Poštovane dame i gospodo, još od trenutka kada je prvi put predstavljen javnosti ovaj dokument je, na jedan sasvim očigledan način, izazvao ozbiljnu polarizaciju i potpuno oprečne stavove. I danas je jasno da u ovoj sali sedi nekoliko politički organizovanih grupa ljudi koji imaju potpuno oprečne stavove i koji na prvi pogled ni oko čega u vezi, ne toliko sa sadržajem ovog dokumenta, koliko sa njegovim mogućim konsekvencama ne mogu da se slože.
Polazim ipak od toga da postoji nešto oko čega moramo da se složimo. Ovo jeste istorijski trenutak i tu nema patetike. Svaki put kada jedan nacionalni parlament raspravlja o nekom dokumentu, čije usvajanje treba da predstavlja i da ima za posledicu neku prekompoziciju globalnih odnosa, dva naroda, dve države, usvajanje novog Ustava, to jeste istorijski momenat. Pošto je takav, to podrazumeva da i učesnici tog momenta sebi postave određene norme ponašanja i definišu svoj odnos prema tom trenutku.
Za početak, to svakako isključuje ovakve male, sitne, neodgovorne igre sa nedostatkom kvoruma u Skupštini, a u svakom slučaju isključuje i glumu, šmiru, lažni patos, lažne emocije i posebno nekakve virtuelne projekcije, nekakve navodno postojeće stvarnosti i navodno postojeće prošlosti.
Dakle, šta mi zapravo u ovom trenutku radimo? Da li mi dajemo nekakvu stručnu ocenu nekakvog seminara na kolokvijumu iz Ustavnog prava gospodi koja nisu studenti druge godine prava ili mi u stvari donosimo političku odluku?
Nisu ovde nama gospoda Koštunica, Đinđić, Labus, podneli neki papir koji treba da bude ideal njihovih viđenja o uređenju nekakve složene države. Oni su nama doneli nešto što je rezultat mučnih i teških, ozbiljnih i napornih pregovora sa jednom drugom grupom političara, koja je u ovom kontekstu zastupala neke interese koji nisu koincidirali sa našim.
Doneli su i rekli - gospodo, ovo ni mi ne smatramo idealnim, ali to je to što smo mi mogli i mi vam predlažemo da to prihvatite. Vi, gospodo, odlučujete, ne oni. Taj sporazum nas još uvek ne obavezuje, mi ćemo ga prihvatiti ili ga nećemo prihvatiti, ali donoseći tu odluku mi se ne možemo rukovoditi svojim idealima o finim, idealnim teorijskim ustavno-pravnim rešenjima složenih država ili svojim lepim željama. Divno bi bilo kada bismo sada mogli da proklamujemo i usvojimo ovde principe iz američkog ustava, ili nemačkog ili zašto ne švajcarskog, ali mi to ne možemo. Dakle, mi se moramo rukovoditi onim što jeste realno moguće.
I, nije istina da mi zapravo ovde imamo tri opcije. Ovde postoje dve opcije. Mi možemo u ovom trenutku da se odlučimo za brz momentalan, de fakto trenutan raskid odnosa sa Crnom Gorom, sa svim konsekvencama koje to nosi, mislim krajnje ozbiljnim konsekvencama, možda i nesagledivim iz ove pozicije. Donekle razumem mišljenje onih koji su juče zagovarali i to kao mogući koncept, delim stav da je to atraktivno mišljenje, ali ne verujem da ono sagledava moguće, možda i katastrofične, posledice takvog brzog opredeljenja.
Druga je solucija ovo što nam se nudi: labav državni savez, čudna državna tvorevina, konfederacija kakve možda nigde nema, ali nešto što je ipak definisano. Kažem, bolje realna labava konfederacija, nego virtuelna federacija. Treće solucije nema.
Oni koji nam tvrde da danas ovde mi odlučujemo o tome da likvidiramo Jugoslaviju, rade ono što sam rekao na početku da je zapravo zabranjeno, projektuju nam virtuelnu stvarnost. Dakle, koje to više Jugoslavije nema? One koja je bila lider svih slobodoljubivih zemalja sveta, one koja je u ratu pobedila NATO pakt, one koja je imala genijalna spoljnopolitička rešenja i tako sebi gradila fantastičnu poziciju, konfederaciju sa Grčkom, pakt sa Rusijom i Belorusijom, one koja je imala fenomenalnu ekonomiju, u kojoj se i nošenjem gajbica jedan mladić mogao obogatiti milionima maraka. Te definitivno nema.
Ako oni misle na neku drugu Jugoslaviju, onda moraju da izađu pa da nam kažu koliko godina pre dolaska DOS-a na vlasti u Crnoj Gori de fakto ne važi Ustav Savezne Republike Jugoslavije, koliko godina ne važe savezni zakoni, koliko godina ne važe odluke Savezne vlade i odluke saveznih organa uprave; a važi li u Crnoj Gori jugoslovenski novac, deluje li u Crnoj Gori jugoslovenska Narodna banka? Ne deluje, gospodo. Prema tome, tu priču zaboravimo.
Danas mi odlučujemo koju ćemo soluciju prihvatiti: hoćemo li da biramo ovo što nam se nudi ili jesmo za trenutan prekid odnosa i za nezavisan put Srbije u svetu. Kažem, ovo što nam se nudi je bolje, bar iz dva razloga, ne ulazeći u analizu, u sadržinu dokumenta za koga i sam, naravno, imajući u vidu svoje lične ideale o nekakvoj organizaciji države, ne mislim da je dobar, ali znam da je to što je moguće.
Dakle, ima bar dve vrednosti: jedna je to što nešto virtuelno pretvara u realno; jedna federacija koja je postojala samo imaginarno, postaće jedna recimo realna konfederacija; i druga, što ljudi, zašto ne i novi ljudi, i novi procesi koji se mogu kombinovati sa procesima koji su dominantni u našem okruženju, dobijaju šansu na tri godine. Tri godine su u istoriji sekunda, ali tri godine ipak nisu i malo. U ime toga što jeste nesporna vrednost, socijaldemokratski poslanici glasaće onako kako Vlada predlaže. Zahvaljujem vam.