Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, evo, rasprava je počela dosta burno, međutim, to nije ništa neuobičajeno za našu ustavnu istoriju.
Mislim da nema potrebe na ovom mestu da vas podsećam da nas ustavne rasprave, ustavne krize i ustavne svađe prate, zapravo, kroz ceo 20. vek. Već prva jugoslovenska država, 1918. godine, bila je opterećena nerešenim problemima federalizma, što je na kraju generisalo političke sukobe i tragedije, pre svega tragedije za naš narod.
AVNOJ-ska ustavna rešenja, koja su se onda završila Ustavom iz 1974. godine, po opštoj proceni su doprinela raspadu te države. I konačno, Ustav iz 1992. godine, kojim su uređeni odnosi između Srbije i Crne Gore, već odavno ne važi. Bio je donet u istoj ovoj prostoriji, smatralo se da će on definitivno rešiti naše ustavne probleme, međutim, jedva nekoliko godina posle njegovog donošenja on više nije bio primenjivan u jednoj od dve federalne jedinice.
Nije mi namera da se bavim istorijom i nije mi namera da današnje predloge obrazlažem, pozivajući se na tradiciju naše ustavnosti. Ono na šta želim da skrenem pažnju, i našoj javnosti i vama, jeste činjenica da je veoma teško pronaći stabilan vid državnog zajedništva na našim prostorima i da treba da budemo realisti, da treba da razumemo da su mnoga rešenja propala zato što su namere bile dobre, zato što su možda ta rešenja bila veoma udaljena od političke realnosti i što nisu bila donošena hladne glave, nego rukovođena određenim možda idealima, ili određenim interesima, koji nisu bili jasno saopštavani.
Moja nemera je ovde da vam vrlo iskreno i vrlo otvoreno saopštim sve interese koji stoje iza ovog rešenja, te da razmotrimo i prodiskutujemo i moguće alternative.
Većina prethodnih poduhvata za uređenje naše zajedničke države bilo je praćeno velikim nadama i velikim očekivanjima. Ova sadašnja rasprava u našoj javnosti bar se po tome razlikuje: nju prate pre svega neizvesnost, sumnje, nedovoljna informisanost i nezadovoljstvo. I, pre nego što nešto više kažem o ponuđenom rešenju, želim da kažem ono što je moj osnovni stav, a to je da ovim rešenjem Srbija ništa ne gubi.
Naprotiv, mislim da ovim rešenjem Srbija više dobija nego svim pomenutim ustavima, a naročito onim iz 1974. i onim iz 1992. godine, ma koliko na prvi pogled to ne izgledalo jasno, da je ovo rešenje mnogo logičnije, s obzirom na političku realnost u kojoj se nalazimo, nego što su bila prethodna rešenja.
Pokušaću da obrazložim zašto ono nije još bolje i zašto ono nije još logičnije. Jer, kad kažem da je bilo bolje od ovih prethodnih, ne kažem da je ono sjajno, čak ne kažem ni da je oslobođeno čitavog niza problema i protivrečnosti koje će nas pratiti kroz nekoliko narednih godina, ali ako upoređujemo neko rešenje, onda treba da ga uporedimo ne sa onim što bismo mi želeli ili sa onim što je moguće zamisliti kao mnogo bolje, nego sa onim što je realna alternativa.
Zašto nemamo stvarnu federaciju, zašto nemamo jednu dobro i logično uređenu državu, čiji bi ustavni poredak izdržao stroge kriterijume provere? Odgovor na ovo pitanje nas vodi u širu raspravu i u njoj ću, naravno, da kažem ono što smatram da je neophodno. Ali, pre toga želim kratko da se osvrnem na činjenicu da javnost nije pozdravila ovaj predlog i da nije, kako su neki očekivali, odahnula kada se posle nekoliko godina neizvesnosti i, ipak, strepnje šta će se desiti na vidiku pojavljuje bar neko rešenje.
Mislim da problem i razlog za to leži u veoma lošoj komunikaciji povodom ovog predloga. Ljudi u Srbiji nisu bili ni na koji način pripremljeni na njega. Naprotiv, zaspali su u Jugoslaviji, probudili su se u nečemu što treba da se zove Srbija i Crna Gora; zaspali su sa uverenjem da će ponuđeno rešenje biti nešto što se može nazvati federacijom, a probudili su se sa najavom da će to biti nešto mnogo bliže konfederaciji.
Nakon toga, od strane merodavnih učesnika u traženju ovog rešenja nije detaljno objašnjeno kako je do toga došlo, zašto je do toga došlo, šta su bile alternative, ko je tu odigrao presudnu ulogu, da bude ovako ili onako, kao i šta su prednosti, a šta su nedostaci ovog rešenja. Mislim da ova rasprava danas ne može u potpunosti da popuni tu prazninu, koju je trebalo popuniti tokom samih dogovora.
Želim ovom prilikom zaista i građanima Srbije, i predstavnicima opozicionih parlamentarnih stranaka, da uputim izvinjenje što su ostali uskraćeni za demokratsko pravo da budu pravovremeno obavešteni i time da budu uvaženi na odgovarajući način, s obzirom na političku snagu koju imaju, ne da njihovi argumenti budu neizostavno prihvaćeni, ali da budu upoznati sa razlozima zbog kojih njihovi argumenti ne mogu da budu prihvaćeni.
Mislim da je bilo logično da u poslednjoj fazi pregovora, kada je došlo do odlučujućih izmena u koncepciji i u platformi, koja je u ime DOS-a i u ime crnogorske Koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" bila godinu dana već poznata javnosti, da pre prihvatanja tih izmena svi politički činioci budu detaljno upoznati sa novim stanjem stvari. Kada kažem svi politički činioci, onda tu mislim i na članice DOS-a, koje takođe nisu bile u mnogo boljoj poziciji nego ostali građani Srbije i predstavnici parlamentarne opozicije.
Mislim da je trebalo prvovremeno i detaljno informisati građane, mislim da je to trebalo učiniti naročito nakon sklapanja sporazuma i konstatujem da se to nije desilo. Neće doprineti stabilnosti nove države to što je njen konstrukcioni plan tretiran kao neka poverljiva stvar, o kojoj većina građana nije bila izveštavana tokom pravljenja tog plana.
I na kraju, da kažem nešto sasvim lično, mislim da njenom međunarodnom ugledu neće doprineti ni to što sam ja za ta definitivna politička rešenja saznao od gospodina Solane, a ne od domaćih pregovarača. Pri tom želim da kažem da je uloga gospodina Solane, kao visokog predstavnika Evropske unije, bila u nekom smislu presudna da dođe i do ovakvog rešenja; da je stav jugoslovenskih i srpskih pregovarača do poslednjeg trenutka bio definisan u platformi koju je naša koalicija nudila i koja je tražila neku vrstu federalnog uređenja, da rukovodstvo Crne Gore na to do poslednjeg trenutka nije pristajalo i da je ovo što je postignuto kompromis pod pritiskom, a da je taj pritisak vršen pre svega na pregovarače iz Crne Gore.
Mislim da bi način na koji je sve to nastajalo u velikoj meri opravdao same učesnike u pregovorima, da su detaljno informisali i političku i drugu javnost. Ne bi bilo ovih sumnji koje se ovde sada šire.
I da kažem nešto sasvim konkretno, ne mislim da bi ovo rešenje bilo drugačije da je sve teklo na takav način kako je trebalo da teče, ne mislim da bi suština ovog novog državnog uređenja bila drugačija da je u tome učestvovalo mnogo više učesnika, da je o tome javnost mnogo detaljnije upoznavana. Mislim da bi to bilo demokratski, mislim da je to pravo javnosti, ali ne mislim da bi to bitno uticalo na krajnji izgled ovoga sporazuma.
Želim da kažem da sam spreman da u potpunosti podržim ono što je dogovoreno i da ću u izlaganju koje sada sledi da obrazložim - zbog čega mislim da je ovo rešenje dobro za Srbiju i zbog čega mislim da je to rešenje jedino trenutno realistično za Srbiju i Crnu Goru. Pokušaću da razvejem neke iluzije u pogledu mogućnosti da je neko mnogo bolje rešenje bilo moguće, pa čak i iluzije u pogledu toga da je neko ranije rešenje, koje smo imali, bilo bolje nego što je ovo sada, samo zato što je u naslovu označeno federalizmom, a zapravo je bilo jedan prividni ili lažni federalizam.
Kao što sam na početku rekao, ponuđeni okvir ustavnog uređenja zajednice Srbije i Crne Gore je sasvim pristojno rešenje, ali to ne znači da se na njega ne mogu uputiti veoma principijelni prigovori, što pretpostavljam da će uslediti i u ovoj raspravi i što smo čuli u stručnoj javnosti u ovih mesec dana. Međutim, stvar je u tome da nijedan ustav nije zasnovan samo na principima i na ustavnoj teoriji, nego ustav, da bi bio istinski, da bi bio živ, mora da uvažava političku realnost na koju se primenjuje.
Lako je napisati dobar ustav. Ne bi bilo nikakvih problema da sve države na svetu angažuju jedan stručni tim i da napišu dobar ustav. Međutim, mali broj država na svetu funkcionišu kao ustavne države, zato što ustav treba da reguliše političku realnost. Naravno, ne samo to, on predstavlja i određenu viziju kuda se to društvo kreće, ali ako je ustav suviše udaljen od realnosti, ako on normira nešto čega nema, ako počiva na pretpostavkama, koje nisu ispunjene ili još nisu ispunjene, on će ostati mrtvo slovo na papiru.
Bolje nam je da imamo jedan realističan ustavni okvir koji može da reguliše realnost u kojoj se nalazimo, nego da imamo skup lepih ideja, principijelnih stavova, dobrih vizija koje će ostati jedna od karika neuspešne ustavne istorije u proteklih 100 godina.
Najveći broj primedaba koje su upućene, i prva koja je logična, jeste da mi ovom ustavnom poveljom ne dobijamo efikasnu federaciju, ne dobijamo pravu čvrstu federaciju, nego dobijamo veoma labav savez sa malobrojnim i, uz to, ne sasvim jakim zajedničkim institucijama. Zbog čega je to tako i zbog čega su ljudi koji su na ovo pristali i u ovome učestvovali, zbog čega oni nisu insistirali na istinskoj federaciji, na onome što je logično? Pa, ako ne može istinska federacija, onda da kažemo - da se razilazimo. Onda na jednu stranu Srbija, na drugu stranu Crna Gora. Dakle, ili čisto pravo federalno rešenje ili, ako nije moguće, onda dve nezavisne države.
Mislim da ovo prvo nije bilo moguće, da istinska federacija između Srbije i Crne Gore u ovom trenutku nije moguća, a mislim da bi ovo drugo bilo vrlo loše. Mislim da bi razlaz Srbije i Crne Gore bio vrlo loš. Mislim da istinska federacija, iz razloga koje ću objasniti, ma koliko da je poželjna, ona realno nije moguća.
Zašto ona nije moguća, za to postoji nekoliko razloga u našoj političkoj realnosti, u dubljem smislu te reči, ne u našem današnjem političkom trenutku, nego i u našoj političkoj tradiciji.
Naša politička realnost obeležena je specifičnim razumevanjem federalizma koji zapravo, kada ga malo dublje analizirate, onemogućava istinski federalizam; zatim, ona je obeležena specifičnim tipom političke integracije između Srbije i Crne Gore, zasnovanom na činjenici da nemamo političku integraciju kroz stranke, da nemamo stranke koje su značajne u političkom životu, koje mogu da dobiju većinu, a imaju svoje birače i u Srbiji i u Crnoj Gori, nego je zapravo već politička realnost konfederalizovana, pa imamo samo mogućnost dogovora stranaka iz jedne i druge republike, a ne prožimanje političkog prostora.
Konačno, imamo notornu činjenicu da već pet godina između Srbije i Crne Gore gotovo da postoji potpuna odvojenost i u ekonomskom i u političkom sistemu.
Da kratko idemo redom: na našim prostorima se tradicionalno, i to znači ne samo poslednjih deset godina, nego mislim i na poslednjih skoro 100 godina, podrazumeva prikriveni konfederalizam. To se izražava u energičnom istrajavanju na principu pariteta i ključa koji se traži, bez obzira na razliku u veličini zemlje članice, insistiranje na konsenzusu kao načinu odlučivanja, što znači insistiranje na pravu veta kod skoro svih stvari.
Ako pogledate sve naše federalne ustave, prividno federalne, videćete da je u njih bila ugrađena ta jaka konfederalna crta, koja se na kraju obijala o glavu najvećoj članici jer je ona bila sputana u svom ponašanju mogućnostima da manje članice vetom zakoče političke procese.
To se dešavalo na štetu Srbije u svim federacijama koje smo mi gradili na ovim prostorima.
Ako pitate zbog čega je to tako bilo, šta su bili razlozi koje su navodili ljudi od ranih godina pa do kraja 20. veka, zbog čega su neki tražili to, a neki drugi prihvatali - razlog je uvek bio da veći ne bi zloupotrebili svoju snagu u odnosu na manje, da bi se manji zaštitili.
Pošto su veći uvek hteli zajednicu, oni su pristajali na to i rekli su - dobro, prirodno je da manji imaju bojazan, da imaju strah i da ne bi manji bili u strahu, hajde da i njima damo pravo da zapravo oni upravljaju i onim čime po prirodi stvari ne bi trebalo da upravljaju i onda je došlo do konfederalnih rešenja.
Na kraju se to svodilo na činjenicu da su veći bili žrtve zajedništva i da na kraju nisu upravljali ni samima sobom ili većim delom njihove politike su upravljali oni manji.
Tipičan primer je, naravno, Jugoslavija posle 1968. godine i ustavnih amandmana i konačno Ustava iz 1974. godine; i ta prividna federacija, i to je notorna činjenica, bila je na štetu najvećeg, to znači na štetu Srbije.
Šta su osnovne pretpostavke za stvarnu federaciju? Šta bi moralo da se desi danas da bismo mi s pravom mogli da zameramo i da kažemo zašto mi nemamo danas stvarni federalni ustav i zašto u ovoj skupštini nije predložen jedan stvarni federalni ustav koji bi označavao jednu čvrstu zajednicu Srbije i Crne Gore, a ne jednu relativno labavu zajednicu.
Prvo je i neizostavno kao uslov spremnost članica federacije da obrazuju veće građana po principu jedan čovek - jedan glas, sa većem repub lika kao kontrolnom instancom. Bez toga nema federalizma.
To ne može da se reši prikrivanjem konfederalizma, kroz dva veća koja bi oba bila po ključu, kako smo imali 1992. godine ili kako smo imali 1974. godine. Mi možemo da imamo jedno jasno političko prožimanje celog prostora, integrisanje političke zajednice, samo na principu jedan čovek - jedan glas. Da li je to moguće danas i da li bi to naša sabraća, naši prijatelji, naše kolege iz Crne Gore, bilo kojoj stranci da pripadaju u ovom trenutku, mogli da prihvate? Odgovorno vam tvrdim da ne. Odgovorno vam tvrdim da u tome ne postoji velika razlika između vlasti i opozicije u Crnoj Gori. Ne krivim ih za to, imam razumevanja za to, jer to proističe iz jednog specifičnog pojma federalizma koji mi negujemo na ovim prostorima i koji baš nije mnogo sličan onome što se u političkoj teoriji zove federalizmom.
Drugi uslov bio bi spremnost članica da izvršne organe vlasti obrazuju prema izbornim rezultatima stranaka za veće građana, a ne po ključu. Znači, da vlada bude formirana na osnovu političke volje građana, kroz izbore za stranke koje se kandiduju na celoj teritoriji i gde se onda ne govori o ravnopravnosti manjega ili većega, jer članovi jedne političke opcije koji su na čitavom prostoru aktivni imali bi mandat da vrše vlast, to ne bi bilo na štetu, ni u korist ni jedne ni druge; to bi naprosto bila jedna država koja ima jednu vladu. Da li je to moguće danas između Srbije i Crne Gore? Odgovorno vam kažem da to nije moguće. Mi možemo to da zahtevamo, ali to nije moguće. Oko toga u Crnoj Gori ne biste postigli saglasnost ni u strankama opozicije, tako da vodimo računa o toj realnosti.
I, treće, ono što sam nekoliko puta pomenuo, i što je glavni atribut i razlog za to, to je prisutnost svih većih stranaka na teritoriji cele federalne države, to je uslov da bi jedna politička zajednica bila integrisana i da bi ona bila federalna.
Zašto je to važno? To je važno zbog toga što bi u toj vlasti koja bi se tako formirala učestvovali samo oni ljudi čije stranke učestvuju na izborima na teritorijama na kojima se ta vlast vrši. Ako neko vrši vlast na teritoriji na kojoj njegova stranka ne učestvuje na izborima, on ne može da bude kažnjen i nagrađen za kvalitet vršenja vlasti, ne može da bude u punom smislu odgovoran za vršenje vlasti i za njen kvalitet.
Samo stranke koje se kandiduju na dotičnoj teritoriji mogu da budu odgovorne u punom smislu te reči. To znači da žele da tu vlast vrše na maksimalno dobar način jer će račun za to vršenje vlasti dobiti na izborima. Ako vi vršite vlast na delu jedne teritorije, a idete na izbore na delu druge teritorije, ako je ta teritorija na kojoj vršite vlast deset puta veća nego ona na kojoj idete na izbore, bojim se da tu o kvalitetu vlasti teško da možemo da govorimo.
S obzirom da sam dužan da zastupam interese Srbije, dakle, jedan prividni federalizam koji bi se sastojao u tome da se stvori ključ, paritet, a da se na kraju vrši vlast gde se po paritetu ima 90% teritorije, a to znači da se u Srbiji vrši vlast na osnovu 8% izbornog tela, mislim da
to ne bi bilo racionalno. Mislim da to ne bi bilo kvalitetno i zbog toga mislim da, dok se ne steknu uslovi za stvarni federalizam, a za to Srbija nije prepreka, treba da tržimo neko drugo rešenje.
Zbog toga nije bila alternativa između pravog federalizma - što većina građana želi, što bi bilo logično i što sa stanovišta Srbije nije sporno - i ostalih rešenja, nego je alternativa bila ili izbor je bio između prividnog federalizma - kakav smo imali i kakav s razlogom nije funkcionisao, čija je Srbija bila žrtva tokom 60-70-80 godina i za kojim ne treba da žalimo - i jednog labavog saveza, sa perspektivom da bude produbljen na način o kome ćemo gospodin Labus i ja nešto da kažemo; i treće mogućnosti - razlaza.
Međutim, neki kažu, i vidim da u javnom mnjenju postoji to mišljenje, postoji i u Vladi Srbije, gospodin Batić će da ga izloži, sa time naravno ne slažem, neki kažu - pa, hajde da se raziđemo.
Hajde, ako nije moguće to jedno čisto rešenje, hajde da bude drugo rešenje. Mislim da odluke treba da donosimo prema posledicama koje one sobom nose, a ne samo prema principima na kojima su te odluke zasnovane. I u životu, naročito u realnom političkom životu, mi najčešće ne biramo između dobrih rešenja; jer tamo gde su dobra rešenja data na izbor, tu ne zovu političare da se umešaju, tu ljudi, grupe, sami nađu rešenje, jer nije teško izabrati između dobrih alternativa.
Obično se u politici bira između alternativa ili opcija koje nisu dobre i mudrost je izabrati onu koja je u svojim posledicama najmanje loša. Onda se u celom svetu za takvu alternativu kaže da je ona dobra. To ljudi kažu zato što sa tim rešenjem treba da žive. Kada je već to rešenje realno i manje je loše od onih drugih, mislim da ne vredi zagorčavati život samom sebi i govoriti - i ono je loše.
Mislim da treba da budemo, konačno, jedna nacija koja je okrenuta ka pozitivnim emocijama i pozitivnoj energiji, da proučimo sve mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju. Kada izaberemo onu za koju mislimo da je najprimerenija datoj situaciji, onda da kažemo - ona je dobra i mi smo je izabrali, a ne da kažemo - načelno bi bilo moguće zamisliti i neke bolje, i zbog toga što je to moguće, mi smatramo da ta koju smo mi izabrali nije dobra. Onda ona na kraju postane teret i, onda na kraju i ono što bi bilo moguće izvući iz realnosti, a uvek je moguće nešto izvući, ostane neiskorišćeno.
Mislim da smo ovim rešenjem zatvorili jednu opasnu krizu, za koju možda nismo svi svesni koliko je bila opasna. Naime, Crna Gora se već duže vremena, na jedan dramatičan način, polarizuje oko ovog pitanja. Ne možemo biti ravnodušni prema opasnostima u kojima se nalazi jedno podeljeno društvo, koje već nekoliko godina ne može da postigne konsenzus i većinsku saglasnost ni oko jednog pitanja, jer sva pitanja iz praktičnog života na kraju se svode na spor oko toga kakvu formu države želite. Na duži rok, a mislim da već ulazimo u to što se zove duži rok, jer to traje nekoliko godina, to postaje opasnost za ceo region.
Zatim, ne treba zanemariti opasnost koja bi sledila iz jednog razdvajanja Srbije i Crne Gore na dve nezavisne države po status Kosova i Metohije. Mislim da bi nas u današnjem trenutku svako radikalno prekomponovanje ove države, po želji onih koji kažu - ili čist federalizam ili razlaz, uvelo u jednu lančanu reakciju dezintegracije koja bi najpre pogodila našu državu. Konačno, mislim da bismo time, razdvajanjem Srbije i Crne Gore, poslali jedan signal svetu da je ovaj naš region i dalje region koji se dezintegriše, da je on i dalje nestabilan region i da je samo pitanje šta će sledeći korak te dezintegracije da bude: da li će on da bude u Makedoniji, da li će on da bude u Bosni, da li će on da bude u Srbiji ili na nekom drugom mestu. Mislim da bismo time definitivno izgubili našu šansu da se u ovih 10 narednih godina priključimo modernoj Evropi.
Dakle, ovo je rešenje, koje je na kraju pred vama, sadržinsko. Znači, ono zadržava zajedničku državu, ono je realistično, ne počiva ni na kakvim iluzijama koje su naši prethodnici, bilo naši dedovi ili naši očevi, imali kada su težili federalizmu na ovim prostorima. Konačno, ono otvara određene mogućnosti za budućnost. Ono nije zakucano, ono nije čvrsto definisano i ono u velikoj meri zavisi od političkih snaga Srbije i Crne Gore u budućnosti. Njime nije zatvorena mogućnost istinske federacije, pod uslovim da se nešto promeni u našoj političkoj kulturi, u našem razumevanju odnosa većeg i manjeg, u našem razumevanju prava većeg da kaže da je veći i da se ne izvinjava što je veći i da svoja prava koja iz toga proističu sprovodi, kao i prava manjeg da u odrđenim stvarima bude zaštićen, ali ne da u svim stvarima bude prisutan, nego samo u onima koje su od vitalnog interesa za njega kao članicu federacije. Te sve stvari su uključene u ovo rešenje, one mogu da budu dorađene i one kroz nekoliko godina, ako bude političke volje, naravno da mogu da budu usavršene u pravcu veće integracije.
Problemi koje ovo rešenje proizvodi su, pre svega, da takva labava federacija teško funkcioniše. Potrebno je mnogo političke volje i energije da bi se njeno funkcionisanje obezbedilo. To nije nikakva tajna i to su znali svi koji su ovo rešenje prihvatili.
Drugo, predstoji harmonizacija odnosa između Srbije i Crne Gore u naredne tri godine, da bi se po principima koji su ovde prihvaćeni ta dva sistema približila jedan drugome, pre svega u ekonomskoj sferi. To neće biti lak posao. To će biti težak posao koji će sigurno biti praćen i određenim potresima.
Treće, time što je ovo rešenje u određenom smislu smešteno u naredne tri godine, dezintegrativnim snagama je ostavljen manevarski prostor. To znači da će i u budućnosti oni koji žele da i ovu ovakvu zajedničku državu razdvoje na dve imati mogućnost da politički rade na tom planu i da to bude njihova politička platforma.
Četvrto, što je vrlo važno, građani se teško mogu emocionalno identifikovati sa jednom državom koja ima tako komplikovano ime, ako ona na kraju bude imala to ime, sa državom koja ima
probleme koja joj je himna, koji su joj simboli. Za opstanak jedne države je emocionalna vezanost građana za simbole te države vrlo važna.
To su probleme koje ne treba zanemariti, ali prednosti su mnogo veće nego što su ti problemi. Dakle, prednosti su: zaustavljamo nekontrolisani proces raspada kome prisustvujemo već 12 godina. Klicu, virus tog raspada mi danas imamo u našoj zemlji između Srbije i Crne Gore, imamo u našoj zemlji između Kosova i ostatka Srbije, imamo u našoj zemlji povodom rasprava o regionalizmu. Mi moramo da budemo svesni da je naša zemlja pred velikim rizikom dezintegracije.
Onaj ko toga nije svestan, ko o Ustavu raspravlja kao o jednoj naučnoj raspravi, mislim da ne vidi dovoljno opasnosti koje dolaze iz svakodnevnog života. Mi moramo negde da počnemo da zaustavljamo dezintegraciju, mi moramo negde da stavimo bar privremeno tačku. Mislim da je najlogičnije i najjednostavnije da tu tačku stavimo kod odnosa Srbije i Crne Gore, jer imaćemo mnogo problema na sledećem koraku sa Kosovom, imaćemo puno rasprave o regionalizaciji Srbije i kod rešenja da ta regionalizacija ne bude dezintegrativna, da ne dovede do federalizacije Srbije, pa do ponavljanja istorije koja nas je pratila kroz DžDž vek.
Sve su to realne opasnosti u koje mi kao politički ljudi ulazimo u narednih nekoliko godina. Zato vas molim - dajte da uradimo nešto što danas možemo da uradimo, a ne da pregovaramo još godinu, dve ili tri da bismo izdejstvovali neko mnogo bolje rešenje, nego da kažemo - dajte da danas zaustavimo to što možemo da zaustavimo u smislu raspada ovog prostora.
Znači, prva prednost koja je, po mom mišljenju, strateški najjasnija je jedan jasan signal da se dezintegracija, bar privremeno, jednom političkom voljom zaustavlja. Drugo je da imamo unutar datog rešenja dovoljno mogućnosti i manevarskog prostora da ga dorađujemo. I, ako postoji politička solidarnost u Srbiji i Crnoj Gori za još više države, nema prepreke da nje bude još više, ali su na ovom niskom nivou zajedništva koje smo zatekli ovo čisti odnosi i niko ne može da se ljuti i svako može da kontroliše svoje učešće u tome.
To je treća prednost, da mi kao Srbija konačno, prvi put možda posle 100 godina, možemo da imamo uticaj na saveznu administraciju, da znamo šta plaćamo kao Srbija, da imamo budžetsku kontrolu toga što plaćamo, da to prolazi kroz ovaj parlament i da građani Srbije, koji su poreski obveznici, preko svojih poslanika koji su birani da bi kontrolisali finansije, mogu da kontrolišu sve te finansije, jer one su realno i u ranijim Jugoslavijama i u sadašnjoj Jugoslaviji većim delom prikupljenje od građana Srbije. To su tri prednosti za koje mislim da su dovoljne da bih vam preporučio da glasate za ovaj predlog.
Konačno, kakva je budućnost ove zajedničke države? Ona nije garantovana, ona je, naravno, neizvesna, kao budućnost svega što se nalazi na ovim prostorima. Mislim da je njena budućnost odlična ako idemo ka evropskoj integraciji. Mislim da je evropska integracija taj most koji mnogo čvršće danas spaja Srbiju i Crnu Goru nego što se u svakodnevnoj raspravi može videti. Jer, ako i Srbija i Crna Gora izgrađuju svoje institucije harmonizujući ih sa Evropskom unijom, a to znači politički sistem zasnovan na parlamentarizmu, na nezavisnom sudstvu i nezavisnim medijima, ekonomski sistem zasnovan na tržištu, na privatnoj svojini, na budžetskoj disciplini, onda ćemo se mi na jednoj strani harmonizovati između Srbije i Crne Gore obavezama koje smo ovde preuzeli, ali na drugoj strani ćemo se prirodno harmonizovati idući ka istom cilju, a taj cilj je da budemo članice Evropske unije. Ako se taj scenario ostvari, mi imamo sjajnu budućnost.
Ako se taj scenario ne ostvari, mi onda imamo lošu budućnost, bilo kao federacija, bilo kao konfederacija, bilo kao nezavisna Srbija i Crna Gora. Ako ostanemo na margini i izvan evropske integracije, imamo u budućnosti ogromne probleme. Ako budemo u evropskoj integraciji, mi možemo da rešavamo i one probleme koje u prošlosti sami nismo mogli da rešavamo.
Konačno, mi smo kao narod i kao zemlja oduvek bili žrtve međusobnih sporova svetskih sila. Kad god se na našim prostorima nešto pozitivno desilo, kad god smo zasadili nežnu biljku demokratije, 1902, 1903, 1920, krajem tridesetih godina, uvek su svetske sile imale neke svoje sporove koji su se završavali svetskim ratovima i uvek su se ti ratovi lomili preko naših teritorija. Tu su ginuli naši ljudi, tu su razarani naši gradovi, mada mi nismo tu imali nikakve svoje interese. Zapravo, svetska politika je, po pravilu, imala loše posledice na naš region. Sada, prvi put možda u proteklih sto ili 200 godina, imamo jedan jasno konstruktivan pristup Evropske unije i evropskih zemalja prema Balkanu i prema našem delu Balkana.
Prvi put mi imamo i garanciju u jednom ustavnom dokumentu ili u predlogu sporazuma, gde se Evropska unija obavezuje da će podržavati našu integraciju i gde je Evropskoj uniji stalo da zaustavi dezintegraciju. Mislimo da je to velika šansa za Srbiju i Crnu Goru. Ne kažem da će neko umesto nas da obavi taj posao i da će neko sada svaki dan gledati šta mi radimo i pomagati nam da rešavamo naše sporove. Ne, mi smo prepušteni sami sebi, što je i u redu, što i treba da bude. Srbija i Crna Gora treba da, na osnovu onoga što je do sada postignuto, pronađu modalitete saradnje, unapređivanja svojih odnosa, i od građana Srbije i Crne Gore i njihovih političkih predstavnika će zavisiti da li će se to i u kojoj meri desiti.
Dakle, mi imamo šansu, nemamo nikakvu garanciju, ali imamo veliku šansu. Na nama je da mudro iskoristimo svoju šansu. Siguran sam da ste i vi kao legitimni i pravi predstavnici građana Srbije, da su i građani Srbije dovoljno zreli i odgovorni ovog trenutka da tu istorijsku šansu iskoriste.
Ovaj sporazum je jedan mali korak u tom pravcu i zato treba da usledi veliki broj drugih koraka. Svaki put počinje jednim malim korakom. Ma koliko skroman ovaj mali korak da izgleda, siguran sam da vodi u pravom smeru i ka pravom cilju. To je jedna demokratska, evropska moderna država. Hvala vam. (Aplauz.)