Dame i gospodo narodni poslanici, nije amandman narodnog poslanika Veroljuba Arsića govorio o bilo kakvoj izolaciji, o bilo kakvoj međunarodnoj zajednici, iako je teško danas u pravnoj nauci definisati taj termin. Postoji više različitih definicija i teoretičari i dalje ne mogu da se slože oko toga šta je to međunarodna zajednica, pa bi bilo prilično besmisleno da to rade oni koji mnogo manje znaju od onih koji su stručni za tu oblast.
Što se tiče amandmana narodnog poslanika Srpske radikalne stranke Veroljuba Arsića, on je tražio nešto što postoji kao pravo po pozitivnom Zakonu o društvenoj brizi o deci. Nije izmišljao španska sela, nije nudio bog zna šta novo, već jedno rešenje koje je postojalo i koje još postoji, sve dok se ovaj zakon ne usvoji u našem pozitivnom zakonodavstvu, nešto što je bilo dobro rešenje.
Mislim da mi danas govorimo o tom zakonu, a ne o nečemu šta bi sve srpski narod želeo, šta bi to studentima bilo potrebno, a šta ne. Ako neko misli da je studentima potrebno da plaćaju 60.000 dinara, da, dobro ste čuli, 60.000 dinara košta upis za samofinansirajuće studente na Pravnom fakultetu u Beogradu, ako neko misli da je to dobar zakon, ili unutrašnji pravni akt jednog od fakulteta, e onda ja mislim da to nije dobro, a siguran sam da većina građana Srbije i onih koji šalju svoju decu na studije, to takođe ne misle.
Svojevremeno sam još kao učenik u srednjoj školi, a kasnije na fakultetu, kao jedan od najboljih studenata, dobijao državnu stipendiju. Država je stipendirala, nisu to bili naročiti iznosi, ali je država htela valjda da kaže kako vodi računa o onima koji su najbolji đaci i studenti. Mislim da se zvala - stipendija za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Republike Srbije, ne znam da li to i danas još postoji. Ali, to nema nikakve veze sa ovim o čemu mi danas razgovaramo.
I ponovo se vraćamo na ono što sam mislio da smo raščistili pre nego što je data pauza u 14,00 časova, govorio sam o tome da imamo sporedno zakonodavstvo, koje predstavlja veliki problem za našu zemlju. Imamo neuređen pravni poredak, neuređen pravni sistem u celini. Vi imate krivična dela ljudi, ne u jednom krivičnom zakonu, nego u 70 raznih zakona imamo krivična dela, o prekršajima da i ne govorimo, o privrednim prestupima da ne govorimo, umesto da imamo zakonik za celu oblast.
Šta radimo u ovoj oblasti - imamo jedan Zakon o društvenoj brizi o deci, prilično dobar zakon; ne nešto što bi posebno značilo našim građanima, ali jedan solidan i korektan zakon. Sada taj zakon razgrađujemo, rušimo, jer se u prelaznim i završnim odredbama kaže - danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe ti i ti članovi Zakona o društvenoj brizi o deci; i sada u istoj sferi društvenog života imamo još jedan zakon koji se time bavi, pa se sada vi snađite koji ćete službeni list da pogledate, odnosno koji službeni glasnik da pogledate, u kom zakonu da tražite svoja prava, gde da nađete svoje obaveze, šta je ono što država vama čini, a šta je ono što dajete državi?
To je ono što predstavlja ključni problem našeg pravnog poretka danas, a o tome, čini mi se, malo ko hoće da govori.
I da kažem na kraju šta je suština, za one koji nisu pročitali ovaj amandman - mi, dakle, tražimo da se pod školovanjem, u smislu ovog zakona, podrazumeva obrazovanje u svojstvu redovnog učenika u srednjoj školi, koja je obuhvaćena mrežom škola čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina, da se tome samo doda - i redovan student na višim školama i fakultetima, i ništa više.
Mislim da to nije veliko opterećenje za državu, posebno što se zaista radi o minimalnim iznosima, o nečemu što za državni budžet ne bi trebalo da predstavlja veliki teret, a na ovakav način samo pokazujemo da postoje određene restrikcije, niko ne zna zbog čega.
I sada, to možete uvek da objašnjavate floskulama ili praznom pričom - e, danas nas obožava svet, vidim kako nas obožava, vidimo svi; sutra će nam ovde doći "Solanini mali" da nam objašnjavaju kako nam je nestala država, kako ćemo da hapsimo jednog, drugog, trećeg ili petog, koliko je kila srpskog mesa isporučene, a od tih para nema nigde ništa i narod živi sve teže.
Narod samo traži da živi normalno, da živi bolje, a ovaj zakon, da je marketinškog tipa, da je to razlog zbog čega se donosi, pokazuje činjenica da je, bukvalno, istrgnut, izvučen iz onoga što je spadalo u Zakon o društvenoj brizi o deci. Ništa novo nije doneto, osim što su neka prava roditelja, neka prava dece neuporedivo restriktivnija nego što su bila po pozitivnom zakonu. Hvala.