Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, a posle njega narodni poslanik Stevan Kesejić.

Kolege poslanici, ponoviću još jedanput da će DSS prihvatiti ovaj zakon i glasaće u načelu, sa željom da brojni amandmani koje su naši poslanici podneli na neki način "peglaju" sam Predlog zakona o sudskim taksama. Da ne bih ponavljao ono što su rekli moji predstavnici, želim samo da iznesem jedno svoje viđenje, i ne samo svoje, već viđenje svih ljudi koji nose odgovorne funkcije nakon 5. oktobra u našem društvu.
Svi smo svedoci potrebe da Srbija ima nezavisno pravosuđe. Toga smo bili svesni, pretpostavljam dobar deo nas, i pre 5. oktobra, a sva iskustva u vršenju vlasti pokazuju da Srbija ima interesa da nezavisno pravosuđe postoji i nakon 5. oktobra 2001. godine. Nema nezavisnog pravosuđa, ukoliko nosioci visokih pravosudnih funkcija ne budu odgovarajuće plaćeni. Pretpostavljam da će višak novca, koji će se ubrati od predloženih taksi ove visine, biti najvećim delom usmeren upravo da se materijalni položaj nosilaca pravosudnih funkcija poboljša. Mogu da zamislim situaciju u sudnici, kada sudija ima deset puta manje mesečne prihode u odnosu na advokata ili predstavnika tužilaštva, 10 ili 15 puta manje zarađuje od advokata, suparnika u procesu. I da li je to prirodno? Naravno da nije.
Jedan od pokazatelja u kakvom je stanju naše pravosuđe bilo, ili u kakvom se stanju nalazi, činjenica je da u mom gradu, u mojoj opštini Požarevac niko od advokata nije želeo da se vrati u pravosuđe, a svi su iz pravosuđa otišli u advokaturu. Zašto? Zato što je materijalni položaj sudija i ljudi iz tužilaštva svakako mnogo lošiji, nego ono što može advokat na tržištu da zaradi. Upravo ove takse, pretpostavljam, uvode neki red i poboljšavaju materijalni položaj pravosudnih organa, što svakako treba pozdraviti. Bez ekonomske nezavisnosti sudija neće biti ni one prave sudske nezavisnosti.
Želim da pomenem, takođe, da samo povećanje visine nadoknade za sudske takse donosi neke svoje rizike. Prvo, kada su sudske takse visoke, a narod siromašan, teške su posledice: ko ima novca ima čime i da plati taksu i da pred sudom ostvari svoje pravo; ko nema novca da plati taksu, ne može pred sud. Predstoje mu dve mogućnosti - prva mogućnost je da prepusti svoje pravo zastarelosti, kada je zastarelost moguća, i time pogoduje nemoralnom ponašanju svog protivnika. Tada visoke takse prosto pozivaju nemoralne da budu još gori. Druga je mogućnost da uzme sam pravdu u svoje ruke, što je još opasnije. Vidi se da visoke sudske takse i te kako mogu da budu opasne po ostvarenje prava, ali i pravnu sigurnost svih nas, građana.
Dodatni problem je svakako neusklađenost mnoštva propisa koji su protivrečni sami sebi, što objektivno stvara potrebu za parničenjem. Takođe, poseban problem je kada sudska taksa u sebi ne sadrži nikakvu sankciju. Da se podsetimo, gubitnik u sudskom sporu snosi troškove svih sudskih taksi. Kada se sudskim taksama plaća nadležnom sudu sastavljanje i čuvanje testamenta, overa potpisa, rukopisa, prepisa, upisa u zemljišne knjige, prijava potraživanja u stečaju, raspravljanje zaostavštine i o opštim nespornim stvarima, kada sudska taksa isključivo služi kao naknada za rad sudova, one ne smeju da budu toliko visoke. Nadam se da će dvadesetak amandmana DSS-a, od kojih je tri ili četiri već prihvaćeno od nadležnog ministarstva, u nekoj meri možda "ispeglati" neke ekstremne iznose koji se ovde pojavljuju. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Stevan Kesejić, a posle njega narodni poslanik Petar Cvetković.

Dame i gospodo narodni poslanici, eksperti Vlade premijera Zorana Đinđića po ko zna koji put potvrđuju da su pravi eksperti, otimajući od građana i poslednji žutoparac,  čime pune budžet, za koji smo mi, poslanici iz SRS, tvrdili da nije realan i da će se puniti samo od građana. Donacije koje su nam DOS-ovci obećavali - pokazalo se da je to bila šarena laža. Politbiro DOS-a sistematski dovodi narod Srbije do očaja. Eksperti premijera prosto se utrkuju u predlaganju i donošenju što rigidnijih zakona. Jedan u nizu haračlijskih zakona je zakon je o sudskim taksama. Enormno visoke sudske takse onemogućiće građane u pogledu zaštite njihovih prava.
U obrazloženju za ovako visoke takse predlagač zakona traži uporište u promenjenim ekonomskim okolnostima, za rast zarada i cena koje poskupljuju troškove rada sudova. Nesporno je da su se ekonomske okolnosti promenile od petooktobarske revolucije, i to nagore; ne samo u sudstvu, već u svim segmentima života. Nikada se nije živelo teže nego danas pod DOS-ovom vlašću.
Takvo stanje za ministra pravde nije nikakav problem, on kao ekspert obećava sudijama 1.000 maraka zaradu, ne vodeći računa ko će to da plati, da li će to da plati narod Srbije ili oni koji su bili predviđeni da budu u prihodu tog budžeta. Predlaže ovaj zakon i utrkuje se sa svojim kolegom, ministrom finansija, a žrtve su im iste - građani Srbije. Kada jedan ekspert odere kožu građana, što bi se drugi ekspert libio da ošiša, to manje boli. U toj ekspertskoj trci ministar pravde ima povoljnije predispozicije, jer može da stigne do cilja pre za nekoliko santimetara.
Ministar smatra da će povećanjem sudskih taksi sud biti efikasniji i ažurniji. Ove pretpostavke mogu biti realne, jer će sudski predmeti biti manji, a sudovi će biti prazniji. Ako je to cilj Vlade, onda imam utisak da će to biti prvi zahvat koji će im se ostvariti i kojeg će pripisati sebi kao uspeh. Enormno visoke takse građani neće moći da plate, te će biti prinuđeni da sudske sporove rešavaju kako znaju i umeju, izvan institucija, na primer, oko za oko, zub za zub. Na ovaj način građanima se uskraćuje pravo na zaštitu, a sudovi ostaju bez planiranih novčanih sredstava.
Ovaj zakon predviđa povećanje sudskih taksi od 5 do 40 puta u odnosu na dosadašnje, važeće iznose. Ako je Vlada potkrepila svoj predlog ekonomskom situacijom, povećanjem zarada i poziva se na srazmerno povećanje taksi, onda je očigledno da ovde neko ne govori istinu. Da li su zarade uvećane za 40% u odnosu na prethodni period? Nisu uvećane, nego su čak i manje. Zarade su samo nominalno veće, ali su obezvređene. Poskupele su osnovne životne namirnice više puta, električna energija, energenti itd, do te mere da stotine hiljada građana nisu u stanju da isplate svoje obaveze državi i neće ih skoro ni moći isplatiti, dok god je DOS na vlasti. Nadamo se da će nestati i dugova, a veoma uskoro i DOS-a.
Poslanička grupa SRS podnela je amandmane na sve članove ovog zakona, koji nije moguće primeniti. Zakon koji se donosi dovešće do praznih sudova, a za međe, sporove, ugovore itd. rešavaće se uz tri svedoka, kao u vreme Broza. Zato je Srpska radikalna stranka predložila sudske takse primerene standardu građana.
Po jednom od predloga Vlade mladi treba, kada se razvode, da plaćaju enormno visoke takse. Mladi će se zbog toga teže odlučivati na sklapanje brakova, živeće u privremenim brakovima, dok ne uspostave harmoničnost i dok ne utvrde da li odgovaraju jedni drugima. Ali, Vlada će verovatno doneti novu uredbu koja će glasiti: "Za sklapanje braka i za razvod braka treba da se plati dvostruki iznos takse i to odmah pri stupanju u brak".
Zamislite da je ovaj zakon stupio na snagu pre nekoliko meseci, kada je povučen od istog predlagača - budžet bi bio već podobro napunjen od taksi plaćenih od čestih sklapanja brakova pojedinih političkih frakcija u DOS-u. Hvala vam.

Za reč se javio ministar pravde i lokalne samouprave, gospodin Vladan Batić, predstavnik predlagača po ovoj tački dnevnog reda.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi sa amandmanima koje smo primili, potpuno je jasno da mnogi poslanici nisu shvatili šta je vrednost predmeta spora, a šta taksa koja se utvrđuje prema toj vrednosti spora. Ljudi su jednostavno identifikovali visinu vrednosti predmeta spora sa visinom takse koja treba da se plati. To su dve potpuno različite stvari. Čak su neki amandmani do te mere besmisleni da bi, ako bi  se prihvatili, taksa bila manja nego što je po postojećem zakonu.
Često se pominje kao ilustrativan primer, recimo, razvod braka i tome slično, pa se misli da je 25.000 dinara taksa na razvod braka, tužba kojom se inicira razvod braka; jednostavno, to nije tačno. Dakle, to je vrednost predmeta spora na koju treba da se utvrdi taksa. Ta vrednost predmeta spora u startu je bila 25.000 dinara, a amandmanom je prepolovljena, utvrđeno je da je 12.500 dinara vrednost predmeta spora. Kada vi pišete tužbu, u tužbi mora da se naznači vrednost spora da bi se prema toj vrednosti odredila taksa. Vi možete da kažete da to ne vredi ništa, ali zato se utvrđuje kolika je minimalna vrednost predmeta spora. Recimo, za tužbe za razvod brakova ta minimalna vrednost biće, na bazi ovog amandmana koji je prihvaćen, 12.500 dinara.
Kolika je taksa za brakorazvodne parnice bila do sada? Bila je, praktično, 650 dinara, a sada će biti 1.500 dinara, jer je zakonom predviđeno da je preko 10.000, od 10.000 do 100.000, taksa 1.000 dinara plus 4% na vrednost predmeta spora. Ako je minimalna vrednost predmeta spora 12.500 dinara 4% na to je 500 dinara i osnovica je 1.000 dinara, to je 1.500 dinara. Dakle, da otklonimo te sumnje i dileme - taksa na tužbu za razvod braka biće praktično 1.500 dinara, a do sada je bila 650 dinara, i to je to realno uvećanje.
Drugo, moram da kažem - što se tiče paralele, što se tiče uporednog zakonodavstva - ovo su najniže takse u ovom delu Evrope, najniže od svih zemalja u tranziciji. Da kažem takođe kolike su zarade nosilaca pravosudnih funkcija: najniže prosečne zarade sudije u čitavom regionu su u Makedoniji, oko 1.100, 1.200 maraka; u Republici Srpskoj i u Federaciji BiH su oko 2.500 maraka; tolike su otprilike i u Hrvatskoj; u Sloveniji je to čak preko 4.000 maraka.
Dobro, mi nemamo takav standard, mi nemamo taj nivo, ali mi moramo da podignemo nivo pravosuđa. Kada je nova vlada konstituisana i kada je počela da radi, prosečne plate sudija u januaru prošle godine bile su nešto ispod 200 maraka. Sada su one u proseku oko 500 maraka. Ovo obećanje se odnosi, između ostalog, i na sudske takse, sa vraćanjem samo 20% sredstava naplaćenih sudskim taksama u pravosuđe, obezbediće se plata u proseku od oko 1.000 maraka.
Ponavljam, ljudi u pravosuđu su bili demoralisani, apatični, depresivni. Ta priča o korupciji ima iste proporcije u pravosuđu, kao i u mnogim drugim društvenim delatnostima, u prosveti, zdravstvu, javnim službama itd. Prema tome, mi hoćemo da motivišemo ljude i njihovim platama.
U pravosuđu je zabranjeno da se obavlja bilo kakav drugi posao, znači ljudi u pravosuđu ne mogu da rade ništa drugo sem da budu tužioci ili sudije. Ne mogu da drže časove popodne kao profesori, ne mogu da imaju privatnu ordinaciju kao lekari, stomatolozi itd. Prema tome, njima je to jedini izvor prihoda. Da ne bi bilo hipokrizije i da ne bi bilo nepotizma, ti ljudi moraju biti motivisani i mobilisani da rade, zato moraju imati pristojne zarade. Zato je to motiv kojim smo se mi rukovodili kada smo, između ostalog, odredili ovaj nivo sudskih taksi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega Nebojša Jović.

Dame i gospodo, nesumnjivo je, i s tim se slažemo, da je neophodno izmeniti Zakon o sudskim taksama, da je iste potrebno povećati, s obzirom da je poslednja izmena i dopuna Zakona bila 1997. godine. Takođe je nesumnjivo, i to je ono za šta smo se zalagali i prilikom ranijeg podnošenja ovog predloga zakona (a to je bilo jesenas, čini mi se oktobra), da deo sudskih taksi mora ići za poboljšanje materijalnog položaja sudija i u svrhu popunjavanja materijalnih troškova tih istih sudija, kao i za poboljšanje uslova rada. U tom smislu, stavovi i obrazloženja Vlade i nadležnog ministarstva potpuno su u skladu sa onim za šta smo se mi zalagali jesenas; nakon naših kritika je, kao što znate, Predlog zakona bio povučen pa sa bitnim doradama ponovo podnet ovoj skupštini na usvajanje.
Dakle, predlagač je usvojio naše primedbe da deo sudskih taksi bude utrošen za plate, odnosno poboljšanje materijalnog položaja sudija i sudova, što je potpuno prihvatljivo i u sklopu i u skladu je sa zakonima iz pravosuđa koje smo usvojili. Takođe je predlagač prihvatio i opravdane kritike i deo sudskih taksi umanjio.
Međutim, mi smatramo da ima još uvek mesta za poboljšanje ovog zakona, te smo stoga i dali amandmane. Neki od amandmana poslaničke grupe DSS-a su i prihvaćeni od strane Vlade, a ostale ćemo obrazložiti prilikom razmatranja zakona po amandmanima i nastojaćemo da vas ubedimo da je potrebno usvojiti i te preostale amandmane, barem većinu.
Kada govorimo o sudskim taksama, moram istaći da nije osnovni problem za funkcionisanje pravosuđa i sudova povećanje sudskih taksi. Pohvalno je u tome da će deo sudskih taksi biti upotrebljen za povećanje plata sudija koje treba povećati odmah, baš kao što smo obećali, na 1.000 maraka, što pre. Svesni smo teškog položaja pravosuđa, naročito sudija i tužilaca koji ostvaruju izuzetno niske plate i koji su u izuzetno teškom položaju. U tome se u potpunosti slažem sa gospodinom Batićem.
Ne mogu se složiti u nekom drugom pogledu, u drugom domenu, rekao bih da se ne mogu plate sudija i sudovi finansirati samo iz sudskih taksi, odnosno sredstvima onih koji traže zaštitu suda. To bi u normalnim okolnostima, a i kod nas, svakako, trebalo da bude znatno manji deo finansijskih sredstava, koja su potrebna i koja se troše za finansiranje sudova, kao i za finansiranje plata sudija i javnih tužilaca.
Po meni, nije osnovni problem visina sudskih taksi i nisu osnovni izvor za povećanje plata sudija te sudske takse, odnosno njihova naplata u većem ili manjem iznosu. Stoji osnovna dilema - da će sa većim sudskim taksama neki deo, ja bih rekao dobar deo, građana biti lišen mogućnosti da traži zaštitu svojih prava pred sudom, a to se naročito odnosi na parnični postupak.
Međutim, drugi, manji deo građana je u takvom materijalnom položaju i finansijskoj situaciji da takse uopšte nisu bitne. Takođe stoji i navod Vlade, odnosno obrazloženje povećanja taksi, da postoje ljudi kojima je suđenje zabava i koji su u stanju, bez obzira na iznos i na visinu propisanih taksi, da iz inata ili iz nekih drugih motiva vode sudske procese.
Nije problem u tome i povećanjem takse ne rešava se taj problem, ukoliko ga ima, a ocenjujem da je to problem koji je procentualno znatno manji u odnosu na sve sudske sporove koji se danas vode pred sudovima u Srbiji. Znači, taj problem povećanja takse radi smanjenja pritiska na sud je sa jednog stanovišta problematičan, a sa drugog stanovišta može deo građana, koji nije u mogućnosti da plati tu sudsku taksu, da se uputi na neke drugačije vanpravne, vanzakonske načine rešavanja sporova i ostvarivanja svojih, prevashodno novčanih, potraživanja.
Evo primera za većinu građana Srbije - 100 maraka ili 50 evra sada je 3.000 dinara i to je velika para. Za veliki deo sporova to je otprilike taksa koju treba platiti, otprilike za najniže sporove, jer po predlogu kreće se od 1.000 dinara za tužbu, pa onda taksa za prvostepenu presudu, eventualno taksa za žalbu i taksa za drugostepnu presudu, koje idu 100%, 50%, itd, a onda će iznos takse prevazići vrednost spora. Ali, nije ovo osnovni problem. Hteo sam da ukažem na taj problem.
(Dragiša Popović: Šta je onda problem?)
Polako, gospodine, objasniću osnovni problem i molim vas da ne dobacujete. Izvinjavam se što sam bio slobodan da vas upozorim.
Osnovni problem je u tome, skratiću upravo zbog toga, što mi imamo neefikasno pravosuđe i koristimo stari sistem, nismo ga promenili, počev od političkog sistema do tog pravosuđa; osnovni problem je u procesnim zakonima, tako da je moguće da jedan spor traje 10 ili 20 godina, npr. imovinski spor; osnovni problem je u tome što je taksa zamišljena tako da tužilac prethodno plaća i snosi troškove takse, a zatim je lice koje izgubi u sporu obavezno da nadoknadi te troškove spora; osnovni problem je u tome što je pre deset godina neko platio taksu koja je u tadašnjim parama iznosila 100 maraka.
To je u nekim dinarima, koji su tada bili novi, a sada ne možemo ni opredeliti koji su dinari, i koji kada se prevedu na ove dinare imaju vrednost nula. Tu je taksu država naplatila, ali tužilac ukoliko uspe u sporu (a svaki tužilac očekuje da će uspeti u sporu), ne može nikako naplatiti od suprotne strane, jer je upravo zbog neefikasnog sudstva, loših procesnih zakona i čak loših materijalnih zakona, nemoguće rešavati sudske sporove u jednom razumnom roku.
Znate kada se kod nas većina sudskih sporova rešava? Kada svi dignu ruke od toga i jednostavno zaborave na konflikt i onda se to najvećim delom rešava povlačenjem tužbe ili povlačenjem iz mirovanja. To kolege advokati vrlo dobro znaju. Znači, problem je u nekim sistemskim zakonima koji će pravosuđe, pravdu, državu staviti na nove principe i uspostaviti nove odnose. Nije dovoljno da povećamo takse u svemu ostalom, a sve ostalo, sem normalno sistemskih zakona u pravosuđu koji su tek jedan uslov i početak, ostavimo na starim principima i na starom načinu funkcionisanja. Gde su to promene? Onda tu nema promena.
Promene su nužne i u tome smo se složili, to smo lepo znali da kritikujemo svih ovih godina. Promene su u tome da promenimo sve te osnovne, političke, pravne, društvene odnose, koji nisu valjali i koji su državu i narod doveli u ovo sadašnje stanje. Sudske takse nisu osnovni problem. Treba ih povećati, ali time ne rešavamo one osnovne probleme i to je zavaravanje da nešto izuzetno vredno radimo. Izvinite, jeste i ovo vredno i ovo treba da se radi, ali treba i nešto mnogo važnije, nešto u čemu ocenjujem da ipak kasnimo. Izvinjavam se što sam bio oštriji, ali dobacivanja su me isprovocirala.

Reč ima ministar Vladan Batić, a posle njega narodni poslanik Nebojša Jović.

Nije mi namera da repliciram, ali samo da podsetim kolegu Cvetkovića da svi procesni zakoni nisu u nadležnosti republičkog parlamenta, nego upravo u nadležnosti Savezne skupštine. Zakon o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku, znači procesni zakoni, donose se na saveznom, a ne na republičkom nivou.
Druga stvar, naravno da neće čitavo finansiranje pravosuđa da ide iz sudskih taksi. Po amandmanu Vlade Republike Srbije 50% sredstava naplaćenih iz sudskih taksi vraća se pravosuđu i, naravno, ne sva na povećanje materijalnog statusa nosilaca pravosudnih funkcija, nego orijentaciono oko 20%. Moramo da rekonstruišemo, adaptiramo, obnovimo zgrade sudova, da modernizujemo pravosuđe u smislu kompjuterizacije i svega ostalog. Dakle, ima puno stvari za unapređenje rada pravosuđa, koje nisu samo poboljšanje materijalnog položaja.
Moram da kažem da će iz ovih sredstava deo da se koristi za povećanje plata nosilaca pravosudnih funkcija. Njih je oko 3.000 u Srbiji, a u pravosuđu u Srbiji radi 19.000 ljudi. Oni će se i dalje finansirati iz budžeta i dobro je, jer će budžet biti delimično rasterećen i onda će moći da se podignu plate zaposlenih u pravosuđu uopšte, a ne samo nosilaca pravosudnih funkcija, jer ne može se napraviti disproporcija između nosilaca pravosudnih funkcija i ostalih zaposlenih.
Što se tiče visine, znate šta - najviše su pogođeni oni koji će voditi sporove ogromne vrednosti. Oni se uglavnom vode između firmi u privrednim sudovima. Dakle, tu se vodi računa o socijalnoj kategoriji. Za sporove male vrednosti male su takse, a za sporove velike vrednosti veće su takse i to je prosta logika. Dakle, oni koji nemaju mogu da se pozovu na siromaško pravo i neće uopšte da plate takse. Dakle, sve je to iznivelisano, iznijansirano i, ponavljam još jednom, 1997. godine (kada je poslednji put promenjena taksena tarifa), takse su bile više nego što su danas po ovom predlogu zakona.