerijsku pripremu, negde od jesenas. Rekao bih da ta artiljerijska priprema ne traje od jesenas, ona traje, ravno, od tada kada je konstituisana Pokrajinska skupština. Odmah da budemo, dame i gospodo, načisto sa jednim - ta pokrajinska skupština jednostavno ne odražava svojim sastavom političku moć pojedinih stranaka. To je tačno i prema tome, ako se pozivamo na neku apsolutnu većinu, onda to treba da imamo u vidu.
To je isto toliko tačno kao što je tačno i to da gospodin koji je jutros govorio sa ove govornice, kao i njegovi zagovornici i istomišljenici, ne zastupaju većinski deo naroda u Vojvodini. Nas su tako zastupali 1974. godine, a trebalo je 1974. godine i kasnije živeti u Vojvodini, pa videti kako je izgledala ta autonomaška blagodet. Tada su, dame i gospodo, iz pojedinih sudova u Vojvodini i pisaće mašine su odnošene za Novi Sad, a uvek sam bio protivnik beogradizacije, ali mi sada ne treba ni novosadizacija.
Upravo smo to uvek i tvrdili, to tvrdim i sada, da je sve ovo jedan najobičniji politički marketing jer ga ja drugačije ne mogu oceniti. Donosimo jedan zakon, gubimo vreme unapred, priznajući da je protivustavan, a ja ću vas podsetiti samo na tonove koji su se čuli i na Zakonodavnom odboru.
Molim vas, predstavnik Vlade kaže da je to presedan. Da li može zakon da bude presedan? Zatim, kaže se da je ovo nužno zlo - nemojmo se igrati sa Ustavom. Ovde je u pitanju država. Država očigledno za neke od nas ima samo geografski pojam. Za mene i moje prijatelje iz DSS država je nešto drugo i zato ovaj zakon nećemo podržati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Stanko Kovačević.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, da bismo bili u političkom trendu zahteva za autonomiju, moja koleginica iz Nove demokratije dr Andrić i ja se dogovorismo da donesemo odluku da formiramo autonomnu oblast Ostružnica-Umka,  da zahtevamo od Vlade Srbije pregovore o prenosu određenih nadležnosti.
Ima to istorijski značaj, zato ćemo takav zahtev postaviti, jer su Ostružnica i Umka poznate iz doba srpske borbe za samostalnost, a dereglijama preko Save se obavljala značajna trgovina, vojnim materijalom, i namirnicama, između Austrougarske i tadašnjih srpskih oblasti. Možda bi naša autonomna oblast mogla da obavlja trgovinu sa budućom republikom Vojvodinom, opet tako preko Save.
Evo sada, šala neka bude na stranu, iskreno da vam kažem - nekih diskusija ovde sam se uplašio; uplašio sam se zbog toga što su one više vodile raspravi o ustavu i ustavnom položaju, nego o zakonskom aktu; to me navodi na pomisao da se možda neko ne plaši budućih ustavnih odrednica i određivanja novog ustavnog položaja i organizacije Srbije, pa bi možda želeo da sve to preduhitri, da ga nešto, ne daj bože, ne iznenadi.
Posebno sam se uplašio zbog činjenice da predstavnik predlagača, personifikovan u liku predsednika Skupštine AP , za ovom govornicom upozori poslanike Skupštine Srbije - ne usvojite li ovaj predlog zakona, i to bez amandmana Vlade Republike Srbije, onda ćemo mi okrenuti drugi list i na drugi način razgovarati.
Ubeđen sam da ovaj zakon, kao što smo sinoć razgovarali, neće moći da bude lako primenjiv, bez usvajanja amandmana koje je dala Vlada Republike Srbije, bez obzira što su predstavnici Vlade Republike Srbije učestvovali u kreiranju ovakvog predloga zakona. A posebno me iznenadilo što predstavnik jedne poslaničke grupe izađe za ovu govornicu i kao potporu potrebi usvajanja ovog zakona i objašnjenju političke pozicije njegove stranke, reče: da, mi smo za republiku Vojvodinu. E, to me uplašilo i dalo me na razmišljanje - treba li, kao poslanik DOS-a, da glasam za ovaj zakon; ali ću glasati za njega baš zbog toga što pripadam DOS-u, jer verujem da oni koji se bore za promenu, da oni koji se zalažu za takve stavove nemaju većinsku podršku građana Vojvodine.
I, upravo mi se u tom momentu nametnula čuvena narodna izreka - "vlast bez para, bez novca, nije nikakva vlast". I, raspravu o ovom zakonu treba svesti na tu potrebu da se nadležnim organima Vojvodine odrede i odgovarajuća sredstva, da bi svoje nadležnosti mogli izvršavati, a zahtevi da se usvoje pojedini amandmani, kojima se traži kontrola nad sprovođenjem ovog zakona, su zaista nelogični, jer u ovom predlogu zakona stoje tri grupe nadležnosti - jedna grupa su izvorne nadležnosti, druga grupa nadležnosti koje utvrđuje ovaj zakon i treća grupa poverene nadležnosti, koje Republika Srbija poverava na izvršenje organima AP Vojvodine.
Iz tih razloga je apsolutno nelogično zahtevati da se i kontrola nad sprovođenjem ovog zakona da u ruke organa Pokrajine Vojvodine. Verujem da će građani Vojvodine ceniti prihvatanje od strane Vlade Srbije da se na ovakav način, makar i delimično, prenesu nadležnosti i delimično ostvari obećanje iz programskih ciljeva DOS-a o uspostavljanju autonomije Vojvodine, iako se i meni čini logičnijim da je trebalo možda sačekati još neki mesec. Jer neće proći više od četiri meseca, a znaće se ustavni položaj i Srbije i SRJ, i onda se to može rešavati na potpun i celovit način, da svi budu zadovoljni. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor.

Poštovane kolege, vrlo sam nezadovoljan što ovoj našoj današnjoj sednici, njenom nastavku, ne prisustvuje gospodin Čanak. To samo pokazuje koliko je njemu zaista stalo do zakona koji je predložio. Ako je mislio ozbiljno, onda je bila prilika da sedi ovde u Skupštini i da nas sluša, da brani svoj predlog, da bi mogao u Pokrajinskoj skupštini da kaže eventualno koje su bile naše primedbe i šta smo mi uradili.
Međutim, odnos koji on ovde demonstrira prema narodnim poslanicima je zaista neozbiljan. Mislim da se u današnjoj raspravi kod ovog predloga zakona ne radi o suštinskoj raspravi o autonomiji, već da se radi o zameni teza; zamena teza se sastoji u preraspodeli, a ne u tome da skupština autonomije dobije stvarne nadležnosti.
Ako bi se o autonomiji Vojvodine mislilo na pravi način, prvo bi u većinskom narodu, mislim, trebalo da postoji konsenzus o tome šta predstavlja pojam autonomije; onda bi taj zakon trebalo da se donese sa barem dvotrećinskom većinom, da bismo mi koji dobijemo autonomiju bili sigurni da ćemo uživati te plodove autonomije; a ne da se od prilike do prilike, od konstelacije političkih snaga do konstelacije političkih snaga, do novih dogovora, to eventualno što je usvojeno prostom većinom, prostom većinom i ukida.
Sledeće bi bilo da je autonomija smišljena kao prava autonomija, izvorno pravo ubiranja prihoda i barem pravo veta pokrajinske skupštine u odnosu na odluke ove skupštine. Svega toga u ovom predlogu zakona nema i zato mislim da je ovaj zakon prilika samo za preraspodelu vlasti onih koji su došli u situaciju da DOS-ovsku većinu, zbog političke konstelacije, ucenjuju.
Znači, ne radi se o decentralizaciji, već mislim da se radi o federalizaciji; ne radi se o decentralizaciji, već se radi samo o dekoncentraciji vlasti; pokazaću to na nekoliko primera.
Pre svega, radi se o tome da se centar vlasti - kao i onih koji misle da sada predstavljaju autonomašku većinu u Vojvodini, a moramo znati da je ovaj sastav Skuptšine bio rezultat referenduma protiv gospodina Miloševića posle izbora od 24. septembra, i pitanje je, zapravo, kakav je pravi odnos snaga - prebaci iz Beograda u Novi Sad. Jer, bože moj, u Novom Sadu sve pršti od demokratije, a nama, pripadnicima manjina, u tom prštanju demokratije biće bolje nego što nam je u ovoj situaciji.
Naravno, mislim da to nije tako.
Da su Pokrajinska skupština i Pokrajinsko izvršno veće zaista mislili na pravu demokratizaciju, a ne samo na otimanje dela vlasti - da budem gazda i da uređujem to što mislim da treba da uređujem - onda bi, recimo, u zakonima o školstvu, a treba li da citiram, verovatno ne jer svi to znate, predložili napuštanje državnog monopola na osnovno i srednje obrazovanje. U Zakonu o javnim službama se kaže: "Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda" itd. "osnivaju se ustanove" ... Sada bi trebalo da se doda: - "Ustanovu, preduzeće i drugi oblik organizovanja za obavljanje delatnosti, odnosno poslova iz člana 3. ovog zakona mogu osnovati: Republika, autonomna pokrajina, grad, opština i druga pravna i fizička lica". U tome je suština.
Da su zaista mislili da demokratizuju odnose, a ne da premeste centar moći i vlasti iz jednog mesta u drugo, onda bi u oblasti školstva rekli da postoje verske škole, privatne škole, ogledne škole, mešovite škole itd. Nije njima stalo da demokratizuju odnose nego im je stalo da centar odlučivanja i moći prebace iz Beograda u Novi Sad, pri tom zadržavajući državni monopol nad sferom obrazovanja.
Ako Zakon o javnim službama omogućava i privatnu inicijativu, zašto onda Pokrajinsko izvršno veće i Pokrajinska skupština, ukoliko zaista žele nama dobro, ne predvidi i doda da se mogu osnovati i privatne osnovne škole, kao što mislim da je normalno, ili verska osnovna škola.
Šta je Milošu Crnjanskom falilo da ide u pijarističku gimnaziju u Temišvaru i pri tom da postane i ostane jedan od najboljih srpskih pisaca? Ništa mu nije falilo, naravno. Ili, Zakon o lokalnoj samoupravi: da zaista mislimo da demokratizujemo odnose onda bismo sadašnje opštine - koje kao skup više naselja predstavljaju i srezove, nisu kompatibilne sa onim sistemom koji imamo u zapadnoj Evropi - razložili tako da svako naseljeno mesto, svako naselje, koje ispunjava određene kriterijume (a o tome bismo mogli da razgovaramo - koji su to kriterijumi) ima svoje organe lokalne samouprave i, shodno principu demokratizacije, da mogu, recimo, da osnivaju škole ili da utvrđuju mrežu škola.
Ako je Pokrajinskoj skupštini i Izvršnom veću zaista stalo do demokratizacije, onda bi u skladu sa zakonom o nacionalnim manjinama, koji se priprema i na saveznom i na republičkom nivou, predložili da mrežu osnovnih škola utvrđuje ili predlaže savet nacionalnih manjina. Šta je pripadnicima nacionalnih manjina bolje ako srpska većina u Novom Sadu (izvinite na ovom izrazu), pošto je, bože moj, demokratičnija od beogradske srpske većine, utvrđuje tu mrežu, ukoliko pripadnici manjine nisu subjekat donošenja odluka, stvaranja nastavnih programa ili pisanja udžbenika, nego su objekat na kome se zakonska praksa sprovodi.
To je suštinsko pitanje. S obzirom da svih ovih primedaba tamo nema, onda se očigledno radi o tome da je namera i želja da se centar vlasti sa jednog mesta samo prebaci na drugo mesto.
Na klasično pitanje: a, gde su naši novci, sada ćemo dobiti odgovor - nisu u Beogradu nego su u Novom Sadu. A, na to klasično pitanje ne želim takav odgovor nego želim odgovor - da su naši novci u Senti, Adi, u Bačkom Petrovom Selu, Gradištu, Zrenjaninu, u Bečeju itd.
Prema tome, ne zadovoljava me odgovor - Novi Sad mi je taman toliko "tuđ", kao što mi je "tuđ" i Beograd, jer se tamo u moje ime odlučuje, ili u naše ime, bez moje prisutnosti ili saglasnosti. I, sada ćete kazati da se još, naravno, ta autonomija Vojvodine, ovako kako je predviđena ovde, daje i zbog pripadnika nacionalnih manjina.
Ovo što je predviđeno ovim zakonom ne rešava otvorena i nerešena pitanja nacionalnih manjina. Rešava pitanja onog političkog establišmenta, onih pripadnika manjina, koji ovaj koncept podržavaju zbog toga da bi politički ostali u životu, i zbog para i ličnih interesa. Ali, za pripadnike manjina ovo kada će, eventualno, drugačiji da bude predznak vlasti u Novom Sadu od predznaka vlasti u Beogradu, a pokrajinski sekretar i ministar u saglasnosti budu morali da donose neke odluke, to će da bude pogubno i to ne znači ništa.
Znači, pripadnicima nacionalnih manjina država mora poveriti da sami uređuju pitanja koja su za njih od najvišeg interesa: da pred ovom skupštinom preuzmu političku odgovornost za to što rade. Ovako, prebacivanjem centra iz Beograda u Novi Sad, opet neko u naše ime odlučuje onako kako mi, eventualno, ne bismo želeli.
Moram da kažem da je ovakav koncept autonomije, i oni koji se zalažu za njega, van vremena i van prostora; da oni koji se zalažu za ovo nemaju osećaj niti za vreme niti za prostor. Autonomije Vojvodine i Kosova su bile smišljene, govorimo vrlo otvoreno, da drže Beograd u pokornosti - u situaciji kada to vremenski i prostorno spolja podržavaju: Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina. Ali, ta stvar je prošla.
U ovoj situaciji moramo da primenimo neke druge koncepte. Za pripadnike manjina tu stvar rešava autonomija na etničkom osnovu, autonomija onih naselja gde su pripadnici manjina u većini i autonomija kao njihovo kolektivno pravo, koje se, između ostalog, u Zakonu o lokalnoj samoupravi stavlja u tačku 37. i 38, a čišćenje grobalja, komunalna inspekcija i slično su peta ili šesta tačka. Jedan od članova te radne grupe je bio i neko iz Vojvodine.
I na kraju, do ove situacije Vladu gospodina Đinđiđa svojom nedogovornom politikom je dovela Demokratska stranka Srbije, zbog toga što je čas u Vladi čas izvan Vlade, čas stabilizuje Vladu, čas ne stabilizuje i pruža priliku svima onima koji ovakav model podržavaju ucenom, onima koji na ovaj način misle da je moguće rešiti autonomiju Vojvodine.
Prema tome, ako nema ozbiljnog dogovora između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, kao što ga očigledno nema, onda će svaki put ova vlada biti izložena situaciji da je neko ko je politički beznačajan i ima neke sasvim druge ideje destabilizuje na način koji svima nama ne dogovara.
Stoga mislim da postoje bolja rešenja - da bi, eventualno, bilo najbolje da se ovaj zakon povuče iz procedure ukoliko Vojvodina ne dobije ono što se zove suštinska autonomija; rekao sam na kojim principima - kombinovana sa pravom etničke autonomije za pripadnike nacionalnih manjina. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Patić, a posle njega Đuro Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada je na dnevnom redu tema - vraćanje autonomije, kao što je rekla moja koleginica Gorica Mojović, vraćanje nadležnosti Pokrajini Vojvodini, nadležnosti koje su uzete početkom 90-tih godina, kada je Milošević odlučio da reši situaciju u zemlji; pa je krenuo da malo sređuje situaciju na Kosovu, pa je tamo malo postalo gusto, malo su iskopali ratne sekirice; pa, ajde malo da idemo na sever, da bacimo dve gajbice jogurta i čokoladnog mleka pa da sredimo ekipu u Vojvodini.
Naravno, to nije bio dobar način i to se pokazalo za ovih 10 godina. Ovo je vreme kada se nadležnosti vraćaju i kada je cela ova atmosfera oko vraćanja nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodini opterećena tom situacijom i razmišljanjem o tom vremenu - kako je nekada bilo.
To je jedan test za Skupštinu AP Vojvodine, test za Izvršno veće Vojvodine, jer je sada na njima zadatak da pokažu da je vraćanje nadležnosti Skupštini AP Vojvodine stvar decentralizacije koja je u suštini dobra, a koja se odnosi na približavanje vlasti građanima; koja treba da obezbedi i brže rešavanje problema u ovih 46 opština koliko ih ima u Vojvodini.
Na taj način opštine koje se nalaze na teritoriji Vojvodine treba brže i jednostavnije da rešavaju svoje probleme iz ovih oblasti u kojima se vraćaju njihova prava. Dakle, to je suština i to je test. Moji prethodnici koji dolaze iz Pančeva su govorili o tome: autonomija koja je postojala sigurno nije obezbeđivala ravnopravan tretman svim opštinama u Vojvodini i ako se ne obezbedi ravnopravan tretman svim opštinama u Vojvodini - ovo vraćanje nadležnosti neće ništa vredeti. Onda će se vrlo brzo, pošto znamo šta znači loše funkcionisanje autonomije, pojaviti u ovom slučaju Pančevci koji će pitati - gde su naše pare; pojaviće se opštine koje će tražiti neka svoja prava.
Da se podsetimo, samo u prethodnoj autonomiji imali smo situaciju da su bolesnici morali, ako ne može matična bolnica da im pruži odgovarajuću uslugu, da idu u Novi Sad da se leče; svršeni srednjoškolci su morali da se upisuju na fakultete u Novom Sadu - naravno da je to nešto loše i da ne sme da se ponovi. Dakle, ovo je jedan test, jedna legitimacija, koja će pokazati put i dati zeleno svetlo za dalju decentralizaciju Republike Srbije i u ovom delu koji se tiče Vojvodine; a ono što je mnogo važnije je spuštanje vlasti na nivo opština, tamo gde ona treba da bude suštinska.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, posle njega Milorad Stanulov.