Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica da Predlog zakona o univerzitetu za osnovu ima Zakon o univerzitetu usvojen 1992. godine i okolnost da je SPS odlučujće participirala u usvajanju tog zakona trebalo bi da moju diskusiju profilišu u smeru afirmisanja ovog predloga, pa i mogućeg davanja odgovarajuće podrške. Međutim, neka od rešenja, koja su inkorporirana u ponuđen nam predlog, kao i obrazloženje razloga zbog kojih treba ukinuti postojeći zakon i usvojiti novi, opredelili su me da vam iznesem argumente zbog kojih mislim da ovaj zakon, bez odgovarajućih dorada i izmena, ne treba prihvatiti.
Krenimo redom - kaže se najpre da je ovo zakon tranzicijskog i privremenog karaktera. Ako je to tako, onda je jednostavnije bilo da smo danas usvajali zakon o izmeni Zakona iz 1992. godine i dopuni tog zakona, jer bismo dodali neke članove, a ostavili bismo ovo što je već prepisano, i stvar bismo jednostavnije rešili.
Ali, možda je namera ili ideja predlagača da radi po metodu - zašto prosto, kada može komplikovano. Ono što naročito želim da kritikujem ovom prilikom jesu karikaturalni opisi i obrazloženja, govorim o razlozima zbog kojih treba ukinuti Zakon iz 1998. godine, mada nemam nameru da ga nešto naročito branim. Ali, moram da primetim da se ovde kaže - pojave strane biću univerziteta, proistekle iz primene ovog zakona, brojne su i do danas nisu sve evidentirane; pa kaže - navedene su one koje su tipične; a onda - masovno prisustvo naoružanih lica na fakultetima, od pojedinih nastavnika izabranih ili radno angažovanih neposrednom primenom ovog zakona, preko parapolicijskih odreda itd; u stilu - ovde Al Kapone na jednom univerzitetu, tamo Džon Dilinger, a na fakultetima lokalni delinkventi, koliko god hoćete i gde god hoćete.
Pa nije to ovim zakonom iz 1998. godine bilo ničim dozvoljeno. Ne rešava se to ni ovim zakonom, jer i ovaj zakon ne kaže kako ćemo sprečiti nekoga da naoružan dođe na fakultet. To se rešava drugim zakonima, na drugi način i u drugim organima, valjda je to svima jasno, ali je nama izgleda trebalo da se u obrazloženju poslužimo i ovim, da bismo rekli kako je sve crno da crnje ne može biti.
Pa, onda, dalje - masovno otpuštanje, disciplinsko kažnjavanje nastavnika i studenata, dovelo je do toga da 200 nastavnika i saradnika bude udaljeno itd. Ako je 200 ukupna cifra, da vidimo da li je to - masovno u odnosu na neki drugi broj, na ukupan broj zaposlenih. A, ako ima nešto preko 200, šta je - masovno. Hajde da ga kvantifikujemo. Hajde da vidimo da li je to dve ili tri hiljade, da ne dajemo paušalne ocene i da se time ne koristimo.
Nekontrolisan masovan upis studenata - pa, to nije bilo dozvoljeno tim zakonom. Kako se to ovim zakonom sprečava? Gde se to kaže? Postoje valjda neki kriterijumi. Nešto postoji.
Akti samovolje oktroisanih dekana - pa to nije bilo dozvoljeno, a ni sada se ne dozvoljava. I, kao kruna svega, kaže - nepravedne i štetne posledice primene ovog zakona u vremenu koje nije kratko, jer se u maju navršava pune tri godine, moraju se pravnim putem otkloniti. Za postizanje tog cilja ne vide se druga pravna rešenja do onih koja su ponuđena u stavovima 1, 2. i 4. člana 141, a to znači retroaktivnost.
Pa, nije valjda, gospodo, da nismo sposobni da smislimo neka druga rešenja. Pa, nije valjda da vi nama nudite ideologiju Crvenih Kmera koji kažu - pre nas ništa nije valjalo, sada počinje novi period i hajde da od tog novog perioda merimo i računanje vremena. Pa, ako je to tako, onda hajde da vidimo zašto je ovaj zakon do sada važio, zašto ga nismo promenili pre, koliko je bilo imenovanja, reizbora, izbora itd. u periodu od usvajanja zakona do 5. oktobra, a koliko posle toga.
Zbog javnosti mislim da je dobro da se koja reč o tome progovori i da se kaže koje su jedne, a koje su druge cifre. Ovo što se sada nudi kao retroaktivnost, imajući u vidu da je već usvojeno i kod primene je i u nekim drugim zakonima, prosto sada stvara institut retroaktivnosti. To verovatno tera i one koji će doći posle nas da posegnu za tim institutom da ga primenjuju, a to je nešto što nužno generiše revanšizam, da ne pričamo da taj revanšizam i takvo što nikome nije potrebno.
Iz tih razloga mislim da članovi koji podrazumevaju retroaktivnost, koji se na to pozivaju i koji kažu da to treba da bude krunska stvar u ovom zakonu, mislim da su neprihvatljivi, jer, kako neko danas reče, mislim da treba ostaviti novim većima, novim dekanima, savetu da po proceduri koja se predviđa u ovom zakonu vide kod novih reizbora, izbora itd. - šta je to što će da rade. Jer, neko valjda treba da vodi računa i o studentima koji su polagali ispit kod nekog profesora, a taj sad više nije profesor, pa da li će mu se sada priznavati ispit ili neće; i niz stvari tu ima.
Ne treba, kao za krunskim rešenjem, posezati za onim koje vuče na revanšizam i podrazumeva neku represiju. Usput da kažem i nešto konkretnije o pojedinim članovima. Na primer, u članu 10. kaže se da fakultet može osnovati Republika, pravna i fizička lica, a onda se kaže - ako obavlja delatnost u inostranstvu, ako za to postoji društveni interes, može uz saglasnost osnivača, a po prethodno pribavljenoj saglasnosti Vlade, da se to radi u inostranstvu.
Ako se meni, kao fizičkom licu, daje mogućnost da osnujem fakultet, ako ću to posle da radim u inostranstvu, ne znam šta mi tu pomaže Vlada. Pa, nije mi pomagala ni kada sam osnivao fakultet. Ne znam zbog čega bi to morao tada da naročito respektujem.
Dalje, u članu 133. kaže se - da univerzitet, odnosno fakultet, čiji je osnivač Republika, utvrđuje visinu školarine za studente i sve drugo. Mislim da bi tu trebalo, znači u ovom zakonu, da se kažu i preporuče neki standardi, da se ne desi npr. da je upis na univerzitetu u Kragujevcu ne znam koliko, a u Beogradu znatno veći, a tamo toliko, pa prijava ispita toliko itd.
Čini mi se da bi tu trebalo da postoje neki standardi i da se to primeri. Mogu da razumem da su veći troškovi života, recimo, u Beogradu nego na nekom drugom mestu, pa možda zbog toga tu nešto treba raditi, ali to ne sme da bude haotično, ne sme da bude kako kome padne na pamet. Standardi bi morali da postoje.
Na kraju, u ovom delu gde se govori o kaznenim odredbama, mislim da su novčane kazne predviđene i za fakultet i za pojedinca male, a što se tiče pojedinca, ako pojedinac upiše nekog a nema pravo ili uradi bilo šta iz ovoga što se ovde kaže, dozvolite, gospodo, za mene to nije prekršaj, za mene je to krivično delo zloupotrebe službenog položaja i to bi trebalo tako sankcionisati, jer to nije mali prekršaj i nije mala stvar.
Nadam se da će predlagač o ovome - o čemu sam govorio sada, o čemu su govorili ili će govoriti moje kolege, poslanici iz SPS-a i ostali - voditi računa i da će nam dati priliku, uvažavajući nešto od ovoga što mi krajnje dobronamerno govorimo sa ove govornice, da na kraju i mi možda promenimo mišljenje o tome da ovaj zakon, ovakav kakav je u ovom trenutku ne treba prihvatiti. Hvala vam lepo.