Zato što iznosite činjenice iz privatnog života i vređate narodne poslanike.

Ne iznosim nikakve činjenice iz privatnog života. Samo ovde zahtevam da vi po službenoj dužnosti sprečite da se bilo ko oslovljava zvanjem koje ne poseduje i ne zaslužuje. Ne možete doktorom nazvati nekoga ko nije dokto; ni profesorom nekoga ko nije profesor; ni biskupom Kenterberijskim nekoga ko to nije; ni predsednikom republike nekoga ko to nije i da o tome vodite računa. Vi ste dužni da o tome vodite računa, a pošto sam vas sada ubedio da ste prekršili Poslovnik, zahtevam da povučete tu izrečenu opomenu.

To takođe nema po Poslovniku. Neću povući tu izrečenu opomenu i to vam je druga opomena. Da li ste zadovoljni odgovorom i hoćete li da se izjasnimo?
(Vojislav Šešelj: Kako da budem zadovoljan kad nećeš da povučeš?)
Niste zadovoljni.
Stavljam na glasanje primedbu koju je izneo narodni poslanik Vojislav Šešelj da je povređen Poslovnik u članu 101.
Za 18, protiv 92, uzdržana tri, nije glasalo 56, ukupno 169 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da nije povređen Poslovnik u članu 101.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a posle njega narodni poslanik Stanko Kovačević.
Narodni poslanik Stanko Kovačević odustaje. Posle narodnog poslanika Aleksandra Vučića, narodni poslanik Zoran Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, tekst tzv. Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore je jedan do sada neviđeni pravno-politički akt, neviđen u uporedno-pravnoj političkoj praksi. Nikada nigde niko nije napisao nešto slično, nikada nigde niko nije sprovodio u delo nešto slično. Ukoliko se u okviru ovih polaznih osnova sačini ustav Republike Srbije, ustav Srbije i Crne Gore i ustav Crne Gore, imaćemo državu koja nije država, nešto što možete nazvati državom nakazom ili monstrum državom, nešto što nikada nikome nije palo na pamet da bude stvoreno.
Mi smo imali po Ustavu iz 1992. godine jedan hibridni model, jedan federalno-konfederalni model, a to je ono što je smetalo poslanicima SRS i ranije; smetale su nam one odredbe koje su bile bliže konfederalnom, a ne federalnom uređenju, iako bismo mi, srpski radikali, želeli da imamo jedinstvenu srpsku državu.
Shvatajući takvu vrstu realnosti, računali smo - u redu je, moramo da prihvatimo federalno uređenje, ali konfederalno ni u kom slučaju. I tada smo imali ustave federalnih jedinica, koji sami po sebi dovoljno govore o činjenici da postoje elementi konfederalnog modela u tome na koji način se biraju poslanici u Veće građana i Veće republika; čak i u Veću građana nije postojao i nije poštovan princip - jedan birač, jedan glas.
Ali, sve to je neuporedivo bolje od onoga što smo dobili ovim sporazumom, zato što ovim sporazumom više nema podeljene suverenosti, koja se inače mora izbegavati, jer pravno-politički teoretičari ni danas ne znaju kako da objasne sve tipove tzv. složene države i kako da objasne gde je jedinstvena suverenost, odnosno gde je nema, kako je podeljena ta suverenost.
Ovde više nema podeljene suverenosti. U ovom vašem sporazumu taj problem je izbegnut, ali, nažalost, na potpuno suprotnu stranu od onoga što smo mi želeli. Suverenost potiče vulgarizovanjem latinske reči "superanus", što znači vrhovni, najviši. Ko danas ima, po ovom sporazumu, vrhovnu, odnosno najvišu vlast - imaju je republike članice. Nema nikakve podeljenosti suvereniteta. Jedinstven je suverenitet. Crna Gora i Srbija imaju. Nema više nikakve zajedničke države, kako to govore neki koji o tome ne znaju dovoljno.
Zajednička država je sinonim za federalnu državu. Nema ništa ni od kakve federacije, ovo nije ni konfederacija. Postoje u istorijskom smislu četiri najpoznatija oblika složene države. To su: personalna unija, realna unija, konfederacija i federacija. Danas u svetu nema više nijedne konfederacije.
Imali smo ih više, onih devet godina, SAD od 1778. do 87. Bilo je to, ako hoćete i po Ustavu iz 1974. SFRJ; je imala konfederaciju, svojevrstan oblik, i nekadašnji Sovjetski Savez - on je u članu 72. svog ustava čak obezbeđivao pravo tzv. federalnim jedinicama da mogu da istupe iz Sovjetskog Saveza, ukoliko se za tako nešto odluče, a mi danas imamo jedan oblik državnog uređenja, koji nema veze ni sa jednim pomenutim.
Najviše liči na neku vrstu realne unije. Personalna unija ne može da bude, pošto nema naslednih redova, koji se slučajno poklapaju. Realna unija nije. Ova vrsta zajednice, ne znam kako bih je nazvao, ima čak i manja ovlašćenja nego što bi imala realna unija. Čak i primeri realne unije u istoriji, kao što su bili Austrougarska (stvorena 1867, a ukinuta Senžermenskim i Trijanonskim sporazumom od 1919. i 1920. godine prošlog veka) i kasnije Unija Islanda i Danske (ukinuta 1944), imali su više zajedničkih funkcija, nego što ima ova nakaza koja se nameće srpskom narodu.
Zašto sam rekao - nameće? Ovo je jedna vrsta svojevrsnog oktroisanog ustava, zato što niko nije pitao srpski narod, ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, da li želi ovakav sporazum i da li želi ustav u okviru ovakvih polaznih osnova. Niko nije pitao ni građane Srbije, ni građane Crne Gore.
Polazi se od jedne titoističke ideje da u Crnoj Gori živi neki drugi narod, da to nisu Srbi nego Crnogorci, umesto da se pođe od Njegoševog stava i Zakonika Vladike Danila iz 1851. godine, koji kaže da su Srbi i Crnogorci pripadnici istog, srpskog naroda.
I onda neko kaže, a to je premijer jutros i juče saopštio - mi smo zaustavili dezintegrativne procese. Ali, nije ovo Hrvatska, nije ovo Slovenija, ovo je isti narod kao i naš narod. Nikakve razlike između nas nema, osim što su oni imali sreću ili nesreću da se rode i da žive 400, 500 ili 600 km južnije od nas.
Zašto je bilo potrebno doneti ovakve polazne osnove? Neznalice iz DOS-a se, kao i obično, smeju, neznalice koje ne vole ni da čitaju knjige, pa ne mogu ništa ni da znaju o tome. Moram da vam kažem da je u Crnoj Gori ovo i urađeno sa ovim sporazumom da bi se izbeglo izjašnjavanje naroda u Crnoj Gori, zato što je većina naroda u Crnoj Gori zaista za zajedničku državu sa Srbijom. Kad kažem zajedničku državu, to znači federalnu ili, ako hoćete, čak za jedinstvenu državu srpskog naroda.
Da bi izbegli to, da bi im opstao Đukanović na vlasti, da bi im opstali ovakvi dezintegracioni procesi, koji će se nastaviti i za godinu dana, dve, tri, da mogu kao lutke na konopcu da drže i povlače političke figure i Srbije i Crne Gore, da rade šta hoće, na način na koji hoće i kako hoće - e, zato im je bio potreban ovaj sporazum.
Mene ne čude oni koji hoće da kažu da ovaj sporazum nije dobar, ali to je realistično u ovom trenutku. Čudi me od predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koji je pravnik, a koji kaže - ovo jeste federacija, doduše minimalna. Ne postoji nikakva minimalna federacija. U teoriji to ne znači ništa, u praksi takođe.
Kakva je to onda maksimalna federacija? To nikada nigde nije pisalo, niti će pisati, i ovo nema nikakve veze sa federacijom. Ako je to
nešto što je realistično, onda nemojte da govorite da je to dobro rešenje, zato što je to loše rešenje, neuporedivo lošije čak i od rešenja iz 1974. godine.
To će vam reći svaki student pravnog fakulteta, prve godine. Ja se još sećam kada sam, pre nešto više od deset godina, na pravnom fakuletu učio kod gospodina Labusa, išao na vežbe i predavanja.Možda nisam ništa naučio, ali sam dobio 10, pa onda gledajte kako ocenjuje profesor Labus. Dakle, on je tada govorio za tu državu federalno-konfederalnog tipa da nije država u pravom smislu te reči, da je to loš ustav. Naravno, ne onoliko loš, koliko Ustav iz 1974. godine, ali loš ustav.
A kakve su onda ovo polazne osnove, koje danas hvale i koje danas brane - neuporedivo lošije i najgore koje je ikada iko mogao da sastavi. Ovde se govori o navodnim zajedničkim organima, o institucijama, i kaže se da su to skupština, predsednik, savet ministara i sud. Nema ni skupštine, ni predsednika, ni saveta ministara, ni suda. To bi neko pomislio da su neki ozbiljni sudovi. Oni imaju samo upravno - sudsku funkciju, povodom akata organa saveta ministara, ništa više.
Čak i spoljno-političku funkciju ćete u većoj meri imati zadržanu na republičkom nivou, nego na tom, navodno, zajedničkom nivou. Nemamo više ni zajedničku armiju, zato što regruti iz Crne Gore služe vojsku u Crnoj Gori, a regruti iz Srbije služe u Srbiji. Pa, šta je onda tu uspeh, šta je onda tu što je dobro postignuto, šta je onda tu što je neka sreća za naš narod?
Gospodin Batić je napravio relativno tačnu pravničku analizu, bez zaključka, neću da ulazim u to, kako novine pišu, da li je to prepisivao od Ratka Dmitrovića, koliko jeste, ili nije itd, ali on je završio sa nečim što je pogubno po srpski narod, završio je sa avnojevskom tezom - mi jesmo protiv toga, ali zato što treba što pre da se odvoji Crna Gora, a mi da stvorimo avnojevsku Srbiju.
Mi iz SRS smo za nešto drugo. Zašto je Republika Srpska manje Srbija, hoćete li sutra Srbe u Republici Srpskoj, samo zato što su odvojeni ovom međom na Drini, da nazovete republikancima, a ne Srbima, ili će i oni da budu Bosanci ili pripadnici ne znam ni ja kojeg naroda, da bismo stvorili svoju avnojevsku zemlju i da kažemo - druže Tito, mi ti se kunemo, eto baš si nam to lepo smislio, to je naša jedina država, mi drugačije ne možemo.
Mi moramo ovom sporazumu da se suprotstavimo i poslanička grupa Srpske radikalne stranke je to činila i činiće uvek. Ovde nema govora o ideji vladavine prava. Ove polazne osnove su ideja negacije prava. Reč constitutio ima svoje pravo značenje još od Magna charta libertatum. Ovo nema nikakve veze ni sa čim. U pravno-političkoj istoriji ovakav akt nikada niko nije sačinio, nikada nikome nije palo na pamet da ga ovakvim napravi.
Završiću, pošto vidim da je nekima iz vladajuće većine prilično smešno ovo što govorim, Džon Golsfordi je svojevremeno rekao - ako ne mislimo na budućnost, ne možemo je ni imati. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci mislimo na budućnost. Zato ćemo biti protiv ovih polaznih osnova i pokušati da sačuvamo od države makar ono malo što nam je ostalo. Sve one koji žele da nam u tom poslu pomognu, a žive u Zapadnobačkom okrugu, pozivam da sutra u 15,00 časova prisustvuju velikom narodnom mitingu Srpske radikalne stranke na Trgu svetog Đorđa u Somboru, i pozivam ceo narod, sve Srbe, sve građane Srbije da nam u ovom velikom i teškom poslu obaranja nenarodnog DOS-ovog režima pomognu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić, a posle njega narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, predsedniče Vlade, potpredsedniče Savezne vlade, najpre ću poći od već izraženih stavova Socijalističke partije Srbije i ocene koju ne menjamo od kada postoji Socijalistička partija Srbije da je Jugoslavija država koja na najbolji mogući način čuva interese i srpskog i crnogorskog naroda, i svih građana koji žive u ove dve republike.
Isto tako, u ovoj skupštini dosadašnji diskutanti, moje kolege iz redova Socijalističke partije Srbije, ukazali su na neprihvatanje ovog dokumenta koji je nazvan - Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore; mi ga smatramo lošom polaznom osnovom za rešavanje loših odnosa između dve republike.
Zašto su to loše osnove? Zato što pre svega legalizuju političku realnost o kojoj je govorio premijer, a koja jeste zaista loša. Čemu legalizacija nečega što je loše? Čemu potpis Srbije na jasno izraženu želju crnogorskog rukovodstva da se jednostrano i samostalno otcepi iz ove državne zajednice? Zbog čega Srbija, na neki način, svojim potpisom daje kredit crnogorskom rukovodstvu da to čini i kakav je interes Srbije u čitavoj toj priči?
Kada smo kod učešća Evropske zajednice, od premijera smo čuli da je Evropa pokazala, u svim ovim razgovorima, jedan konstruktivan odnos u ovoj priči. Mi se radujemo i to pozdravljamo, ukoliko je zaista tako. Ukoliko je Evropa iskreno demonstrirala jedan konstruktivan odnos kada je u pitanju odnos između Srbije i Crne Gore, ukoliko on vodi očuvanju naše zajedničke države, to će zaista biti diskontinuitet loših poteza, loših procena, koje je upravo Evropa i Evropska zajednica učinila u zadnjih 10 ili 12 godina, kumujući svojim potezima, u dobroj meri, mnogim fatalnim posledicama i događanjima na ovim prostorima.
Neću trošiti reči na spisak tih loših procena - od preuranjenog priznavanja Hrvatske i Slovenije, Badinterove komisije itd, do uključivanja u agresiju 1999. godine i razaranja naše zemlje. No, za dobre želje i dobre namere nikada nije kasno i, ako su one zaista dobre, mi ih pozdravljamo. Ali, ne možemo a da ne primetimo da je kraj DžDž i početak DžDžI veka vreme političkih, kulturnih i ekonomskih integracija u Evropi, a da te integracije nisu rezervisane i ne važe za prostor Balkana, za prostor bivših slovenskih država; za nas je, za sada, rezervisana dezintegracija i razbijanje već formiranih državnih zajednica.
Mislim da je, i ukoliko možemo da shvatimo raspad bivše SFRJ kao želju tadašnjih elita, nacionalističkih elita u Hrvatskoj i Sloveniji, koje su dosanjale taj vekovni san o nacionalnoj državi, sa nekoliko vekova zakašnjenja, apsolutno neprihvatljivo da Evropska zajednica podržava razbijanje Srbije i Crne Gore, država koje su svoj međunarodni subjektivitet potvrdile i Berlinskim kongresom 1878, unele u prvu Jugoslaviju 1918. godine i koje su time ne samo izrazile svoju spremnost da se međusobno ujedine, već i spremnost za šire integracije, kakva je bila Jugoslavija. Razbijanje te države, naše zajedničke države, Srbije i Crne Gore, i sa ovog aspekta bila bi potpuno neistorijska i retrogradna pojava.
No, kako sve loše može da ima i nešto dobro i kako smo zaista u parlamentu u kome raspravljamo o svim konsenkvencama jednog čina, moramo se truditi da nađemo i neke dobre strane. Moguće dobre strane u ovom sporazumu vidim u nekoliko činjenica. Prva je da je moguće zaista da u te naredne tri godine dođe do nekih korenitijih promena na političkoj sceni Crne Gore i da dođemo do partnera sa kojima ćemo zaista stvarati jednu bolju državu nego što je sada imamo.
Ta mogućnost postoji. Isto tako, ukoliko zaista Evropa sa dobrim namerama bude prišla realizaciji ovog sporazuma i bude razgovarala sa državom Srbijom i Crnom Gorom sa aspekta prijema, odnosno sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, onda će upravo principi tog sporazuma naterati nas na veći stepen, bar ekonomske, integracije ovog prostora, nego što ga sada imamo. Znači, Evropa te mehanizme ima i ukoliko želi da ih primeni to će nas na neki način naterati da se bar ekonomski integrišemo u većoj meri nego što je to sada slučaj.
No, siguran sam da će do nekih odgovora, vezano za ova pitanja, doći i pre roka od tri godine. Nas čeka ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. To je organizacija koja se pre svega bavi carinama, u 90% svojih nadležnosti. Ukoliko oni budu prihvatili Srbiju i Crnu Goru kao jednu državu, to znači da je neće prihvatiti sa dva tarifna sistema, sa više carinskih stopa koje su sada prisutne; ili će nas prihvatiti kao jednu državu, sa jednom tarifom i istim carinama, ili ćemo priznati da nismo zajednička država. Mislim da će prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju biti otprilike dan "D" koji će odlučiti i o postojanju ove zajednice.
Šta nije dobro? U najkraćem, a bilo je reči o tome, nije dobro što su pregovarači odlučili da na sebe preuzmu odgovornost (iako nose odgovorne funkcije u ovoj državi) da sami, bez mišljenja građana, bez mišljenja parlamenata, stave potpis na jedan dokument kojim se u dobroj meri predodređuje sudbina na ovim prostorima; ujedno i što su izabrali oktroisani put promene Ustava, a ne ustavotvorni, parlamentarni put za ove promene, i što je izabran jedan neautentičan način formiranja državne zajednice.
Sve države su se do sada ujedinjavale, pre svega, na ekonomskoj osnovi, pa su te ekonomske odnose pratili odgovarajući politički odnosi. Ovo je upravo obrnuto. Ovde se kreće od političkih osnova i totalno razdvojenih ekonomija i zaista liči na građenje kuće bez temelja.
Što se tiče Ustava i ustavne platforme koji su u ovom sporazumu navedeni, i oni su atipični. Ustavna platforma spominje se kao termin u srednjem veku, kada je vladar davao određene povlastice vlasteli, pa nije isključeno da i sada neki svetski vladar daje neke povlastice nama, vlasteli, ovde na Balkanu i mogućnost da bar zajednički dogovorimo razvod braka, ili kako uvaženi profesor Marković kaže - da nam je međunarodna zajednica dala mandat da dogovorimo modus separandi, što znači način na koji ćemo se razdvojiti, a da taj način ne bude na štetu Crne Gore.
Sve u svemu, iako je ovaj sporazum loš, mi socijalisti ostajemo privrženi ideji jugoslovenstva i, u granicama svoje političke moći, u daljem radu na toj ustavnoj platformi, učinićemo sve da odnose između države Srbije i Crne Gore poboljšamo i da državu učinimo boljom nego što je to sada i to je ono na šta se može računati sa naše strane.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a posle njega narodni poslanik Predrag Čanović.

Dame i gospodo, Polazne osnove o kojima danas  diskutujemo predstavljaju politički dogovor o formiranju jedne državne zajednice koja je čudan hibrid i provizorij, oročen na tri godine, odnosno država na probnom radu čije će funkcionisanje nažalost u potpunosti biti, po našem mišljenju, blokirano, i to rešenjima koja su ugrađena. U nedostatku vremena da ih komentarišem, spomenuću samo dva. To su jednodomna skupština, uz određenu pozitivnu diskriminaciju poslanika iz Crne Gore, pri čemu će se ugraditi mehanizmi zaštite od nadglasavanja država - članica, verovatno konsenzus.
Još jedan drastičan primer je da vojskom komanduje Vrhovni savet odbrane koji odlučuje konsenzusom, a regruti će služiti u svojoj državi članici, ako se drugačije ne izjasne. To je siguran put da u narednom periodu od naše vojske postanu dve vojske i logistika za definitivno odvajanje država.
Normalno, tu je i Evropska unija koja će pomagati u ostvarenju ovih ciljeva i redovno nadgledati ovaj proces, znači mentor, a mi protektorat. Sve ovo bi trebalo da bude zajednički put ka evropskoj integraciji bez granica, carina i različitih valuta, a mi polazimo od suštinske suprotnosti u svemu ovome - imamo razjedinjeno tržište, dva valutna sistema, posebne bankarske i carinske sisteme; to može samo usporiti našu evropsku integraciju.
Taj konsenzus koji se stalno spominje, na kome se insistira kao što reče gospodin premijer, obiće se o glavu Srbiji. Svedoci smo da se zadnjih par dana u crnogorskom parlamentu naše kolege poslanici ubiše objašnjavajući kako je ovo država koje u stvari nema, ali i takva je pogubna za Crnu Goru a ponižavajuća za Srbiju.
U proteklom periodu od 8,5 decenija imali smo proces gde su sve naše takozvane bratske republike upotrebile Srbiju i Crnu Goru da dođu do svojih država, iz jednog jedinog razloga - jer su imale jasno definisane ciljeve i nacionalni program. Mi ga, nažalost, do današnjeg dana nemamo, jedino znamo da se Srbija svo vreme stidi sama sebe i zbog toga što je najveća i treba neprestano da se izvinjava.
Da skratim, pošto nemamo puno vremena, mi iz Nove Srbije predlažemo da se definitivno okrenemo sami sebi, da odbacimo nepotrebno breme takozvane Savezne vlade (a ja se izvinjavam gospodinu potpredsedniku) i nepostojećeg parlamenta, i da definitivno uklonimo jednu političku i ustavnu nelogičnost. To je način da se u Srbiji mnogo brže definišu i konstituišu demokratske institucije i da završimo ekonomske reforme.
I, na kraju, želim samo da napomenem da se mi iz Nove Srbije od ostalih koji se ne slažu sa ovakvim konceptom bitno razlikujemo po tome što mi nismo niti za unitarnu Jugoslaviju, niti za neku, ne daj bože, socijalističku federativnu Jugoslaviju. Mi smo, dame i gospodo, za to da se Srbija definitivno okrene sama sebi, svojim interesima i svojoj tradiciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodni poslanik Miroljub Veljković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, moja diskusija vezana za takozvane Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore biće isključivo načelnog karaktera. Očigledno je da ponuđeni dokument za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore predstavlja nametnuto rešenje rukovodstvima naše dve republike, odnosno države, i to od strane dela međunarodne zajednice. To je uostalom u jučerašnjoj diskusiji na neki način priznao i premijer Republike Srbije, gospodin Zoran Đinđić.
Uostalom, sve što se dešavalo u poslednjih desetak i više godina na teritoriji bivše Jugoslavije, dešavalo se pod pokroviteljstvom zapadnih sila, odnosno NATO pakta. Taj deo međunarodne zajednice nikada nije ni pokušao da uvaži istorijske i nacionalne interese srpskog naroda na ovim prostorima. Kada su želeli da nametnu neko rešenje, za njih ništa nije predstavljalo ni međunarodno pravo o nepovredivosti granica, ni Ustav Jugoslavije, ni ustavno pravo srpskog naroda na samoopredeljenje. Kada god su u tom nametanju svog rešenja nailazili na otpor u srpskom narodu, pribegavali su ucenama, pritiscima, sankcijama, bombardovanju, čak se i dve srpske teritorije trenutno nalaze pod njihovom okupacijom.
I nije tu u pitanju nikakva međunarodna uprava, već se radi o čistoj okupaciji. Samo da pojasnim, mi nikada nismo rekli da se Kosovo i Metohija, pa i Republika Srpska, nalaze pod okupacijom međunarodne zajednice. Oni se nalaze pod okupacijom dela međunarodne zajednice koji se zove NATO pakt, a to su dve odvojene stvari.
Sve dok je tom delu međunarodne zajednice gospodin Milo Đukanović bio potreban za ostvarivanje njihovih ciljeva, zdušno su ga podržavali u njegovoj separatističkoj avanturističkoj politici, međutim, sada kada su se okolnosti izmenile ostavili su ga na cedilu bar za izvesno vreme, bar za tri godine.
Dobro je poznato kako se gospodin Milo Đukanović, odnosno zahvaljujući kome, održavao i održava na vlasti u Crnoj Gori. Ali, to je realnost, to je istina, međutim ono što je poražavajuće, to je činjenica da je on istorijsku sudbinu srpskog naroda u Srbiji i Crnoj Gori vezao za svoju vlast i svoje vlastoljublje. Vlast je valjda promenljiva kategorija koja ne bi trebalo da menja istorijske činjenice, a ponajmanje istorijske korene jednog naroda. Međutim, neki su očigledno drugačije shvatili vršenje vlasti.
Polazne osnove o uređenju Srbije i Crne Gore donete su gotovo pre sto godina, i kada su se Srbija i Crna Gora ujedinile. Da ne govorim o sporazumu između Srbije i Crne Gore od 1866. godine. Međutim, eto, Milo Đukanović je izgleda prvi vladar u Crnoj Gori koji se setio da te odnose treba preuređivati onako kako to odgovara njegovim političkim interesima.
Premijer gospodin Zoran Đinđić je ovde juče izneo određenu argumentaciju kojom je pokušao da objasni zašto u ovom trenutku nije moguća istinska federacija između Srbije i Crne Gore.
Međutim, valja podsetiti, to nije bilo tako davno, pre nego što je Demokratska opozicija Srbije došla na vlast, da su njeni lideri iznosili argumente kojima su pokušavali da objasne da će federacija između Srbije i Crne Gore moći da funkcioniše upravo ako DOS dođe na vlast. Takođe je juče ovde ukazano i na opasnost dalje dezintegracije Srbije.
Setimo se da je u predizbornoj kampanji Demokratska opozicija Srbije upravo sebe predstavljala kao jedini mogući integrativni faktor. Šta se to u međuvremenu desilo, šta se u međuvremenu dogodilo, šta je to doprinelo da se ta početna argumentacija sada menja jednom sasvim drugom argumentacijom.
Nažalost, jedan ovako značajan dokument koji opredeljuje sudbinu srpskog naroda u Srbiji i Crnoj Gori potpisalo je pet naših državnika ne tražeći pri tome pokriće u mišljenju naroda, i sve to još uz prisustvo ratnog zločinca Havijera Solane koji, umesto da ide u zatvor zbog zločina prema srpskom narodu, kreira sudbinu tog istog naroda. Sama činjenica da je Evropska unija baš njega delegirala da posreduje u potpisivanju ovog sporazuma najbolje govori o tome koliko je toj istoj Evropi uopšte stalo do našeg mišljenja.
Bez obzira što su u postignutom Sporazumu uspostavljene državne institucije: skupština, predsednik, savet ministara i sud, ponuđeni dokument SSJ smatra nastavkom dezintegracije srpskog nacionalnog korpusa, odnosno daljim komadanjem srpskog nacionalnog tkiva. Iz tih razloga poslanička grupa SSJ neće podržati predloženi dokument o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore.