Vi ćete morati da mi objasnite zbog čega, na osnovu kog člana, šta sam ja to rekla a da nije tačno, a predstavljam jednu poslaničku grupu i, verujem, veći deo srpskog naroda koji tako misli.

Gospođice Jovanović, molim vas da se udaljite sa govornice. Prethodni govornik je isticao povredu člana 101. zato što se našao uvređenim, zato što mu je neko rekao ... (Nataša Jovanović negoduje.) Vi ste iznosili uvrede, ne moram na to da vas upozoravam.
Gospođice Jovanović, molim vas da napustite govornicu. Vi ste se našli uvređenim zato što vam je neko rekao da ste nedobronamerni, a pri tom se bunite kada dobijete kaznu, jer nekoga nazivate prevarantima, i ostalo. Neću da polemišem sa vama. Molim vas da napustite govornicu.
(Narodni poslanik neće da napusti govornicu.)
Molim službu obezbeđenja da, pošto narodni poslanik Nataša Jovanović neće da napusti govornicu... (Žagor, negodovanje poslanika.) Odrediću pauzu od 10 minuta, a ukoliko ne budete hteli da se sklonite sa govornice zvaću službu obezbeđenja.
Predlažem Narodnoj skupštini da narodnom poslaniku izrekne meru udaljenja.
(Žagor, mnogi poslanici SRS negoduju, glasovi - utvrdi prvo kvorum....)
Odredila sam pauzu, a posle toga ćemo da stavimo predlog na glasanje.
(Predsednik Skupštine je dala pauzu od 10 minuta.)
(Nastavak sednice u 13,40.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  pošto smo se već približili vremenu za pauzu, pauza bi bila za 20 minuta, određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze - 15,35)

Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice radi utvrđivanja kvoruma.
Konstatujem da imamo kvorum i da možemo da nastavimo rad.
Povlačim predlog da se narodnoj poslanici Nataši Jovanović izrekne mera udaljenja iz prostog razloga što želim da doprinesem efikasnosti Narodne skupštine.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović, a posle njega narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovana gospođo predsednice, članovi predsedništva, poštovane dame i gospodo, članovi Republičke i Savezne vlade, mislim da bi bilo korisno ukoliko  bi se pre svega ukratko osvrnuli na one istorijske događaje iz proteklih 10 godina koji su i doveli do toga da danas razgovaramo o ovom sporazumu između Srbije i Crne Gore.
Svi smo svedoci da Jugoslavija, o kojoj je čak bilo reči i za ovom govornicom, da ona prava Jugoslavija ne postoji od 1991. godine. Ta zemlja, kako je već rečeno, o kojoj su sanjali naši preci, između ostalih na primer i Njegoš, koji je smatrao Hrvate i Dalmatince braćom, takva Jugoslavija od Vardara pa do Triglava ne postoji već više od decenije.
Podsetimo se samo koji je događaj definitivno stavio tačku na postojanje Jugoslavije. To je bila odluka tadašnjeg Predsedništva SFRJ iz jula meseca 1991. godine kojom je povučena JNA iz Slovenije. To je bio čin kojim je de fakto priznata nezavisnost Slovenije, de fakto došlo do raspada bivše SFRJ. Mnogo pre nego što je de jure prestala da postoji ta naša bivša država, koja da je još uvek ostala u dobrom i lepom sećanju brojnim građanima Srbije, a i na prostoru bivše Jugoslavije.
Tu i takvu odluku, koju sa legalističkog stanovišta možemo posmatrati i kao akt izdaje te tadašnje zemlje, donelo je Predsedništvo SFRJ zahvaljujući glasovima pet članova, a od toga su četiri bili iz Srbije, a jedan, iz Srbije i Crne Gore. Da se podsetimo, to su bili Branko Kostić, Bora Jović, Sejdo Bajramović, Jugoslav Kostić i peti presudni glas, bio je glas Janeza Drnovšeka kao predstavnika Slovenije. Na takvom jednom primeru možemo videti da sva zalaganja onih koji su govorili da su za Jugoslaviju, na čemu su gradili svoju političku poziciju u protekloj deceniji, u stvari nisu bila iskrena.
Mislim pre svega na prethodni, Miloševićev režim, koji je govorio da brani Jugoslaviju, a na toj i takvoj odluci dokazao je da nije bio za odbranu Jugoslavije, već da je počinio izdaju te, tadašnje i takve Jugoslavije kakva je bila koncipirana na osnovu saglasnosti volje naroda koji su živeli u toj Jugoslaviji. Naravno, to je učinjeno zarad stvaranja jednog projekta nacionalističke provenijencije, projekta stvaranja velike Srbije, od kojih su neki postavili njene granice u onoj čuvenoj liniji Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica.
Sve ostalo što se desilo na prostoru bivše SFRJ, stotine hiljade ubijenih, stotine hiljade raseljenih, stotine hiljade rasturenih porodica, uništenih gradova, kuća, imovine, bila je samo neminovna i logična posledica takvog jednog bezumlja, nacionalističkog, koji je bio motivisan prevashodno mržnjom i ničim drugim. Ta mržnja bila je uvijena u razne oblande, bila je uvijena u oblandu zaštite interesa srpskog naroda.
Međutim, kada pogledamo danas rezultate takve politike po srpski narod, ne samo u Srbiji već i izvan Srbije, možemo da konstatujemo samo jedno: da nije bilo tragičnije politike po interese srpskog naroda od ove politike srpskih nacionalista koja se desila u proteklih 10 godina; i ona nema nikakve veze sa onim što su mislili srpski rodoljubi u 19. veku kada su govorili o oslobađanju srpskog naroda od raznih osvajača i onih koji su tlačili taj narod, ne samo u Srbiji, nego i izvan Srbije.
Prema tome, o toj mržnji možemo puno govoriti, ali ono što mene kao socijaldemokratu i kao odgovornog političara posebno pogađa jeste da su čak za ove govornice više puta iznete reči mržnje kada su pojedini poslanici govorili koliko mrze druge narode. To najbolje odslikava da taj nacionalizam nema ni jedan drugi generator svoje snage, nego prosto mržnju i ništa više, a da su sve ostalo samo proste laži.
Naravno, u tom periodu od 10 godina, srpski nacionalisti su pokušali da stvaraju neke pandan tvorevine, kojima će zameniti onu tvorevinu koja je davala odgovor na jedan od osnovnih interesa srpskog naroda, a to je da ipak živi u jednoj državi. Tako je stvorena Savezna Republika Jugoslavija, koja je uvek imala pretenziju da priključi u svoj sastav i one teritorije koje su se nalazile u drugim republikama, kako ih oni nazivaju, srpskim zemljama. Ta i tadašnja SRJ nastala je na osnovu dogovora u jednom veoma uskom krugu, bez potvrde legitimiteta, pogotovu u Srbiji, i ona je završila tako kako je završila. Pogotovu je značajno da je takva tvorevina dovela do toga da su Srbija i Crna Gora u jednom momentu bile čak i na ivici rata.
Ako se setimo 2000. godine i svih onih aktivnosti koje je tadašnji režim iz Beograda sprovodio u Crnoj Gori, možemo samo zaključiti da postoje izuzetne sličnosti između onoga što se dešavalo u Crnoj Gori, odnosno između Srbije i Crne Gore i onoga što se svojevremeno, 1991. i 1992. godine, dešavalo u Hrvatskoj, odnosno 1992. i 1993. godine u Bosni i Hercegovini.
U takvoj situaciji, kada su Srbija i Crna Gora maltene bile na ivici rata, a da ne govorim da nije bilo nikakvih odnosa između dve republike, da savezna država nije fukncionisala, nova demokrtska vlast se suočila sa nasleđenim problemima nakon 5. oktobra. Rezultat njinih nastojanja, a i nastojanja onih koji su se zalagali za održanje kakve takve zajednice između Srbije i Crne Gore, jeste ovaj sporazum koji je danas pred nama.
Mislim da taj sporazum ima svoje pozitivne strane. To je sporazum koji je usaglašen sa Evropskom unijom, donet zahvaljujući pomoći koju nam je Evropska unija pružila, a mi kao zemlja i kao društvo koje želi da se integriše u Evropsku uniju moramo voditi računa o tome šta ta zajednica zemalja i naroda očekuje od ovog prostora.
Želim samo da napomenem da Evropska unija nije samo jedna ekonomska ili politička tvorevina. To je, za mene makar i za socijaldemokrate kojima pripadam, unija zajedničkih vrednosti, a među ostalim tu su vrednosti tolerancije, poštovanja ljudskih prava.
Povodom onoga što smo ranije čuli od govornika koji su pitali da li postoje određene nacije, da li postoje određeni jezici ili ne, konkretno govorilo se o muslimanskom, bošnjačkom ili bosanskom jeziku ili narodu, možemo samo konstatovati, ukoliko prihvatimo ljudska prava kao kategoriju, da mi ne možemo drugom pojedincu utvrđivati kako će se on izjašnjavati i kojim će jezikom govoriti. On ima sva prava da se izjasni kao Bosanac ili Bošnjak, Srbin ili Crnogorac i ima pravo da govori jezikom kojim želi.
Nema tu drugih kriterijuma, ne mogu drugi nametati pojedincu kako će se on zvati i kojim će jezikom govoriti. Ako bi ste vi, kolege narodni poslanici, na popisu koji se danas sprovodi, tj. ovih dana u Srbiji, izjasnili kao Islanđani, Eskimi, pingvini ili kako god već bio, u popisu bi bilo registrovan izvestan broj Islanđana, Eskima, pingvina ili čega već, jer to proizilazi iz toga da je neotuđivo ljudsko pravo da se izjasni kojoj god želi naciji da pripada.
Pored toga, kada se već govori o Evropskoj uniji, više puta je rečeno da Evropska unija ide u sve veću integraciju, da uvodi jedinstvenu monetu i tome smo svi svedoci. Do te integracije i do uvođenja nove monete na prostoru Evropske unije nije došlo 1950. godine, nije došlo 1960. godine, kada su se još uvek osećale posledice Drugog svetskog rata, već nakon 50 i kusur godina, nakon završetka najstrašnijeg sukoba na prostoru Evrope.
Mislim da to moramo imati u vidu, tu dijalektiku i tu dinamiku razvoja društvenih odnosa na prostoru Evrope, kada govorimo o onome što želimo da postignemo i u odnosima između Srbije i Crne Gore. Mislim da je već veliki uspeh da u odnosu na 2000. godinu, kada su postojale izuzetne tenzije između dve republike, da smo mi danas ipak pred vratima stvaranja jednog novog saveza između te dve republike, koji će potpuno normalizovati odnose između Srbije i Crne Gore.
Međutim, pošto smo ovde da bismo govorili prevashodno o interesu Srbije, građana Srbije i srpskog naroda, mislim da je još jedna od pozitivnih karakteristika ovog sporazuma ta što on napokon u svom tekstu sadrži određene garancije teritorijalnog integriteta Srbije.
Naime, onaj model koji je već poznat u međunarodno-pravnoj praksi, a to je model po kome je Rusija nasledila bivši Sovjetski Savez, takođe shodno slovu ovoga sporazuma može se primeniti adekvatno na Srbiju. Dakle, ukoliko posle tri godine Srbija i Crna Gora odluče da im više nema zajednice, Srbija automatski postaje sukcesor ovog saveza i neće podnositi ponovo zahteve za ulazak u Ujedinjene nacije. Samim tim automatski će se primenjivati rezolucije koje se odnose na ovaj prostor, a posebno imamo u vidu Rezoluciju 1244 i time se garantuju granice Srbije.
Mislim da je to bitno, imajući u vidu ne razne floskule o svetim zemljama, bilo srpskoj ili albanskoj, nego činjenicu da, ako su poraženi na ovom prostoru srpski nacionalizam, hrvatski nacionalizam, tako isto mora biti poražen i albanski nacionalizam. Poraza albanskog nacionalizma nema ukoliko se ne garantuje teritorijalni integritet Srbije. Mislim da je to jedan od krucijalnih razloga zbog čega mi moramo biti zainteresovani da do primene ovog sporazuma dođe.
Ono što smatram da je najznačajniji razlog zbog čega ovaj sporazum treba podržati, moje kolege socijaldemokrate u ovoj skupštini podržaće ovaj predlog sporazuma, jeste sledeće: on nama daje jedan vremenski period od tri godine da zaokružimo strukturu društveno - ekonomskih odnosa u Srbiji, da izgradimo institucije, da izgradimo tržište.
Mislim da je to posebno značajno ukoliko imamo u vidu da danas, po poslednjim statističkim podacima, postoji preko milion i dvesta hiljada ljudi bez posla. Poštovane kolege, mislim da nema prečeg nacionalnog interesa za sve nas koji sedimo u ovoj skupštini do otvaranja novih radnih mesta i borbe protiv nezaposlenosti u Srbiji. Ovakav Sporazum nam daje osnovu da se ozbiljno uhvatimo u koštac sa tim problemom.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Nema osnova za repliku. Pročitajte član 98. Niti ste pomenuti po imenu, niti po funkciji, niti je pogrešno protumačeno vaše izlaganje. Ako ste se prepoznali u određivanju granica Srbije, to vam ne daje pravo na repliku.
(Vojislav Šešelj: Po Poslovniku.)
Po Poslovniku, ali da ne koristite pravo replike.

Prekršili ste dva člana Poslovnika - 98. stav 2, jer se prethodni govornik uvredljivo izrazio o Srpskoj radikalnoj stranci. Prekršili ste član 100, jer ste mu pustili da ovde priča sve što mu je padalo na pamet, a 90% toga nije imalo nikakve veze sa ovom tačkom dnevnog reda. Čak ovde priča kako svi imaju pravo da se izjasne kao pingvini. To jeste pravo svih da se izjasne, ali da li će neko biti normalan pa se izjasniti adekvatno ili nenormalan pa se izjasniti kao pingvin, to je stvar psihijatrije, a ne ove skupštinske govornice.
Drugo, neko može da se izjasni kao Bošnjak, kao pingvin i kao marsovac, ali to nije naučni dokaz da postoji pingvinska, bošnjačka i marsovska nacija. Morali ste vi sami ovde da intervenišete kada se uvredljivo izražavao o srpskim granicima na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Tamo su srpski gradovi i sela, srpske crkve, srpska istorija i srpska groblja. Vi možete tome da se smejete. Činjenica da se tome smejete i da vi ne reagujete na to zapravo govori kakva se istorijska stihija desila nad Srbijom, da u srpski parlament dođu takvi ljudi koji će se smejati svetim srpskim zemljama.

 Smatram da nema povrede Poslovnika u članovima 98. i 100. Isto tako, mislim da i vi to dobro znate.
(Vojislav Šešelj: Da se glasa.)
Stavljam na glasanje primedbu da su prekršeni članovi 98. i 100. Poslovnika Narodne skupštine.
Za 42, protiv 112, uzdržanih nema, nije glasalo 21, ukupno 175 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da nije prekršen Poslovnik.
(Žarko Obradović: Replika.)
Nemate pravo na repliku. Nije spomenuta ni vaša poslanička grupa, niti ste po imenu pomenuti.

Kolege poslanici, u ime poslaničke grupe SPS sam izašao da protestujem protiv izlaganja prethodnog govornika koi je negativno govorio o politici predstavnika SPS-a Slobodana Miloševića i o politici SPS-a u odnosu prema Jugoslaviji. Naše zalaganje je uvek bilo, i danas je, za očuvanje Jugoslavije, zajedničke države Srbije i Crne Gore i građana koji žive u te dve republike. Ovo izlaganje posmatram samo kao jedan neuspeo pokušaj da se da naknadno tumačenje događaja koji su obeležili proteklu deceniju. Naravno, što me ne čudi, jer to nije danas usamljen primer na političkoj sceni Srbije.
Moram reći da je u odnosima između Srbije i Crne Gore, a samim tim i na nivou Jugoslavije, došlo do krize krajem 90-tih godina, kada je jedna separatistička vlast u Crnoj Gori napravila svoj projekat nezavisne Crne Gore. Koliko je ovo pitanje problematično govori i primer DOS-a. Setite se, pre par godina sa vaše strane je bilo reči o tome da kod nas nije rešeno demokratsko pitanje i da će se sa promenom vlasti u Srbiji i na nivou Jugoslavije to pitanje rešiti samo po sebi.
Do promene vlasti je došlo. Vaši politički istomišljenici su u Crnoj Gori. Imali ste mogućnost da to pitanje rešite, a niste uspeli. Problem je mnogo komplikovaniji nego što izgleda i on je uvek zavisio, i u istoriji, od odnosa između dinastija, a danas od odnosa političkih snaga u jednoj i drugoj republici. Vi ste rekli da će to pitanje biti rešeno. Ovaj sporazum pokazuje da nije.

Molim vas da ostanete za govornicom, pošto ste vi sledeći govornik.
Posle narodnog poslanika Žarka Obradovića, reč ima narodni poslanik Sredoje Mihajlov.