Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić.

Gospodo narodni poslanici, kad se obrazlagao ovaj predlog sporazuma o polaznim osnovama za zajedničko rešenje i zajednički naziv nove države, koja će se zvati Srbija i Crna Gora, pošlo se od činjenice, i obrazloženje je dato, koji su to sve interesi koji stoje iza ovog rešenja.
Koji su to interesi - prvo, najviši interesi za ovakvo rešenje su sigurno interesi svih separatista, i u Crnoj Gori i u Srbiji. Dalje, interesi su svih onih koji se bave sivom ekonomijom, jer nestabilan privredni i ekonomski sistem, nestabilna državna zajednica, nerealna poreska politika, dve poreske politike, dve carine, dva monetarna sistema - njima odgovara ovakva državna zajednica.
Zašto u Srbiji dinar, a zašto ne i u Srbiji evro? Zašto na Kosovu evro i u Crnoj Gori? Ne da bi neko podržao rast zarada ili poboljšanje privrednog sistema u Crnoj Gori, već da bi na tim prostorima i dalje cvetao šverc i siva ekonomija i da bi centar šverca i sive ekonomije bio na Balkanu i za ovih 50 miliona stanovnika, o kojima je ovde govoreno.
A onda služi, pre svega, za pranje prljavog kapitala sa Zapada. Kada kažete da imate u sebi iole patriotizma, onda se sa ove govornice kaže da nemate pameti. Prosto je neverovatno da se o svojim građanima, koji imaju u sebi patriotizma, tako misli. Ko ima srce, taj ima dušu, ima i razum, onda sigurno mora da ima i pameti. I svakako je prosta činjenica kada se u jednoj Americi, gde živi 50 naroda i ko zna koliko drugih nacija, vodi politika da svako onaj ko je ušao u tu državu, mora prvo da kaže da je Amerikanac. A ovde prosto nije više ni važna činjenica da li ste Srbin, već neko ustaje ovde i priča samo o ljudskim pravima. Pa čija su to ljudska prava ovde ugrožena? Ko je koga dirao ovde - niko nigde nikoga i nikada.
Zašto će nam onda ovakva nekvalitetna tvorevina? SPS se zalaže za jaku, stabilnu i bogatu državu srpskog naroda i građana Srbije, i to smo uvek i tražili. Od 1997. kad su narasli separatizmi, pa je onda neko ukapirao, a pre svega u Crnoj Gori Milo Đukanović, da će mu oni najpre pomoći da dođe na vlast, onda je došao u situaciju da danas ne može više da se brani od te politike i mora da traži nezavisnu Crnu Goru.
Što ga nismo pustili da održi referendum? Mnogo je prosto i jednostavno - ne bi prošao; onda bi Milo Đukanović pao kao ostatak bivšeg režima, kako vi volite da kažete. Znači, ne postoji ta politika. Postoji potreba da se čuvaju takve politike. Zašto tri godine - tri godine je neko vreme koje se stalno pominje i povodom Kosova, i Srbije, a sada i preko Crne Gore, a sada važi i za Jugoslaviju.
Nekome treba tri godine da medijski i finansijski ojača sve separatizme, da suzbije sve patriotizme i da razbije sve iluzije na ovim prostorima, da nekome treba država srpskog naroda. Već treba da živimo u nekoj tvorevini o kojoj će nam neko drugi doneti odluku. Ovo sam sve govorio zbog toga što nama niko, ni sa jedne strane, nije doneo rešenje. To se već reklo sa ove govornice. Trebalo je mi sami da ga nađemo i utvrdimo. Niko iz vladajućih struktura nije se ni potrudio da pronađe način - kako da utvrdi to rešenje.
Zašto da popuštamo Milu Đukanoviću? Pustimo lepo čoveka neka organizuje referendum i neka izgubi. Jer, definitivna je činjenica, a i opšte političko saznanje, da taj referendum u Crnoj Gori ne bi prošao. Ali, onda se gubi pravo i srpskog naroda da se u Republici Srpskoj izjasni na tu temu, a onda ćemo aktuelizirati, za tri ili četiri godine, pravo svih separatista da se na prostorima Srbije izjašnjavaju o svom budućem državnom statusu.
Ne vidim da će ovaj sporazum sačuvati ni Srbiju. Čini mi se da su najzadovoljniji ovim sporazumom, a najviše su ga i pozdravila, dva čoveka, Milo Đukanović i Stipe Mesić. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a posle njega Milorad Mirčić.

Dame i gospodno narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženi predsedniče Vlade i uvaženi potpredsedniče Savezne vlade, gospodo ministri, pored nama su Polazne osnove za preuređenje odnosa između Srbije i Crne Gore. Smatram da bi ovaj dokument trebalo drugačije nazvati. Ovo je zapravo promena tri ustava:  Jugoslavije, Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Proceduralno gledano predsednik Skupštine je stavio ovu tačku na dnevni red a da Odbor za ustavna pitanja o njoj nije raspravljao. Sigurno je da bi na Odboru moglo da se čuje mnogo toga što bi možda čak išlo i u prilog ovog predloga, da ne kažem da bi bilo samokritičkih tonova.
To bi bila i jedinstvena prilika da se ovaj odbor sastane, jer od momenta kada je konstituisana ova skupština taj odbor se nije sastajao, i ne radi svoj posao, a u javnosti se polemiše i pojavljuje se nekoliko verzija Ustava Srbije, što sigurno nije dobro. Ovaj dokument, zapravo, s obzirom na to ko ga je potpisao, već proizvodi pravno dejstvo i ova naša rasprava je samo tu da narodu, možda, nešto detaljnije objasni o čemu se ovde radi.
Nakon usvajanja ovog akta, očekuje nas jedna dosta duga procedura, a to je traženje mišljenja i zaključaka skupština, znači da se tek nakon toga razvije skupštinska rasprava, zatim da se formira ustavna komisija, a to su sve oni mučni i mukotrpni poslovi koji, sigurno, neće doprineti, ni na koji način, da se ovo pitanje uredi kvalitetnije nego što je uređeno ovim aktom.
Nakon tri godine očekuje nas postupak za promenu statusa, odnosno očekuje nas sigurno referendum u Crnoj Gori. Zašto kažem - samo u Crnoj Gori. Zato što je Srbija ovim aktom ucenjena i ne sme da traži istupanje iz državne zajednice. To jasno piše, jer jedino u tom slučaju, znači u slučaju kada bi se Crna Gora sama izjasnila da želi da izađe iz ove zajednice, Srbija bi zadržala državno-pravni kontinuitet, i u tom slučaju bi Rezolucija 1244, kao najvažniji međunarodni akt, važila za ovu Srbiju koja bi ostala i zadržala taj kontinuitet.
Ovim aktom uređeno je nekoliko ustavnih pitanja. Naravno, uređeno je na brzinu i nije pitan narod. Pre svega promenjeno je ime državne zajednice. To možda izgleda neozbiljno. Međutim, ipak, ime jedne države nije mala stvar i promeniti ime a ne pitati narod je u najmanju ruku neodgovorno. Zatim, formirane su institucije, kao što je - Skupština, predsednik, savet ministara, sud, uređena je ekonomska oblast, uređena je vojna oblast, uređen je način komandovanja vojskom, i tu je predviđeno odlučivanje konsenzusom, što je sigurno za ovu instituciju teško prihvatljivo. Prihvaćen je model da se vojska služi u svojoj republici, odnosno u svojoj državi, što je, zapravo, jedan od bitnih elemenata državnosti.
Predstavljanje u međunarodnoj zajednici predviđeno je putem rotacije i praktično su sva pitanja već uređena. Sve ovo što bi se naknadno radilo bila bi razrada ovih pitanja i mislim da je zapravo suština već u ovom papiru.
Sva argumentacija koja je ovde izrečena, izgovarana je sa različitih aspekata, a posebno predlagači nisu bili baš konzistentni u tom izlaganju, pa smatram da je to neiskreno. Jer, naredne tri godine će proći u dogovaranju detalja, u natezanju oko ovih pitanja koja su ovde samo otvorena, zatim i u jednoj i u drugoj državi vršiće se praktično pripreme za osamostaljenje. To je nedvosmisleno rečeno sa ove govornice, a ovo će istovremeno služiti i kao opravdanje za očekivani neuspeh reformi; o njima se naveliko priča, međutim, smatram da će ovo biti zgodan izgovor za neuspeh reformi, koji je takođe očekivan.
Kada je već takva situacija, kada već nije postignuta prethodna saglasnost među građanima, među organima vlasti, zatim među strankama iz vlasti i opozicije, a svedoci smo da nije postignuta ni saglasnost unutar koalicije DOS, onda se postavlja jedno logično pitanje - zašto je jedna grupa pojedinaca, bez obzira na funkcije koje obavlja, preuzela na sebe odgovornost za ovako krupno pitanje. Zašto je ova grupa pojedinaca prihvatila da sahrani jednu državu koju nije stvorila, kojoj nije dala ime, bez obzira kakva je ta država bila i kako je funkcionisala; da umesto tog pokojnika dobijemo sada jedno mrtvorođenče, koje ćemo za tri godine takođe sahranjivati.
Smatramo da je ovo izuzetno odgovorno pitanje i da je trebalo ovo uraditi mnogo ozbiljnije.
Stranka Srpskog jedinstva smatra da za ovu situaciju, za koju predstavnici vlasti nisu imali rešenje, postoji samo jedno rešenje: umesto što preuzimaju odgovornost za ovako krupno pitanje trebalo je da raspišu vanredne izbore na svim nivoima i da se na neki način oslobode te odgovornosti i prebace je na one koji su spremni da prihvate odgovornost za život ove države. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Nebojša Jović.

Ovo je dokument koji nam je predložila Evropska unija, ili kako su to rekli predstavnici vlasti - nametnula  Evropska unija, čiji je predstavnik Havijer Solana. Naravno, uvek su namere dobre kada je u pitanju Evropska unija, pogotovu kada je u pitanju ličnost kakva je Havijer Solana. On uvek ima dobre namere prema Srbiji i Crnoj Gori u ovom slučaju, a pogotovu prema većinskom srpskom narodu. To je već, što kažu, i vrapcima poznato i vrapci znaju na granama da on ima dobre namere.

Kakve su to dobre namere, a koje su sadržane u ovoj povelji? Prvo, dobra namera je da će nova zajednica imati skupštinu, imati predsednika, savet ministara i sud. Skupština će biti jednodomna. Kakvi će izbori biti? Po tvrđenju potpisnika ovog sporazuma - održaće se novi izbori na saveznom nivou, a samim tim kada dođe do promene republičkih ustava doći će do izbora i na federalnom nivou, a u ovom slučaju i na nivou Republike Crne Gore i Srbije.

Međutim, nakon potpisivanja došlo je do drugog objašnjenja. Premijer Vlade Republike Srbije je rekao - nema izbora dok sadašnja Vlada ima apsolutnu većinu. Nema neposrednih izbora - to kaže premijer Crne Gore. Biće delegirani predstavnici u Saveznu skupštinu, u jednodomni parlament.

I šta da mi očekujemo, kakve će biti naredne tri godine? Biće još gore nego što su sada. Zašto? Pa, zato što će, pošto budu na ovakav način izabrani poslanici, u toj skupštini većinu sačinjavati oni koji uvlače i Crnu Goru i Srbiju u sve veću i veću krizu.

Kakav će nam biti predsednik? Biće do sada neviđeno, a čak i u Brozovo vreme ili tačnije rečeno nakon njegove smrti, nije ovakva kombinatorika pravljena, imaćemo jednoipogodišnjeg predsednika. Taj predsednik niti će biti dete, niti beba. Za početak predlažu da to jednoipogodišnje dete bude Koštunica, taman njegovom razmišljanju odgovara taj uzrast.

Ono što je principijelna primedba, to je da parlament Crne Gore o ovoj povelji raspravlja već nekoliko dana. Već nekoliko dana u parlamentu Crne Gore vodi se žučna rasprava, rešava se sudbina Crne Gore, njene zajednice sa Srbijom, a nama velikodušno skupštinska većina daje 10 sati da raspravljamo o dokumentu koji znači bukvalno budućnost naroda koji živi i u Srbiji i u Crnoj Gori. Stvarno nemam reči za takvu velikodušnost.

Mi u SRS kritikujemo ovaj dokument i one koji su prisustvovali od samog početka pregovora, pa i činu samog potpisivanja. Lično sam se uplašio kada sam čuo reči Miroljuba Labusa, kako je on u svojoj vizionarskoj politici predvideo, ako se razdvoje Srbija i Crna Gora, šta će bože moj biti sa Kosovom i Metohijom, šta će to biti sa Republikom Srpskom? Pa Republiku Srpsku od samog dolaska na vlast, gospodo iz DOS-a, otpisali ste. Na svaki mig, na svaki pomak iz međunarodne zajednice i znak da Republiku Srpsku stavite pod spoljni zid sanckija, vi to radite pre nego što oni ispostave svoj zahtev.

Kako to da se sad u tom vašem vizionarstvu setite Republike Srpske, kako se to niste setili konkretno Kosova i Metohije, gospodine

Labus, kada su vam zamazali oči sa tom činjenicom da će u slučaju odvajanja Srbije i Crne Gore, pravo na Kosovo i Metohiju, uprošćeno govoreći, imati Srbija, jer je ova ustavna povelja iznad Rezolucije 1244 koje su donele Ujedinjene nacije.

Zašto tada niste reagovali? Bio sam ganut na vaše reči da ste bili neraspoloženi kao eminentan profesor; vi uvek koristite blaže izraze, hteli ste da kažete, bili ste ljuti. Ali, na svu sreću, smirio vas je sa svojim rečima juče iznesenim za ovom govornicom, a i danas ponovljenim, premijer srpske Vlade, kada je rekao da osim, gospodine Labus, što koristite srce i stomak, morate koristiti i još nešto što imate u glavi. I vi ste priznali i sami da ste se smirili kada ste shvatili nakon izlaganja gospodina Đinđića da je to realnost.

Znači, uključili ste ono na šta je i apelovao premijer Vlade Srbije. Ono što sa velikim zadovoljstvom možete vi iz većine DOS-ovske ubuduće da tvrdite, to je da ste ušli u istoriju kada usvojite ovu povelju. Ušli ste u istoriju jednako kao i onaj pojedinac koji se preziva Mesić, koji je rekao - ispunio je svoj zadatak, Jugoslavija više ne postoji. Usvajanjem ove povelje, vi ćete ispuniti zadatak, Jugoslavija više neće postojati, a i dalje će biti dilema u narodu ko je veći Stipe ili vi ili Mesić?

Za reč se javio ministar pravde i lokalne samouprave, gospodin Vladan Batić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nisam mislio danas da govorim, ali pojedini narodni posalnici su očito pogrešno protumačili ono što sam juče rekao i koji su me motivi rukovodili da izdvojim svoje mišljenje.
Ponavljam još jednom vrlo kratko: zato što nije ispoštovana zajednička platforma DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", koja je proklamovala dva principa - funkcionalnu federaciju i jedinstveni ekonomski prostor.
Drugo, zato što nije ispoštovan koalicioni sporazum između DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju".
Treće, zato što je sa ustavno-pravnog stanovišta ovo vrlo diskutabilna tvorevina. Izneo sam juče sijaset argumenata, mislim da nema potrebe to ponavljati.
I konačno, zato što nije poštovana volja građana ove zemlje.
Želim da vas podsetim da su građani Crne Gore 1992. godine imali priliku da se na referendumu izjasne da li žele da žive u zajedničkoj državi. Srpskom narodu i građanima Srbije takva prilika nikada nije pružena. To je elementarno građansko pravo i ne verujem da bi pravo na samoopredeljenje ili princip narodnog suvereniteta, ni Evropska unija ili bilo koja međunrodna institucija, mogli da ospore građanima bilo koje zemlje. To je osnovno i elementarno pravo.
Rečeno je da je to što sam govorio na neki način politička kalkulacija, sračunata na postizanje političkih poena. Podsećam vas da je stranka kojoj pripadam 14. jula prošle godine donela rezoluciju kojom se traži referendum i u Srbiji, i imala je kampanju 6 meseci unazad. Dakle, nije na to uticala odluka koja proističe iz ovog sporazuma. Rečeno je takođe da sam govorio da bih navodno amnestirao premijera Republike Srbije. To jednostavno nije tačno.
Zašto sam pominjao predsednika Savezne Republike Jugoslavije? Zato što se on upravo poziva na onu tradicionalnu, da svaka država treba da ima svog domaćina, pa je on domaćin Savezne Republike Jugoslavije. A i ako pročitate Ustav, i ako pogledate nadležnosti predsednika SRJ, potpuno vam je jasno ko je najodgovorniji. Dakle, kada postoji domaćin, ukućani, oni mogu donekle da se pitaju, ali domaćin presuđuje. O sudbini grada Beograda odlučuje gradonačelnik, ne odlučuje predsednik opštine Stari Grad. To je stvar kristalno jasna.
Rečeno je da posledice eventualnog razdvajanja mogu da budu kata strofične ili katastrofalne. To takođe nije tačno. Mi i Crnogorci smo braća, nikada ne bi bilo nikakvih sukoba i nema tu nikakve bojazni od bilo kakvih katastrofalnih posledica. Samo se plašim da možemo izgubiti još mnogo vremena i zato smatram potpuno legitimnim zalaganje za samostalnu Srbiju, a onda ona može i sa Crnom Gorom i sa nekim drugim, Republikom Srpskom, da pravi neke oblike državne zajednice, savez država, zajednicu država, možda neku uniju, jer ovde ovim ponuđenim rešenjem nemamo čak ni monetarnu, ni carinsku uniju. Hvala.

Zamolila bih našeg gosta, potpredsednika Savezne vlade, dr Miroljuba Labusa, da nam se obrati.

Ja sam se javio za reč i pažljivo sam slušao raspravu u Parlamentu. Kao što sam rekao, bila mi je i obaveza i čast da budem ovde. Pošto danas sigurno nećemo  završiti raspravu, neću moći u ponedeljak i utorak da budem ovde jer idem u Brisel, na poziv Evropske unije, da dalje razgovaramo oko sprovođenja ovog sporazuma. Tada ćemo videti koliko zaista Evropska unija ozbiljno misli da pomogne u usaglašavanju ekonomskog sistema jedne i druge republike. Zato bih želeo da sada odgovorim na neke primedbe koje sam čuo tokom rasprave, ukoliko mi dozvoljavate.
Naravno, bilo je mnogo generalnih političkih primedbi. Vidim da ste imali veliku inspiraciju, zaista su to bile diskusije inspiratorne prirode, ali o njima ne bih govorio, to je pitanje političke rasprave. Govorio bih o konkretnim primedbama. Nažalost, bilo je samo četiri ozbiljne primedbe ili predloga i želim da ih komentarišem.
Prva je da postupak izmene Ustava nije u redu. Mi tu imamo politički deo izmene Ustava. U okviru svakog tog postupka postoji politički deo i onda formalno - pravni deo. Rečeno je da je prvo trebalo da dođemo ovde u parlament da usvojimo neku platformu i onda sa tom platformom idemo dalje u pregovore.
Mislim da to nije problem. Postoje dva načina: prethodno da dobijemo verifikaciju Parlamenta ili naknadno. Ono što je bitno, to je da Parlament odlučuje; da li prethodno ili naknadno, pitanje je tehnike. Šta bi se desilo u ovom slučaju, da smo prethodno došli u parlament i da smo govorili ovde: DOS bi, naravno, izašao sa platformom koju smo usvojili zajedno sa koalicijom "Zajedno za Jugoslaviju", ili najveći deo DOS-a, odnosno ceo DOS bi bio tu; SPS bi bila podeljena, pošto, koliko sam čuo ova dva dana, jedan deo je za nezavisnu Srbiju, drugi je za jaku federaciju; SSJ i SRS bile bi za nezavisnu Srbiju ili za jaku Jugoslaviju tj. unitarnu Jugoslaviju. Prema tome, ne bismo bili jedinstveni i većinski bi usvojili platformu koju smo imali kada smo išli na pregovore.
Šta bi se onda desilo? Kada bismo to uradili, došli bi na pregovore, ne bismo potpisali ovaj ugovor, ni na koji način, jer onda bi nas čvrsto obavezivala ova platforma, pre nego što ponovo dođemo na parlament, pa sve ponovo, više puta. Šta bi u međuvremenu bilo u Crnoj Gori? Ajde da gledamo realno. Ni jedna ni druga strana u Crnoj Gori nije želela da ide na referendum. To je realnost, da se ne zavaravamo. Ne bi bilo referenduma.
Onda bi polako sadašnja crnogorska vlast dalje nastavila da zaokružuje svoj privredni i politički sistem i do kraja godine mi bismo imali nezavisnu Crnu Goru. Kada bi se ponovo parlament sastao da nam da autoritet da potpišemo ili ne, sve bi bilo kasno - Crna Gora bi bila nezavisna. Ovo je poslednji momenat kada smo zaustavili taj voz; juče sam rekao da nemamo garanciju da smo ga do kraja zaustavili - zavisi od nas. Ali, ovo je bio poslednji momenat da se to zaustavi. U novembru ili decembru - prekasno, apsolutno prekasno.
Prema tome, nije napravljena greška što nismo prvo došli na parlament. Bila bi greška da nismo uopšte došli na parlamant i to bi bilo neoprostivo! Došli smo, a vi ćete reći: da ili ne. To je demokratija. Vi uvek možete da kažete ne; i u svakom slučaju ćemo svi mi koji smo potpisali snositi političke posledice.
Što se tiče ustavnog postupka, tu još ništa nije povređeno. Ovo je politička platforma. Ona se usvaja, a posle toga ide rad na usvajanju ustavne povelje. I jedan i drugi republički parlament će usvojiti tu povelju i onda ona ide na savezni parlament. Posle toga dolazi do promene jednog i drugog republičkog ustava. I promena saveznog Ustava i promena republičkih ustava ide po ustavnoj proceduri. To se podrazumeva. Prema tome, taj postupak će biti poštovan.
Dakle, ne mislim, iako je to zaista za mene bio ozbiljan prigovor, da nije procedura poštovana. Ne mislim da smo tu nešto ozbiljno pogrešili i ne mislim da bi tu bio drugi rezultat da smo drugačije radili.
Druga stvar je pitanje ko će da finansira novu zajedničku državu. Finansiraće se iz doprinosa budžeta jedne i druge republike. Vi ćete ovde, a parlament u Crnoj Gori će svoj deo doprinosa da uplaćuje u zajedničku kasu, onda ćete da usvajate budžet zajedničke države i to će biti budžet sa svim onim podeocima; sada imamo razvrstavanje do četiri decimale, da tako kažem, sutra će biti do šest.
Znači, vi ćete određivati koliko će ići para u zajedničku državu i za šta će se to trošiti, s tim što mislim da bi bilo pametno da se za ove tri godine obezbedi stabilno finansiranje te zajedničke države, da se donese, okvirno, odluka za naredne tri godine, da ne bi bilo svake godine rasprave oko toga da li jedna ili druga država više ili manje finansira zajedničku državu, tim pre što je najveći korisnik tog budžeta Vojska. Da se tu ne bi napravili problemi, dovoljno je da jednom i jedan i drugi parlament odrede svoje doprinose ili principe i na osnovu toga da se za tri godine u ovom periodu finansira zajednička kasa.
Ako ovo nije dobro, ovde smo imali samo jedan realan ili realističan protivpredlog - to je nezavisna Srbija. Tehnički, može se postići nezavisna Srbija. Ne može se na silu postići unitarna država, to je nemoguće. Mi ne želimo ni na koji način Crnoj Gori silom da nametnemo rešenje. Kao što ste videli, ne može se ni jedna jaka federacija na silu nametnuti. Mi ne želimo na silu ni to da nametnemo.
Ono što smo mi mogli da uradimo, to je da otcepimo Srbiju od Jugoslavije. Mislim da to ovog momenta ne bi bilo dobro, iz mnogo razloga. Prvi je - ne bi bio problem sukoba između nas i Crne Gore, bio bi sukob u Crnoj Gori. To mi ne bismo mogli da izbegnemo a da se sutra ne umešamo, hteli ili ne. To bi bilo strašno loše za nas.
Druga stvar je Kosovo, bez obzira šta vi mislite da li smo mi vodili računa o Kosovu ili ne. Vodili smo računa. To je bila slaba pregovaračka karta za nas, jer smo znali da moramo da održimo sada u bilo kom obliku zajedničku državu, da bi Rezolucija 1244 nastavila da deluje. To je bila naša slaba pozicija, zato što smo vodili računa o Kosovu, ali smo dobili tri godine da nešto uradimo.
Treća stvar, što je jako važno, a dva puta je spomenuto, to je pitanje patriotizma, pitanje Bosne i Hercegovine, Republike Srpske. Da vas podsetim: Ugovor u Dejtonu je potpisan 1995. godine, vi ste ga potpisali, mi ćemo da ga ratifikujemo. To je međunarodna obaveza koja mora da se poštuje.
(Vojislav Šešelj: Ko ga je potpisao?)
Slobodan Milošević je potpisao. Svi smo bili za to, ne samo on, jer to je bio jednog momenta jedini način da se reši taj problem. To je međunarodna obaveza. Naravno, da se sada Srbija izdvoji, nema nikakvog razloga da mi onda kažemo Srbima u Republici Srpskoj da oni nemaju pravo da glasaju i da se nama pripoje, ali to bi značilo kršenje ove međunarodne obaveze. Mi na taj način ne možemo sa Srbima u Srpskoj da se spojimo.
To jeste naš dugoročan nacionalni cilj. Ali, kako? Tako što ćemo da idemo u Evropu i mi, i Crna Gora, i Bosna i Hercegovina. Svi zajedno ćemo da idemo u Evropu i onda neće biti granica. Zato se nama žuri da mi idemo u Evropu. Zato treba da podstičemo i Bosnu i Hercegovinu i Republiku Srpsku, da idemo u Evropu. To je jedini način, miran, jedini racionalan način da ostvarimo taj naš cilj. Vi možete da tvrdite da na drugi način može da se ostvari, to je vaše pravo, ali mislim da na normalan, miran, racionalan način nema drugog rešenja. Hvala.