Dame i gospodo, poštovani prijatelji, dakle, zakon o lokalnoj samoupravi koji smo, eto, već godinu dana najavljivali, konačno je pred nama.
Zakon o lokalnoj samoupravi ima za zadatak da ovu vrlo značajnu oblast upodobi sa evropskim standardima i želim da napravim paralelu kroz jedan istorijski deo kroz koji je Srbija prolazila. Još 1839. godine Srbija se bavila pitanjima lokalne samouprave. Tada je donela zakon o opštinama i, nažalost, iz tog vremena Srbija je uspela iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, da polako pada na lestvici i da dođe do samog dna.
Nakon drugog svetskog rata, komunisti su još više lokalnu samoupravu u Srbiji uništili i kroz narodne odbore stvarali su nekakav privid lokalne samouprave, formirajući pri tome takav pravni sistem koji ima za zadatak da stvori gustu nefunkcionalnu mrežu, a sve podvodeći pod princip da je to narodna volja i da građani upravljaju lokalnom samoupravom.
Gušenje lokalne samouprave na najbrutalniji način nastavljeno je početkom i sredinom 1990. godine sada već prošlog veka. Bivši režim se tada ustremio na gradove i opštine u Srbiji koji su sredinom 1990. godine prešli u ruke opozicije, a sada vlasti; tada su počeli da pljušte zakoni koji su imali jedan jedinstveni zadatak, a to je da opštine dovedu u vazalno stanje.
Između ostalog, jedan od takvih zakona jeste Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije. Neke od mojih kolega su to juče pomenule. Tim zakonom lokalna samouprava u Srbiji više nije bila čak ni vlasnik čaše za vodu ili šoljica za kafu sa kojim je mogla da posluži svoje goste. Koliko taj zakon nosi, i to koliko apsurda u sebi, navešću samo par primera.
Ako lokalna samouprava, na primer u Kragujevcu iz koga ja dolazim, želi da izda u zakup lokal nakon kompletno sprovedene procedure, od donošenja odluke, pa raspisivanja oglasa, do konačnog odlučivanja, čitav taj postupak se seli u Direkciju za imovinu Republike Srbije. Ona, potom, kompletnu dokumentaciju šalje Vladi, Vlada Direkciji, a Direkcija, kada se seti, prosledi lokalnoj samoupravi.
Juče sam saznao podatak da grad Niš ima 38 takvih nerešenih slučajeva, grad Kragujevac nekih 18 ili 19, a o šteti koja se na taj način nanosi, vredi li pričati? Isti postupak primenjuje se za pribavljanje i otuđenje nepokretnosti i traje godinu i više dana.
Drugi apsurd je u slučajevima kada se nepokretnosti razmenjuju između lokalne samouprave i drugog pravnog ili fizičkog lica. Znači, eventualna razlika koja se pojavi u vrednosti, koja bi, po logici stvari, trebalo da pripadne lokalnoj samoupravi, pripada državi.
Zbog svega što sam naveo o štetnosti ovog zakona, apsolutno podržavam veliku grupu poslanika koji su podnosili amandmane na ovaj zakon, sa tim ciljem da se dejstvo ovog zakona ne prenosi na zakon o lokalnoj samoupravi; apelujem na resorno ministarstvo da u što kraćem roku stavi na dnevni red zakon kojim bi se poništile odredbe ovog zakona ili on stavio potpuno van snage.
Znači, samo tako, izmenama ili dopunama ili potpunim ukidanjem tog zakona, zakon o lokalnoj samoupravi će dobiti na svojoj sadržini.
Ovakvim i sličnim zakonima, kao što sam rekao, bivši režim je sprovodio odmazdu nad biračima u Srbiji i nad onim opštinama gde je opozicija tada bila na vlasti. Smatram da bi izglasavanjem predloženog zakona konačno raskrstili sa principom ucenjivanja i omalovažavanja građana Srbije i stoga deluje krajnje licemerna navodna briga predstavnika nekadašnje vlasti, a sadašnje teške i surove opozicije o pitanjima lokalne samouprave.
Da su svoju pamet, koja im se nenadano odnekud pojavila, primenjivali kada su oni bili na vlasti ne bi Srbija bila na stubu srama. Da zlo bude veće, ovaj predlog zakona nazivaju vređanjem građana Srbije. A kako da građani Srbije i mi koji smo vršili vlast u 40 opština i gradova u Srbiji nazovemo ono što se radilo od 1996. do 2000. godine?
Menjali su zakone kako su hteli, u zakone unosili, to i moje starije kolege poslanici znaju, čak i većinski jednokružni izborni sistem, a sve sa idejom i željom da opozicija izađe razjedinjena, pa da oni pobede i uzmu vlast. Sada se bore navodno za jedan moderan zakon. Jedini osećaj kod svakog pristojnog čoveka kada tako nešto čuje je osećaj mučnine.
Deset godina su imali, ništa nisu uradili i sada nam pričaju kako bi oni bolje uredili lokalnu samoupravu. Još nešto kažu - šta ste uradili u vašim opštinama. Pitajte svakog predsednika opštine i vrlo lako može da vam kaže koliko je toga urađeno kvalitetno i dobro. Ono što smo mi uradili u proteklih godinu dana, vi niste uradili za vaših 50 godina. Istina očigledno boli.
Ovaj zakon je pred drugim problemom, a to je nedostatak svesti građana, zbog poluvekovnog centralističkog nasleđa, da je lokalna samouprava upravo pravo građana. Građani moraju da znaju da su oni ti koji upravljaju lokalnom zajednicom. Opština je vlasništvo građana, građani plaćaju porez, a opštinski činovnici su činovnici građana. Na nama je da građane usmeravamo u tom pravcu, da postanu svesni da lokalna samouprava i država postoje zbog njih, a ne da postoje oni zbog države.
Problem je takođe i zbog mešanja pitanja regionalizacije i autonomije, pri čemu se suštinsko pitanje decentralizacije kao političko i pitanje društvenog života u ovom slučaju zanemaruje. Vlada i resorno ministarstvo, pored ovih pobrojanih ograničenja, imaju normalno i ustavna ograničenja. Ustavne odredbe su bile takve da je ovaj zakon morao da se prilagođava njima, ali i pored svih tih problema ovaj zakon je veliki iskorak u odnosu na prethodni period kroz koji je Srbija prolazila.
Brojne su novine koje predloženi tekst zakona nosi. Svakako da su najznačajnije novine u članovima od 27. do 48, gde se predviđa uvođenje specifičnog sistema podele vlasti između opštinske skupštine i predsednika opštine. To su kolege već pominjale. Sada će se predsednik opštine birati na neposrednim izborima i on će biti nosilac komplete izvršne vlasti. Novine su i u delu organizacije opštinske uprave, gde se predviđa mogućnost uvođenja glavnog opštinskog arhitekte, što je svakako u gradovima, a posebno poslednjih 10 godina, bio veliki problem. Takođe se predviđa postavljanje glavnih stručnjaka u drugim oblastima, a pre svega u delu zdravstvene oblasti.
U cilju jačanja procesa decentralizacije promene su i u finansiranju jedinica lokalne samouprave, što je svakako značajan iskorak u odnosu na prethodni period. Kada sve sumiramo u vremenu u kome živimo, koje karakterišu mnogovrsni integracioni procesi, postavlja se pitanje smisla i načina organizovanja lokalne samouprave.
Međutim, ako pažljivo proučavamo sve te procese dolazimo do zaključka da je u novim okolnostima lokalna samouprava upravo ta koja dobija na značaju i koja postaje nezamenjiv deo jednog modernog demokratskog društva, za koje se i Srbija zalaže. Rukovodeći se tim principima, Vlada je napravila krupan iskorak predlaganjem jednog ovakvog zakona. Znamo da ovo nije zakon koji će večito da traje, nije ni najbolji zakon, ali je daleko bolji od svih predloženih i onih rešenja koja smo imali u proteklom periodu.
Svesni smo takođe da ovo što je uništavano ne može preko noći da se izgradi i ne mogu tako brzo da se uživaju blagodeti, ali je ovo veliki plus za Srbiju i lokalnu samoupravu. Kako je to već neko napomenuo, ovo je svakako istorijska sednica. Ova sednica ima mnoštvo važnih i značajnih zakona, a jedan od takvih je ovaj zakon; da bismo ušli u red modernih evropskih zemalja potreban nam je jedan moderan i evropski zakon, a ovaj zakon to svakako jeste. Poslanici Demokratske stranke, u okviru vladajuće koalicije DOS, glasaće za ovaj zakon.