Dame i gospodo, Beogradski univerzitet je bio i ostao mesto gde su se često događala proterivanja, izbacivanja; gde je često i uvek kamen spoticanja bilo nacionalno i anacionalno; sukob profesora koji su zastupali želju za stvaranjem srpskog nacionalnog univerziteta i profesora koji su u nekom vremenu predavanja na tom univerzitetu bili ili pod uticajem komunističke ideologije, internacionalne ili danas pod nekim drugim uticajem, opet neke anacionalne ideologije.
Ne možemo da ne podvučemo paralelu između 1971. godine i progona, hajke na profesora dr Mihajla Đurića, čoveka koji je samo stručno diskutujući o ustavnim amandmanima te 1971. godine doživeo progon od svojih kolega i osuđen na dve godine strogog zatvora; samo zato što je pokušao da odbrani srpske nacionalne interese na Pravnom fakultetu u Beogradu i to sve u ime naroda, u nekim mračnim sudnicama i presudionicama, političkim suđenjem je osuđen gospodin Mihajlo Đurić, od svojih đaka ili od svojih kolega.
Procesi i progoni po univerzitetima i u drugim zemljama su prisutni, ali nikada nigde nije primećeno toliko profesionalne i ljudske ravnodušnosti kao kod nas u Srbiji. Isto tako, dolaskom ove nove vlasti nešto se slično dešava na Beogradskom univerzitetu. Ponovo je na delu sukob nacionalnog i anacionalnog, samo je opet u prednosti anacionalna struja.
Ponovo se dešava da politika ulazi u univerzitet na velika vrata, stvarajući pre toga preduslove u smislu manipulacije mladim ljudima, stvarajući sve organizacije koje su potrebne da se realizuje napravljen plan rušenja Beogradskog univerziteta i klime da se pod nekom lažnom demokratijom i pričom, nesavršenom demokratijom, opravda sve ono što se desilo u prethodnom periodu.
Ne možemo da ne uporedimo tu 1971. godinu, profesora Mihajla Đurića i hajku koja je nastala odmah dolaskom DOS-a na vlast na profesora dr Vojislava Šešelja. Nešto slično, verovatno u nekom drugom vremenu života, sa sasvim drugačijom ideologijom, ali i jedno i drugo pokazuje da je politizacija maksimalno prisutna na Beogradskom univerzitetu.
Govoreći o autonomiji u ovom zakonu, možemo da je posmatramo iz dva ugla. Jedno je autonomija onoga što je stručno i naučno, a drugo je autonomija da li država kao takva sme i treba da se upliće u političku i drugu organizaciju funkcionisanja univerziteta. Ne može se govoriti o autonomiji univerziteta ako se organizuju mladi ljudi, studenti, u neki parlament, pokušava što više da se isfiltrira politika i na taj način obezbedi autonomija predavača koji primaju platu od neki drugih država. Tako ne možemo govoriti o autonomiji, ako imamo predavače koji su indoktrinirani i plaćeni iz drugih zemalja.
Ono što je sigurno, a to je izgubljena sloboda, ali nadam se da je ovaj narod sačuvao nadu i dok postoji nada postoji i mogućnost vraćanja te slobode. Isto to će ostati na univerzitetu i kada se usvoji ovaj zakon. Međutim, samo se jedno nadam, da možda neki drugi zakon koji bude donet, neće početi sa nekim čeličnim metlama i čišćenjem, opet nekih profesora od strane drugih profesora, zato što su jedni profesori za ovakvu ideologiju, a drugi za drugačiju.
Sigurno da taj prag njihove discipline ili prag podaništva, prag slepog verovanja u ono što im se naredi iz nekih političkih kabineta, polako će prestati da bude značajan. Tog dana, kada se to dogodi i kada univerzitet u Srbiji bude potpuno depolitizovan, verovatno će nestati sve te hajke i progoni, koji su nažalost već decenijama sačinjavali našu stvarnost.

Reč ima narodna poslanica Bojana Aleksić, a posle nje narodni poslanik Slobodan Tomović.

Jedno od prvih predizbornih obećanja Demokratske opozicije Srbije tokom kampanje, leta 2000. godine, bilo je ukidanje dva anticivilizacijska zakona: Zakona o informisanju i Zakona o univerzitetu donetog 1998. godine.
Kao što se svi možemo setiti, ovaj prvi, Zakon o informisanju, ukinut je neposredno posle konstituisanja ovog saziva Skupštine Srbije. Ne mogu a da se ne pitam zašto se do danas čekalo sa ukidanjem ovog drugog, ništa manje lošeg. Kompletna demokratska javnost u Srbiji, a naročito ljudi sa univerziteta, odavno su očekivali ovaj dan. No, dobro, bolje da je došao danas, nego da smo čekali još.
Svi smo se u toj kampanji zalagali za autonomiju univerziteta i ne mogu a da se danas ne pitam da li ovim zakonom zaista vraćamo autonomiju univerzitetu, s obzirom da se radi o nešto modifikovanom zakonu iz 1992. godine. Da li je taj zakon dopuštao autonomiju univerziteta ili se radilo o jednom pre svega samoupravljačkom zakonu i da ne brkamo malo svi zajedno samoupravljanje sa demokratijom.
Zakon iz 1992. godine mnogo više afirmiše baš samoupravna rešenja nego ono što je suštinska autonomija. No, kako smo mi iz Demokratske stranke Srbije već rekli, bolje i to nego da i dalje važi zakon iz 1998. godine. Pokušali smo nešto malo amandmanima da poboljšamo ovaj zakon, pre svega ulažući amandman da dekana fakulteta bira nastavno-naučno veće, koje jeste, po našem mišljenju a i po mišljenju demokratske javnosti u Srbiji, nosilac autonomnih prava univerziteta.
Po zakonskom predlogu dekana bira savet fakulteta. U savetu fakulteta postoje i predstavnici osnivača tj. Vlade, po trenutno važećem predlogu šest predstavnika osnivača, mada je na Odboru za prosvetu prihvaćen amandman kojim se taj broj smanjuje na četiri, dva predstavnika studentskog parlamenta, iako je prosvetni odbor prihvatio amandman da se taj broj poveća na četiri, i 14 predstavnika fakulteta, od kojih 12 bira veće fakulteta, a dva ostali zaposleni.
Već sam imala raspravu sa ministrom na Odboru za prosvetu da li je to u suštini slično. To jeste slično, jer kao što vidimo u savetu fakulteta većinu predstavnika imaju članovi nastavno-naučnog veća. Međutim, zašto da ne idemo do kraja, zašto da kompletno tom nastavno-naučnom veću ne predamo ono što smo im obećavali, s obzirom da je i sam ministar imao u tom smislu dileme.
Nadam se da će ova skupština, po raspravi u pojedinostima, takvo rešenje i prihvatiti i da ćemo konačno, bar jedno od tih predizbornih obećanja na ovaj način ispuniti.
No, ne mogu da ne kažem da ovaj zakon ima i dosta birokratskih odredaba. Na primer, čini mi se da je ponovo potrebno mnogo godina da nastavnici prelaze iz zvanja u zvanje, od docenta, preko vanrednog profesora, do redovnog profesora. Imam utisak da ćemo i dalje imati prilično vremešne redovne profesore, sa sedim glavama, a bilo bi mnogo bolje da ovaj zakon omogući da se taj proces ubrza i da se bar onim najsposobnijima da mogućnost da brže napreduju i brže stiču zvanja redovnog profesora.
U zapadnim zemljama, koje su nam uzor po mnogo čemu, pa i kada je univerzitet u pitanju i kada je o organizaciji univerziteta reč, ovaj proces se odvija mnogo brže. Pored toga, zakon je pomalo činovnički i u njemu ima dosta vertikalnog povezivanja. Za funkcionisanje fakulteta dovoljan bi bio jedan valjan upravljački odbor, sa predsednikom, koji bi na neki način bio i menadžer.
Univerzitet bi trebao da potvrđuje izbor nastavnika, koje treba da obezbedi fakultet, a fakultet da obezbedi prvorazredne stručnjake, a preko njih kvalitetnog menadžera, koji bi bio u stanju, pored organizacije nastavno-naučnog procesa, da obezbedi i prihode, bez kojih ne možemo govoriti o pravoj autonomiji univerziteta.
Jer, sve dotle dok Vlada jedina bude finansirala univerzitet, ili u najvećoj meri, autonomije, suštinske autonomije neće biti. To znači da treba razvijati institute, da treba razvijati naučni rad, da treba razvijati praksu, koja će vremenom biti u stanju da počne da se finansira i sama. Sve dotle, nastavnici će ipak biti samo Vladini činovnici, koji će, hteli to ili ne, ipak morati da slušaju ono što im Vlada kaže i da u ključnim trenucima samo sprovode Vladinu politiku.
Birokratski uticaj je prisutan i kada se određuju uslovi za upis na magistarske i doktorske studije. Tu se fetišizira brojka koja određuje potencijalni talenat. Dobro sastavljeni testovi mnogo jasnije bi odslikali nivo opšte kulture i ovladanost stručnim znanjem, kao i svežije ideje u naučnom radu.
Ne mogu a da se ne zapitam - zašto u ovom zakonu nije rehabilitovana habilitacija, koja u sebi nosi priznatu stručnost? Našem društvu su potrebni pre svega stručnjaci, koliko profesori, toliko i naučnici, koji će da razvijaju nauku, u kojoj će se baviti istraživačkim radom. Njih, najbolje stručnjake, najbolje mogu da oblikuju baš priznati stručnjaci
Doduše, u ovom zakonu su učinjena mnoga poboljšanja u odnosu na prethodni zakon; naučne institucije i instituti vraćeni su u okvire Beogradskog univerziteta, kao i Univerzitetska biblioteka, ali mislim da u perspektivi treba ići dalje od toga.
Univerzitet bi trebalo da bude skup slobodnih ljudi, nastavnika i studenata, koji bi obezbeđivao okvire i omogućavao prenos znanja i veština potrebnih za obavljanje profesije. Uticaj države samim tim morao bi da bude ograničen. Univerzitet bi trebalo da bude odgovoran, pravni, obrazovni i društveni univerzitet, koji sam određuje svoju strategiju i prioritete u proučavanju i istraživanju, koji usmerava svoje resurse, profiliše obučavanje i postavlja kriterijume za izbore nastavnika i studenata.
Univerziteti treba da rade u kompetitivnom okruženju, što znači da moraju imati konkurenciju, kako bi dostigli željeni kvalitet. Znamo da je ponovo u ovom trenutku baš Bolonjskom deklaracijom, na koju su se već neki moji prethodnici ovde pozivali, a kojoj i sami težimo, koja bi nas vratila u okrilje evropskog univerziteta, gde su trenutno baš reforme u toku, na osnovama Magna charta universitatum documenta, da je potrebno razvijati konkurenciju, da je potrebno obezbediti slobodu u upravljanju i podršku za takvu slobodu, pre svega u zakonskom okviru.
Ne mogu a da se ne pitam - da li je zakonski okvir, koji mi danas donosimo, za to dovoljan? Bojim se da nije i bojim se da ćemo i dalje morati na tome mnogo da radimo. No, kako je ovaj zakon tranzicioni zakon i kako pretpostavljam da njegovo trajanje neće biti dugo, nadam se da će sam univerzitet, zajedno sa poslanicima, verovatno u nekom drugom sazivu, uskoro doneti i pravi zakon o univerzitetu, koji će nas vratiti baš u okvire tog evropskog univerziteta, a u kome ćemo, naravno, zadržati sve ono što je od našeg najvećeg nacionalnog interesa. Ali, ne treba zaboraviti da je univerzitet institucija od najvišeg nacionalnog značaja.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Tomović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica da Predlog zakona o univerzitetu za osnovu ima Zakon o univerzitetu usvojen 1992. godine i okolnost da je SPS odlučujće participirala u usvajanju tog zakona trebalo bi da moju diskusiju profilišu u smeru afirmisanja ovog predloga, pa i mogućeg davanja odgovarajuće podrške. Međutim, neka od rešenja, koja su inkorporirana u ponuđen nam predlog, kao i obrazloženje razloga zbog kojih treba ukinuti postojeći zakon i usvojiti novi, opredelili su me da vam iznesem argumente zbog kojih mislim da ovaj zakon, bez odgovarajućih dorada i izmena, ne treba prihvatiti.
Krenimo redom - kaže se najpre da je ovo zakon tranzicijskog i privremenog karaktera. Ako je to tako, onda je jednostavnije bilo da smo danas usvajali zakon o izmeni Zakona iz 1992. godine i dopuni tog zakona, jer bismo dodali neke članove, a ostavili bismo ovo što je već prepisano, i stvar bismo jednostavnije rešili.
Ali, možda je namera ili ideja predlagača da radi po metodu - zašto prosto, kada može komplikovano. Ono što naročito želim da kritikujem ovom prilikom jesu karikaturalni opisi i obrazloženja, govorim o razlozima zbog kojih treba ukinuti Zakon iz 1998. godine, mada nemam nameru da ga nešto naročito branim. Ali, moram da primetim da se ovde kaže - pojave strane biću univerziteta, proistekle iz primene ovog zakona, brojne su i do danas nisu sve evidentirane; pa kaže - navedene su one koje su tipične; a onda - masovno prisustvo naoružanih lica na fakultetima, od pojedinih nastavnika izabranih ili radno angažovanih neposrednom primenom ovog zakona, preko parapolicijskih odreda itd; u stilu - ovde Al Kapone na jednom univerzitetu, tamo Džon Dilinger, a na fakultetima lokalni delinkventi, koliko god hoćete i gde god hoćete.
Pa nije to ovim zakonom iz 1998. godine bilo ničim dozvoljeno. Ne rešava se to ni ovim zakonom, jer i ovaj zakon ne kaže kako ćemo sprečiti nekoga da naoružan dođe na fakultet. To se rešava drugim zakonima, na drugi način i u drugim organima, valjda je to svima jasno, ali je nama izgleda trebalo da se u obrazloženju poslužimo i ovim, da bismo rekli kako je sve crno da crnje ne može biti.
Pa, onda, dalje - masovno otpuštanje, disciplinsko kažnjavanje nastavnika i studenata, dovelo je do toga da 200 nastavnika i saradnika bude udaljeno itd. Ako je 200 ukupna cifra, da vidimo da li je to - masovno u odnosu na neki drugi broj, na ukupan broj zaposlenih. A, ako ima nešto preko 200, šta je - masovno. Hajde da ga kvantifikujemo. Hajde da vidimo da li je to dve ili tri hiljade, da ne dajemo paušalne ocene i da se time ne koristimo.
Nekontrolisan masovan upis studenata - pa, to nije bilo dozvoljeno tim zakonom. Kako se to ovim zakonom sprečava? Gde se to kaže? Postoje valjda neki kriterijumi. Nešto postoji.
Akti samovolje oktroisanih dekana - pa to nije bilo dozvoljeno, a ni sada se ne dozvoljava. I, kao kruna svega, kaže - nepravedne i štetne posledice primene ovog zakona u vremenu koje nije kratko, jer se u maju navršava pune tri godine, moraju se pravnim putem otkloniti. Za postizanje tog cilja ne vide se druga pravna rešenja do onih koja su ponuđena u stavovima 1, 2. i 4. člana 141, a to znači retroaktivnost.
Pa, nije valjda, gospodo, da nismo sposobni da smislimo neka druga rešenja. Pa, nije valjda da vi nama nudite ideologiju Crvenih Kmera koji kažu - pre nas ništa nije valjalo, sada počinje novi period i hajde da od tog novog perioda merimo i računanje vremena. Pa, ako je to tako, onda hajde da vidimo zašto je ovaj zakon do sada važio, zašto ga nismo promenili pre, koliko je bilo imenovanja, reizbora, izbora itd. u periodu od usvajanja zakona do 5. oktobra, a koliko posle toga.
Zbog javnosti mislim da je dobro da se koja reč o tome progovori i da se kaže koje su jedne, a koje su druge cifre. Ovo što se sada nudi kao retroaktivnost, imajući u vidu da je već usvojeno i kod primene je i u nekim drugim zakonima, prosto sada stvara institut retroaktivnosti. To verovatno tera i one koji će doći posle nas da posegnu za tim institutom da ga primenjuju, a to je nešto što nužno generiše revanšizam, da ne pričamo da taj revanšizam i takvo što nikome nije potrebno.
Iz tih razloga mislim da članovi koji podrazumevaju retroaktivnost, koji se na to pozivaju i koji kažu da to treba da bude krunska stvar u ovom zakonu, mislim da su neprihvatljivi, jer, kako neko danas reče, mislim da treba ostaviti novim većima, novim dekanima, savetu da po proceduri koja se predviđa u ovom zakonu vide kod novih reizbora, izbora itd. - šta je to što će da rade. Jer, neko valjda treba da vodi računa i o studentima koji su polagali ispit kod nekog profesora, a taj sad više nije profesor, pa da li će mu se sada priznavati ispit ili neće; i niz stvari tu ima.
Ne treba, kao za krunskim rešenjem, posezati za onim koje vuče na revanšizam i podrazumeva neku represiju. Usput da kažem i nešto konkretnije o pojedinim članovima. Na primer, u članu 10. kaže se da fakultet može osnovati Republika, pravna i fizička lica, a onda se kaže - ako obavlja delatnost u inostranstvu, ako za to postoji društveni interes, može uz saglasnost osnivača, a po prethodno pribavljenoj saglasnosti Vlade, da se to radi u inostranstvu.
Ako se meni, kao fizičkom licu, daje mogućnost da osnujem fakultet, ako ću to posle da radim u inostranstvu, ne znam šta mi tu pomaže Vlada. Pa, nije mi pomagala ni kada sam osnivao fakultet. Ne znam zbog čega bi to morao tada da naročito respektujem.
Dalje, u članu 133. kaže se - da univerzitet, odnosno fakultet, čiji je osnivač Republika, utvrđuje visinu školarine za studente i sve drugo. Mislim da bi tu trebalo, znači u ovom zakonu, da se kažu i preporuče neki standardi, da se ne desi npr. da je upis na univerzitetu u Kragujevcu ne znam koliko, a u Beogradu znatno veći, a tamo toliko, pa prijava ispita toliko itd.
Čini mi se da bi tu trebalo da postoje neki standardi i da se to primeri. Mogu da razumem da su veći troškovi života, recimo, u Beogradu nego na nekom drugom mestu, pa možda zbog toga tu nešto treba raditi, ali to ne sme da bude haotično, ne sme da bude kako kome padne na pamet. Standardi bi morali da postoje.
Na kraju, u ovom delu gde se govori o kaznenim odredbama, mislim da su novčane kazne predviđene i za fakultet i za pojedinca male, a što se tiče pojedinca, ako pojedinac upiše nekog a nema pravo ili uradi bilo šta iz ovoga što se ovde kaže, dozvolite, gospodo, za mene to nije prekršaj, za mene je to krivično delo zloupotrebe službenog položaja i to bi trebalo tako sankcionisati, jer to nije mali prekršaj i nije mala stvar.
Nadam se da će predlagač o ovome - o čemu sam govorio sada, o čemu su govorili ili će govoriti moje kolege, poslanici iz SPS-a i ostali - voditi računa i da će nam dati priliku, uvažavajući nešto od ovoga što mi krajnje dobronamerno govorimo sa ove govornice, da na kraju i mi možda promenimo mišljenje o tome da ovaj zakon, ovakav kakav je u ovom trenutku ne treba prihvatiti. Hvala vam lepo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vlastimir Budimović, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo, dragi gosti, Zakon o univerzitetu koji je konačno pred nama predstavlja početak demokratskih i organizacionih promena i rešavanja statusa intelektualne i stručne afirmacije naše budućnosti, naše dece.
Set zakona koji je pred nama predstavlja početak jednog dugotrajnog procesa koji ima za cilj reafirmaciju jedne profesije, koja je u proteklom periodu potpuno degradirana i svedena na apsurd. Početak reforme obrazovnog sistema u narednim godinama mora nas uvesti u evropski i svetski sistem obrzovanja. U tom poslu ne smemo ponoviti greške ranijih reformi, a bilo ih je oko 10, koje su rađene na brzinu, preko noći, preko kolena, sa izraženim političkim konotacijama političke vlasti.
U nekim svojim razmatranjima, u ovom periodu, od oktobra do danas, u ovom segmentu našeg društva, dosta stvari je odrađeno. Napomenuo bih tokom ove diskusije samo nekoliko koje su u međuvremenu urađene u parlamentu, a to je sledeće - stanje koje zatečeno u obrazovanju januara 2001. godine, odnosno dugovi viših škola i fakulteta za materijalne troškove iznosili su 177.100.000 dinara; decembra 2001. godine dug je smanjen na 80.000.000. U tom periodu Ministarstvo prosvete je na ime neizmirenih i tekućih materijalnih troškova uplatilo 413.800.000 dinara.
Dalje, kod problema Univerziteta u Prištini, na Kosovu i Metohiji, Vlada Republike Srbije donela je rešenje o privremenoj promeni sedišta Univerziteta u Prištini u Kosovsku Mitrovicu, kao i fakulteta u sastavu navedenog univerziteta od 19. oktobra 2001. godine. Vlada Republike Srbije donela je zaključak da se studentima premeštenih fakulteta Univerziteta u Prištini, ukoliko to žele, omogući nastavak studija na odgovarajućim fakultetima na užoj teritoriji Republike Srbije, po slobodnom izboru.
U dogovoru sa UNMIK-om u školskoj 2001/2002. godini u regionu Mitrovice obezbeđene su lokacije za Tehnički, Učiteljski, Medicinski, Pravni, Filozofski, Fakultet fizičke kulture i za Akademiju umetnosti, a do početka školske godine 2002/2003, uz pomoć UNMIK-a, obezbediće se i lokacije za Ekonomski, Prirodno-matematički i Poljoprivredni fakultet. Takođe, postavljeni su i osnovi i regulacija nastavnih planova i programa na Kosovu i Metohiji. Srpski đaci na Kosovu i Metohiji rade po našem nastavnom planu i programu i dogovoreno je da se tako radi do reformisanja školstva na Kosovu i Metohiji.
Što se tiče školarine na fakultetima, vi ste bili svedoci da je u ovom periodu, poštujući princip autonomije na univerzitetima, Ministarstvo prosvete i sporta prepustilo fakultetima da odrede visinu školarine. To su samo neki osnovni segmenti, verovatno ih ima još, koji su urađeni u ovom periodu, da bismo došli do zakona o univerzitetu, koji je imao veoma široku javnu diskusiju, počev od svih fakulteta, univerziteta, unije studenata, i to je razmatrano u jednom dugotrajnom i sveobuhvatnom postupku.
Znači, bila je kompletna javna rasprava na svim univerzitetima da bi se došlo do što boljeg prelaznog rešenja. Šta je urađeno i šta se radi sa ovim zakonom o univerzitetu? Istakao bih samo neke stvari, a to je da je osnov i neki cilj bio prvenstveno u povećanju autonomije univerziteta i fakulteta, u pogledu organiziacije i u upravljanju. Druga velika stvar za mene je uvođenje studentskog parlamenta, tela koje će štiti pravo i interese studenata i omogućiti aktivno uključivanje studenata u univerzitetski život.
Za najkasnije mesec dana u vezi ovoga, nacrt zakona o studentskom organizovanju naći će se na javnoj raspravi, a u stvaranju ovog nacrta učestvuje radna grupa Ministarstva prosveta, u saradnji sa svim studentskim organizacijama; dao bih čisto jednu ličnu sugestiju, da tada treba malo razgovarati i naći rešenja za raspolaganje studentskom imovinom.
Pored toga, pri osnivanju i ukidanju univerziteta i fakulteta, ističe se uloga republičkog saveta koji utvrđuje uslove i prihvata osnivanje. Nastavne planove fakulteta usvaja sada univerzitet, a ne Vlada, čime se daje potpuna autonomija. Prepušta se fakultetima da utvrde prohodnost pojedinih struka za magistarske i doktorske studije, dozvoljava se zaposlenima na naučnim institutima da budu mentori i članovi komisija pri izradi magistarskih i doktorskih studija. Zaštićuju se prava studenata i utvrđuje njihova odgovornost, uz preciziranje uloge studentskog parlamenta. Zadržana su uobičajena zvanja nastavnika i saradnika, vraćena je uloga nastavno-naučnog veća pri izboru nastavnika i saradnika i otvorena je mogućnost studentima postdiplomcima da učestvuju u izvođenju vežbi.
Kada govorimo o organima upravljanja i stručnim organima, u novom zakonu o univerzitetu zadržana je struktura iz Zakona od 1992. godine, s tim što je u savetima fakulteta i univerziteta smanjen broj članova koji delegira Vlada, a povećano je učešće zaposlenih i studenata.
Kod prelaznih i završnih odredbi u zakonu, posebno je pažnje vredno da je otvorena mogućnost pokretanja disciplinskog postupka zbog zloupotrebe položaja ili prekoračenja ovlašćenja po Zakonu iz 1998. godine.
Odmah da kažem, što se tiče priča da zakon sadrži elemente retroaktivnosti, revanšizma, po meni je to logično, jer ako pođemo od činjenice da imamo bolestan organ, da imamo tumor, meni je logično da se taj tumor izvadi i iseče, jer to je neminovnost, da bi ova zemlja i njena mladost mogli naći svoje mesto u svetu.
Hvala i mislim da ovakav zakon, sa ovakvim postavkama u prelaznom periodu, treba obavezno prihvatiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik dr Milan Radulović.

Šta želi predlagač da postigne sa Predlogom ovog zakona? Želi da pod okriljem autnomije i autonomnosti fakulteta i univerziteta uvede nešto za šta smo većina nas iskreno mislili da je davna prošlost, nešto što je najružnije u razvoju našeg društva, a to je samoupravljanje.
Pod pričom da se postiže veći ili viši stepen autonomije i univerziteta i fakulteta, jednostavno na mala vrata želi da se uveče ono što je bila surova i realna stvarnost nekih davnih prošlih vremena, da će iz redova zaposlenih birati one koji će biti na čelu univerziteta ili fakulteta.
Tako ćemo, gospodo, vratiti se korak po korak u period kada će, primera radi, bez namere da potcenjujem, spremačica odlučivati da li će neko od naučnih radnika ili saradnika na fakultetu ići na specijalizaciju i usavršavanje. Pa ćemo doći u situaciju da majstori, koji rade svoj posao na održavanju objekata fakulteta i univerziteta, odlučuju o tome da li je neko ispunio uslove da doktorira ili magistrira. To je ono što je neminovnost ako se ovaj zakon usvoji.
Priča da je ugrožena autonomija - mora biti argumentovana. Bazirati i argumentovati to na činjenici da je sadašnji važeći zakon loš i da je on ugrožavao autonomiju, i to onih koji su radili na fakultetu, jednostavno, niti stoji, niti može da bude tumačenje. To što je profesor Knežević ogorčen i lično nezadovoljan, to ne mora da bude razlog da se njegovo nezadovoljstvo i ogorčenost u proteklom periodu prenosi u zakonske odredbe.
Je li ugrožena postojećim zakonom autonomija onih koji rade na fakultetima, a koja se odnosi na njihovo naučno, nastavno stvaralaštvo i rad? Nije. Gde je to po postojećem zakonu, koji je to član, ministre, koji ugrožava, koji sprečava, koji ograničava sve zaposlene na fakultetu da samostalno sprovode nastavu, da učestvuju u naučnim radovima? Nema nigde u ovom zakonu. Možete napamet da vi pričate šta god hoćete.
Drugo, kada se želi nešto pokriti, onda se ide starim oprobanim metodama, a to je da se priča priča kako je ovaj zakon ne samo dobar za profesore i naučne radnike, nego dobar je za studente.
Šta studenti dobijaju ovim zakonom? U odnosu na postojeći i sada važeći zakon - ništa novo. Dobijaju nešto što je prevara u startu. Treba reći da je studentski parlament prevara, to je zamajavanje studenata, to je vraćanje nekog vašeg ličnog duga prema onima koji su bili članovi "Otpora". Kakvu stvarnu realnu ulogu ima taj studentski parlament, ne znate ni vi. Čekate novi zakon da se usvoji, pa će on precizirati kakva je njegova uloga. Šta je to?
Ako ste već mislili, ministre, da pomognete studentima, onda je to trebalo da pokažete bar nekim članom u ovom zakonu, recimo, koji bi se odnosio na studente iz Republike Srpske ili na studente srpskog porekla koji žive u Makedoniji, koji žive u Rumuniji, koji žive u Mađarskoj, a žele da studiraju i usavršavaju se u našoj državi; da ih ne tretirate kao strane studente koji imaju ista prava kao i domaći studenti, s tim što troškove, enormne troškove, sami snose.
Niste pokazali volju, čak ste išli toliko daleko da za vreme vaše prelazne vlade ukinete odredbu koju je donela prethodna vlada, gde su studenti iz Republike Srpske i susednih zemalja srpske nacionalnosti imali povlastice. I to ste stavili van snage.
Šta su vam prelazne odredbe? Zakonsko pokriće za vaš revanšizam. To što ste vi ministre, u delirijumu koji je karakterističan za vas, sa ove govornice govorili da ćete se revanširati svima, ministre, ovo je zakon koji važi, kako i sami rekoste, u tranziciji do 2010. godine, a do 2010. godine promeniće se vlast. Do kraja ove godine, budite sigurni, mora doći do promene vlasti, a vi ste i dalje zaposleni na fakultetu, vodite računa šta radite svojim kolegama, jer istom, ako i ne većom merom, te iste kolege će vam vraćati.

Reč ima ministar prosvete i sporta, prof. dr Gašo Knežević. Izvolite.