Poštovana gospođo, predsedništvo, dame i gospodo, sva društva imaju problem usklađivanja stvarnog života i pravnog sveta. Idealno bi bilo da uvek jedno odgovara drugome, ali se u realnosti to retko događa, pa je ili pravo ispred života ili je situacija obrnuta. Naravno da postoji potreba za usklađivanjem te dve stvari. Pogledamo li tim okom odnos života na univerzitetu s jedne strane i njegove pravne regulative s druge strane, u toku poslednjih 18 meseci, tj. posle 5. oktobra 2000. godine, videćemo da je život na univerzitetima išao ispred pravne regulative. Ovo pod uslovom da se saglasimo da je Zakon o univerzitetu iz 1998. godine bio loše rešenje.
Naime, već u periodu prelazne vlade postignut je dogovor između Ministarstva, tada visokog i višeg obrazovanja, a kasnije prosvete i sporta, da se zapravo primenjuje zakon od 1992. godine, a da se oblači u pravno odelo pozitivnog zakona iz 1998. godine. Tako su svi izbori na univerzitetu vraćeni u proceduru zakona iz 1992. godine sa normalnom, uobičajenom ulogom nastavno-naučnih veća i drugih stručnih tela fakulteta. Na isti način je učinjen izbor većine dekana i njihovih ekipa, fakultetskih odbora. Na taj su se način kroz postupanje u praksi balansirali život, potrebe univerziteta i opšte raspoloženje javnosti, sa jednim zastarelim, loše skrojenim ideološkim zakonskim modelom.
Niko odgovoran i ozbiljan na univerzitetu ne prigovara Ministarstvu za arbitrarnost, pa je većinsko raspoloženje na univerzitetima da je kroz praksu vraćena autonomija univerzitetima, uprkos formalnog važenja zakona iz 1998. godine. Time smo došli u fazu faktičkog balansa, uprkos zakonskom debalansu jednog anahronog zakonskog rešenja sa modernim zahtevima sveta. Naravno da ovaj faktički balans mora naći i svoj zakonski izraz.
On je danas pred vama. Neki zlonamerno mogu primetiti da je zakonsko balansiranje moglo i ranije da se obavi. Naš odgovor je - moglo je, ali nije moralo.
S jedne strane, Ministarstvo prosvete i sporta je bilo na stanovištu da se novi zakon gradi stvaranjem konsenzusa među univerzitetima, studentskim organizacijama i svima onima koji su zainteresovani za normalno funkcionisanje visokog školstva. Izgradnja konsenzusa, svi znamo, traje.
S druge strane, prioriteti države u tranziciji diktirali su i dnevni red skupštinskih zasedanja. Potrebe države, način rada Skupštine, odnosi u njoj, granice ljudske izdržljivosti, preopterećenost dnevnog reda, samo su neki od razloga koji su sprečili brže donošenje ovog zakona.
Istovremeno, za sve to vreme, ponašanje državnih organa je omogućavalo normalan regularni rad fakulteta. Iskreno se nadam, čak i znam, da većina ljudi uvažava ove argumente, te da oduženo vreme neće shvatiti kao iznevereno obećanje. Ali, u ovom domenu samo je ta većina važna.
Jer, ne može se tvrditi da je opstajanje zakona iz 1998. smetalo nekada pozicionim strankama, a sada opozicionim. Oni su ga i doneli, argumentujući da je to što donose najbolje na svetu, te je pretpostavka da je njihova namera da to što su rodili, što duže poživi.
To što su izazvali more nesagledivih posledica najgore vrste na univerzitetski život, naravno i nije za njih važno, a te posledice se izražavaju trocrifrenim brojem, naime oko 200, ljudi koji su napustili univerzitet, voljno ili nevoljno, uglavnom nevoljno; u razaranju i zamiranju univerzitetskog života u moru gunđajućih, nemoćnih nezadovoljnika i u dovođenju na univerzitet jednog broja ljudi, koji se na njemu osećaju kao osobe bez karte u autobusu. Oni se stalno plaše da ih kontrolor ne izbaci iz njega i spremni su da i u nauci "vežu konja gde im gazda kaže", a nauka to ne trpi.
Oni koji su bili idejni tvorci i glasači dosadašnjeg zakonodavnog rešenja, nemaju ni moralnog prava da se suprotstavljaju sopstvenim aktima i postupcima. Zakon koji je sada pred nama je tranzicionog karaktera. Za neophodno usklađivanje sa evropskim obrazovnim procesom imamo još vremena, za Bolonjski proces najmanje nekoliko godina, a moramo i odgovoriti na pet prethodnih pitanja, kako bi usklađivanje bilo kvalitetno i konačno.
Tih pet pitanja su - u kom će se pravcu kretati izmene planova i programa fakulteta, pa i dužina trajanja studija? Pri tom, modernizacija nije sporna, ali je usaglašavanje konkretnih koraka još u toku.
Drugo, ko je nosilac autonomije: fakulteti, što je u nas danas slučaj; ili univerziteti, što je svetski trend. Ukoliko je ovo drugo, dalje je pitanje - mogu li veliki univerziteti, poput Beogradskog, biti i dalje jedinstveni ili treba formirati više manjih, i po kom kriterijumu?
Treće je pitanje - na koji način će se organizovati finansiranje univerziteta? Naime, svedoci smo da je u nas studiranje bilo skoro socijalna kategorija, a da podaci o ceni studija za svaki visokokvalifikovani profil ne postoje. Na putu smo da dođemo do egzaktnih cifara o tome koliko košta državu jedan pravnik, jedan lekar i tome sl. Tek time dolazimo do realne slike o relevantnom poreskom obvezniku, dakle, onome koji finasira studiranje svih nas.
Sledeće pitanje - kakve su društvene potrebe za stručnjacima određenog profila? Ovi podaci mogu se imati tek posle potpune stabilizacije tržišta, a neophodni su nam zarad upisne politike i suda o mreži fakulteta. Dakle, samo po sopstvenom osećanju i simpatijama za sada možemo govoriti o prevelikom ili premalom broju određenih fakulteta i studenata na nivou zemlje.
Ako se ima u vidu normalna i legitimna tendencija lokalne zajednice za otvaranje fakulteta, s jedne strane, kao i želja za samoodržanjem postojećih fakulteta, s druge strane, jasno je da odluka o racionalizaciji mreže fakulteta mora počivati na ozbiljnim i egzaktnim parametrima o finansijskim mogućnostima države i kadrovskim potrebama društva, a ne na simpatijama tj. arbitrarnosti.
Najzad, poslednje - to je pitanje odnosa i uloge privatne inicijative u obrazovnom procesu. Da li će i u kojoj meri naša država otvoriti vrata ovoj inicijativi i kapitalu, to je pitanje na koje se odgovara postavljanjem standarda za akreditaciju ili licenciranje rada. Formiranje ovih standarda biće u nadležnosti tela koje se upravo uspostavlja ovim zakonom.
Zbog svega rečenog, kao baza novog zakona, onoga koji je sada pred nama, poslužio je model zakona iz 1992. godine, uz određena bitna poboljšanja. Osnovna od njih su sledeća - reaktiviran je Republički savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja; on je postojao i po zakonskom tekstu iz 1992. godine, ali nikada nije u praksi zaživeo; i pojačana je njegova uloga.
Neke od funkcija Ministarstva prenete su na njega, kako bi se dobila autonomija, pre svega akreditaciona i evaluaciona funkcija. Kad kažem akreditaciona, znači licenciranje fakulteta za rad, evaluaciona ocena vrednosti, odnosno kvaliteta rada fakulteta.
Drugo, redefinisani su organi upravljanja na fakultetu, na uštrb društvene zajednice, odnosno države, povećan je broj predstavnika zaposlenih i studenata, tako da su oni dobili kontrolni paket i time se fakultetima reklo - upravljanje je vaše, vaša je i autonomija.
Sledeće, stvoren je i zakonski uobličen studentski parlament, koji ima dve uloge: - prva je da se u njemu nađu sve studentske organizacije, slično našoj skupštini, koja je mesto susreta političkih stranaka, te da one u njemu na artikulisani način donose odluke bitne za život studenata, odluke koje će posle organi fakulteta i sprovoditi; druga je edukativni proces i odnosi se na obrazovanje studenata za demokratsku diskusiju, argumentaciju i odlučivanje, kako se ne bi u budućnosti pojavljivale nemile scene, kojih smo sada svedoci u pojedinim parlamentima.
Za ovaj parlament studenti su se borili i izborili, počev od 1992. godine. Otvorene su mogućnosti koje se tiču modernizacije nastave na fakultetima uvođenjem trimestara, bodovnog sistema, numeričkog ocenjivanja i nastave na stranim jezicima.
Povećano je područje regulative autonomnog prava na račun državnog prava, jer je jedan deo zakonske materije postao statutarna materija. Stupanje na snagu ovog zakona značiće istovremeno i odlazak zakona iz 1998. na depo istorije.
Većina naših ljudi to je jedva čekala i njima se ne obraćam. Sledeće reči upućujem manjini, skupštinskoj i opštoj, sa željom da im iskreno i otvoreno kažem za razloge zbog kojih ova skupština i Vlada imaju šansu da uđu u istoriju.
U poređenju sa stanjem stvari stvorenim zakonom iz 1998. godine, Titovo doba i samoupravljačko doba za univerzitet su bili Periklovo zlatno doba. Zakon iz 1998. najbolji je dokaz da je Ljosa bio u pravu kad je u "Sagi o Majti" tvrdio da neke stvari u životu nemaju dna, da nas dubina ponora često nemalo iznenadi.
U zakonu iz 1998. se desilo čak i nešto sa pojmom pravnog lica, koji u svetu pravnih pravila pretpostavlja samostalnost tog lica. Ipak, idejni tvorac i glasači zakona iz 1998. uspeli su da kreiraju do tada nepoznat pojam zavisno-pravnog lica. Zavisnost je postala u odnosu na Vladu Srbije, ona je postavljala vođstva svih fakulteta i univerziteta, bez obzira, najčešće i protiv volje nastavnika i studenata.
Imenovala je rektore i dekane, pa i članove svemoćnih upravnih odbora. Priča se čak da su fakulteti po procentima deljeni između stranaka. I, kao da im to nije bilo dosta, zadržala je za Ministarstvo pravo da se saglašava sa izborom svakog redovnog profesora, a izbore u druga zvanja prenela je sa veća na dekane, koje je sama postavljala.
Time je ustrojena vojna struktura, hijerarhija fakulteta, u kojoj je Vlada bila vrhovni savet odbrane, ministar prosvete general armije, rektori generali, a dekani pukovnici.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da je i Markes bio u pravu -"Pukovniku nema ko da piše", pa je svet prestao da komunicira sa dekanima - pukovnicima i pismima i razglednicama. Dobili smo iz sveta izopšteno najviše obrazovanje. Ukoliko se zna da nauka ne trpi izolaciju, da u izolaciji ona prestaje da bude nauka, onda je posledica da su fakulteti, sa malo svoje krivice, prestali da budu naučnoobrazovne institucije.
Svedočenja o tome ima onoliko koliko u ovoj zemlji ima ljudi koji su nastavili, u spornom periodu, da komuniciraju sa svojim kolegama iz inostranstva. Toliko, da se podsetimo.
Pitanje koje se sada postavlja je sledeće - da li je dovoljno za hvatanje priključka sa svetom eliminisati sa zakonske scene jedan zakon ili je potrebno učiniti još jedan zakonodavni pokušaj, da se demokratski, na stručan način, raščisti sa posledicama toga zakona. Naravno, govorim o retroaktivnosti. Njena zabrana je demokratska tekovina, čija je osnova potreba za pravnom sigurnošću. I, to se ne dovodi u pitanje. Međutim, brutalnost kojom su pojedinci, a ne svi dekani, primenjivali ovaj zakon dovela je do posledica i na opštem i na individualnom nivou, koje ruše temelje svakog obrazovnog sistema, pa i visokoškolskog.
Šest kategorija nastavnog osoblja pogođeno je, na ovaj ili onaj način, dejstvima zakona iz 1998. godine. To su: 1) lica koja su pod dejstvom zakona izgubila posao; 2) preuzeta lica koja su na mala vrata ušla na fakultete u viša nastavna zvanja; 3) lica kojima je, uprkos ispunjavanju zakonskih uslova, onemogućeno napredovanje; 4) lica koja su, iako ne ispunjavaju uslove, ipak napredovala; 5) lica kojima je, zbog političke nepodobnosti, uskraćen ulazak na fakultet; 6) lica koja su, uglavnom zbog političke podobnosti, dobila mesta na fakultetu.
Ukoliko se ovaj spisak pažljivo pogleda, jasno je da je on pravljen po principu vode i vatre. Svakom pogođenom odgovara jedan povlašćeni. Problem je, kao i uvek u životu, što za jedno mesto konkuriše dvoje. Znam da uspeh ne iritira onog ko je na njemu profitirao, ali iritira one koji su neopravdano izgubili i posebno iritira ukusom nepravde širu društvenu zajednicu - javnost.
O interesima nauke i edukacije ne vredi ni trošiti reči, jer su oni očigledni. Ima li opštijeg interesa od toga? Jer, finalni proizvod univerzitetskog obrazovanja je - visoki profesionalac, koji će sutra voditi ovo društvo bez ikakvih političkih boja, odnosno primesa.
Predlog zakona koji je pred vama pokušaj je da se na najbezbolniji način ispere gorak ukus iz usta javnosti i zadovolji opšti interes. Pokretanjem procesa koji u sebi ima tragove retroaktivnosti, samo od strane dekana i katedara, jasno je da predlagač zakona nema nameru da jaše na talasu revanšizma, već da u ruke stručne javnosti, oličene u katedri, i zakonodavstva, oličenog u ovlašćenjima dekana, prepusti odluku o ispravljanju posledica. Ako se tome doda da se inicijativa ne može pokrenuti unedogled, već da prekluzija nastaje posle dva meseca od stupanja zakona na snagu, tu odluku, po inicijativi, donosi veće natpolovičnom većinom glasova, a ostalo je samo pitanje - ko to izbegava da pogleda samoga sebe.
Ovaj zakon ima i vremenski i sadržinski veoma ograničeno dejstvo retroaktivnosti. U jednom kratkom vremenskom periodu katedre i dekani mogu,a ne moraju, inicirati odluku veća koja se tiče postavljanja nastavnika i saradnika od strane dekana, bez uticaja veća, dakle mimo vekovne, uobičajene, akademske procedure, a veće može, a ne mora, doneti revidirajuću odluku. Opštost tog interesa meri se značajem koje univerzitetsko obrazovanje ima u Srbiji danas i potrebom da njegov finalni proizvod može voditi Srbiju sutra.
Najzad, retroaktivnost ovog zakona, po mišljenju predlagača, na niskom je nivou, opravdana je i neskrivena. U ovom poslednjem, skrivenost - neskrivenost, ovaj se zakon razlikuje bitno od zakona iz 1998. godine, čija je retroaktivnost bila skrivena bomba sa produženim dejstvom, koja je proizvela mnoge nepravde. Ova retroaktivnost ima cilj da te nepravde otkloni.
Zato je napred i rečeno da ova skupština ima šansu da uđe u istoriju, ali ne kao telo koje je donelo retroaktivan zakon, već kao telo koje je bilo primorano na to da bi se ispravila nepravda naneta jednom važnom segmentu društva 1998. godine. Postoje nepravde koje nikada neće moći da se isprave. Šta je i kome trebalo da se masovno dovode naoružana lica na fakultete, da premlaćuju studente, izbacuju i sprečavaju dolazak nastavnika, pa i držanje časova, kite se telohraniteljima i tome slično.
Šta je i kome trebalo da masovno disciplinski i finansijski kažnjava zaposlene i studente, čak do nivoa zabrane studiranja, koji pokušavaju da misle sopstvenom glavom, makar i pogrešno. Šta je i kome trebalo da masovnim upisima od fakulteta načine domove za socijalne slučajeve, primajući neograničeni broj studenata, bez prostornih, tehničkih i kadrovskih mogućnosti, i time, onima koji su voljni da studiraju, uskrate to pravo.
Na ova i slična pitanja nećemo imati odgovore, ali ih naslućujemo. Takođe, ovaj zakon nema nikakve ambicije da te i slične nepravde ispravlja. Najzad, ovaj zakon su uglavnom pisali fakulteti i univerziteti. Čini se da postoji dobar razlog da njegovim usvajanjem otvorimo šansu za razvoj, šansu koja im je grubo amputirana 1998. godine.
Da zaključim, predlagač je mišljenja da ovo telo ima pred sobom jedan dobro balansiran predlog tranzitornog zakona. Radikalizam koji neki pripisuju ovom tekstu, a koji se iscrpljuje u pojmu slabe retroaktivnosti, nije posledica radikalizma predlagača. On je produkt potrebe za ispravljanjem ranijih radikalizama. Uostalom, u naordu je odavno rečeno - "što jedan poruši, dvojica grade".
O još nečemu bih hteo da obavestim ovu skupštinu. Ovaj zakon je prošao kroz Odbor za prosvetu, o čemu će biti kasnije reči. Mnogi amandmani koje su inicirali pojedini poslanici, predstavnici pojedinih partija ove skupštine, bili su i amandmani Vlade. Zbog toga se ponekad ne vidi, već kao Vladin amandman ide nešto što je zapravo bio amandman pojedine političke stranke. Primera radi, Demokratska stranka Srbije - ograničavanje mandata - ograničili smo na dva puta uzastopno, a bilo je još i drugih primera.
Nažalost, vreme i tehnika skupštinske procedure, dakle, pravo i pravna procedura su ponekad izbrisali ime predlagača iz vaših papira, pa izgleda kao da je nešto, predložila Vlada Srbije, a zapravo je, ponekad, zajednički predlog Vlade i nekih političkih stranaka. Hvala vam.
