Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, svega nekoliko reči o ovom sporazumu koji  sasvim  sigurno stiže pred nas u posebno delikatnom  istorijskom i političkom momentu.
Možda je potrebno da se sa više reči obrazloži koja je bila politička pozicija ili platforma nas koji smo učestvovali u koncipiranju stavova Vlade Srbije u pregovorima oko rekonstituisanja odnosa Srbije sa Crnom Gorom.
Nema nikakve sumnje da u našoj političkoj javnosti postoji onaj deo koji zastupa jači federalni pristup i zahteva mnogo veće zajedničke funkcije.
Međutim, ne ulazeći podrobnije, a verujem da i nije potrebno da se veoma podrobno ulazi u istorijat naših ustavnih odnosa i političkih odnosa, ali je nerealno očekivati da Srbija i Crna Gora postignu sporazum o većem broju zajedničkih funkcija, nego što je u ovom trenutku to moguće.
Čak verujem da Srbija na to ne bi mogla da pristane, jer svako jačanje ili umnožavanje broja zajedničkih funkcija na principima glasačkog pariteta, u suštini sve više dovodi u političku inferiornost Srbiju. Mi nismo, ne samo po veličini, iste zemlje; ni po političkom značaju, po ekonomskom značaju, po broju birača, nismo bliske zemlje i u tom smislu mi ne možemo da dozvolimo jačanje federalnih funkcija, koje bi na principu pariteta trebalo da u suštini uvedu pravo manjeg da blokira razvoj Srbije.
To: je bio jedan od naših pristupa.
Drugi: mi naravno jesmo za određeni broj funkcija i na principu pariteta, ali taj broj funkcija onda mora biti onakav ili onoliko mali da ne ometa razvoj ni jedne ni druge zemlje, a posebno Srbije. U tom smislu je bila naša politička i pregovaračka pozicija. Verujem da u ovom trenutku, ma koliko se mi možda možemo sa dosta razloga za gorke reči, žaliti na politički kvalitet ovog sporazuma, on u suštini nije loš za Srbiju.
Istovremeno, da smo se mi želeli upustiti u posebnu političku podršku onoj snazi u samoj Crnoj Gori sa kojom smo mi u koalicionom savezu na saveznom nivou, to je SNP, mi ne bismo mogli a da ne uđemo u diskusiju sa sopstvenim građanima, koju političku struju podržavamo, s obzirom na politički kvalitet koji ona zastupa, ideologiju, ekonomsku verziju budućnosti itd. Da smo podržali independentiste u Crnoj Gori, mi bismo se praktično takođe umešali u unutrašnje poslove jedne zemlje. Zauzeli smo stav da Srbija nema pravo i ne može da se meša u unutrašnje odnose Crne Gore, kao ni neke druge zemlje, a da je to politički kvalitet na kojem valja i da insistiramo.
Ovaj sporazum važi do 2005. godine. On u suštini dozvoljava, mi smo spremni da se odvažimo na te korake, da jačamo državne funkcije Srbije. Mi ne možemo, a da ne obratimo pažnju da je Crna Gora, kao što je i potpredsednik Savezne vlade naglasio, zaokružila svoj ekonomski sistem, politički ona još nije uspela da izađe iz zajednice, ali je ona zaokružila svoj ekonomski sistem. Nama je cilj da to isto učinimo.
Gospodin Labus je naglasio neke elemente toga: i naš je cilj da do 2005. godine i oko monetarne politike, i oko poreske politike, oko carinske politike, oko graničnih službi, da sve funkcije prenesemo na nivo Republike Srbije i da ojačamo sopstvenu državu. Nije mudro bilo podržavati raspad zemlje, mada je to za avanturiste uvek lako.
Mi uživamo do 2005. godine posebne ekonomske i trgovačke privilegije od strane Evropske unije, koja je, ako ništa drugo, za našu poljoprivredu od izuzetnog značaja, jer od ovog trenutka do početka 2005. godine mi imamo pravo da izvozimo pšenicu bez kvota, bez carina. Imamo pravo da izvozimo kukuruz bez kvota. Čitav niz proizvoda imamo pravo da izvozimo bez kvota, bez naplaćivanja carine ili naplaćivanja carina koje se obračunavaju na osnovicu ad valorem 20% manje. To su velike trgovačke povlastice koje našoj slabašnoj poljoprivredi daju ohrabrenje i daju joj mogućnost pojačanog nastupa na onim tržištima koja smo mi u međuvremenu nerazumnom politikom prošlog režima izgubili.
Konačno, mi sa ovim sporazumom zadržavamo u svojoj političkoj sferi i Kosmet. Da smo zastupali drugi put, put otvorene separacije, ne bi tu došla u pitanje samo stabilnost naših odnosa prema Evropskoj uniji, već bi došla u pitanje i stabilnost same Srbije, kao i naše mogućnosti da, šireći ili čuvajući svoje političke interese na Kosmetu, ma koliko to bilo teško, bar u jednoj jačoj sferi uticaja ovo područje zadržimo.
Postoje među nama oni koji veruju da bi bilo dobro da smo odmah danas proglasili nezavisnost Srbije. Ali, ne govoreći o političkim implikacijama u širem regionu, oni koji ovo rešenje zastupaju sada moraju da objasne onda na koju verziju Srbije oni to misle i da li otvaraju politički prostor za rekonstituciju odnosa u samoj Srbiji. Postojeća Srbija ne može biti u skladu sa političkim ambicijama najzdravijih snaga u Vojvodini. Ovakva kakva jeste, ako bi ostala ovakva proglašenjem nezavisnosti, ona bi sasvim sigurno morala da otvori pitanje svoje budućnosti.
Otuda, sa današnjeg stanovišta, daleko je bolje iskoristiti postojeće mogućnosti da ostanemo pod postojećim političkim ne kišobranom, već jednom zajedničkom, ma kolikom nežnom platformom, da bismo očuvali političku stabilnost, ekonomski razvoj i trgovačke prednosti. Mi ćemo 2005. spremno da sačekamo kao država. Šta god da bude 2005, mi smo spremni: nezavisnost - Srbija će obnoviti sve svoje državne funkcije do tada. Ukoliko ne, imaćemo snažne pregovaračke pozicije.
Želim da vam ukažem na to da od 2005. kreću veoma ozbiljni razgovori, korak po korak, o prilagođavanju naše ekonomske politike onim koracima koji se preduzimaju u Evropskoj uniji. Nije nama svejedno da li u tim pregovorima učestvujemo i ulazimo sa stanovišta većeg tržišta, prava na veće kvote, insistiranjem za veće subvencije u okviru, recimo, zajedničke agrarne politike, ili idemo u te pregovore kao manja zemlja, kao manje tržište i sa manjim mogućnostima.
Otuda politički trenutak, koji je izuzetno ozbiljan, zahteva od nas apsolutnu promišljenost. Ubeđen sam da će ova Srbija, u ovoj skupštini predstavljena, glasati za ovaj sporazum, jer on je prvi garant naše stabilnosti i razvoja.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Prvi se javio narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za promenu ustava je, u principu, legalan pravni akt. Svako tu inicijativu može podneti, i političke partije, i državni funkcioneri i obični građani. Međutim, sama promena mora da se vrši na unapred ustavom propisan način. Postojeći ustav SRJ imao je izvesne falinke u načinu donošenja, ali taj ustav je naknadno stekao puni legitimitet i legalitet. Na taj ustav se zakleo i Vojislav Koštunica, kao predsednik savezne države i Miroljub Labus, kao potpredsednik Savezne vlade. Vi ste se zakleli da ćete čuvati taj ustav i da ćete dozvoliti njegovu promenu samo na onaj način na koji to ustav propisuje. Umesto toga, vi rušite taj Ustav, vi razarate državu. Ovo je akt o razaranju države.
Ovo niste nazvali ni odlukom, ni rezolucijom, ni deklaracijom. Ne zna se šta je. Savezni ustav propisuje, u pogledu izmena taksativno nabrojanih članova, da je potrebna i saglasnost narodnih skupština federalnih jedinica. Da ste vi napravili konkretne amandmane ili celovit tekst i da ste rekli - na osnovu člana tog i tog Ustava SRJ, podnosimo inicijativu za donošenje novog ustava, to bi bilo legalno, to bi sa pravnog aspekta bilo moguće, čak i poželjno. Što da se ne otvori rasprava, pa se ide na Ustavnu komisiju Savezne skupštine, pa prvo raspravlja Ustavna komisija, pa se onda celokupna Ustavom propisana procedura obavlja, pa se daje i saglasnost narodnih skupština. Međutim, ovim aktom vi to sve gazite ako vi za ovo budete ovde imali prostu većinu, jer po Poslovniku ovo se usvaja prostom većinom.
Ovde se daje saglasnost samo na pojedine članove saveznog Ustava koji se menjaju i taksativno su nabrojani u Ustavu. To je pet, šest članova. Vi na ovaj način obavezujete ljude koji će raditi na ustavnim amandmanima kakav stav moraju da zauzmu. Ovo im je okvir van koga ne mogu. Pa, kako vi možete unapred planirati ustavni akt za koji je potrebna dvotrećinska većina jednim kvazipravnim aktom za koji je dovoljna prosta većina? To ne može, to u pravu ne može.
Naravno, tamo gde ne postoji pravni poredak, tamo gde je Zoran Đinđić ukinuo Ustavni sud, ne mora ništa. Što ste onda išli na Skupštinu? Što sebe blamirate izlaskom pred Narodnu skupštinu, kada ste to mogli bez Skupštine da završite? Ovo je sve automatskim puškama moglo da se završi. Što ste onda išli pred parlament? Što glumite poštovanje principa pravnog poretka, ako ih zaista ne poštujete? Čemu ta gluma? Ona nema svrhe.
Dalje, govorite o sporazumu o principima. Čiji je to sporazum? Ko je Ustavom predviđeni organ za sklapanje takvih eventualnih sporazuma? Postoje određeni državni organi koji su nadležni za sklapanje međunarodnih sporazuma, čak i saveza. Zna se tačno ko to radi: Ministarstvo inostranih poslova, Savezna vlada, Savezna skupština, aktom o ratifikaciji. Vi i to izbegavate.
Vi ste čak i predsednika Savezne vlade zaobišli, jer on personalno ne odgovara jednom od učesnika - Milu Đukanoviću. Vi ste i tu asimetrično postupili. Znate, mogu se složiti sa vama da je Milan Milutinović falsifikovanjem izbornih rezultata postao predsednik. Ali, to isto je uradio i Đukanović. U metodu falsifikovanja velikih razlika nije bilo. I jedan i drugi su falsifikovali, odnosno njihove partije. Ja to nikada nisam priznao. Vi treba da se podsetite kako su poslanici SRS reagovali kad je došao Milan Milutinović da polaže zakletvu - veoma burno.
Ali, da nastavim ono što je ovde najvažnije da se saopšti. To je već jedan nelegalan postupak. Mogli su se sastati Đoka, Pera, Marko, Janko i usaglasiti svoje stavove. Mogli su se sastati Koštunica, Labus, Đukanović i ko je još tu bio, i Đinđić naknadno, kažu da nije bio u početku, nije znao o čemu se radi, pa su ga naknadno pozvali. Vi ste mogli da se sastanete da vaše lične političke stavove usaglasite, čak i da to stavite na papir i to je sve. To niste mogli da pretočite u dokument o kome će se izjašnjavati Narodna skupština na legalan način.
Mogli ste da formulišete odmah tekst novog ustava. Ko je vas ovlastio da kažete da ova država ubuduće neće imati ustav, nego ustavnu povelju. Ima li u srpskoj tradiciji uopšte akt koji se zove ustavna povelja? Nikada nije postojao. Koliko znam, postoji samo u anglosaksonskoj, odnosno engleskoj ustavotvornoj tradiciji, ali Engleska nema ustav, nikada nije imala ustav u pravom smislu reči. Ima u materijalnom smislu ustav, koji počinje od Magna karte pa nadalje. Zašto bih govorio lepše reči, pa bilo i o pravima.
Nigde, ni u jednoj evropskoj zemlji, to ne postoji. Kada se govori o ustavnoj povelji, ne zna se o čemu je reč. Ako je reč o ustavu, čemu ga sada nazivati poveljom, zašto ne ustavom ako je to u našoj tradiciji. Dvesta godina razvijamo tu ustavnu tradiciju, skoro dvesta godina. Čemu u startu već nešto što nam nikako ne odgovara, što nije u duhu srpske pravne tradicije?
Drugo, po čemu je to najviši pravni akt i po čemu je ovo državna zajednica? Šta je to državna zajednica? Zašto to niste pokušali da objasnite? Državna zajednica, zajednica država. To samo po sebi ništa ne govori. Da li je to međunarodna organizacija? Definicija u pravnoj teoriji je tu sasvim jasna. Da li je ovo što se sada pravi međunarodna organizacija? Da bi to bila međunarodna organizacija, moraju Srbija i Crna Gora prethodno proglasiti nezavisnost, pa tek onda ovo praviti. Vi hoćete da transformišete već postojeću državu u nedržavu. Jer, ovo što nudite nije država; ovako nešto nikada na svetu i nigde nije postojalo. Ne može da postoji.
Šta želite ovim da postignete? Jasno je svima, režim u Crnoj Gori je otvoreno separatistički. Režim u Srbiji je prikriveno separatistički. I jedan i drugi žele nestanak SRJ. Kada bi danas Milo Đukanović proglasio otcepljenje Crne Gore, verovatno bi u Crnoj Gori
izbio građanski rat. I Evropska unija i Amerika su svesne te opasnosti i žele na odložen način da obezbede nezavisnost Crne Gore. Za Srbiju je to još tri godine velikog mučenja.
Većinsko stanovništvo Srbije i Crne Gore su Srbi. Čemu Srbima uopšte federalna država, a kamoli konfederalna, pa kamoli nešto što nije ni konfederalna, ako su jedan narod. Kako bi ovo moglo u praksi da funkcioniše? Nikako. Pa i da Solana dolazi dva puta nedeljno, jedino tako, i da vam zavrće ruke. Da li nama treba takva država koja ne može bez tutorstva stranih sila da postoji, da opstaje?
(Predsednik: Vreme.)
Nastavljam sledećih deset minuta. Niko ne želi takvu državu. Niko ne želi. To nije država u pravom smislu reči. Dalje, vi neprekidno govorite o jednoj stolici u UN. Hajde da raspravljamo, da li je to tvrda stolica, meka stolica, da li je sveta stolica, kakva je to stolica. Po čemu je to važno? Ni po čemu nije važno da li će biti jedna stolica ili dve stolice. Ako mi nemamo realnu jedinstvenu državu, onda uopšte nije bitno što će jedna stolica biti u UN. To je samo problem.
Šest meseci jedan zasedne, pa šest meseci drugi; nema personalnog kontinuiteta. Može doći do dvojstva političkih opcija koje se zastupaju na toj stolici, pa neko želi tvrdu stolicu, neko želi meku stolicu, neko onakvu, a neko ovakvu. To niko živ ne može da koordiniše.
Dalje, govorite ovde o pozitivnoj diskriminaciji. O pozitivnoj diskriminaciji mogu da govore neuki političari, a pravnici ne mogu. Svaka je diskriminacija u istom trenutku i pozitivna i negativna. Onaj ko je diskriminisan, za njega je negativna, a onaj koji je povlašćen, za njega je pozitivna. I aparthejd je za nekoga bio pozitivna diskriminacija, za one koji su uživali u toj najcrnjoj policiti aparthejda, a oni su to smatrali pozitivnim, jer njih milion, dva, tri eksploatišu 20 miliona drugih.
Ne može diskriminacija biti pozitivna. Ona je uvek negativna, neprihvatljiva. Čemu onda diskriminacija Srbijanaca u odnosu na Crnogorce, da li 600.000 građana Crne Gore zaista vredi kao 10,5 miliona građana Srbije. Kažite to, da jedan građanin Crne Gore vredi kao 17 građana Srbije. To nikada ne mogu da prihvatim. Ne mogu nikada da prihvatim da jedno ljudsko biće vredi kao 17 drugih ljudskih bića, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veroispovest.
Ovde govorite o savetu ministara i nabrajate pet ministara, ali ne ulazite u nadležnosti. Niko od ovih ministara ne bi imao nikakve nadležnosti, oni bi samo glumili da imaju te nadležnosti, čak ni u spoljnim poslovima; pogotovu ako se ostvari ovo što predviđate kao mogućnost - da se svakih šest meseci rotiraju. Tu državni organi koji bi se nazivali ministarstvima i imali formalne nadležnosti nikakve stvarne nadležnosti ne bi realizovali.
Razbijate vojsku. Ako će regruti iz Srbije služiti u Srbiji, a regruti iz Crne Gore u Crnoj Gori, onda to više nije jedinstvena vojska. Drugo, razbijate princip komandovanja, koji ni u jednoj modernoj armiji ne trpi da tri čoveka u istom trenutku komanduju. Po sadašnjem Ustavu
postoji jedan koji komanduje, a to je predsednik, na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane. Jedno je odlučivanje, a drugo je komandovanje.
Vi sada trostrukog komandanta uvodite. Ovo ni u Rimskoj imperiji nije moglo da traje duže od šest meseci, godinu dana, godinu i po. Tako je i napravljeno, da ni ovde ne može dugo da traje. Jasno je, zašto onda sa tim da se zamajavamo. Vojskom niko ne može da komanduje, ako komanduju trojica i ako je potreban konsenzus.
Nadam se da neće večito ostati taj Milan Milutinović, možda će Đinđić da ga zadrži još 15 godina, jer njemu najviše odgovara takav kakav je. Razumem njegov politički interes da drži Milana Milutinovića kao svoju produženu ruku, ali to ne može večito da traje.
Za očekivati je da će tri personaliteta da se pojave na ove tri funkcije: savezni predsednik i predsednik vlade u isto vreme - kao jedan, predsednik Srbije - drugi i predsednik Crne Gore - kao treći. U svakoj kriznoj situaciji nema komandovanja vojskom. Jedan kaže - neću, šalio sam se. To se ne zna da li ima rata.
Pre 15 godina nisam verovao da je moguć novi rat na Balkanu. To se ne zna unapred, rat dođe kao istorijska stihija, onda kada ga ljudi najmanje očekuju, kada ga najmanje žele i kada ga se najviše boje, i zatekne ih redovno u najnepovoljnijoj situaciji za vođenje rata. Nikada se rat ne dešava u trenucima prosperiteta, procvata itd, uvek onda kada ga je najteže podneti. Nemojte toliko biti sigurni.
Dalje, ovde se govori o sudu Srbije i Crne Gore, čija će se upravnosudska funkcija vršiti samo u odnosu na upravna akta ministarstava Saveta ministara, i ništa više. Imaće, pored toga, ustavnosudsku funkciju i baviti se ujednačavanjem sudske prakse. To nije dovoljno nadležnosti da bi taj sud uopšte postojao.
Dalje, ovde govorite o izborima, imenovanjima na raznorazne funkcije i onome što je osnovni interes, naravno. Da pogledamo koji je to Đukanovićev interes za ove tri godine. On još ne može da ima crnogorsku vojsku, finansiraće mu je Srbija, a on će je stvarati za ove tri godine. Dalje, on još ne može da finansira diplomatska predstavništva u svim važnim zemljama sveta. Finansiraće ih Srbija, a on će slati svoje kadrove. Zašto?
Srbija je već Ustavom iz 1992. godine podnela veliku žrtvu. Na uštrb principa demokratizma, demokratije, prihvaćen je princip federalizma. Federalizam i demokratija se u ovim slučajevima isključuju. Princip demokratije je jedan čovek - jedan glas, uvek, svuda i na svakom mestu, a princip federalizma donosi nešto drugo. Kompromis je napravljen u postojanju dva veća, Veća građana i Veća republika.
U Veću republika, u gornjem domu obe federalne jedinice podjednako su zastupljene. Novi kompromis je napravljen i u Veću građana -Crna Gora ima više poslanika nego što je to proporcionalno broju njenih stanovnika. Ima 30, a imala bi 10 ili 12, proporocionalno broju stanovnika, možda 15. Napravljeni su kompromisi, čak možda preterani kompromisi, ako se ima u vidu da smo jedan narod. Vi sada i to bacate pod noge.
Vi sada delite nešto što nikada ne bi smelo da se deli. Matica srpskog naroda živi u Srbiji, zatim u Republici Srpskoj, pa tek onda u Crnoj Gori, a u Srpskoj Krajini bilo je više nego u Crnoj Gori. Da li treba tolike žrtva praviti zbog lokalnih, odnosno regionalnih vlastodržaca u Podgorici? Te žrtve ne treba praviti.
Nisam za to da se okupira Crna Gora, nego sam za to da stanovništvo Crne Gore odluči hoće li jedinstvenu državu sa Srbijom ili neće, a ne da se više zavaravamo, da se zamajavamo, da dolaze ovde da se razmeću, glume ministre i gledaju šta će ko oteti.
Čitavim političkim garniturama iz Podgorice Srbija je bila potrebna kao mesto gde se otima. To pokazuju sva istraživanja funkcionisanja savezne države, počevši od otimanja ambasadorskih mesta, pa do sklapanja poslova o nabavkama za raznorazne državne organe, uključujući i vojsku.
Ne treba nama ni federacija. Mi srpski radikali smo za unitarnu državu, ali prihvatamo postojeće stanje. Nismo za prihvatanje nečega što je mnogo gore i od same federacije. Ne idealizujemo mi federaciju, ali ovo nije ni federacija. Šta će nam onda ovo?
Tri godine mučenja, samo tri godine mučenja i ne možete ni unutar DOS-a da se dogovarate, a kamoli će to sada funkcionisati u ovome, što nije ni država, ništa nije. Bez Solane ovo ne može da funkcioniše i u tome je problem.
Neko vam zapravo nameće kvazidržavni oblik koji će neprekidno insistirati na stranom mešanju, na tutorstvu. Ovo je provizorijum, ovo je provizorijum zapadnih sila, kako bi se lakše kontrolisao naš geopolitički prostor.
Ako je ovo dobro, zašto Solana ne uvede u svojoj zemlji?

Upozoram vas na prekoračenje vremena.

Završavam odmah. Što niste tražili bar špansko rešenje; kako je Španija rešila svoje unutrašnje odnose, što niste tražili na taj način da se reše odnosi Srbije i Crne Gore? To bi bilo mnogo bolje. Što niste za to da se primene odnosi koji postoje u Evropskoj uniji, čak ni to nemamo. Evropska unija ide ka federaciji, ubrzano, trčećim korakom, a mi idemo ka razbijanju već postojeće federacije.
Sa državom se ne treba igrati. Možemo mi ovde da se preganjamo oko konkretnih političkih interesa, ali ovo je nešto što svima treba da bude svetinja. Ni jedna generacija nema pravo da žrtvuje državu, da je baci pod noge, ali toliko neozbiljnosti, krajnje neozbiljnosti imamo u političkom životu, da je sve više ljudi koji su u stanju pod noge da bace državu. Ne računam na vašu svest o sudbini srpskog naroda, o istoriji. Računam samo na snagu javnosti, kojoj opet rekoh što me muči i spasih svoju dušu, ako ne mogu ništa drugo.

Po Poslovniku, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ, narodni poslanik Borislav Pelević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na jučerašnjem sastanku predsednika poslaničkih klubova u ovoj skupštini dogovoreno je da se nakon uvodnog izlaganja potpisnika ovog sporazuma, odnosno polaznih osnova, napravi pauza kako bi se u okviru poslaničkih grupa obavile konsultacije o ovom sporazumu. Molim da se to ispoštuje iz najmanje dva razloga.
Prvi razlog je taj što je čitav ovaj sporazum napisan na samo tri stranice i tri i po reda, dakle nepune tri i po stranice i taj sporazum treba da nam zameni nekakav ustav koji već postoji. To je prvi razlog.
Drugi razlog je to što su predstavnici vlasti, odnosno potpisnici, izneli za ovom govornicom potpuno dijametralne stavove o tome šta se dešavalo i čiji je predlog prihvaćen. Premijer je rekao da je saznao od gospodina Havijera Solane za polazne osnove, a potpredsednik Savezne vlade, uvaženi prof. gospodin Labus, rekao je da su postojala naša dva predloga i da apsolutno nije bilo nikakvih predloga od strane gospodina Solane. To je prvo.
Drugo, pozivam se na član 82. Poslovnika o radu Skupštine i izražavam sumnju u ispravnost elektronskog sistema. Naime, u klupama u kojima su do maločas bili predstavnici Demokratske stranke Srbije, koji su pošto su izašli uredno, u skladu sa Poslovnikom, odneli svoje kartice, svetle najmanje dve kartice na ekranu. Prema tome, molim vas da proverite o čemu se tu radi, jer sam ubeđen da će biti veoma mnogo problema oko glasanja.

Molim tehničku službu da proveri ovo u vezi sa karticama, što je istakao gospodin Pelević.
Za reč se javio narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe DOS.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Republičke i Savezne vlade, mislim da ćemo se bez problema, uprkos različitim stranačkim pozicijama, složiti da je DžDž vek bio najrazorniji vek za društvo koje mi kao političari predstavljamo. To nije samo zbog izazova sa kojima se Srbija suočavala, već i zbog načina na koji je te izazove predviđala i rešavala. Zbog toga bi bilo dobro da se danas okrenemo realnim činjenicama, da govorimo jezikom, ako je potrebno, brojki i slova, a da sve ono što su emocije ostavimo po strani, jer mislim da bi to predstavljalo najkvalitetniju promenu u odnosu na sve ono što je do sada obeležavalo našu politiku.
Kada govorimo o činjenicama onda danas govorimo o federaciji Srbije i Crne Gore, koja je potpuno nefunkcionalna i praktično ne postoji poslednjih pet godina. Ta federacija je bila proizvod jednopartijskog sistema, proizvod političke volje dve praktično jedinstvene stranke iz 1992. godine, volje koja je prevaziđena i koja je za sobom ostavila brojne probleme.
Danas govorimo o federaciji čiji se predsednik ne priznaje u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija izvršna vlast nema praktično nikakve ingerencije u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija zakonodavna vlast ne može doneti, niti sprovesti preko izvršne vlasti ni jedan zakon u svojoj federalnoj jedinici. Govorimo o federaciji čija, recimo, Narodna banka ne kreira monetarnu politiku u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija diplomatija ne predstavlja jednu federalnu jedinicu. Govorimo o nečemu što ne postoji i ako je potrebno to jasno reći onda smo mi kao političari dužni da to uradimo, bez straha od posledica i bez straha od te realnosti koja nije sjajna, ali nije ni nešto što se ne može promeniti.
Upravo zbog toga ovaj sporazum predstavlja korak napred u tom smislu. Mislim da je jasno da je sporazum zapravo posledica različitih političkih koncepata koji su postojali i u Srbiji i u Crnoj Gori. Mi smo, kao predstavnici građana Srbije, dužni da govorimo o onim pozicijama koje su za nas obavezujuće, a to su pozicije koje štite interese građana Srbije.
Međutim, to ne znači da se interesi građana Srbije štite isključivo vođenjem politike na prostoru Srbije, već i sprečavanjem nekih kriza koje bi mogle biti sputavajuće u reformama koje želimo da sprovedemo.
Dakle, prvi efekti onoga što je urađeno kroz potpisivanje ovog sporazuma i što treba verifikovati u Republičkom parlamentu, u to sam uveren, zapravo jeste sprečavanje krize na prostoru Crne Gore, s obzirom da je već kroz skupštinsku raspravu, koja je obeležila ovaj dokument u crnogorskom parlamentu, jasno da se približavaju stavovi, do juče gotovo nepomirljivih i ekstremnih pozicija SNP i DPS.
Drugi, najkonkretniji rezultat, koji treba jasno uočiti i koji treba podržati, jeste sazrevanje države Srbije, sposobne države, koja može odgovoriti interesima građana Republike Srbije, bez one vrste argumentacije koja je omalovažavajuća, čak i za nas poslanike ili one koji se bave konkretnim svakodnevnim izvršnim poslovima, kojih se ticala ingerencija i nadležnost SRJ, koje su po pravilu bile nepremostiva prepreka u svemu onome što smo mi radili.
Koliko sati smo potrošili u raspravama, citirajući savezne zakone koje smo ignorisali, donoseći republičke zakone koji su bili bitniji i koji su se neminovno morali doneti uz takvu vrstu konflikta.
Ono što je danas važno reći jeste da smo mi u taj sporazum ušli sa jasnim pozicijama, sa kojih smo insistirali na poštovanju jedinstvenog tržišta, na poštovanju jedinstva u sprovođenju spoljne politike, na poštovanju jedinstva u oblasti odbrambenih snaga i, naravno, na poštovanju jedinstva u oblasti saobraćaja i telekomunikacija, odnosno u onim segmentima u kojima se jedinstvo pojavljuje kao obavezujuća kategorija na prostoru EU.
Ovim sporazumom je i taj cilj delimično ostvaren i ni u jednoj njegovoj tački ne sprečava se potpuna realizacija tih pozicija na kojima mi, kao Srbija, insistiramo.
Okolnosti pod kojima je sporazum donet su kontroverzne, one su pozicija političke stvarnosti u kojoj mi danas živimo. Mislim da niko nije srećan zbog toga, ali je potrebno veoma jasno unapred osporiti svaku vrstu one politike, koja bi ovaj sporazum predstavljala kao neki proizvod ultimatuma EU ili nešto što je nametnuto od strane međunarodne zajednice, mimo volje i interesa građana Srbije ili građana Crne Gore.
To što se EU pojavila, u svojstvu visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednost, kao neka vrsta medijatora u ovom procesu dijaloga Srbije i Crne Gore, posledica je naše nesposobnosti, a ne namere EU da u takvom procesu arbitrira. To što mi danas razgovaramo o ovom sporazumu može značiti, praktično, marginalizaciju uloge EU, ukoliko smo mi, kao političari, sposobni da sami rešavamo svoje probleme.
Ukoliko nismo sposobni, pojaviće se tutori sa strane, ma šta mi o tome mislili, jer sistem međunarodne bezbednosti i međunarodnog prava postao je superioran u odnosu na sve ono što su karakteristike zemlje u kojoj mi danas živimo i karakteristike bilo koje društvene zajednice danas u Evropi i u modernom svetu.
Mislim da je zato potrebno okrenuti se onim činjenicama, koje za nas moraju biti presudne u davanju podrške ovom sporazumu. To su činjenice koje se tiču njegovog političkog i ekonomskog karaktera.
Šta je garancija Srbiji da će ona ostvariti onaj svoj interes koji danas prepoznajemo u ovim uvodnim diskusijama i koji pre svega teži očuvanju zajednice Srbije i Crne Gore na onim osnovama na kojima počiva i moderna Evropa.
Garant tog sporazuma, odnosno garant realizacije tog interesa, mora biti pre svega jasna politička uloga onih predstavnika Srbije koji će se naći na pozicijama koje će presudno uobličavati i definisati politiku zajednice Srbije i Crne Gore.
Stoga mislim da nemamo razloga da strahujemo ili da se distanciramo od ponude Crne Gore, već da Srbija mora prihvatiti liderstvo u tom smislu i predložiti svog kandidata za predsednika zajednice Srbije i Crne Gore; predložiti čoveka koji će koordinirati Savet ministara i na takav način dodatno garantovati realizaciju one politike na kojoj mi kao parlament insistiramo, i koju mi, kao parlament, moramo i realizovati preko svojih izvršnih organa.
Što se tiče ekonomskog karaktera tog sporazuma, on nije onakav kakav smo mi želeli da bude. Jasno je da nema jedinstvenog tržišta, jasno je da nema jedinstvene monete, jasno je da nema centralizovane monetarne politike, ali je istovremeno jasno da se kroz program stabilizacije i asocijacije sa EU tako nešto može ostvariti, jer je praktično nemoguće težiti integraciji u okviru Evrope, kroz dezintegraciju na prostoru teritorije na kojoj postojimo kao Srbija i Crna Gora.
Dakle, ta vrsta straha je realna, ali mislim da je ona minimalizovana kroz ovakvu vrstu politike, koja se kao mogućnost otvara u ovom sporazumu.
Što se tiče svih onih detalja, koji bi naknadno mogli izazvati neku vrstu konflikta i osporavanje u odnosima Srbije i Crne Gore, moram vas podsetiti da smo 1992. godine uveli nešto što se smatralo pozitivnom diskriminacijom, što je bilo proizvod postojećeg straha i što je i onima koji su 1992. godine pravili ustav i redefinisali zajednicu Srbije i Crne Gore moglo nagovestiti dugotrajnost tog rešenja.
Podsećam vas da Savezni parlament funkcioniše kroz jedinstvo Veća građana i Veća republika. Nijedan zakon kojim se dovodi u pitanje suverenitet Crne Gore ne može biti donet bez konsenzusa predstavnika, odnosno poslanika i u jednom i u drugom domu Saveznog parlamenta.
U Veće republika, po delegatskom principu, stižu poslanici iz Srbije i Crne Gore. Utvrđen je broj tih poslanika, po 20 iz jedne i druge republike, a time je praktično onemogućena ona federalna funkcija Saveznog parlamenta koja neminovno mora biti realna i koja se mora sprovoditi, ukoliko živimo u federaciji.
To što je napravljeno 1992. godine nije federacija i zato je logično sve ono što danas opisuje tu federaciju kao nešto što ne postoji, osim u dokumentima koji su sami po sebi prevaziđeni.
Pozitivna diskriminacija nije degradacija, to je, naprotiv, ustupak predstavnicima Crne Gore, uz napred jasno konstatovanje da mi, kao Srbija, ovog puta nismo u poziciji u kojoj smo bili 1992. godine, jer Republička vlada i Republički parlament, prenošenjem zakonodavstva sa nivoa savezne države na republički nivo, u potpunosti preuzimamo one ingerencije koje Srbiju definišu kao suverenu teritoriju, koja je u potpunosti sposobna u svakom trenutku da štiti interese društva koje na tom prostoru postoji.
Stoga ovako funkcionalna zajednica mora dobiti našu podršku. Mislim da bi sve suprotno zapravo predstavljalo dovođenje u pitanje interese građana Srbije, jer bi to bio konflikt sa EU, to je onda dezintegracija u procesu integracije koju mi sprovodimo, to je prepreka reformama koje, sasvim sigurno, kasne deset godina i koje nemamo razloga da sprovodimo ukoliko mislimo da ih sprovedemo za deset godina, već ih moramo sprovesti odmah.
Dakle, kratka i brza tačka na ovakvu vrstu politike, preuzimanje odgovornosti u svoje ruke, uz želju da se zajednica očuva, ali da ta zajednica ne bude proizvod loših kompromisa; već naprotiv, realno sagledavanje kapaciteta i jedne i druge republike i preuzimanje odgovornosti; i potom; postizanje one vrste saglasnosti koja postoji na prostorima Evrope, kojima mi danas težimo.
Zato ćemo mi, kao poslanička grupa DOS-a, podržati ovaj dokument. Unapred smo svesni da mnoga pitanja ostaju bez odgovora, ali je veoma dobro to što se ti odgovori ne nameću, već nam se ostavlja period od tri godine da razmislimo i odlučimo sami svojom glavom i u interesu građana koje predstavljamo.

Zahvaljujem gospodinu Jovanoviću, kome sam inače dala reč pošto se istovremeno javio sa gospodinom Pelevićem, a uvažavam primedbu gospodina Pelevića i mislim da treba da odredimo pauzu.
Takođe, dobila sam izvod iz elektronskog sistema. Po elektronskom sistemu zaista postoji poslanik iz DSS koji je evidentiran kao prisutan, a nije ovde u sali. To je drugi red levo, broj jedan. Želim da vidim sa Službom o čemu je reč.
Određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze - 15,40.)