Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo predsedavajuća, u toku celodnevne rasprave naslušali smo se svega i svačega, raznih zloupotreba, etiketiranja, uvreda, kleveta, pretnji, a najmanje je bilo priče o zakonu koji je na dnevnom redu, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona.
Kao ministru pravde, u ime Vlade Republike Srbije, meni je drago da nisam čuo ni jednu naročito važnu i značajnu, validnu primedbu na Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, ali čuo sam nekoliko detalja. Jedan je da je donošenje ovog zakona trebalo odložiti do donošenja novog ustava i to često pominju poslanici jedne poslaničke grupe, a po toj logici najbolje bi bilo da napravimo moratorijum na rad Narodne skupštine, da sedimo i čekamo donošenje novog ustava, da ne donosimo ni jedan jedini zakon. A kada će biti donet novi ustav videćemo, kada ta stranka to odluči.
Rečeno je da je odredba člana 3. stav 3. Predloga zakona, koja predviđa mogućnost blažeg kažnjavanja za saučesnike, protivustavna. Tvrdnja da je ona u koliziji sa odredbom člana 7, 35. i 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, moram da kažem, jednostavno nije tačna.
Krivični zakon SRJ predviđa samo okvire za ublažavanje pojedinih krivičnih sankcija, ali čak u posebnim delovima sadržanim u saveznom Krivičnom zakonu, kao što je organizovanje grupe za izvršenje dela ratnog zločina ili zločina genocida ili za podstrekavanje za izvršenje ovih krivičnih dela, sadržane su odredbe koje omogućuju da se one kreću mimo tih okvirnih odredbi predviđenih opštim odredbama saveznog Krivičnog zakona.
Uostalom, to su tzv. pokajnička krivična dela ili tzv. pokajničke odredbe. Komparativna evropska praksa savremenih krivičnih zakonodavstava apsolutno ide u pravcu afirmacije ovakvih krivično-pravnih odredaba.
Priča o smrtnoj kazni i o potrebi ukidanja ili neukidanja smrtne kazne, naravno, datira već godinama, ako hoćete i decenijama, i to ne samo u Srbiji nego i u mnogim krivičnim zakonodavstvima. Nije razlog za donošenje ovog zakona bio samo imperativni zahtev Saveta Evrope, Evropske unije ili drugih evropskih integracija, već neophodnost usaglašavanja republičkog zakona sa saveznim Krivičnim zakonom. Savezni Krivični zakon u svom opštem delu određuje vrste i visine krivičnih sankcija.
Da ispravim još jednu netačnu konstataciju. Nije zakon svojevremeno povučen iz procedure zato što je bio manjkav, što mu je nedostajalo ovo ili ono. U prethodnom predlogu zakona mi smo pokušali, pošto to savezna administracija do tog momenta nije učinila, da nađemo modus da se posredno ukine smrtna kazna u Krivičnom zakonu Republike Srbije. U tom momentu u saveznom Krivičnom zakonu je postojala smrtna kazna, kao maksimalna vremenska kazna postojala je kazna zatvora od 20 godina. Kada uporedite onaj predlog zakona, koji je dva meseca ranije prosleđen republičkom Parlamentu, u njemu je svuda gde je postojala smrtna kazna bila predviđena tada dozvoljena maksimalna kazna zatvora od 20 godina.
U međuvremenu, u tom interegnumu, najzad se dosetila Savezna vlada, predložila u opštem delu Krivičnog zakona SRJ brisanje, odnosno ukidanje smrtne kazne i maksimalnu vremensku kaznu od 40 godina zatvora. Da ne bi došli u koliziju u pogledu maksimuma vremenske kazne, mi smo samo iz tog razloga povukli Krivični zakon, uskladili ga sa tim vremenskim trajanjem maksimalne kazne od 40 godina i zato je došlo do toga da smo izgubili par meseci. Ništa drugo.
Uostalom, moram da kažem da je to jednostavno tekovina evropske civilizacije. Možda intimno mnogi od nas, s obzirom na stepen kriminalizacije društva, na izuzetno teška krivična dela koja su u ovoj zemlji počinjena u poslednje vreme, i nisu za ukidanje smrtne kazne, ali, ponavljam, to je tekovina evropske civilizacije.
Još nešto, mi smo i do sada imali jedno dvojstvo u pogledu smrtne kazne. Savezni Krivični zakon, pre ovih izmena, kada je brisao smrtnu kaznu, predviđao je smrtnu kaznu u opštem delu. U posebnom delu saveznog Krivičnog zakona, gde su sankcionisana pojedina krivična dela, izuzetno teška, kao što je, recimo, krivično delo genocida, nije postojala smrtna kazna. To je bio razlog zbog koga u Srbiji u poslednjih deset godina nije izvršena nijedna smrtna kazna, a postoji 25 pravosnažnih presuda kojima su pojedina lica osuđena na smrtnu kaznu.
Dakle, to dvojstvo, ta kolizija republičkog i saveznog zakona uticali su na to da, uprkos postojanja pravosnažnih presuda, jednostavno nisu izvršavane smrtne kazne.
Konačno, bilo je priče i o nesimetričnosti pojedinih odredaba. Negde se pooštravaju, a negde se ublažuju krivične sankcije za pojedina krivična dela. Tu nema nikakve nelogičnosti. Jednostavno, praksa, vreme, događaji, stepen kriminaliteta, posebno pojačavanje kriminogenih aktivnosti u određenim sferama, normalno da utiču na povećanje broja pooštrenih krivičnih sankcija za jedan broj krivičnih dela, a sa druge strane potpuno marginalizovanje, smanjenje društvene opasnosti za druga krivična dela podstiče na smanjenje stepena krivičnih sankcija za ta krivična dela.
Već sam vam rekao da smo čuli mnogo priča. Pominjani su nekakvi zakoni o reformama, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o privatizaciji. Nažalost, malo je bilo konkretnih predloga ili primedaba na Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona.
Takođe bih rekao da će Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije sa zadovoljstvom prihvatiti sve one amandmane koji idu u pravcu poboljšavanja teksta i kvaliteta zakona. Nama je cilj da taj zakon bude što bolji. Mi nemamo taj osećaj da moramo tvrdokorno biti iza svake odredbe tog zakona. To je, uostalom, praksa i manir Ministarstva pravde i to se moglo videti tokom rasprave o nekim drugim zakonskim projektima.
Još da kažem par detalja o krivičnom delu korupcije. To je nešto što je jedan društveni fenomen; nešto što je tekovina vremena u kome smo živeli; nešto što je rezultat jednog sistema poremećenih vrednosti. Dakle, tačno je da se korupcija ne može iskoreniti izmenama Krivičnog zakona, ni pooštravanjem pojedinih kazni za krivična dela, odnosno sankcija, pa čak ni uvođenjem nekih posebnih, novih krivičnih dela. Ali, činjenica je i da svi moramo uložiti ogroman napor da se iskoreni ta pošast koja se naziva korupcija.
Savet Evrope je na zasedanju još 1994. godine korupciju definisao kao ponašanje osoba koje na službenom ili privatnom položaju zloupotrebljavaju svoje dužnosti tako da ostvare nelegalnu zaradu ili dobitak bilo koje vrste. Postojale su razne vrste korupcije, podele na aktivnu i pasivnu, na uličnu, na ugovaračku, na korupciju u javnim službama, na tzv. političku korupciju, na sudsku i privrednu korupciju.
Međunarodna zajednica je donela niz akata u borbi protiv korupcije. Doneta je čak i na 101. sednici Odbora ministara zemalja članica Saveta Evrope Rezolucija broj 24, koja sadrži 20 uputstava za borbu protiv korupcije. Nazvana je "antikorupcijskom biblijom". Dakle, mi nastojimo da čitav taj spektar sredstava u borbi protiv korupcije iskoristimo i da se zaista uhvatimo u koštac sa tim zlom koje se naziva korupcija.
To nas je i rukovodilo da, u okviru izmena postojećeg Krivičnog zakona Republike Srbije, predložimo i više novih krivičnih dela, koja poznaju sva savremena evropska zakonodavstva i tako, između ostalog, izvršimo i harmonizaciju našeg krivičnog zakonodavstva sa krivičnim zakonodavstvom savremenih evropskih zemalja. Hvala.