Uvažena gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, juna meseca 1999. godine ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja postigli su dogovor da otpočnu proces reformi svojih univerziteta i potpisali deklaraciju koja je u univerzitetskoj javnosti, a mislim i šire, poznata kao Bolonjska deklaracija.
Ova deklaracija koja predviđa konvergentni sistem visokog obrazovanja u Evropi, uz očuvanje nacionalnih, kulturnih i jezičkih specifičnosti, predstavlja početak procesa stvaranja jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Taj proces, prema Bolonjskoj deklaraciji, trajaće do 2010. godine. Očigledno je, dakle, da su zemlje koje imaju mnogo veći procenat visokoobrazovanog stanovništva od Srbije, čiji univerziteti imaju daleko dužu tradiciju i čije stavke za visoko obrazovanje u budžetu često prelaze iznos ukupnog budžeta Srbije, reformi svog sistema visokog obrazovanja odredile period od 11 godina.
Misija univerziteta se tokom vremena značajno menjala. On je sve manje bivao zadužen za nadzor nad duhovnim životom nacije, pa je i potreba da se celokupno funkcionisanje univerziteta i fakulteta stavi pod neposrednu kontrolu izvršne vlasti vremenom bivala sve manja.
Tako se pojavio i pojam autonomije univerziteta, koji po svojoj suštini predstavlja civilizacijsku tekovinu. Zakon iz 1998. godine negirao je upravo to - autonomiju univerziteta, i njegovo funkcionisanje stavio pod neposrednu i često brutalnu kontrolu izvršne vlasti.
I, dok je u isto vreme Evropa krenula u reformu univerziteta, boreći se protiv duha inercije, konzervativizma i tradicionalizma na svojim univerzitetima, mi smo već izolovani, opijeni sopstvenim konzervativizmom, gasili poslednja svetla akademskih sloboda, stavljajući univerzitet u čvrst obruč kontrole od strane države.
U tom kontekstu, potrebno je posmatrati i Predlog zakona o univerzitetu, koji se danas nalazi pred nama. Međutim, prethodno moramo jasno odgovoriti na nekoliko pitanja - da li želimo inertan, zatvoreni, preglomazan i neefikasan univerzitet ili nam je cilj da stvorimo moderan, efikasan i fleksibilan prostor visokog obrazovanja, da li želimo univerzitet koji će biti pod neposrednom kontrolom države ili će se jednom osnovan univerzitet osloboditi od svog osnivača?
Da li želimo univerzitet koji će samo od države očekivati sve - i novac, i opremu, i projekte, i saglasnost na podzakonske akte, i izbor i unapređenje profesora, i upisnu politiku, ili univerzitet koji će od države očekivati samo opšta pravila u okviru kojih će sve uraditi sam, na slobodnom tržištu znanja, čije će granice biti šire od državnih ili ih neće biti?
Uveren sam da će se ogromna većina univerzitetske, pa i šire javnosti u Srbiji uvek izjasniti pozitivno za drugu od ponuđenih opcija. Proces reforme univerziteta u Srbiji ne može biti shvaćen kao kratkoročna intervencija države; štaviše, to uopšte i ne može biti intervencija države.
Promene treba da obave univerziteti sami, i to kao dugoročan proces, recimo, do 2010. godine. Zato je ovaj zakon tranzicijskog i privremenog karaktera, ali je najvažnije što ovaj zakon daje univerzitetu dovoljno veliki manevarski prostor da u tome i uspe.
Čime je to ovaj zakon proširio dosadašnji manevarski prostor - pre svega, predviđeni sastav organa upravljanja univerziteta i fakulteta jasno ukazuje da se teži autonomnosti univerziteta, u odnosu na državne organe. Pojačana je i uloga Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja, koji, iako predviđen zakonom iz 1992. godine, nikada u praksi nije zaživeo.
Studentima je kroz formu studentskog parlamenta obezbeđeno značajno učešće u organima upravljanja na univerzitetima i fakultetima. Značajan deo materije, koji se do sada uređivao zakonom, prepušten je statutima univerziteta i fakulteta. U samo nekoliko poglavlja ovog zakona ima više od 50 članova, kojima zakonodavac statutima i opštim aktima univerziteta, odnosno fakulteta, proširuje područje autonomne pravne regulative.
Ali, time se i odgovornost univerziteta na dugom i teškom putu reforme prenosi na sam univerzitet. Donošenje novih statuta univerziteta i fakulteta u narednom periodu biće i prvi test zrelosti, fleksibilnosti i spremnosti za promene našeg sistema visokog obrazovanja.
Predviđeno je da univerziteti i fakulteti mogu osnivati inkubatore i inovacione centre. Da li ćemo uspeti da prevladamo sopstvenu inertnost i na univerzitetu iskoristiti ovaj pravni osnov za pokretanje kreativne energije u pravcu transfera znanja i tehnologija, ostaje, naravno, naš problem.
U sastav univerziteta ponovo se vraćaju univerzitetske biblioteke, ali i instituti na kojima postoji kompetentan nastavni i naučni kadar i izgrađena infrastruktura. Na nama je da sami, slobodno, na najefikasniji način inkorporiramo u sastav univerziteta ove nesumnjive stručne, naučne, prostorne i druge potencijale.
Šta ovaj zakon nije do kraja rešio?
Činjenica je da su naši univerziteti neka vrsta, dozvolite mi da se slobodnije izrazim, konfederacija više fakulteta. Fakulteti su u okviru univerziteta međusobno odvojeni, samostalni u odnosu na univerzitet koji, bez dovoljno kohezionih elemenata, predstavlja labavu zajednicu fakulteta, što preti da ozbiljno ugrozi njegovu efikasnost i stabilnost.
Činjenica je, međutim, da u ovom trenutku rešenje ovih problema kroz zakonski akt, dakle kroz intervenciju države, ne bi bilo moguće uraditi a da se pri tome ozbiljno ne naruši autonomija korporativnih elemenata univerziteta, uz, rekao bih, previše grubo oduzimanje stečenih prava fakultetima. Čini mi se da je pravilno izabran redosled poteza.
Prvo, dakle, prelazni zakon koji obezbeđuje prošireno područje autonomne pravne regulative univerzitetima i fakultetima u okviru koga će sami univerziteti jačati kohezione sile među svojim članovima, insistirajući na multidisciplinarnosti, formirajući zajedničke katedre, laboratorije, inkubatore ili inovacione centre, svojim sopstvenim podzakonskim aktima, pa tek onda reformski zakon koji će svoju inspiraciju naći u praksi.
Uz nadu da će naši univerziteti maksimalno iskoristiti ponuđeni pravni osnov za prvi korak u reformi visokog obrazovanja, a prihvatajući veliku mudrost da je od svih koraka najteži baš prvi, glasaću, naravno, za ovaj predlog zakona o univerzitetu.
Nekoliko mojih amandmana, kojima sam pokušao da doteram par stabala, a da ne utičem na izgled šume, Vlada nažalost nije prihvatila. Za bar jedan od njih pokušaću da iznesem dodatne argumente u raspravi u pojedinostima. Zahvaljujem.