Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se danas nalazi zakon koji treba da reguliše odnose na univerzitetu, svakako jednoj od najznačajnijih institucija u oblasti obrazovanja i nauke, čija delatnost, takođe, bitno utiče i na celokupno naše društvo.
U tom smislu moramo pristupiti usvajanju ovog zakona sa naročitom pažnjom, svesni svih posrednih, pa i neposrednih posledica koje ovaj zakon, odnosno oblast koju zakon reguliše, može izazvati na čitavo društvo. Sveukupni napredak jedne zemlje, kako u tehnološkom pogledu tako i na područjima vezanim za razvoj društva, za razvoj nacionalne ekonomije, svakako ima svog odraza vezano za sam univerzitet.
Nacionalni univerzitet je nešto iza čega moramo stati sa izuzetnom pažnjom i stoga ova delatnost mora biti pod posebnom brigom države. To nam potvrđuje niz primera u svetu. Ako pogledamo iskustva svih razvijenijih zemalja, svih ozbiljnijih zemalja, one svojim univerzitetima prilaze sa izuzetnom pažnjom; a naravno, ako pogledamo i iskustva Srbije sa početka prošlog veka - u jednom važnom momentu država je našla snage da pokrene univerzitet i da ga relativno brzo dovede na nivo evropskih univerziteta. Izuzetni napori koji su tada uloženi dali su rezultate, pa smo u periodu pred Drugi svetski rat imali univerzitet kojim smo se zaista mogli ponositi.
Kasnije, univerzitet je guran u stranu, izgubivši mnoge strateške funkcije, a dobijajući nove koje su toj instituciji na mnogo načina bile neprimerene i koje su po prirodi stvari morale rešavati druge ustanove.
Očekujući od ovog predloga zakona mnogo, na neki način dobili smo prilično malo. Čitava univerzitetska javnost dugo je bila u raspravi, vezano za zakon, očekivali smo da će se zaista puno uraditi, da će se doneti jedan izuzetan reformski zakon, a evo sada kada je stigao gotov predlog vidimo da se nije mnogo odmaklo od onih početnih principa.
Navešću obrazloženje Vlade gde se kaže - neophodno je staviti van snage Zakon o univerzitetu iz 1998. godine. Zaista je to neophodno i to je ovim zakonom i učinjeno, međutim, u daljem obrazloženju stoji - Predlog zakona o univerzitetu ima za svoj osnov zakon o univerzitetu iz 1992. godine, ali je u odnosu na taj tekst bitno reformisan. S tim se zaista ne bih složio. Donekle jeste reformisan, ali nije bitno reformisan. Uglavnom stojimo na tom nivou iz 1992. godine.
Ne smemo zaboraviti da u Srbiji ima šest državnih univerziteta, sa više od 80 fakulteta i da je to ključni obrazovni i naučni potencijal Srbije. U ovom momentu na tim fakultetima studira oko 140.000 ljudi, kojima predaje gotovo 10.000 nastavnika i saradnika. Čini mi se da su predlagači ovim zakonom morali pravno normirati tri ključna problema, sa kojima se naš univerzitet, odnosno univerziteti suočavaju tokom proteklih decenija.
Prvi je vezan za regulisanje odnosa države i univerziteta kao specifične državne ustanove. Univerzitet je, naravno, državna ustanova u kojoj bi po pravilu trebalo da budu koncentrisani najznačjniji i najumniji ljudski potencijali naše zemlje. Zato je prirodno da ovoj ustanovi, upravo zbog ljudi koji u njoj rade, ostavimo dosta široku autonomiju koja ujedno predstavlja poverenje države u intelektualnu elitu zemlje i u te naše intelektualne potencijale koje na univerzitetu imamo. To je tradicija koja je veoma duga i poštovana je prećutno i u vremenima kada je u ovoj zemlji bilo mnogo manje demokratskih prava, izuzimajući period posle 1998. godine.
Drugi, čini mi se veoma važan, problem vezan je za kvalitetnije organizovanje nastave na univerzitetu. To treba prilagoditi potrebama sadašnjosti, ali i perspektivama budućeg razvoja i društvenih kretanja.
Treći problem vezan je za činjenicu da su univerziteti ne samo nastavne nego i prvorazredne naučne ustanove i stoga je neophodno na optimalan način urediti vezu između nastavnog i naučnog dela univerzitetskih aktivnosti.
Iz Predloga zakona jasno se vidi da su autori među ova tri problema - stepen autonomije univerziteta, kvalitet nastave i odnos nastave i nauke - suštinski pažnju posvetili i našli dobra rešenja samo za ovaj prvi.
Što se autonomije univerziteta tiče, Predlog zakona i nije loš, što ne znači da se ta problematika amandmanima ne bi mogla još preciznije i kvalitetnije definisati.
U tom smislu je poslanička grupa Demokratske stranke Srbije i dala nekoliko amandmana koji teže da dodatno poprave pojedine članove zakona. Ovde je na neki način prihvaćena praksa nastala na univerzitetu posle 5. oktobra, kada je država odustala od mogućnosti da koristi restriktivne odrednice važećeg zakona, a sam univerzitet je to iskoristio da povrati, do tada najvećim delom izgubljenu, autonomiju.
Međutim, univerzitet ne postoji samo zbog sebe. Univerzitet ne postoji isključivo zbog autonomije univerziteta. Jeste da je u prethodnom periodu univerzitet bio izuzetno politizovan. Činjenica je da su upravo iz prostora univerziteta pošle ključne akcije za rušenje jednog režima koji nas je doveo tu gde nas je doveo, ali mi ne možemo večito da živimo u tom istorijskom okviru izuzetne politizacije univerziteta i da se bavimo samo tim aspektom.
Ona dva preostala važna elementa koja je u ovom zakonu trebalo uraditi bolje, čini mi se da nisu dovoljno inovirana ovim zakonom, a ono malo inovacija daje nam ponegde čak i lošija rešenja nego što je u važećem zakonu iz 1998. godine. Da je nastava na fakultetu i na univerzitetima loša, ispod potrebnih standarda, nije potrebno ni obrazlagati, jer je to više - manje opštepoznata stvar. Kao posledica takve nastave, više od polovine upisanih studenata nikada ne završi fakultet.
Predlozi članova zakona vezani za problematiku nastave su čak i lošiji od prethodnih zakonskih rešenja. Oni samo naizgled idu na ruku studentima i kvalitetnijem studiranju. Naprotiv, rekao bih da su pojedini članovi okrenuti lošim studentima, omogućujući im da prenose brojne ispite u naredne godine, da izgubljene godine ne plaćaju, pa čak da i apsolviraju sa svega nekoliko položenih ispita na pojedinim fakultetima, što zavisi od nastavnog programa.
Neverovatno kakav je napor učinjen da se pomogne lošim studentima. Njima je posvećeno šest članova zakona, za razliku od uspešnih studenata, kojima je posvećen samo jedan član zakona. Ne znam da li je to cilj zakona - po svaku cenu na studijama zadržati one koji nisu za studije, a naše najtalentovanije studente prepustiti da se sami snalaze kako znaju i umeju, obično do prvog poziva u inostranstvo. Ako je to bila namera predlagača, onda je Predlog zakona u ovom delu uspešan.
Pretpostavljam da to nije bila namera. Želi li se i dalje održati neka vrsta đavoljeg trougla na univerzitetu, između države, profesora i studenata, u kome se svi prave nevešti, a krajnji rezultat je ruiniranje neke solidne visokoškolske nastave? Država ne plaća kako treba ogromnu i predimenzioniranu zajednicu univerziteta, profesori koji su slabo plaćeni traže izvore prihoda van univerziteta, prepuštajući često nastavu asistentima, a studenti, kada već nemaju kvalitetnu nastavu, mogu do mile volje obnavljati godine, prenositi ispite - na kraju, posledica svega toga je upropašćen univerzitet.
To smo imali u prethodnom periodu. Lično sam očekivao da će ovaj zakon napraviti pomak unapred, da će univerzitet zaista početi mnogo bolje da radi.
Da vas podsetim, prosečno vreme studiranja je oko osam godina. Ima fakulteta gde je prosek studija deset i po godina, a svega 12% studenata upisanih na univerzitet završi studije na vreme.
Pitanje je, zašto predlagači jednu lošu praksu, nastalu tokom, rekao bih, protekle dve decenije, dalje podstiču i dodatno pravno normiraju. Da li će i u narednoj deceniji osnovni zadatak univerziteta biti da zabavi, zaposli mlade ljude i skloni ih sa ulice kada već ne mogu dobiti posao.
Zato, ako želimo da univerzitet više ne bude socijalna ustanova, što je nažalost postao, treba napraviti korenitiji raskid sa dosadašnjom praksom. Dok se u onim sredinama koje imaju mnogo dužu univerzitetsku tradiciju od naše, a i dužu demokratsku tradiciju, odavno pristupilo jednom mnogo mobilnijem sistemu studiranja, koji kod studenata razvija kreativnost, i već u fazi studiranja omogućuje specijalizovanje za pojedine oblasti naš, prilično okoštali univerzitetski sistem, ne samo što često daje znanja koja su studentima nepotrebna već onog momenta kada polože ispit, nego i objektivno podstiče nerad i studenta pretvara u pasivnog posmatrača nastave, umesto da mu omogući da uči kontinuirano i aktivnim pristupom nastavi već na kraju semestra položi ispite. U zemlji gde se svake godine upisuje oko 33.000 studenata, a završava oko 12.000 studenata, Vlada bi morala mnogo ozbiljnije da se zamisli nad ovom činjenicom.
Pitanje nauke na univerzitetu, uz nastavu, trebalo bi da predstavlja drugo strateško opredeljenje države. Pored toga što je ovom pitanju, po mom mišljenju, posvećen premali broj članova, oni ga naznačavaju samo u konturama, bez preciznijeg i jasnijeg definisanja ove oblasti. Ogromni naučni potencijali univerziteta često nisu iskorišćeni na najbolji mogući način, jer nije precizno normiran odnos nastavnog i naučnog dela radnih obaveza zaposlenih na univerzitetu, kako u ovom trenutku još važećem, tako i u ovom predlogu zakona o univerzitetu o kome raspravljamo.
Nije jasan ni odnos sa čisto naučnim ustanovama koje su u praksi dobijale važne podsticaje za svoj rad upravo tesnom vezom sa naučnim radnicima sa univerziteta. Nešto od toga može se naravno popraviti raznim podzakonskim aktima i treba da se popravi raznim podzakonskim aktima, pre svega statutima univerziteta itd. Ovako, neću reći loš, ali mlak zakonski okvir za suštinske reforme otežaće kvalitetno regulisanje materije.
Da rezimiram na kraju - ovaj zakon je jedan u nizu nedorečenih zakonskih predloga Vlade. DSS može ovaj predlog da podrži, jer je nešto bolji od prethodnog zakona, a pogotovo je dobar što se tiče regulisanja autonomije univerziteta. Moramo postaviti pitanje autorima i Ministarstvu obrazovanja - kako smo od sjajnih ideja u početnoj fazi izrade zakona došli do jednog nedorečenog i, rekao bih, anahronog predloga. Plašim se da će i posle usvajanja ovog zakona univerzitet nastaviti da obavlja dve delatnosti, koje je u praksi radio u prethodnom periodu.
Prva je bila i jeste zbrinjavanje svršenih srednjoškolaca bez posla i njihovo uklanjanje sa ulice, što je bila praksa nekih u prethodnom periodu. Druga je besprofitni izvoz naših najtalentovanijih mladih ljudi koji sa ovakvim univerzitetom ostaju bez mogućnosti da ovde kod nas zaista iskažu sve svoje kreativne potencijale.
Lično verujem da će ocena univerzitetske javnosti biti jedna vrlo slaba šestica i uveren sam, da će se predlagačima zakona široko progledati kroz prste, a to je samo ako prihvatimo da je ovo zaista jedno prelazno rešenje sa kojim treba što pre da raskrstimo i ako prihvatimo da ćemo veoma brzo doći u priliku da ovaj zakon, ako ne ponovo pišemo, a ono u značajnom delu inoviramo. Zahvaljujem.