Nemate zato što ste vi izazvali repliku.

Onda neću da zloupotrebljavam Poslovnik. Ali, želim da kažem: sigurno, istina teško boli.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu prema prijavama za reč u načelnoj raspravi.
Reč ima narodni poslanik Dušan Petković, a posle njega narodni poslanik Predrag Čanović.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o univerzitetu koji se sada nalazi na dnevnom redu je u stvari poboljšana verzija Zakona o univerzitetu iz 1992. godine. Brojne intervencije koje su učinjene u tekstu Predloga zakona vratile su autonomiju univerzitetu, koja je Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine praktično ukinuta.
U odnosu na postojeće rešenje, među najvažnijim novinama zakona mogu se izdvojiti nekoliko: vraćena je uloga republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja, koga čine rektori i prorektori u Republici i 10 članova koje imenuje Vlada; ima veoma važnu ulogu i rešava veoma važna pitanja od interesa za razvoj univerzitetske delatnosti.
Druga važna i karakteristična stvar - vraća se savet univerziteta, odnosno savet fakulteta umesto upravnog odbora. To liči na Zakon iz 1992. godine, ali sa bitnim izmenama u sastavu saveta. U Predlogu ovog zakona, član 111, savet čine 14 predstavnika fakulteta, dva predstavnika studentskog parlamenta i samo šest predstavnika Vlade, koje imenuje Vlada. Na taj načine je bitno obezbeđena autonomnost univerziteta i fakulteta u odnosu na državne organe.
Događalo se u ranijem sastavu saveta, po zakonu od 1992. godine, da je u sastav saveta ušlo 50% Vladinih predstavnika i da je njihova uloga bila uglavnom dominantna. Događalo se da, kada savet to odluči, odnosno kada ta polovina odluči da ne prihvati predlog veća po pitanju izbora dekana ili prodekana, to obično njima i uspeva, pa su nam izbori za rukovodstvo fakulteta trajali po pet do šest i više meseci.
Značajna novina u ponuđenom tekstu Predloga zakona je uvođenje studentskog parlamenta, kao novog oblika organizovanja studenata, radi zaštite prava i interesa studenata. Studentski parlament, kao što ste videli, bira i razrešava studenta - prorektora i studenta - prodekana, kao i svoje predstavnike u organima upravljanja. Oni takođe mogu da prisustvuju sednicama veća univerziteta, odnosno veća fakulteta i daju određene predloge u cilju postizanja kvalitetnije nastave.
Studentski parlament donosi poslovnik o radu. U Predlogu zakona donošenje poslovnika o radu parlamenta, odnosno njegovo konstituisanje nije definisano, nadamo se da će nekim uputstvom ili predlogom to biti dorađeno.
U Glavi DžII prelaznih i završnih odredaba, član 178, do konstituisanja studentskog parlamenta, predstavnike u organima upravljanja i studente - prodekane i prorektora bira odgovarajuće veće. Znači, i tu treba verovatno neka sugestija.
Kada su u pitanju studenti, ovaj predlog zakona im je veoma naklonjen što se ispitnih rokova tiče: ima ih pet, dobili su pet ispitnih rokova, a stvorena je mogućnost da se statutom fakulteta utvrde i drugi rokovi. Veliki broj ispitnih rokova utiče, normalno, na odvijanje nastave, odnosno remeti ponekad nastavni proces. To naročito ima značaja kod tehničkih fakulteta gde je prisustvo na nastavi jako značajno. Možda na nekim drugim fakultetima to i nije tako značajno, ali na tehničkim fakultetima to je jako važno.
Dalje, ovim predlogom zakonom uvedena je i značajna novina, uvedena je trimestralna nastava, što je zapravo pokušaj da se nešto ispravi po pitanju uspeha studenata.
Ostaje da se vidi da li će ovaj sistem funkcionisati, obzirom da do sada nismo imali nikakvo iskustvo. U proteklih 30 godina bilo je nekoliko promena zakona o univerzitetu, a samim tim i odgovarajuće promene statuta fakulteta, nastavnih planova i programa.
Stalnom analizom o uspehu studenata, koja se radi barem jedanput godišnje, uočeno je da vreme završetka studija postaje sve duže i da je došlo do proseka studiranja od blizu 10 godina na tehničkim fakultetima; govorim o podacima koje sam dobio u Nišu. Na ovakvo stanje uticali su brojni faktori, privredne i političke prilike u zemlji, poremećene vrednosti, ratno okruženje, ekonomska blokada, pad standarda i sve to dovodi do gubitka motivacije za rad.
Na dužinu studiranja uticale su i brojne promene Zakona o univerzitetu koji je uslovio promenu planova i programa, a da pri tome niko iz svojih programa nije izbacio ništa, već je stalno dodavano. Dodavana je konstantno nova materija, proširivana, što je dodatno i nepotrebno opteretilo studente.
Dalje, umesto većeg broja jednostavnih predmeta, formirani su dvosemestralni i trosemestralni predmeti, a što naravno otežava spremanje i polaganje ispita. Uvođenjem trimestralne nastave može se situacija promeniti u pozitivnom smislu, ali to zahteva i redukciju nastavnih planova i programa.
Problem dugog studiranja nije samo naš problem, već je to problem i u mnogim zemljama Evrope. Prosečna dužina studiranja svima zadaje muke i probleme, predugo studiranje i prekasno uključivanje studenata u profesionalni život je opšti problem.
Zbog toga su se evropski univerziteti sporo prilagođavali prilikama koje se događaju u savremenom svetu, pa su se ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja dogovorili juna 1999. godine da otpočnu proces reformi svojih univerziteta i potpisali su deklaraciju koja je nazvana Bolonjska deklaracija, a koja predstavlja u stvari evropski odgovor na ove probleme, a sa rašenjem do 2010. godine.
Cilj ovih reformi je stvaranje evropskih prostora obrazovanja, ujednačavanje akademskih stepena u čitavom evropskom prostoru. U proteklom periodu izolacije, ekonomske krize kod nas, u svetu se mnogo toga izmenilo, pa i na nivou univerzitetskog obrazovanja. Ovim promenama u našem okruženju moramo da se prilagodimo, a što je pre moguće. To će biti zadatak i univerziteta i fakulteta i resornog ministarstva. Reforma treba da otpočne sa temeljnim reformama ...
(Predsednik: Gospodine Petkoviću, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... odmah, a jasnim ciljevima, sistemom vrednovanja i akreditacije, uz brze zakonske promene, a ukoliko želimo da postanemo deo evropskog sistema. Bez obzira što ovaj predlog zakona nije reformski, već je tranzicionog i privremenog karaktera, on je primeren sadašnjoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi ćemo glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodni poslanik Dragoljub Vojinović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, Zakon o univerzitetu je svakako jedan od najvažnijih zakona, ako se ima u vidu da se na univerzitetu obavljaju vitalne delatnosti, kao što su delatnosti u oblasti obrazovnog, naučnog, odnosno umetničkog rada.
Ponuđeni Predlog zakona o univerzitetu najvećim delom ponavlja odredbe Zakona o univerzitetu iz 1992. godine. To je po našem mišljenju bio jedan od boljih zakona, koji je mnoge stvari iz rada i života univerziteta regulisao na jedan savremeniji način, prihvatljiv i onda i danas. Zakon o univerzitetu iz 1998. godine doneo je neke izmene u smislu racionalizacije i pojednostavljenja nekih postupaka, a naročito vezanih za upravljanje univerzitetom i izbor nastavnika i saradnika.
Naravno, kada se nešto suviše racionalizuje i pojednostavljuje, to ne može biti ni suviše demokratski, ali je sasvim izvesno da je taj zakon iz 1998. godine bio uslovljen određenim okolnostima u zemlji. Najveći broj odredaba ovog predlog zakona ne donosi ništa novo ni savremenije u odnosu na ono što je bilo regulisano prethodnim zakonima, a koji u suštini nikada nisu ni donosili neke veće promene u odnosu na prethodne zakone o univerzitetu.
Odbor za prosvetu SSJ-a je pomno analizirao ovaj predlog zakona, pri čemu smo došli do zaključka da se glavne izmene u ovom ponuđenom zakonskom projektu odnose na upravljanje univerzitetima i fakultetima, a i ponešto na režim studija, pa i na ovlašćenja pojedinih organa univerziteta. Međutim, ono što je posebno karakteristično, a to je da se glavne izmene odnose na retroaktivnu reviziju mera koje su preduzimali tada ovlašćeni organi, po tada važećem zakonu iz 1998. godine.
Dovoljno je pročitati samo član 141. u postojećem Predlogu zakona, pa će se uočiti da ipak u osnovi tog člana leži revanšizam sadašnjih vlasti prema onim kadrovima koji su bili ovlašćeni da tada rade po važećem zakonu. Međutim, zbog tog revanšizma prema pojedincima, unosi se nemir u one nastavnike i saradnike koji su bili regularno i zaslužno izabrani po tada važećem zakonu. Ispada da su oni bili hendikepirani, što je njihov izbor u više zvanje pao za vreme bivše, a ne sadašnje vlasti. To je po mišljenju SSJ-a neprihvatljivo.
Pa, čak i da je bilo tako, ti nastavnici i saradici koji su izabrani u više zvanje po tom zakonu iz 1998. godine nisu izabrani doživotno. Njima sledi normalan reizbor, odnosno izbor, a nekima taj izbor, odnosno reizbor pada sada, nekima za godinu ili dve dana. Kada je već tako, ako ti ljudi ne ispunjavaju uslove za izbor u više zvanje, nemojte ih onda birati.
Nije nam jasno čemu ova žurba i zašto se sada žuri. Zašto se unosi nemir u hiljade ljudi i u njihove porodice. A da ne govorimo o nekim formalno - tehničkim problemima, koje ova revizija za sobom povlači. Uzmimo, na primer, da se primenom ovog člana 141. u postojećem Predlogu zakona jedan nastavnik vrati odnosno degradira u zvanje saradnika. Šta će biti sa platom koju je taj nastavnik primao, odnosno razlikom u plati, jer je očigledno da je on sve ovo vreme dok je bio nastavnik primao veću platu nego što mu pripada. A ako se držimo zakona, tu razliku u plati trebalo bi da vrati.
Šta će biti sa predavanjima koje je taj nastavnik održao? Trebalo bi, po zakonu, da se ta predavanja ponište i da se studentima organizuju druga predavanja. Šta će biti sa studentima koji su položili ispite kod tih nastavnika. Ako se držimo zakona, sve te ispite bi trebalo poništiti i ponovo organizovati polaganje. Prema tome, očigledno da su to neki formalno - tehnički problemi koje ova revizija sa sobom povlači, a koji su ipak neprihvatljivi.
Sa druge strane, ono što je posebno karakteristično, ovim zakonom se amnestiraju, odnosno legalizuju, kako god hoćete, neki protivzakoniti postupci koji su vršeni za vreme važećeg zakona iz 1998. godine. Najbolji primer za to je stav 3. u članu 141. Naime, tim stavom se amnestiraju oni dekani, odnosno oni fakulteti koji su za vreme važenja zakona iz 1998. godine radili protivzakonito. Ispada na neki način da će da se ozakoni protivzakonito ponašanje, a to je zaista neprihvatljivo.
Odbor za pravna pitanja poslaničke grupe SSJ smatra da je član 141. u postojećem Predlogu zakona protivzakonit i protivustavan, jer se retroaktivno vrši provera svih postupaka u izboru nastavnika i saradnika, koji su vršeni na osnovu važećeg zakona koji je takođe donela ova skupština, u ovoj istoj sali. Može neko da kaže da taj zakon nije bio demokratski, da taj zakon nije bio dobar, da je taj zakon bio diktatorski, kako god hoćete, ali je bio važeći zakon koji je donela ova ista skupština u ovoj istoj sali.
Na kraju krajeva, šta sve ovo znači: da li to znači da kada, na nekim od sledećih izbora, neka druga politička opcija dođe na vlast, da tada treba da donese sada novi zakon o univerzitetu, a koji će da predviđa retroaktivnu reviziju odnosno preispitivanje svih izbora u viša zvanja koja su nastala za vreme vaše vladavine! Ako to znači to, onda je to jedan cirkulus viciozus, onda je to jedan začaran krug iz koga ćemo teško izaći.
Tačno je da po članu 121. stav 2. Ustava Srbije pojedine odredbe mogu imati povratno dejstvo ako je povređen opšti interes. Međutim, nas interesuje gde je ovde povređen opšti interes; kojim je to postupkom utvrđeno da je povređen opšti interes pa čak i da je 10-15 nastavnika izabrano u više zvanje nezasluženo, tu nema povrede opšteg interesa. Uostalom, ako je Vlada želela da vrati na univerzitet sve one nastavnike i saradnike koji su izgubili radni odnos za vreme važećeg Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, ona je to mogla da uradi.
Zašto se sada maltretira i unosi nemir u hiljade ljudi koji su zaslužno izabrani u više zvanje. Očigledno je da se ovde više ne radi ni o kakvoj povredi opšteg interesa, da bi se preduzimale ovako rigorozne mere u smislu revizija svih odluka koje su donete za vreme važećeg zakona 1998. godine. Na kraju, želim da konstatujem, ukoliko se odredbe člana 141. usvoje i prihvate, nastaće daleko teže posledice nego što će se njima nešto regulisati, ili, kako se u narodu kaže, biće veće štete nego koristi.
Amandman koji je na član 141. postojećeg Predloga zakona podneo uvaženi profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu i prorektor Kragujevačkog univerziteta, prof. Predrag Stojanović, donekle je amortizovao, ublažio drastičnost i radikalnost ovog člana. Međutim, poslanička grupa SSJ smatra da ovaj član treba gotovo u celosti brisati, osim stava 6. koji predviđa prelazne odredbe koje su uobičajene u ovakvim situacijama.
Poslanička grupa SSJ je podnela veliki broj amandmana na zakon o univerzitetu. Vlada je prihvatila sedam naših amandmana, ali moram da istaknem da mi ni sa tom činjenicom nismo zadovoljni, jer je veliki broj naših kvalitetnih amandmana odbijen, pa se zbog toga nadam da će poslanici u Republičkom parlamentu ispraviti grešku Vlade i prihvatiti bar još neki od naših amandmana.
Ovako koncipiran zakon o univerzitetu nije prihvatljiv za našu poslaničku grupu. Na kraju krajeva, samo da kažem, pošto sam i ja nastavnik Medicinskog fakulteta, smatram da je u najmanju ruku nekorektno da se ovde daju određene negativne kvalifikacije i ocene o profesorima Medicinskog fakulteta, a pogotovo je nekoretno ako te kvalifikacije dolaze od osoba koje nisu za to kompetentne.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović, a posle njega narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

  Poštovana predsednice, dame i gospodo, koleginice i kolege, gospodine ministre,         danas je na redu dugo očekivani Zakon o univerzitetu. Dugo je relativan pojam, jer nekada i godina dana je jako dug period koji može da nanese velike štete u jednoj delatnosti kakav je univerzitet, a koja je od bitnog značaja, po mom mišljenju,  za naciju.
Moram da kažem, možda će nekome to zvučati anahrono: za iskazivanje nacije u svoj njenoj sveobuhvatnosti, uključujući i državnost, neophodno je da ima parlament i univerzitet. Sve ostalo su činjenice koje iz toga proizilaze i sve ostalo su službe i službenici, i vlada, i lokalna samouprava, i policija, i školstvo, pa čak i zdravstvo. Zato bih počeo od konstatacije Asocijacije evropskih univerziteta (Europea Universitu Association) da su u mnogim evropskim zemljama nacionalni zakoni određivali i opravdavali misiju svojih institucija, pa i univerziteta. Univerziteti nisu morali sami da izgrađaju specifične misije. U dosadašnjoj praksi, ne računajući neke neposredne ili duže periode u našoj praksi, to je bilo i kod nas.
Da pogledamo razloge za donošenje ovog zakona. Ustavni osnov, kako je napisano, član 72. stav 1. tačka 6. Ustava Republike Srbije, kojim se utvrđuje da Republika uređuje i obezbeđuje sistem obrazovanja. To je prvi razlog. Međutim, dame i gospodo, obrazovanje danas u svetu može da sprovodi i neko drugi ili druge institucije (npr. Filips školuje za svoje potrebe). U svetu se formiraju sistemi za obrazovanje poput multinacinalnih kompanija, te smatram da nije daleko kada će se na našem prostoru pojaviti filijale Oksforda ili Harvarda, ako se steknu uslovi.
Drugi razlog je, kako je navedeno u obrazloženju, što je bilo neophodno staviti van snage Zakon iz 1998. godine, jer je njime bila eliminisana autonomija univerziteta i fakulteta i celokupno funkcionisanje stavljeno pod neposrednu kontrolu izvršne vlasti. Sa tim se slažem. Razlozi su ubedljivi, ali arhaični, nažalost. Pitanje je da li će autonomija univerziteta biti vraćena. I drugo je pitanje, gospodine ministre, da nije vreme da već idemo dalje od gole autonomije ili bar da tu autonomiju univerziteta instrumentalizujemo za neke dalje ciljeve.
Opet se vraćam zaključcima evropske asocijacije univerziteta. U mnogim zemljama ovo se promenilo. Sada je potrebno da univerzitet ima viziju, da bi se razumelo gde bi ta institucija mogla otići u budućnost. A zato se postavljaju četiri strateška pitanja: 1) šta univerzitet pokušava da uradi; 2) kako univerzitet pokušava da to uradi; 3) kako univerzitet zna da je to delotvorno; 4) kako se univerzitet menja da bi se poboljšao?
Kao što sam rekao, u mnogim zemljama ovo se promenilo. Sada je potrebno da i kod nas univerzitet ima viziju da bi se razumelo gde će ta institucija biti u budućnosti.
Otuda sledi sledeće pitanje koje određuje da organizacija mora da odgovori: koje vrste obrazovanja, istraživanja i "usluga" ona pruža i na koji način procesi unutar univerziteta potpomažu ove aktivnosti? U kojoj su meri aktivnosti i procesi usaglašeni sa misijom univerziteta? Na sva ova pitanja treba da odgovori zakon, usredsređujući svoje aktivnosti na ove znake ili odrednice.
Odmah se postavlja pitanje - da li ovaj zakon uređuje i obuhvata ova pitanja. Po mom mišljenju, svakako ne. Drugo je pitanje kako je ovim zakonom, uslovno rečeno, organizovana unutrašnja organizacija univerziteta. Rekao bih da je formalno gledajući ta, nazovimo je unutrašnja, organizacija uređena na način Zakona iz 1992, jer u obrazloženju zakona doslovce stoji: "Predlog zakona o univerzitetu ima za svoj osnov Zakon o univerzitetu iz 1992. godine, ali je u odnosu na taj tekst bitno redefinisan, tako da se može govoriti o novom tekstu zakona. Ovo je zakon tranzicijskog i privremenog karaktera." To piše u obrazloženju.
Jedino se ne mogu složiti sa ovom poslednjom rečenicom u citatu, jer nije tačna, jer je ovo u stvari delimično i većinom prepisan Zakon iz 1992. godine, sa svim odlikama samoupravnog zakona, ali ne i u smislu samouprave univerziteta. Pokušaću to i da dokažem. Pojačana uloga Republičkog saveta u članu 118. kao da naglašava da može i da treba odgovoriti na ova prethodna pitanja.
Otuda moram da kažem da zakon nije reformski, čak mogu da kažem da je nedostatan. Doduše, ruku na srce, zakon i ne može sve da obuhvati; ovde iz subjektivnih razloga, jer smatram, gospodine ministre, moje je pravo da kažem, čini mi se da se ljudi u vašem timu nisu, kako bi rekli moji zemljaci, "mnogo pretrgli" oko ovoga.
Objektivne činjenice se javljaju tek kada se subjektivne uklone, te objektivne činjenice ste stvarno morali da imate i tu bih ponovio Evropsku asocijaciju univerziteta, koja kaže - složen i ponekad turbulentan pejzaž visokog obrazovanja, koji sada preovlađuje Evropom, pa i šire, zahteva od univerziteta da se oni ponašaju, to ste rekli u vašem izlaganju, kao koherentne i kohezione jedinice, a kod nas to uglavnom čine fakulteti, u odnosu na svo ovo okruženje. Ni ovih elemenata nema u naznakama zakona.
Da bi univerzitet znao da je njegovo delovanje delotvorno, mora da poseduje mehanizme za povratne informacije, koje su stalno prisutne na univerzitetu, jer kvalitet u istraživanju i obrazovanju veoma mnogo zavisi od prispelih informacija. Na taj način, gospodine ministre po mom mišljenju, zatvara se krug koji započinje misijom, a završava se povratnom informacijom i koristeći te informacije univerzitet se reformiše, a ne zato što ga vlada informiše i ne zato što treba da zameni loš zakon - a tačno je da je loš zakon iz 1998. godine - nego što su ga ovi elementi naterali na reformu.
Gospodine ministre, naravno da univerzitet ne radi u vakuumu. Tako se postavlja drugo centralno pitanje koje se odnosi na interno funkcionisanje univerziteta. Ovim zakonom, sem onoga što sam rekao, ipak je kako-tako sagledana ta centralna organizacija, a sada se javlja dodatno pitanje koje se odnosi na eksterno okruženje: ko su deoničari, odnosno participanti u finansiranju univerziteta, ko su interesne grupe koje utiču na njegov razvoj i rad i da li je to država? U ranijim periodima smo imali da je to partija, odnosno partijska država.
Da li je to sada Vlada ili su to druge organizacije, nevladine, donatorske; kakva je ekonomska situacija, kako ona utiče na funkcionisanje univerziteta; a posebno je važno kako utiče Vlada.
Na sva ova pitanja treba da zakon, utvrđujući ove naznake, odgovori. Pogotovo uz činjenicu da kod nas vlada uverenje, i tu imate opravdanje gospodine ministre, sa moje strane doduše, da je sa organizacijom univerziteta sve u redu, samo nam nedostaju finansijska sredstva. Naši univerziteti se sporo menjaju i sporo transformišu. Moram da kažem da u zakonu ima nekih nagoveštaja, recimo da uticaj studenata bude veći. Pominje se član 64. i studentski parlament, o čemu ste vi govorili i još neki, ali sem njegovih uslovno nabrojanih ingerencija ne reguliše se kako će on da se konstituiše.
Odmah postavljam pitanje - da li će to biti asocijacija, a vi ste delom odgovorili, raznih studentskih organizacija? U članu 86. se kaže - da u postupku izbora nastavnika i saradnika studenti mogu dati mišljenje o njihovom pedagoškom radu. Sa time se slažem.
Smatram da je to obavezno, jer vremena su se izmenila. Nije više način rada eks katedra u amfiteatrima. Savremena sredstva komunikacije su obezbedila da student sa profesorom može komunicirati i drugim modernim sredstvima, Internetom i tome slično, ali da u postupku izbora nastavnika i saradnika studenti mogu, a po mom mišljenju i moraju, davati mišljenje o njihovom pedagoškom radu.
U finansijskoj sferi finansiranje rada univerziteta ima nekih, nažalost, reklo bi se kozmetičkih i ne samo neuzurpirajućih novina, u smislu da se sredstva koja univerzitet ostvaruje iz člana 134. ostavljaju univerzitetu, da mogu poboljšati njegovo funkcionisanje. Ta sredstva su posebna jer su ranije, koliko je meni poznato, išla u bilans Vlade kao osnivača, koja ih je dodeljivala univerzitetu.
Rezimirno gledano, gospodine ministre, dame i kolege poslanici, ovo je tranzicioni zakon, što znači privremenog karaktera.
Pokušao sam da pokažem koliko se od evropskog obrazovanja razilazi ili pak sublimiše, uzmite kako hoćete. Jasno je da je bolji od postojećeg, ali nikako reformski.
Poslanici Demokratske stranke Srbije će glasati za njega u načelu. Bili smo pripremili, lično sam učestvovao, preko 18 amandmana, ali smo pokušali da taj deo svedemo na meru od sedam do osam amandmana, jer smatramo da treba koliko-toliko popraviti ono što je moguće popraviti ovakvim naknadnim palijativno - kozmetičkim promenama, a da treba uskoro doneti novi zakon koji, da ne budem isključiv, da neko može reći i prepotentan, ali mora da sadrži sve napomenute naznake i dati odgovore na pitanja koja su napred postavljena.
O bližim, manje suštinskim i možda detaljnijim primedbama na ovaj zakon, govoriće moje uvažene kolege iz Demokratske stranke Srbije.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, a posle nje narodni poslanik Mirko Rosić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ministre prosvete koje je Srbija u svojoj istoriji imala, kao što su Stojan Novaković, Ljubomir Nenadović, Svetozar Pribićević, sigurno se nije postavljalo pitanje da li je univerzitet nacionalna ili anacionalna institucija. On je za njih bio nacionalna institucija, od nacionalnog značaja.
Danas, u vreme DOS-a i u vreme kada za ministra imamo prof. dr Gaša Kneževića, on je anacionalna institucija, a dokaz za to je izjava ministra prosvete, koja glasi ovako, citiram je zbog moguće opomene: - "Moj prvi radni dan na poslu u Ministarstvu protiče u savladavanju mentalnog problema da ovu državu počnem da osećam kao svoju", kaže ministar prosvete. On se oseća kao stranac i vrši tu visoku funkciju.
Pre nedelju dana, možda nešto više, rektor Mariborskog univerziteta posećuje Kragujevački univerzitet, tu potpisuju povelju o saradnji, a pre potpisivanja povelje taj rektor Mariborskog univerziteta kaže kako novi zakon, koji treba da se donese u Srbiji, u stvari treba da bude uslov za to da univerzitet bude anacionalan, kao što je to i kod njih u Sloveniji. Šta mi imamo da sarađujemo sa takvim univerzitetom i sve se to naravno radi pod potkroviteljstvom našeg ministra i Vlade Srbije.
Samo vi cokćite, ali to se dešavalo i to će ostaviti posledice na našu decu i mlade ljude, koje univerzitet treba da vaspitava i obrazuje. U obrazloženju zakona se kaže da se ovaj zakon, misli se na postojeći zakon iz 1998. koji se napada, pokazao kao veoma slobodan instrument za nasilje, kojem su pribegli pojedini dekani postavljeni od Vlade i kao pogodan instrument za progon studenata, nastavnika i saradnika univerziteta.
Slažem se, od 5. oktobra upravo je tako i da smo znali da ćete vi doći na vlast, verujte nikada takav zakon ne bismo ni predložili, ni doneli. Gde su dokazi za to? Evo, potpis našeg uvaženog ministra profesora Kneževića od 30. oktobra 2000. godine, uz izraze osobitog uvažavanja piše rektorima univerziteta Republike Srbije i kaže - ukoliko ste posle 5. oktobra 2000. godine sproveli proceduru internog imenovanja v.d. dekana fakulteta, molimo vas da o tome obavestite ovo ministarstvo u roku od 24 časa.